недеља, 15. септембар 2013.

LEPOTICA PLAVIH OČIJU

                  Voz se polako klacka starom rasklimanom prugom. Čovek zaboravi i gde je krenuo kada sedne  u voz. Majka i ćerka sede same u kupeu starog voza. Devojka gleda kroz prozor negde u daljinu. Vrata kupea se polako otvoriše.
-Gospođo, jel slobodno?- upita muški duboki glas.
-Jeste, izvolite.- tihim i neznim glasom odgovori starija gospođa.
-Gde putujete? Ja za Novi Sad.
-I nas dve.
-Lepo, sada imam društvo, dveju lepih dama. - šarmantno reče gospodin.- Ja sam Petar Milenković, advokat po zanimanju.
-Sara, a ovo je Dunja moja ćerka.
-Drago mi je, Dunja.- reče Petar zadivljeno gledajući u Dunju.
Petar je zbijao šale kako na svoj račun, tako i na račun svojih kolega iz advokatske komore.
Dunja se blago osmehivala sa pogledom uvek uprtim negde u daljinu.
Voz se polako zaustavlja.
-Evo vam moja vizit karta, javi se ponekada.- pružio je kartu prema Dunji.
Dunja je stojala i gledala prema Petru, ali kao da je gledala kroz njega.
-Gospođo Sara vaša ćerka ima najlepše plave oči.
-Hvala, znam da su najlepše.- osmehnula se majka i ponosno pogledala prema svojoj prelepoj kćerci.
-Gospodine Petre, hvala.- odgovorila je tiho Dunja.
-Te prelepe plave oči su slepe.-nastavila je tiho Dunja dok je hvatala majku za ruku u želji da što pre izađe iz voza i udalji se od ovog šarmantnog gospodina.
Tako žureći se saplete o kofer nekog putnika i oseti na sebi dve tople i snazne, a u isto vreme i nežne ruke.
-Držim te lepotice plavih očiju. Obavezno mi se javi, doći ću na kafu kod tebe, plavooka lepotice.
Kada je Dunja bila na sigurnom pored svoje majke Petar je otišao uz obrazloženje da žuri u sudnicu, a Dunja ostala sa svojim mislima da li da ga zove ili ne...
Vreme je prolazilo, a u Dunjinim mislima je i dalje bio Petar.
-Pozovi ga.- reče joj majka jedno popodne dok su sedele na terasi i uživale u kafi.
-Koga?- začuđeno je upitala dunja.
-Petra.
-Zašto?
-Pa zato što ti se vrzma po toj lepoj glavici.- našalila se majka.
-Nije tačno. A i do sada me je i zaboravio. Ko sam ja da bi me takav gospodin pamtio.-pomalo tužno je rekla Dunja.
-Dunja, ne lupaj gluposti, to što ne vidiš ne umanjuje tvoje vrednosti.- strogo je odgovorila Sara.
-Bojim se mama da ću se razočarati. Ja mu pustim poruku, a on meni odgovori ko je Dunja?!
-Mala, Petar nije skidao pogled s tebe. A i ne zoveš ga na prosidbu, nego na kafu, druženje. Mada kako hoćeš.-nežno je pomilovala svoju lepu ćerku po njenoj dugoj kosi boje zrelog žita.
Dani su Dunji prolazili jako brzo, svaki dan je provodila na poslu. Imala je dosta posla, pacijenti su je voleli. Kažu da slepi ljudi bolje rade masažu od onih čiji je vid perfektan. Dunja je radila jako osećajno, jer volela je svoje zanimanje. Lepo je raditi sa ljudima. lepo je kada možeš nekome da pomogneš, pa makar i da ga samo saslušaš, a Dunja je bila dobar slušalac.
-Mama, javila sam se Petru, odmah je odgovorio kao da me poznaje čitavog života. Doći će danas na kafu, pa sam svratila da se izfeniram.
-Dobro, malena.
Tog popodneva Petar je došao sa dva velika buketa, jedan buket crvenih ruža za Dunju, a drugi sa crvenim gerberima za gospođu Saru. Znao je da će imati prijatno veče u društvu ovih dama, ali nije ni slutio da će se tako ludo i jako zaljubiti u dva plava oka ove male.
-Dunja, ako si raspoložena i za vikend slobodna mogli bi smo da odemo negde na ručak, a i da ti pokažem gde živim i gde radim.
-U nedelju ne radim.-reče Dunja pomalo stidljivo.
Jer do sada nije imala dečka, a osećanja je vezuju za Petra. Ne zna njegovu boju kose, boju očiju.. Ne zna kakvo lice ima, da li je lep ili ružan, možda mu je lice u ožiljcima.. Ali zna da ima dobru dušu, da je duhovit, šarmantan, ona vidi lepoto njegove duše, ne samo površinu kao većina devojaka.
Došla je i ta nedelja. Dunja se dugo češljala i pažljivo šminkala. Sara je posmatrala svoju ćerku na čijem se licu videla ljubav. Bojala se kao i svaka majka da joj se ćerka nerazočara u svog princa. Nadala se sa majčinskom zebnjom da neće.
Petar je stigao nekoliko minuta pre dogovorenog vremena sa ponovo punim rukama cveća, ali ovaj put samo za Saru.
Sara ih je ispratila pogledom. Petar je sigurnom rukom i zaštitničkim stavom vodio Dunju prema autu.
Kada se Dunja vratila kući, znala je da je majka čeka u dnevnoj sobi. Sara je odmah primetila neizmernu sreću na Dunjinom licu.
-Mama, Petar me je pitao za ozbiljnu vezu. Želi da se još malo upoznamo, pa da osnujemo porodicu, dom. Taman dok on završi renoviraje stana. Rekla sam da.- u jednom dah izgovorila je uzbuđena Dunja.
Sara i Dunja su provodile vreme u dugim razgovorima koje mogu da vode samo majka i ćerka..
Nekoliko puta su otišli na ručak kod Petrovih roditelja koji su tako lepo dočekali Dunju. Zavoleli su tu slepu devojku kao rođenu ćerku.
Približio se i dan venčanja. Dunja je blistala u svojoj beloj haljini. Njene oči su sijale kao more okupano suncem. Petar je zaljubljeno gledao svoju Dunju. Čekao je da sve ovo prođe i da Dunja bude samo za njega. Da uziva gledajući njeno nasmejano, vedro lice, da uživa u nežnim dodirima njenog tela...
Ljubav koja je zračila iz to dvoje mladih bila je tako nesvakidašnja, ona je volela njegovu unutrašnju dobrotu, a on njenu kako spoljašnju tako i unutrašnju lepotu.
Godine života koje su provodili zajedno njihova ljubav, pažnja i bliskost postajala je sve jača. a iz te ljubavi dobili su troje divne i lepe dece. Devojčice su nasledile na majku lepotu i dobrotu i oči more plave i kosu boje zrelog žita, a dečak na oca snagu, duhovitost, šarm i lepe crte lica, kosu crnu kao ugalj i majčine plave oči kao more okupano suncem.



субота, 14. септембар 2013.

MALI IZ SUPER MARKETA

 Stojim na kasi super marketa i čekam svoj red na kasi prepunoj užurbanog i nervoznog naroda, vreme mi skraćuje razgovor sa drugaricom. Ramenom prdržavam telefon da bih povadila stvari iz korpe. Tako pričajučći na telefon neobraćam pažnju na masu ljudi oko mene, pa čak ni na dvojicu mladić koji su mi kulturno prišli da pomognu da popakujem stvari u kase.
Zbunjeno podigoh pogled i sretoh zadivljeni pogled dečka od nekih dvadeset godina kako me prodorno gleda dok trpa stvari u kese bez ikakvog reda..
Prekidam telefonski razgovor uz obavezno, ajde zovem te kasnije.
-Izvintite, zašto pakujete moje stvari?- upitah malo zbunjeno dečka koji neskida pogled sa mene.
-Samo vi kulirajte mi ćemo vam popakovati stvari.- odgovori jedan od mladića.
U tom trenutku kasirka mi skrenu pažnju govoreći koliki mi je iznos, dajem joj novac i uzimam kese i zahvalano klimnuh glavom s namerom da izađem iz marketa. Kod samog izlazu stiže me dečko sa kase.
-Izvinite da li bi mi dali broj telefona?- upitao je sada već bezorazno gledajući me.
-A zašto bih vam ja dala svoj broj?!- drsko ga upitah.
-Ja ne znam da li ste vi svesni svog izgleda, ali vi odkidate. Ima nešto opako u vama.- nastavio je neznanac da priča.
-Joj, mali ajde se pomeri. Idi traži neku svojih godina.
-Molim vas, dajte mi broj. Neću vas uznemiravati. Samo mi daj te broj da vas ponekad čujem ili vidim.
Okrenula sam se i otišla ostavljajući za sobom dečka potpuno zbunjenog. Verovatno nije očekivao da ću ga tek tako otkačiti, ali neka se navikne i na odbijanja, jer sve je to normalno. 

недеља, 28. јул 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA -BAKIN RAJ

Jednog kišnog predvečerja, dok je petrolejka osvetljavala oskudnom svetlošću malu planinsku sobicu u kojoj su sedele dve osobe. Jedna starija i pogurena iznad vatre, a druga sićušna i prilepljena uz stariju osobu. To su bili deda Živoje i njegov unuk Đorđe, koji je na raspustu došao kod dede da provede uskršnje praznike s njim. Đorđe ne voli kada deda ostane sam na ovako veliki sveti dan.
-Deda, a zašto se ona kućica, tamo gore na kraj sela zove bakin raj_. upita mali sićušni glasić..
-E  pa jel ti nisam to izpričao?
-Nisi deda, nisi.- povikao je dečačić.
-Tu je nekada davno, dok sam ja još mali bio živela jedna baka. Sama je živela jer joj prokleti rat odneo sve koje je imala. Dane je provodila kako je umela i znala. Za komad hleba se snalazila nekako, mesila ga sama kao i svi iz sela.
Svakog predvečerja je sedela baka na klupi ispod oraha što joj kuću sakrivao od sunca. A naša drugarica  Dragica poče oko bake obilaziti, dok smo mi seoska deca igrala krpenjače u prašini. Dragici nije priličilo da trči po toj prašini za krpenjačom.
-Šta ti je to krpenjača?
-Krpenjača je lopta od starih krpa i čarapa, pa je šutiramo dok joj creva ne izađu.
-Creva, kakva creva-? smejao se Đorđe.
-Krpe koje izađu iz te naše lopte zvali smo crevima.
Dragica se osmeli jednog dana pa priđe baki, sede na klupu pored nje i upita je.
-Bako jel ti treba neka pomoć-upitala je ona svojim cvrkutavim glasićem tu staru ženu.
-O, milo moje dete, pa ako ti nije teško da mi odeš kupiti malo divke.-odgovori joj baka nežnim glasom.
-Nije bako, nije.
Skoči sa klupe, uze pare od bake i trkom otrča da kupi tu divka kafu toj nemoćnoj staroj ženi. Do prodavnice je trebalo trčati dobrih sat vremena, jer se prodavnica nalazila u gradiću nadomak našeg seoceta.
Čekala je baka devojče da se vrati, nije dugo pila divku jer  ne moze da ode sama i da je kupi, teško joj je hodati, a nema koga da zamoli.
Sa osmehom na licu je pomislila da je samo Bog poslao Dragicu da joj ode u kupovinu.
Dragica sva zajapurena, znojava i prašnjava od trčanjja, skoči pred nju sa divka kafom i kusurom u rukama. Nehtede stara žena kusur uzeti, a ni Dragica ga nehtede zadržati već ga lepo dade baki. Sutradan eto ti opet Dragice kod bake sa istim pitanjem, ali ovaj put joj baka reče da za nju ima nešto i uvede je u svoje dvorište svo ukrašeno šarenilom lepih kata, ruža i mirisom bosiljka..
Sedoše za sto koji se nalazio na tremu kuće krečene u belo. Na stoli je stojao tanjir sa mirisom vanil šećera i cimeta. Znala je Dragica da je na stolu pita od jabuka petrovača. Uz prijatan razgovor su sedele dve ženske osobe jedna mlada, druga stara i jele ukusnu pitu od jabuka. Njihovo druženje je tek sada počelo, iako ni jedna od njih nije znala koliko će bliskosti i ljubavi se roditi između ta dva bića..
Dani su prolazili Dragica je svaki dan bila u društvu te stare žene, ponekada joj je mama spremala torbu sa namirnicama da ponese baki, a ponekada je išla  u prodavnicu da kupi sve što treba jednom domaćinstvu. Kako baka nije imala nikog svog posle svoje smrti, tu malu kuću u cveću je ostasvila Dragici, a Dragica iz poštovanja prema njoj i velike ljubavi dade kući ime bakin raj. Od tada se kuća održava kao i za vreme života bake u njoj, sadi se cveće, kreči u belo. Čak i orah se neguje na uspomenu na tu hrabru staru ženu.
-Kako je divna priča deda.-uskliknu dečak.
-A i istinita je dete moje. U današnje vreme neće niko od mlađih da pomogne starim ljudima, kažu da ih je sramota da im se ne smeje društvo ako ih vide. Čudna su vremena došla dete moje, zato ti pamet u glavu i gledaj da činiš dobra dela možda se neko ugleda na dobrotu, možda nije sva ljudskost nestala sa ove naše zemlje...

PRIČE PORED OGNJIŠTA - ZLATNIK

Polako sneg počinje da se topi, ostavljajući za sobom brežuljke sa još pospanom zelenom travicom. Bila je i ova duga i hladna zima. Prve ptičice najaviše i dugo očekivano proleće.
Vrše se  pripreme za poljske radove, za ispaše ovaca i krava...
Nema posela sve dok ponovo nezasvira severac.
Deda Živoje sedi na pragu svoje kuće i otkiva kosu, sprema se za košenje. Između udaranje čekića po nakovnju začu se lavež Šarov, deda polako podiže svoju sedu glavu da vidi koga to Šarov najavljije.
- Dobar dan komšo - pozdravi ga Pera.
- Dobar dan! Odkud tebe? - začudi se dada Živoje, zna da Pera ima dosta posla i da nema vremena zadana sedeti po tuđim kućama.
- Vraćam se iz grada. Bio kod doktora. Nešto se danima ne osećam dobro.
- Pa šta ti je brate moj?
- Ne znam, Živoje. Kažu da je sve u redu. Kaže doktor da sam zdrav ko dren.
- E, moj Pero da tebe ne muči ona tvoja Vida? - našali se deda, proba da malo razonodi svoga druga.
Nekako setno se nasmeja Pero.
- Znaš li što sam ja došao?
- Znaću Pero kada mi budeš kazao.
- Živoje brate, naslušao sam se svakavih priča. U neke sam verovao, a u neke ne - nakašlja se da pročisti grlo i da uzme malo vazduha.
- Pre neka tri meseca, bio sam u gradu i kasno sam završio poslove, pa me mrak uhvati kad sam se vraćao u selo. Tamo gore podno Simine kuće, znaš da ima raskrsnica. E tamo ti ispred mene ni sam ne znam odakle izbi neka žena, sva u crnom. Nisam joj lica video, bila mi daleko. Prođe preko raskrsnice, pravo posred krsta raskršća. Začudih se ja što to radi kada ne valja. Ubrzala je potom korak i nestade mi kod Borine kuće. Ko je bila ona, e to ni sada ne znam. A ja dođoh do raskršća i ko da me đavo nagovori da razgledam po raskršću. U tom mom razgledanju ugledah nešto kako svetli u mraku na drumu. Priđem, sagnem se i uzmem. Ono mali zlatnik. Pomislih ja, e tako ti i treba babo izgubila si zlatnik kada gaziš po krstu Obradovao sam se ko malo dete, kada dobije lizalo. Stavih ja zlatnik u dzep i nasavih svojim putem. Kada sam stigao kući ispričam ja to ženi, kada ti ova moja ko da je vidovita poče da brblja. Joj, crni čoveče, šta to uradi, mira ti neće dati to zlato, pa još na raskršću. I tako ti ona gunđa, ja je i ne slušam već ti ko opčinjen gledam u mali zlatnik.
Prošlo ti od tada nekoliko dana kada ja usnu čudan san. Sanjam kako mi mlada žena traži zlatnik i kaže što mi sreću uze zlobo jedna.. Probudim se i ne mogu verovati ni sam šta sam usnio. Od te noći krenuo meni taj san da se ponavlja. Kažem ja Vidi, a ona će meni pa ja ti rekoh budalo jedna, a ti nisi verovao, eto ti sada pa sanjaj. Šalje me kod neke babe koja kažu skida magiju. Ni sam ne znam da li da verujem, znam, da nešto postoji, ali opet... Strah me i verovati.
- E, moj komšo to tebe muči savest, zato što znaš da nije zlatnik tvoj - reče deda kao pomalo prekornim glasom - polakomio si se čoveče i sada ti savest neda mira.
- Pa, šta da radim?
- Pošto ne znaš čiji je, ti lepo otiđi u crkvu i ostavi ga onom našem popu i lepo mu objasni šta i kako. Videćeš kako će ti snovi nestati. Ponovo ćeš steći svoj izgubljeni mir.
- Hvala Živoje, tako ću ja i da uradim. Odoh i ja kosu otkivati, ne otkiva sa kosa kada kosidba krene - Nasmeja se Pero sada već malo opuštenije, znao je kada se oslobodi zlatnika i pomoli Bogu, da će opet biti onaj stari.
- Stari ljudi su govorili da je zlato prokleto jer se zbog njega i ubijalo i silovalo. Mučili su lopovi ljude na svakve načine dok im ne kažu gde kriju to malo dukata.
- E, moj brate i ja nađoh zlatnik pa se polakomi i eto šta me snađe.
- Nije tebe još ništa snašlo već te ubija savest. Ljudskos nisi izgubio pa se ona pobunila protiv đavolske pohlepe.
Ustade Pero i polako krenu pravo u crkvu. Osećao je kao da je pola tereta već skinuo sa svojih staračkih nejakih pleća. Ne valja uzimati ono što ti nepripada. Oslobodiće se toga i nastaviće miran život koji je vodio pre tog zlatnika.

PROHUJALO S VIHOROM

Laganim korakom, šetam obalom Save i gledam zalazak sunca, koje se oslikava u malenim talasima mirne reke. Sedoh na obližnju klupicu u senci krošnje drveta, da odmorim svoje umorne od hodanja noge. Polako se osvrnuh oko sebe. Ugledah mnoštvo sveta koje je izmamilo ovo predvečerje napolje, da šetaju i uživaju u prirodi. Nedaleko od mene sedi zaljubljeni par, šapuću i s ljubavlju se gledaju, nežnim pogledima se miluju. Za njh je stalo vreme i sve vode sveta pretale su da teku.. Postoje samo oni i njihova ljubav.
Taj mladi zaljubljeni par iz njihovog začaranog kruga u stvarnost vraća jato galebova, koji lete iznad vode i cvrkuću, kao da nešto najavljuju...
Ona i on okrenuše se prema tim prelepim pticama i zagledaše se u njihov ples iznad vode...
Ona mu nežno nasloni glavu na rame i iz oka suza joj kanu dok joj usne nešto prošaptaše. On se naglo okrete prema njoj, zbunjenog izraza lica se zagleda u njeno nasmejano lice. Pa onda kao da je iz nekog sna probuđen viknu " biću tata, biću tata"...
Tako vikajući uze je u naručje i zavrte oko sebe i dalje srećno vikajući biću tata....
Sreća na licu mladića je bila tako dirljiva...
Iz njenog oka i druga suza kanu, suze radosnice potekoše kao bistri potoci niz njeno lepo, mlado lice, niz lice buduće majke......
Gledajući njih shvatih da je za mene taj deo života prošao kao da je prohujao s vihorom...
Jureći tada, sada već ne znam ni za čim sam jurila, shvatih da sam izgubila najlepše godine života i dar da budem majka...
Niz moje lice poteče reke suza, da li zbog njihove sreće ili zbog nedostatka da i mene neko zovne mama... Ili možda zbog života koji je prohujao s vihorom..

среда, 10. јул 2013.

DRUGARICE

                ... Gledam kroz prozor svoje sobe kako pahulje veju. Prvi sneg ove godine. Svake godine smo se radovali snegu, sankanju po ulicama našeg sela. U potrazi za nekim brdašcima kojih ovde baš i nije bilo, spas smo nalazili na dubokim kanalima punim snega i sa jednom vrećom natrpanom slamom leteli smo kao rakete uz radosno vrištanje i smeh...
Ove godine nismo stigli. Detinstvo nam je prerano oteto. Istrgnuto iz ruku i bačeno u bespuće vremena koje tek dolazi...
Tih '90-tih godine kada je sve i počelo, kada se počelo pričati o ratu, mi deca ga nismo ni doživljavali stvarnim... Vreme nam je prolazilo u igri, u školi, učenju...
Počeli su i prvi vojnici stizati u selo. Smeštaj su našli u školi. Za nekoliko dana selo, a i sve okolo sela bilo je okupirano našom vojskom.
Ni to nas nije baš zabrinulo, već naprotiv zabavljalo. Napokon da se nešto nesvakidašnje dešava da ubije ovu učmalost. Tako smo mi razmišljali o svemu tome.
 Roditelji nas nisu opterećivali  baš previše, dosta je bilo i to što je vladala besparica, puko preživljavanje, inflacija.. Kriz se osećala u celoj državi. Nešto teško i tmurno se nadvilo nad našom do tada mirnom državom, to smo mogli i mi deca osetiti kada bi smo samo pogledali lica naših roditelja, komšija, lica starijih ljudi mnogo iskusnijih...
Prve izbeglice stigoše u naše mesto. Upoznali smo nove drugare. Slušali njihove priče o ratu, pucanju, o ubijanju nevinog i nedužnog stanovništva. Pričali su kako je teško bežanje u podrume i atomska skloništa od bombi, granata. Bežanje od kiše metaka koji nemilosrdno kose sve što se nađe na putu...
Jedno predvečerje i kod nas se desilo prvo bombardovanje. Prve granate su pale na naše mesto s namerom da ubiju. Dečja graja se pretvorila u vapaj za pomoć. Bežali smo svi ni sami neznajući gde, bilo je samo pobeći, skloniti se i preživeti.
Vojska je zajedno sa meštanima bila je spremna za odbranu teritorije... Strašno je bilo gledati sve te naoružene ljude, čak i neki moji vršnjaci. uzeli su  puške u ruke, spremni krenuti u odbranu kućnog praga. Više ni mi nismo bili tako bezbrižni... Okrutna stvarnost i buka granata, prekinula je naše detinjstvo.. Od te granate poginuo je moj drug, smeh i nestašnu dečju graju zamenile su suze i tišina, koja je mnogo više parala uši nego sva naša nestašna vrištanja.
Želela sam vratiti vreme i zameniti tuge i nesreće koje su harale kao zarazna bolest, za radost i sreću.. Ali to je bilo moje maštanje, beg od surove stvarnosti.
Moje razmišljanje prekida otvaranje vrata.
-Nina, šta rediš?- Upitala me je Mirjana.-Je li bi mogla da mi pomogneš oko pakovanja. Znam da je glupo to što tražim, ali ne mogu sama. Trebaš mi..
-Miro, znaš da ne mogu. Teško mi je...
-Molim te..-Zamoila me je plačnim glasom.
-Hadje Mirjana moja...-Zagrlila sam svoju drugaricu. Drugaricu još iz ranog detinjstva i krenule preko vrata da je pakujemo za odlazak u nepoznato..
Kada su zaratile republike bivše Jugoslavije, mnogo ljudi je stradalo, mnogo ljudi propatilo...
Moja drugarica je bila druge vereispovest i njeni su iz tog razloga odlučili da se sele u svoju domovinu, kako su je nazvali.
Iako nisu imali razlog za to, oni su se ipak odlučili na selidbu. Mirjani i njenoj sestri Jasmini to nije odgovaralo, molile su oca, ali čika Marko bio je neumoljiv. Mirjana je jako patila zbog tatine odluke, ali nije bilo izlaza morala je poći u nepoznato, svom narodu, kako  joj je otac objasnio.
Dok smo pakovali stvari iz njene sobe, obećala je kada postane punoletna da će se vratiti. Biće kod tetke i sestre Mile, dok se neosamostali...
Ne znam da li sam verovala ili ne, nekako mi se to činilo dalekim i nemogućim, a ne znam ni sama zašto...
Stigao je i taj dan kada je kamion sa stvarima krenu put granice i put kraja našem drugarstvu, što tada to nisam znala...
-Nadam se kada odem da me nećeš zaboraviti, da ćeš me se sećati kao dobre drugarice, što smo uvek i bile... Ti ćeš meni i dalje biti drugarica...
-Naravno da hoću, a kada sve ovo prođe, kada vreme izbriše tragove i ublazi rane... Ko zna možda se ponovo sretnemo...
Da li od vetra ili buke kamiona ili čak nečeg trećeg, naše reči su utihnule...
A vetar... Vetar je ledio naša suzna lica i pahulje su sve jače vejale kao da su pokušale sakriti tugu na našim nedužnim dečjim licima... Svaka pahulja nam je otimala uzdah i vraćala u dane bezbrižnih dečijih nesašluka....
Ja, moje generacije i mnogi drugi ne znamo zašto nam je prekinuto srećno i bezbrižno detinjstvo, ni stariji to ne znaju, samo nagađaju...
Gledajući u zadnji deo kamiona shvatih da se jedan deo mog života ovde završio, da sada kreće neki novi, nadam se opet bezbrižan...
Od tog događaja prošle su godine i godine... Vreme je učinilo svoje, odrasli smo nismo više deca. Nismo više želeli misliti na godine stradanja. Svako je krenuo svojim putem, putem svoje sudbine, pa tako i ja.
Odlazeći iz sela, ostavila sam mnogo toga iza sebe, nisam mogla nositi tolike uspomene, pogotovo ne one tužne.
Tih dana se bližila  godišnjica mog druga, pa odlučih otići na groblje kada sam već tu u kraju, ipak nisam dugo bila.
Na putu prema groblju zastadoh kod jedne cvećare.
-Izvolite!- Javi se cvećarka. polako okretajući se prema meni i pazeći da ne rasturi buket koji je pravila.
-Mila!?- Viknuh je iznenađena što je ovde sretoh. Znam da se udala i otišla negde u Austriju.
-Nina? Nina, odkud ti? Jaooo, baš mi je drago što te sretoh. Kako si?- Mila me obasula pitanjima. Jer  nismo se videle od kako se Mirjana odselila.
-Dobro sam, u poseti sam mojima. Kako je Mirjana? Pričaj mi o njoj!
-Šta da ti kažem, nismo se videle od kada je otišla. Čule se nekoliko puta. Tata i ostali iz tog mesta gde se doselila napunili joj glavu svakakvim glupostima. Kaže da smo se svi promenili od kako je bio rat, da mi njih mrzimo. Pokušala sam joj objasniti da su to laži, da to nema smisla, ali uzalud. Kao da su joj mozak isprali...
-Šteta. Ako je čuješ pozdravi je.
-Hvala, ali kao što rekoh nečujemo se,. nedaju ni da pozove svoju tetku. Ponekada pomislim da nas mrze zbog druge vereispovesti.
Videlo se da je Mila tužna, nedostaje joj sestra, a i tetka.
-Jesi li ti išla kod njh?
-Nisam, ja tamo ne smem otići. Znaš šta se sve pričalo. Ja kakav sam baksuz mene bi odmah napali.
Nasmejala sam se na tu njenu izjavu, ali ko zna svašta se dešavalo...
Mila je bila jako vezana za tetku Milicu, i za sestre Jasminu i Mirjanu, a nacionalnost ih je razdvojila. Kada se njena tetka Milica udavala tada se nije gledalo na to, ko je koje nacionalnosti. Bilo je vreme komunizma, bratstva i jedinstva, pa su nekako bili svi kao jednaki, oni koji nisu, ćutali su iz straha da ne odu u zatvor.
Da je Milica znala da će se udajom za čika Marka morati odreći svojih rođaka, tada se sigurno ne bi udala za čika Marka.
A ko je to tada mogao znati...

субота, 06. јул 2013.

ŠAPAT SRCA

 Užurbanim, a gracioznim korakom hodam prema poznatom Beogradskom hotelu. Još samo nekoliko koraka me deli od njega, od čoveka zbog koga sam bila spremna odbaciti svoj devojački ponos i ljubavnica mu biti.  A, on... On je spreman izdvojiti svega nekoliko časova mesečno i to kada mu žena ode na poslovni put ili je na seminarima.
Stigoh do ulaza u hotel, vrata mi otvara mlad i zgodan portir, koji ne uspeva odvojiti pogled od mog zanosnog dekoltea. Moja vatreno crvena kosa koja leti na vetru i nežno mi miluje gola ramena i leđa, izazva uzdah napaljenog hotelskog portira.
Znam da u ovoj crnoj haljini, pripijenoj uz telo izgledam zanosno.
Stigoh i do vrata sobe u kojoj je odseo moj ljubavnik. Ljubavnik, kako otrcano zvuči! Uuuh...  Neću o tome da razmišljam!
Vrata se otvoriše i ispred mene stoji on, tako lep, strastven... Njegovo vitko, mišićavo telo skrivao je peškir dok su mu se kapi vode još uvek slivale niz preplanulo telo.
Obuzima me sve veća čežnja. Njegove snažne ruke me uvukoše u sobu i strasno me zagrliše.
- Nina, Nina moja - saputao je promuklim glasom.
- Stefane - šapućem mu na uvu između poljubaca, dok mu moje srce šapuće volim te, želim te....
Sigurnim rukama odvezuje haljinu koja lagano kliznu sa mog tela i pada na pod.
Lagana jeza obuzima mi telo. Strast se razbuktava.
- Želim te! Želim te svim svojim bićem - šapuće mi dok me ljubi po vrat..
- Nedostajao si mi ljubavi.
- Znam - osmehnu mi se i pogleda me u oči dok me privuče snažno u svoj zagrljaj - nadoknadiću ti ljubavi sve vreme koje si me čekala.
- Kada? Da li se to može nadoknaditi ljubavi?
Nežno me uze u naručje i spusti na široki krevet, koji je već bio posut laticama ruža koje nisam ni primetila.
- Stefane! Šta znači ovo ljubavi? - upitah ga ljubeći mu usne sa kojih bih i otrov popila.
-Danas nam je tri godine. Mali poklon tebi, mojoj jedinoj ljubavi.
Usne nam se željno spojiše u dugi nežni poljubac...
Gledam ga tako opuštenog kako leži pored mene, samo još malo da ga gledam pa da krenem. Jer je naše vreme isteklo.
Polako ustajem i podiežem haljinu s poda, na prstima ulazim u kupatilo. Dodirujem hladnu slavinu u želji da pustim vodu, suze mi kvase lice. Čujem svoje srce kako glasno kuca, kao da zove upomoć neki nepoznati broj.
Topla voda mi se sliva niz još užareno telo. Nisam ni čula kada su se vrata kupatila otvorila, samo osetih zagrljaj dobro poznatih ruku.
Njegove usne na mom vratu, ramenu....Ljubi me tako jako, željno kao da nam je zadnji put, pa mora upiti svaki delić mog tela.
Požuda se rasplamsava. Tu, sada, u kabini hotelskog kupatila dok se voda sliva niz naša strašću razbuktala tela.
- Nina, moramo krenuti - Stefanov glas je zvučao kao vapaj za pomoć.
- Da, samo da sredim šminku - odgovorila sam jedva čujnim glasom.
U ogledalu ugledah njegovo lice kako me posmatra s puno ljubavi.
- Da li se kaješ, da li osećaš grižu savest?
- Zašto? Zato što varam ženu?!
- Da!
- Ne znam, nisam o tome ni razmišljao. Šta ti je to palo napamet?
- Pa ponekada me grize savest prema njoj i ako je ne znam. Jer ipak joj kradem ljubav, strast.
- Ma ne brini, nije ona u tom fazonu. Njoj je bitnija karijera nego ljubav i sve što ide uz to. I onda kada smo se venčali nije krila da je ne zanimaju deca i kuća, već samo karijera.
- Pa što si se onda oženio s njom?
- Nisam razmišljao o tome, bio sam mlad.
- Zovi me kada budeš sam. Čekaću te! - rekoh mu dok sam ustaja sa stolice ispred ogledala. Poljubili smo se nežno, a jako zagrlili.
- Hej, pusti me, znaš da moraš krenuti.
- Znam, ali znaš da mi je teško što se rastajemo?
- Čujemo se - poljubila sam ga u vrh nosa i izmigoljila se iz njegovog zagrljaja.
- Gospođice, napolju počinje kiša - obrati mi se se onaj portir.
- Dobro, hvala - odgovorih samo iz kurtoazije.
Dok me toliko lepih i slobodnih momaka želi, ja život traćim na nekog ko nikada neće biti moj. Čemu to i dokle tako?
Kapi kiše su me dopratile do auta. Sedoh na sedište, naslonih glavu na volan i zaplakah iz sveg glasa.
Svaki put mi je sve teže. Srce mi šapuće voliš ga, čekaj ga, nadaj se. Razum šapuće prekini i nastavi dalje.
Odluka je doneta. Neću više! Ne mogu više!
Vadim telefon iz tašne i ukucavam broj koji znam napamet.
- Nina?! Jesi li nešto zaboravila? - upitao me je Stefan...
- Nisam! Želim ti reći da je ovo kraj. Ostani sa njom. Nju si pre mene sreo. Volim te kao nikog do sada i voleću te. Ali, ne mogu više! Svaki put umire  jedan deo mene kada sednem u auto da se vratim u svoj stan i svoj život nastavim bez tebe. Zbogom Stefane!
Vezu sam prekinula, isključila sam telefon i krenula dalje...
Kiša je sve jače padala kao da je nebo želelo reći ja ću plakati umesto tebe, a ti se smej i raduj životu koji je pred tobom.



уторак, 02. јул 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA - BOŽIĆ

                   -Začu se škripa vrata i proviri deda Živojina seda glava.
-Dobra vam noć ukućani.-Veselo povika naš komšija.
-Dobro veče.- Oglasišmo se svi ko po komandi nekoj.
-Evo mene kod vas, kada vas nema kod mene. Dosadno mi, sam po ceo dan, ajd barem veče da prikratim.
-Samo ti dođi, znaš da si dobro došao.-Odgovori Pero sipajući u čašice rakiju.
-Šta ima novo u selu nisam bila nekoliko dana.-  Upita Vida.
-Nema ništa, selo ko selo.
-A, tebe Vido sve zanima.- Brecnu se Pero na svoju ženu.
-Pa, samo pitam. Jel ne smem da pitam? Kakav si ti čovek, sve ti smeta.
-Ne gunđaj ženo, čujem te.
-Pusti Pero ženu pa i ja pitam šta ima novo u selu kada ne odem nekoliko dana.- Pokušao je Živoje odbraniti Vidu.
-Jel ti stižu unuci za Božić? Ovi naši jedva čekaju da tvoji dođu, nemaju s kim da se sankaju.- Upita Vida gledajući svoje unuke.
.Dolaze. Baš sam ih se poželeo. Nisam ih video od avgusta. Dok nisu u školu pošli stalno su ovde bili, a kad poče školovanje, samo raspuste i poneki vikend dolaze. To i vas čeka nagodinu.
-Čeka i nas to.-Tužno reče Vida.
-Kada se moj sin oženi, snaja iz grada, otac joj bio u komunistima, nikada nisu ni slavu slavili, niti Božić pa i  ne zna običaje. Te prve godine gleda ona i ne zna da li da pita. Ćuti dete.Vidim ja kako se ustručava, pa je priupitam.
-Šta je snajka?
-Tata šta će vam saonice?
-Snajka kod nas ti se svakog Badnjaka u šumi Badnjak seče, saonicama po njega idemo. U ranim jutarnjim satima upregnemo konje, okitimo ih zvonima, pa po Badnjak u šumu krenemo.- Objasnim joj ja.
Kada svanu zora rana, ustajemo svi, muški u sečenje badnjaka, žene kuću spremiti, posni ručak pripremati.
Pevamo svi, radosni smo.Snaja te godine sve gledala i učila, kaže dogodine sve će sama spremati.
Tako i bi, Dobrila se razboli, dogodine oči sklopila, snaja Badnjak i Božić pripremala. 
Nasmeja se deda.
-Znaš li Vido šta sam se setio?
-Ne znam Živoje. Reci mi.
-Kada te godine o Boziću pita mene snaja. Tata, a zašto ne valja o Božićnim danima u tuđu kuću ići'
-Ne valja se, kažu stari ljudi da ćeš onada cele godine lutati od kuće do kuće.
-A, valja li ulicom prošetati?
-Ne valja.-Odgovorim joj ja sada već začuđen što me to ispituje.
-Joj, tata...-Uzdahnu ona nekako tužno. 
-Šta ti je pobogu dete?
-Pa kada ne valja u tuđu kuću ići, ne valja ulicom prošetati, pa kako Vidu da pitam kako se česnica mesi.- U jednom dahu izgovori da sam jedva i razumeo šta je htela reći.
Smejem se, ni sam ne znam da li više njenom izgledu lica ili boji glasa. Gleda me zbunjeno onim njenim smeđim očima, nežnim kao u laneta.
-A, to tebe muči? Pa što ne kažeš.- Gleda me sada još više zbunjena.
-Ti znaš kako se česnica mesi?
-Znam.
-Kako?- Ko iz topa me upita.
Kažem joj ja, umesi slatko testo, razvuci ga tanko, namaži list sa izmuksanom mašću, pospi orasima, šećerom i preklopi list i svaku stranu pospi orasima i šećerom, posle zali sa vodom i medom.
-Hvala tata, a znaš li da me bilo sramota što ne znam.
Spremila je lepo česnicu, ručak odličan, čak mi i o Badnjaku orase i suvo voće spremila da pobacam po slami, a ujutro spremila lavor s vodom i u njega stavila jabuku i dinarčiće, kaže ne znam za šta ovo služi, a videla da je tako i svekrva uradila, ali je nije stigla upitati zašta to služi.
-U toj vodi se umivamo da budemo jaki kao čelik od ovog dinara i zdravi i rumeni ko ova jabuka.
-A tako znači.-Zamišljeno je odgovorila.
Polako je naučila sve običaje, pa počela i decu učiti, kaže od malih se nogu to uči da bi se znalo voleti i poštovati.
-Eee, Živoje i jeste tako. Ona se primila toga, poštuje Boga i veru, a malo je takvih. Komunisti su po bogu i crkvi pljuvali, tako su i decu svoju učili. Deci treba pričati, treba da znaju ko im je bio deda, pradeda... Treba da znaju svoje korenove, svoju veru, a kada porastu ako neće da slave slavu to je njihova stvar, mi smo se potrudili oko njih.
-Upravu si Pero, kada postanu svoji ljudi neka sami odluče hoće ili neće, mi smo im pokazali naš put, oni neka vide hoće li našim stopama ili ne... Odoh ja polako svojoj kući.- Ustade deda i polako tromim korakom krenu preko vrata  u belinu snega koji je prekrio malo planinsko selo....
-Ajde laku noć Živoje.

уторак, 28. мај 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA - ODBEGLA MLADA

-A,  znaš Pero Leposavina unuka Natalija je jake lepa devojka. Leposava je bila u pravu kada je rekla da je lepotu nasledila na Dragišu. Plenila je svojom zanosnom lepotom i gospodskim držanjem.
-Po kome je dobila to ime? Nije baš nešto često kod nas.
-Po babi, majčinoj majci. Završila je za zubarku isto kao i njena baba. Imali su dosta novca, pa, po završetku školovanja otvoriše joj ordinaciju da radi.  Stiglo vreme za udaju. Kako dolikuje bogatim devojkama, moraju se udati za bogate momke kakvim prilikuju. 
Natalija neće da se udaje. Oni  navalili udaja, pa udaja.
-Neću za Mileta. Volim drugog momka.- Plačući šaputala je Natalija.
-Koga ti to želiš za muža uzeti?- Upita je Dragiša.
-Sinišu! Volim i želim samo Siniši.
-E, neće moći! Siniša nema ni krov nad glavom. Radi u državnoj firmi, možda i dobije stan, ali to nije prilika za tebe. Tebi treba neko poput Mileta.
-Pa tata i ti si bio siromašan kada si se oženio.
-Pa baš zato ti i govorim sve ovo. Kada si gladan tada se ne razmišlja o ljubavi.
-Imam ja tata dovoljno za oboje. Siniša je vredan, brzo će on napredovati.
-Neću ni da čujem ime Siniša! Čuješ li ti !?
-Neću Mileta! I pored ovoliko bogatsva koje mi imamo nećemo biti gladni.
-Niko te Natalija i ne pita jel hoćeš!- Besno joj odbrusio Dragiša u želji da okonča ovu raspravu.
-Ubiću se pre nego se udam za Mileta.
-Ima da se udaš, pa se onda ubijaj ako ti se baš ubija.-Bio je uporan.
-Ali ja ga ne volim. -Molila je Natalija svoje roditelje.
-Zavolećeš ga!- S tim rečima je bila gotova i ova rasprava.
Nisu hteli ni da čuju. Biće Mile i ni jedan drugi.
Natalija potražila od babe Leposave pomoć. Ova obećala da će joj pomoći, a iz leđa punila glavu sinu i snaji, da treba što pre Nataliju udati. Da ne ostane usedelica. Mile lep, bogat iz poštene i dobre familije.
Pripreme za venčanje su počele, Natalijine molbe niko nije slušao. Odluku je donela veče pred venčanje.
Jutro svadbe stiže. Zvanicama se dvorište i kuća napuniše. Čuju se zvuci tamburice. Peva vesela svita, samo Natalija suze lije.Majka joj suze briše i teši svoje čedo. Shvatila je da je pogrešila, ali povratka nije bilo.
Dever po mladu dođe, uze je za drhtavu ruku i povede.
-Lepe li neveste.-Povika svadbena svita.
Ispod vela Natalija lice umiva suzama i nada se da da će joj se želja ispuniti pre nego li bude morala reći DA.
Dever pomaže Nataliji na kočiju sesti. Sede pored nje. Kočije krenuše.
Pred crkvom se okupilo i znanog i neznanog naroda. Muzika svira da se ori ceo Beograd. Uvedoše Nataliju u crkvu. Stade pred oltar. Sveštenik molitvu izgovara, Natalija sveštenika niti čuje niti je zanima.
-Da li svojom voljom stupate u brak sa ovde prisutnim Miletom Milovićem?
Natalija gleda oko sebe, otac klima potvrdno glavom, majka plače.
-Natalija, Natalija...-Odjednom crkvenu tišinu prekinu nepoznati muški glas.
Okrenu se Natalija, skide veo s glave, pa u ruke uze svoju venčanicu i potrča što je brže mogla prema vratima crkve na kojima je čekao voljeni Siniša. Toliko su bili šokirani da nisu odmah ni primetilini da je mlada pobegla sa svog venčanja.
-Držite je, pobeže.-Nije se znalo da li otac viče ili nesuđeni mladoženja.
Nataliji osmeh zablista na prelepom licu dok se na konja penjala i bacala buket cveća sebi preko leđa.
-Ma šta pričaš?-Čudio se Pero.
-Čula sam ja to.-Reče Vida.
-Pa šta je s njom posle bilo?
-Živeli su u malom stanu, Zaposlila se u domu zdravlja. Ima dvoje dece. Bitno da je srećna. Dragiša s njom ni sada ne priča. S majkom se pomirila nekako odmah po tom begu. Mile se oženio, dobro mu ide.
-Svi smo znali da se vratilo zlo koje je drugima želela. Stigle je sopstvene kletve.
-Koga, jel Leposavu?
-Pa koga drugog nego Leposavu. Od sramote se kažu razbolela, ja kažem da se razbolela od pakosti. Otišla je kod sina tamo je i umrla. Dugo je bolovala. Boško je ostao u svojoj kući. Za nju nije hteo ni čuti, pa čak ni onda kada su mu javili da je na samrti i da želi oproštaj mu zatražiti.
-Verovatno sada ispašta za zlo koje je činila drugima.
-Bila je puna zavisti....-Reče tiho Vida.
Sobom je zavladala tišina. Tu tišinu jedino je remetilo pucketanje vatre iz ognjišta.
-Deco dobro razmislite pre nego li nekom pomislite nešto loše, jer misli su mač sa dve oštrice.- Reče Pero svojim unucima.-Sutra mi sin i snaja dolaze.
-E, Bogu hvala. Prođe godina od njihovog odladka.
-Prođe, Živoje prođe. Sutra obavezno da si došao, nemoj se ustručavati. Znaš da i sada Savo voli da sluša tvoje pripovedanje.
-Znam! Doći ću. - Polako ustade sa stolice i tromim koracima krenu prema vratima, a nas decu i ovaj put ostavi da razmišljamo zašto je baš ovu priču izabrao....

недеља, 26. мај 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA - SIN

-Hoćete li da vam nastavim onu priču od sinoć?- Sa osmehom nas je upitao deda Živoje.
-Hoćemo. hoćemo...-Ushićeno smo povikali.
-Ajde Živoje pričaj, jedva su dočekali da dođeš.- Požurivala je Vida Živoja, jer i sama je htela čuti nastavak priče.
Deda Živoje sede na njegovu stoličicu kraj ognjišta. Malo se nakašlja da pročisti grlo od duvana.
-Lepa je rodila jednog sina. Dobar je Dragiša bio. Srećom nije bio na majku, a ni na oca. Boško nije bio loš čovek, ali bio je pod uticajem svoje žene. Kako Lepa kaže tako je Boško radio.- Počeo je deda Živoje svoje pripovedanje.- Stasao je Dragiša za vojsku. Mama ponosna na sina jedinca. Veliko mu slavlje napravila za ispraćaj u vojsku.
Kao što znaš tada je vojna obuka trajala tri godine, a ne kao sada godinu dana. Jedva godinu dana izdrže bez mame i tate.
Dok je Dragiša bio na odsluženju vojnog roka, upoznao tamo u Beogradu neku bogatu udavaču. Nije bila lepa, ali je bila bogata. Jedina u majke i oca. Pa sav imetak ona nasleđuje. To je njegovoj mami odgovaralo. Bila je jako pohlepna.
Po završetku vojnog roka, oženio se Dragiša. Lepa je bila mesec dana u Beogradu, sva važna kao da je u Ameriku otišla.
Posle kraćeg vremena, sin joj uz pomoć tasta dobije posao u Rusiji. Neke mostove su gradili.. Ako se Lepoj moglo verovati. Hvalila se gde god je stigla. Snaja joj ćerku rodila.
-Na sina mi unuka, lepa, a i pametna.-Kaže Leposava jednom prilikom kad me srela.
-Ne znam samo kako može tek rođenoj bebi da se vidi da li je i na koga pametna?-Pitam ja Lepu.
-Može, Živoje! Tamo u Rusiji se sve zna.-Pričala je ona kao da je u Rusiji rođena.
Ne prođe mnogo vremena od tog našeg razgovora, čusmo mi da je Dragiša nastradao na nekom gradilištu. Roditelji da svisnu od tuge za sinom, zato im snajini roditelji i platiše put u Rusiju. Sažalili se ljudi i sami su roditelji, pa znaju kako to izgleda. Od njihovog odlaska prošlo neki mesec dan kada eto Boška vratio se.
-Kad se ti pre vratio odande. Kako je Dragiša, hoće li biti dobro? Kada se Lepa vraća?- upitam ga ja ko brata što bi pitao.
-Ako te zanima kako je Dragiša to pitaj Lepu kad je vidiš.
-Šta ti je pobogu Boško.-Začudim se ja njegovom  odgovoru. Nikada nije bio tako drzak.
Od tog našeg razgovora prođe skoro pet meseci. Dođe ti i Lepa, ali se nije vratila u svoju kuću već kod babe Radojke.
Nikom ništa nije bilo jasno, ali niko i nije ptao zašto je kod Radojke.
Ali đavo ne spava, ubrzo po njenom dolasku se pročuje priča kako Dragiša nije sin Boškov već njegovog brata.
-Brata kažeš? Pa gde živi njegov brat. Davno je taj otišao iz sela.
-Pa kade se oženio otišao je da živi u kuću kod svoje žene, a sa Boškom se posvađao oko deobe očevine.
-Pa, kako je on saznao da je Dragiša bratovo dete?
-U Rusiju je sa njima otišao i njegov brat. Boško mislio da mu žao sinovca, a ne deteta. Tamo uhvatio njih dvoje dok su pričali o Dragiši. Saznao da nije on otac.Kada ih je pritegao, priznali su oboje šta su uradili. Kažu da je Boško poludeo kada je to saznao.
-Kako ne bi! To je strašno.
-Jeste Pero strašno je. Posle mu je brat rekao, kako je Lepoj bilo žao što nikako da dobiu dete, pa molila njega da Boška učine srećnim i on pristao. Mada  u to niko ne veruje, pa ni Boško. Ali ko zna šta je tu stvarno bilo.
-Ju, ju... Čudila se i krstila Vida.
-Strašno, ko bi to rekao.
-Dugo se to pričalo.
-Lepu sam znao iz viđenja, a to nisam čuo.
.U lazi su kratke noge! Da nije svima želela zlo možda se ova njena laž ne bi ni otkrila.
-Ko drugom jemu kopa sam u nju upada....-Završio je Živoje svoje pripovedanje, a nas ostavio da razmišljamo o tome....

PRIČE PORED OGNJIŠTA- ZLA ŽENA

Sobom se širi dim iz lule deda Živojine, dok on polako pućka i gleda zamišljeno u vatru.
-Znaš Pero, tamo gore pod onim brdima gde mi je kuća bila?-Upitao ga pokazujući glavom prema brdima.
-Znam, Živoje.
-Živela tamo jedna žena. Leposava se zvala, Lepa smo je zvali. Moja Dobrila bila dobra s njom. Često nam je u kuću dolazila. Nemaš puno ljudi pa voli žena kad joj neko dođe, da prozbori neku reč. Nisam je ja voleo. Bila nekako loša osoba, uvak sve prva volela da zna. Volela da tračari, a znaš kako to mene nervira. Svugde gura svoj nos. Kažem ja mojoj Dobrili, mani se ženo ćorava posla, ta Lepa nije čista u glavi. U čiju kuću ona dođe u toj kući mora svađe biti. Što kažu stari ljudi i dva oka u glavi ta bi zavadila.
Jedan dan dođe ona kod nas na kafu, ogovara i puni glavu Dobrili, što za mene, što za decu. Posvađamo se Dobrila i ja. Napokon shvati moja Dobrila da sam u pravu za Lepu. Rekla joj da nam više ne dolazi.
I prestade nam Leposava dolaziti. Prođe ti od tada par meseci, mi na nju i zaboravili kada nama dođe pokojni Milivoje i reče kako je video Lepu da je izlazila iz kuće one baba Radojke, tamo u planini što je kolibu imala.
-A odkud si ti nju tamo video?- upitam ga ja.
-Vodio sam ovce tamo gore na ispašu.-Odgovori Milivoje-Ne misliš valjda da sam i ja kod Radojke išao-Smeje se Milivoje.
-Čuo sam ja da je ona toj Radojci čest gost. Voli žena da joj Radojka vrača.
-Srela Sofija Radojku u selu kad je išla po namirnice za kuću. Radojka joj se hvalila kako joj Lepa dobro plaća da komšiluku zagorča život. Sofija se uplašila. Znaš da leči sa travama i ljude i stoku, pa i nije baš bezopasno.
-Pusti Milivoje to su prazne priče.Ljude i stoku može da izleči, jer ih leči travama. Ali kako možeš sada i ti ko baba neka verovati u te vračke.
-Kažem ti da ume žena da pravi svakakva čudesa.-Milivoje je uporno tvrdio svoja uverenja.
-Milivoje od tih njenih trava kuva se čaj tako se leče ljudi, a i stoka.
-Pa od tih trava i pravi čudesa. Daje narodu neku vodu da sipaju u piće onima kojima žele zlo učiniti.
-Pa jesi li ti Milivoje video nekog ko je tu vodu popio? Može samo čaj od bunike da im da.'Veselo sam se nasmejao Milivoju.
-Nisam! Ali znam da žena ima moć.Pa vidiš i sam da zena voli da kune. Kune koga god stigne.
-Pa ko je kriv neka se boji kletva, a ko nije, nema potrebe da strahuje od toga.
Milivoje je otišao i dalje ubeđen da Radojka pravi čudesa, kako je on to rekao. ali svi znaju kako je sujeveran Milivoje pa nije bilo vajde pokušati ga razuveriti.
Za kletvu je bio u pravu. Klela je koga god je poznavala. Govorili su joj ljudi da ne radi to, vratiće joj se zlo koje je drugima želela.
-Jel se vratilo?-pitao je Pero radoznalo.
-Jeste.-Mirno je odgovorio Živoje i nastavio da pućka svoju lulu i pije vruć čaj.
-Pa koje zlo je zadesilo?
-Pričaću vam sutra.-Mirno je nastavio Živoje dok smo mi deca mislili da ćemo do sutra umreti od radoznalosti.
-Kako će ova radoznala deca dočekati sutra da čuju nastavak priče, a bogme i ja sam postala radoznala.-Progovorila je Vida koja je sve vrema ćutala u svom ćošku.
-Polako Vido ne valja biti preterano radoznao.
-A zašto sada to ne valja?-S muko je upitala Vida.- Ne valja ovo, ne valja ono! A šta valja?
-Radoznali ljudi kraće žive.-Smejeći se odgovorio je Živoje, na šta smo se svi u sobi počeli smejati.

петак, 17. мај 2013.

KAD LJUBAV POBEDI

Sat uporno zvoni, ne misli da prestasne. A tako mi se ne ustaje, a moram...
Ooooh ne, evo i zvono na vratima.. Ko je ovako rano? Ustajem neraspoložena, jer sam od onih koji ne vole rano ustajanje.Otvorih vrata i ugledah moju mamu.
-Mama, šta ćeš ovako rano?
-Došla sam po tebe da te vozim kod Marka, a posle u šoping.- Odgovorila je smeškajuci se i neobraćajući pažnju na moje negodovanje.
-Mogu i sama da odem.
-Znam. Sama ćeš i otići. Ja ću te čekati u kafiću preko puta bolnice. Ide spremaj se. Vidi kako si čupava.
Došlo mi je da vrištim, ali nisam imala snage jer se nisam razbudila, ali čuće me kada se razbudim.
-Jesi li gotova?- Upita me mama posle kraćeg vremena.
-Uskoro mama, uskoro.- Nasmejala sam se izlazeći iz kupatila, jer znam koliko mrzi da nekoga čeka.
-A šminka?- Povikala je neverujući da ću krenuti bez šminke.
-Sada ću se našminkati ne brini. I ne smaraj me od ranog jutra.
Samo je uzdahnula i otišla da popravi svoju uvek besprekornu šminku i frizuru.
Celim putem smo ćutale, svaka obuzeta svojim mislima, ona o šopingu ja o Marku.
-Požuri s posetom, znaš da ne volim da čekam.
-Niko te nije ni zvao da ideš s mnom.- Odbrusila sam joj toliko drsko, da je odmah izgubila volju da se raspravlja sa mnom.
Mada to niko i nije voleo, svako bi ućutao i pomislio da je pametnije ćutati nego ulaziti u svađe sa mnom.
Ulazeći u hodnik osetih mučninu od mirisa bolnice. Polako otvaram vrata i nadam se da Marko spava.
Uuuh, dobro je spava.
Gledajući ga tako nepomičnog kako leži ne bolničkom krevetu, zaključujem da ja to ne mogu. Nije to za mene. Pa kako ću ja s njim! Moraću se odreći svoje pevačke karijere, turneje...
-Marko, izvini, ja to ne mogu.- Šapućem jedva čujnim glasom.
-Volim te, ali nisam ja za bolničarku. Treba ti neko da brine o tebi. Volim te jako, jako...
Osećam suze kako mi kvase lice.
-Šta da radim! - Pitam se po ko zna koji put.
Gledajući ga tako lepog i krupnog, a tako bespompćnog u krevetu, setih se našeg prvog susreta.
Vrela noć, ja sama šetam i udišem miris mora. Ko zna o čemu sam tada razmišljala, jer ja sam uvek u mislima odsutna. Iz tih mojim misli me je trglo neko povlačenje, nije mi bilo puno potrebno da shvatim da mi nepoznati čovek otima tašnu. Moju tašnu!
Tu su mi pare, dokumenti, šminka i moj prvi cd. Ošamario me je, od jačine udarca sam pala, sledeći trenutak nepoznati je bio na meni. Prošlo mi kroz glavu silovaće me! Vrištala sam i branila se što sam jače mogla. Od jednom njega nema na meni, već leži na drugoj strani staze.
-Devojčice, jesi li dobro? - Čula sam pitanje i vedoh ispruženu ruku. Pružih ruku i negledajući ko mi ruku pruža i podiže me sa pločnika.
Moj spasioc udario je kriminalca još nekoliko puta. U tom je i policija  stigla. Objasnila sam šta se desilo. Odveli su ga.
-Izvini, nisam se predstavio. Ja sam Marko. Nadam se da nisi povređena?
-Nikolina! Nisam, zahvaljujući tebi.
Tek tog trenutka sam shvatila da moj je spasilac najlepše muško biće koje sam do sada videla.
-Drago mi je da sam bio od pomoći.
-Hvala ti Marko, da nije bilo tebe ko zna šta bi sada bilo sa mnom.- Zahvalila sam se Marku na svoj šarmantni način kako sam samo ja to znala.
Od tada sam sve dane svog odmora provodila sa Markom. Kako se bližio kraj mog letovanja, Marko je predložio da se preseli u Beograd i tu da nađe posao. Naravno ako i ja to želim. Pristala sam bez razmišljanja, kao da sam samo to čekala. Od tada smo Marko i ja bili nerazdvojni. Pratio me je na svim mojim putovanjima, snimanjima, turnejama...
 Bio mi je oslonac, podrška... Bio je moje sve, sve do tog kišnog popodneva kada sam ja ostala na gazeli u autu koji se pokvario i nije hteo da upali. Zvala sam Marka i kukala na auto, kišu i sve ostalo. Marko je požurio da mi pomogne, da me izvuše iz neprilike u kojoj sam se našla tog kišnog popodneva.
Čekala sam. Zvala ga nekoliko puta.... Tek u neku začu se nepoznati ženski glas sa Markovog telefona.
-Halo? Ko je to? Ja sam Nikolina Markova verenica.- Rekla sam drsko.
-Ovde sestra Tijana sa urgentnog. Marko je imao sudar.
Mislila sam da ću se onesvestiti.
Uzela sam taxi da bih što pre stigla do urgentnog. To sam mogla da uradim i onda kada mi se auto pokvario, a ne da zovem Marka. Samo da nisam toliko samoživa, to bih i uradila. Kritikovala sam svoje postupke do urgentnog. Tamo su mi rekli da je kritično i kada se probudi iz kome znaće se pravo stanje.
Marko buđenjem iz kome saznaje da uz adekvatnu terapiju i upornim vežbama ima šansu da ponovo prohoda. a šta ću ja do tada? Kako da se borim s tim? Pitala sam se sve ove dane.
Rekli su mi njegovi roditelji da sam sebična, a to znam i ja...
-Nikolina došla si.- Trže me Markov glas.
-Jesam Marko.
-Kako je bilo na koncertu?- Upita me je Marko, nerazmišljajući ni ovaj put na sebe, nego opet na mene. Kako sam sebična, opet mi je prošlo kroz glavu.
-Marko znaš li koliko te jako volim?- Nasmešila sam se i poljubila ga.
Ne, nikada ga neću ostaviti, jer ipak je zbog mene sada Marko ovde, a i da nije to je čovek mog života.
Posle pet godina stojim na bini i gledam Marka kako se uz pomoć štaka  penje na binu, nasmejan kao i uvek.
-Nikolina, ova korpa sa ružama je tvoja, a ti si moja! Udaj se za mene!- Čula sam Marka kako priča i publiku koja viče 'RECI DA, RECI DA'
Suze su mi se slivale niz lice. Plakala sam od sreće i od uzbuđenja. A koliko mi je malo falilo da pobegnem od Marka, od čoveka za koga sam sada spremna i život da dam kao što je to Marko bio spreman još one noći na moru...
-Da, da Marko udaću se za tebe. a ova pesma je posvećena tebi voljeni moj...
I sada kada su sve te godine prošle, kada je mladost i lepota nestala vidim da nisam pogrešila što sam tada izabrala Marka umesto svoje karijere. A sada imam i Marka i karijeru.
Najlepše godine svog života  provela sa Markom, sa čovekom koji me je spasio silovanja.... Moj anđeo čuvar!


PRIČE PORED OGNJIŠTA - SUJEVERJE

Veče je tek počelo da se spušta nad malim planinskim selom. Začuse i prva sova iz obližnje šume.Vrata male trošne kuće uz škripu otvoriše se i pomoli se seda glava deda Živojina.
-Dobro veče ukućani! Jel slobodno?- Upita deda Živoje nekako sumornim glasom.
-Ajde, ajde... Slobodno je kako ne bi bilo!- Povikao je Pero.
-Fala, Pero.
-Šta ti je Živoje, koje te muke more?- Upita ga Pero videvši da nije baš nešto raspoložen njegov dobar drug.
-Umro nam Milivije.
-Kako umro? Šta to bre ti pričaš? - Začudi se Pero.
-Umro!- Opet će Živoje.
-Aman Živoje, Bog s tobom bio, kako umro!
-Ama, Pero kažem ti da je umro! A kako, pa ubilo ga sujeverje! Kažem ja da ne treba baš svemu verovati.
-Sujeverje???- Pero podiže začuđeno obrve, neverujući svojim ušima šta čuje.
-Da, da sujeverje!
-Kakvo crno sujeverje? Od kada sujeverje ubija, ima ruke pa ubija, jel? - Našali se Pero.
-Nema ruke, ali ubija.
-Kako?- upitaše ga sad već u glas Pero i Vida.
-Čovek u svašta verovao, pa mu došlo glave. Znaš onog njegovog ludog jarca?
-Da, znam! Ko tog jarca ne zna, kad mu kuću čuva bolje nego neko pašče.
-Eeee, taj jarac.
-Kako ga jarac ubio?
-Milivoje cepao drva, pa poslao ženu da mu donese kuvanu rakiju, da se malo zagreje i iznutra. Videvši ženu da izlazi sa rakijom, odluči se da sedne na panj da odmori malo dok pije rakiju. Sede i ona sirotica preko puta njega da vidi s njim šta za večeru spremiti. Kad ko iz vedra neba skoči jarac na leđa Milivoju. Jauknu Milivoje, došo đavo po mene, vidim mu kopite. Nasmeja se Sofija misleći da joj se muž šali sve dok joj on siromah ne zatraži oproštaj što je ponekada bio nezgodan. Videvši da je đavo odneo šalu viknu mu Sofija pa to je tvoj jarac, ali njemu jadniku srce već stalo.
Doktor Mirko je mogao samo da potvrdi da je umro.
-Kakvog đavola je Milivoje video?- Bledog lica je upitala Vida.
-Kako kakvog? Pa od jarčevih nogu koje su mu bile na ramenima kada mu je na leđa skočio pomislio je da je đavo došao po njega.- Pokušao je Živoje da objasni uplašenoj Vidi.
-To sam razumela, ali kakve veze đavo ima sa nogama jarca?- Vida je bila uporna da sazna sta je to toliko uplašilo Milivoja.
-Čovek je verovao da se đavo javlja sa telom i glavom čoveka, a kopitama jarca. Tako da kada je video jarčeve noge na svojim ramenima uplašio se da su to đavoljeve ruke i srce mu puklo od straha. Jesi li sada razumela? - Upita Živoje kome je već dosadilo da objašnjava kako i zašto je Milivoje umro.
-Bog da mu dušu prosti, daj Vido rakiju da popijemo za pokoj duši Milivojevoj. Sprami mi peškir i sveću, a i malo jabuka i kesicu bombona i da kutiju cigara da ponesem, znaš kako idu običaji. I nemoj puno da veruješ da ne odeš i ti bogu na ispovest pre vremana.- Nasmejaše se svi sem Vide kojoj nije bilo baš smešno jer je verovala i ona sama u svašta....
-Ajde popite samo  po jednu jer i tamo ćete morati popiti za pokoj mu duši. Idite da se spremate dotle ću ja kesu spakovati, a ja se neću spremati jer ću svakako Sofiji pomagati mesiti krofne i gužvare za sutra....
Njeh dvojica su već izašli iz kuće, dok se Vida pričajući i dalje vrtela po kući, valjda da otera strah...

недеља, 28. април 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA - OTETO PROKLETO

-Kada smo kod toga, oteto prokleto ima još toga, nije samo Sima takav.- Nastavlja deda Živoje.
-Ko je još to uradio?- Začuđeno upita Pero.
-Bora! Svom komšiji.
-Bora?- Upita ga kašljajući  Pero, jer se od čuda zagrcnuo gutljajem rakije.
-Da., Bora. Ti ne znaš?
-Evo Živoje sada tek čujem.
-Pre neki tridesetak godina, bilo neko obeležavanje imovine. Čuo to Bora pa poleteo da obeleži. Obeležio i svoje a i deo komšinog imanja. Komšija s kojim je odrastao nije ni znao šta mu Bora sprema. Prošlo nekoliko godina, a Milan odluči da sruši onu kućicu što mu žena od pokojne tetke nasledila. Pošto je staru ženu negovala i sahranila. Takoje saznao da deo njegovog imanja nije njegov već Borin. Čovek nije mogao sebi da dođe od čuda. Mislio da je greška u papirima koje drži u rukama, ali mu u katastru potvrdiše da je to imanje ipak Borino.
Milan ode kod Bore da ga pita kako je to njegovo. Borina žena mu otvori vrata.
-Boro, brate pa kako je moja očevina tvoja.
Bora ćuti i gleda u pod.
-To je naše.- Kaže Sonja, Borina žena.
-Kako vaše?- Pita Milan.
-Lepo naše, ostavila nam baba Mara.
-Sonja, nije ostavila vama nego mojoj ženi Dragani koja je babu i sahranila. A i da nije, ta babina kuća je na zemlji moga oca.- Reče Milan već iznerviran Sonjinim drskim ponašanjem.
-Boro idi u opštinu i reci im da je to greška i vrati to što si oteo.
-Ne! Treba meni za moju decu.- Skoči Sonja na Milana, pisnuvši kao zmija otrovnica
Milan se godinama borio da to imanje vrati. U katastru je dokazao da je ta zemlja njegova i njegovog oca, a ne Borina. Papire nije mogao srediti bez Bore. Bora nije hteo da vrati oteto imanja.
Milan se razboli. Bolovao je oko godinmu dana. Ugušila ga voda u plućima. Bolest je potrošila svu ušteđevinu koju su imali. Tri godine kasnije Dragana je umrla od srca. Nina je ostala sa očevom kućom i gomilom dugova. Kuću je prodala i odselila se daleko odavde.
 Kuća je imala nove vlasnike i priča je u narodu bila zaboravljena, ali kod Boga nije zaboravljena!
 Nina, dolazi u rodno mesto kod drugarice koju nije videla godinama, tačnije od onda  kada se odselila daleko odavde i saznaje dramatičnu istinu.
-Znaš li da sam malo pre videla Sonjinog unuka. Jadničak!
-Šta mu je?- Upita Nina.
-Leukemija.
-Joooj, strašno, mukica...- Rastužila se Nina koja malog nikada nije ni videla.
-A i ćerka joj je umrla. Izliv krvi na mozak.
-Šta? Bože! Šta se to  kod njih dešava.- Čudila se Nina.
Nekoliko dana od tog razgovora sretne Nina jednu komšinicu koja je podseti na davno zaboravljenu priču.
-Znaš da ti je komšija Boro umro?
-Kada?
-Pre tri dana. Sonja neće da se odrekne zemlje koju je tvom tati otela. Kaže treba joj za njenu decu. - Ova rečenica je Ninu vratila u prošlost.
-Opet koristi istu rečenicu! Šta još treba da se desi pa da shvati da taj komad zemlje ništa ne vredi. Ja sam mislila da je moj tata to završio.
-Izgleda da nije.- nastavlja komšinica da priča.- Unuk joj bolestan, ćerka umrla, muz pre smrti rekao da će završiti to oko te zemlje da okaje greh otetog, ali jadnik nije uspeo, smrt bila brža.
Ninu je ta priča jeko potresla i dugo posle toga nije mogla da je zaboravi.
-Koliko treba da plati da bi shvatila da ta zemlja ništa nevredi, a pogotovo da nije vredna ljudskog života.
Nina se to pitala dugo, dugo, ali odgovora nije bilo.
-Eeee, moj Živoje pa šta je to Bori trebalo. Bio je bogatiji od Milana. Pa, i da nije to mu nije trebalo.
-Oteto prokleto, oduvek je to bilo.
-Strašno Živoje. Nevalja otimati tuđe.
-Strašno.- promrmlja Živoje ustajući sa stoličice.
-Vreme je za počinak. Ajde laka vam noć. Dođite sutra na kafu kod mene i jednu domaću mučenicu.
-Laku noć Živoje. Eto nas sutra.
Zatvori deda vrata koja su škripala jače od fijuka severnog vetra na planinskom selu.....

PRIČE PORED OGNJIŠTA - SIMIN GREH

Deda Živoje se promeškolji na stoličici i nakašlja se da pročisti grlo.
-Danas je jako ledeno. Ciča zima. Kada li će to proleće pa da počne da se topi ovaj Sibir...- Gunđao je deda Živoje više za sebe  nego za nas koji smo ga slušali i upijali svaku njegovu reč. Čekali smo priču.
-Aje, ajde Živoje, ima da se načekaš do proleća. Ajde da mi popijemo po jednu domaću mučenicu.-Promrmlja Pero sipajući domaću rakiju sebi i Živoju u male čašice za rakiju.
-Daj jednu mučenicu da se zagrajemo.
Lagano ispijajući rakiju i paleći svoju lulu deda je sedeo nekako zamišljeno... Pogled je govorio da ima dobru priču. Čekali smo, a deda nikako da počne.
-Živoje, vide li ti Simu? Mnogo je čovek propao. Nema ga šta videti. Osušio se mučenik.
-Video sam ga danas kada se vraćao od lekara. Eee, moj Pero muka ga uhvatila. Šta ćes kada se polakomio. Nevalja to, nevalja.
Zavrte Živoje zamišljeno glavom, kao da otera neku nevidljivu muku ili samo njemu vidljivu.
-Živoje bre, a šta se to dešavalo kod Sime? Znam da ga je nešto poteralo, ali nisam čuo šta.
-Pohlepa, to ga je poteralo. Lakom čovek. Ej, Pero druže moj nevalja otimati ono što ti nepripada. Simin brat Siniša mnogo je dobar čovek. Vredan i pošten, a takav je i Sima. Ali džaba kada đavo nespava, čeka u nekom ćošku i samo vreba preiliku kada da iskoči i uzme nečiju dušu.- ućutao je deda samo na trenutak da bi povkao dim iz svoje lule.
-Otac im pogine kada su još mali bili Sima i Siniša. Rat je odnosio nemilice sve pred sobom. Majka je nadničarila da sačuva imanje koje od muža nasledila da obezbedi decu. Radila je od jutra do mraka, sticala malo po malo. Gladni nisu bili. Kada su momci malo ojačali počeli  su i oni s majkom po njivama nadničariti. Radili i na svojoj njivi, obrađivali, sadili, ženjali... Polako su godine prolazile, a njihovo malo imanje se polako uvećavalo. Kada su stasali za ženidbu majka im nađe dobre, a bogme i lepe devojke. Doduše iz siromašne kuće, ali vredne i poštene devojke.
 Po ženidbi majka podeli svakom po pola imanja, a kuća ostala zajednička.
Siniša je poštopvao Simu jer je bio stariji.. Uvek govorio - Kako kaže bata Sima.
Sima dobi dva sina blizanca, Siniša tri ćerke. Devojke lepe kao anđeli. Dobre, lepo vaspitane. Simini sinovi bahati, drski, raspikuće, ali naslednici loze.
Simina i Sinišina majka umre.. Kažu srce. Mučan je život jadna vodila, nije lako s dvoje male dece biti u godinama rata, beznađa...
Nedugo od majčine smrti, odluči se Sima da preuređuje kuću.
-Siniša, brate moj, imam dva sina, a ti tri ćerke. Ćerke će ti se udati, pa da zetovi neuzmu našu očevinu što nije uredu zato ti brate moj odreci se u korist mojih sinova pa da uvećamo mi to imanje. Širi će se naša loza. Devojke se udajom odriču prezimena.
Siniša dobra duša, uvek sluša brata, pa i ovaj put tako bi. Žena mu pričala, nemoj imaš ti kome ostaviti stečeno, imaš ti svoju decu... Siniša se nije dao urazumiti.
Sima pohlepna duša, hoće da brat radi za njega i njegivu decu. Siniša je radio, zapostavljao svoje ćerke. Udadoše se devojke, od oca ne dobiše ništa.
-Ajde, vama ne treba, imate vi braću, ostavite njima da nam se loza ne ugasi i imanje ne raskući..- Govorio bi Siniša svojim ćerkama.
 Devojke se uvrediše i naljutiše i na oca i na strica, a bogme i na braću.
Momci piju, lumpuju svake noći po kafanama... Sima radi zajedno s bratom, ali ne mogu zaraditi onoliko koliko je blizancima to potrebno.
Sinišina žena od tuge umre. Sirotici za ćerkama od tuge prtepuklo srce... Ćerke tuguju za majkom.
Sima traži sve više i više.
Jednog dana radeći jadni Siniša dobi infrakt, umre na njivi. Sima se skrha od tuge. Neki kažu od griže savesti. Shvatio je Sima da se ogrešio, ali kasno. Pokušao da se sa sinovicama pomiri, ali na njihovo pitanje da li će im to vratiti majku i oca, Sima se rasplakao kao malo dete.
-E, od tada već nekoliko godina pati Sima. Boluje. Niko ne zna od čega, kažu od greha boluje.
-Ne valja se bogatiti na tuđoj muci i radu.
-Pohlepa je gadna stvar. Sve to gleda neko od gore, dođe to na naplatu. - Uzdahnu deda Živoje.
-Ako neka i boluje to je i zaslužio.- reči Pero ozlojađeno
-Eto sinovi mu propalice, nemaju ni kučeta ni mačeta i za koga je otimao.- Nastavio je Pero da gunđa.
-Sada znaš njegovu muku.
-Treba je pričati svojoj deci da ne počine Simin greh.- Reče Pero uzdahnuvši.
-Oteto prokleto sve to gleda neko od gore...

петак, 19. април 2013.

UČITELJICE NAŠA

Sunce obasjava široke prozore naše malene učionice. Svi smo na svojim mestima, samo naša učiteljica stoji ispred table i piše zadatak. Provera znanja. Još pet dan i kraj školske godine, raspust...
Svi se raduju raspustu, putovanjima, moru, igranju bez ograničenja... Posle raspusta vratićemo se u klupe kao i svake godine, ali ovaj put neće biti kao pre... Neće nas dočekati naša Dragana, već neka druga.
Znam da nam je Dragana našla neku dobru poput nje, jer i posle  četiri godine vodi će brigu o nama. Biće ponosna na naše uspehe, kao što je ponosna na uspehe generacija pre naše...
Naša učiteljica Dragana žena velikog srca, znanje nam je prenosila, rešavala naše male i velike probleme. Učila nas lepom ponašanju. Uvek je govorila da nas je zavolela kao svoju decu, a tako i jeste. Poklonila nam je puno ljubavi i pažnje.
Za ove četiri godina Dragana nam je bila više od učiteljice. Bila nam je pravi prijatelj, poput majke, tetke... 
U stvarnost me vraća škripanje krede po tabli i nežni učiteljičin glas. Više nije tako stroga i ona je tužna zbog rastanka, zna da je od nas deli još samo pet dana...
Pustila nas je da se igramo više nego pre...
Biće i oproštajna žurka, biće suza... Jer jedna je Dragana!
Dragana, učiteljice naša hvala ti za sve što si nas naučila, za vreme koje si posvetila nama, Učiteljice naša nećemo te razočarati, bićeš ponosna na svoju generaciju 2013-tu.
Dragana mi te volimo!!!

PRICA POSVEĆENA UČITELJICI MOJE ĆERKE, DRAGANI STANIĆ !!!

PRIČE PORED OGNJIŠTA - KUM

U ognjištu vatra pucketa, dok spolja dopire fijuk vetra. Starac sedi pored ognjišta i žaračem žara vatru, kao da se igra. Zamišljen je. Negde je daleko u mislima odlutao.
-Živoje, o čemu li razmišljas? 'ajd sedaj za astal, o'ladiće se krompiri, a kada su 'ladni ničemu ne valjaju.- iz misli ga trže Pero koji je već sedeo za stolom.
Komšija Pera i on su išli zajedno u školu, oduvek su  dobri prijatelji...
-Ne mogu Pero. Nešto nisam gladan. Jeo sam kući.
-'ajde, 'ajde Živoje! Ne budali, nego sedaj ovamo!- bio je uporan Pero, a znalo se da kada Pero navali ne zna da odustane.
Živoje sede za sto, nekako tiho, odsutno...
-'ajde Živoje jednu, vidiš da deca čekaju.
Deca se malo promeškoljiše na svojim stolicama. Užarenim pogledom su pratila deda Živojin svaki pokret.
-Veliš jednu, a?
-'ajde, 'ajde jednu priču nam ispričaj!- počeše ga i deca moljakati.
-Molim te deda! Samo jednu, pa makar i kratku.- nežnim glasićem se javi  Milena, najmlađa od sve Perine unučadi.
-Jedne zime, kada sam ja još mlad čovek bio...- počeo je deda nekako otežući kao da se dvoumi da li da im priča ili ne.
- U februaru, kada je najjača zima, fijuču vetrovi, huču sove, zavijaju vuci, mačke mjauču kao mala deca. Pa i ne znaš da li je dete ili mačka. Noć sama po sebi strašna. Moja Dobrila hrče u krevetu, ja još budan, nikako da se namestim pa da i ja zaspim. U tom mom okretanju trže me lupanje na vrata. Ma, mora da je Šarov, ladno mu pa grebe i lupa na vrata. Lupanje je bilo jače i jače. Ustanem ja već jako ljut na Šarova i otvorim vrata kada tamo stoji nepoznati čovek. Sav promrzao. Ne može ni usta otvoriti da se javi, koliko je promrzao. Uvedem ga ja u kuću i ne razmišljajući kako je uspeo čitav proći pored Šarova. Taj nikog ne pušta, besan Šarov.Stavih ga da sedne odmah do vatre, sipah mu čaj i čorbu što je ostala od večere, odsekoh poveći komad leba. Ćuti čovek i jede kao da danima nije jeo.
-Jel mogu da zanoćim kod tebe, a sutra ću put pod noge?- progovori između zalogaja.- Ja sam Nikola. Vraćao sam se iz jednog manastira podno Ljubovije. Uhvatila me oluja, poterali vuci. Vuci mi konja rastrgaše, jedva ja živu glavu izvukoh.
- Lezi ti tu. Ima mesta. 'de ćeš napolje po ovom kijametu.- rekoh mu. Fin čovek deluje, a mene ne može prevariti čovek tako lako. Vidi se ljudima u očima ko je dobar, a ko je zao.
 Leže Nikola na slamaricu i ćuti. Ja sedim na stoličici i gledam ga, pitam se koja je njega muka naterala da pođe po ovakvom vremenu na put...
-Znaš pobratime, moja žena boluje, dece nemamo... - počeo je Nikola da pripoveda, kao da mi je misli pročitao. - Rekoše mi za ovaj manastir, pa pođem ti ja u manastir. Tamo sam bio dva dana, molio se zajedno sa monasima, kažu mi monasi da će ozdraviti i decu mi roditi. Kome svoj imetak da ostavim... Ako bude tako, za kuma bih te uzeo, ti si mi život spasio.
-Nemoj tako pobratime, ljudski je priteći čoveku u pomoć.- rekoh ja skromno.
 -To je sudbina. - reče Nikola tiho, pa nastavi glasnije.
-Zorom sam ja krenuo, nego izgubio sam se u ovom kraju. Sneg pao, sve zabelio, ni put se ne vidi. Sve mi isto, pa se izgubio.
 U divanu jutro dočekasmo. Dobrila mu jelo za put spremila, dadoh mu moju kobilu. Rekao je da će se vratiti i odužiće se. Ma i ako ne vrati nema veze, alal mu...
Lepo je pomoći čoveku u nevolji. Dobro se dobrim vraća. Pomozi i ne  meri pomoć, sve će ti se nadoknaditi jednog dana. Tako su mene moji stari učili.
Prošlo ti od tada pa Boga mi više od tri godine. Jutro lepo, sunčano, ptice cvrkuću... Dobrila okopava baštu. Ja sečem i cepam drva. Spremamo slavu Đurđevdan.
-Domaćine, domaćine!!!- razvikao se neko. Pogledam ja preko plota, kada ono moj pobratim Nikola. Vodi moju kobilu  Belu od koje sam se bio i oprostio.
-Kume! Ooo kume moj! Ja te došao zvati za kuma i javiti da ti se kumče rodilo! Vraćam ti kobilu Belu i poklanjam ovu mladu kobilu Zorulu, kao poklon za kumstvo.
Suze mi potekoše. Kakav pošten čovek. Kumstva vredan.
-Neka ti je kume sa srećom! Lepo ti onda reče da je sudbina. Bogme, jeste sudbina.
Proslavismo mi novo kumstvo. Pili, jeli, slave slavili. Poštujemo jedan drugod i deca nam se okumiše.
- Nekada su se kumovi birali tako što bi otac na sred raskršća stavio dete i ko prvi naiđe i podigne dete taj je odabran za kuma. Bog pa kum!!! Poštuje se kum više nego brat- Završi svoju priču deda Živoje i ustade od stola. Sede pored ognjišta i zagleda se u vatru, kao da smišlja novu priču....

недеља, 14. април 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA - VILA RAVIJOJLA

Sede deda Živoje na svoju stoličicu, zagledan u vatru koja pucketa u ognjištu... Uze žarac i prodzara vatru.
-Koliko varnica toliko vilica.- Reče deda više za sebe nego za nas koji smo ga slušali.
-Kada sam momak još bio, svi u okolini su pričali da se na potoku vile okupljaju.- Poče deda Živoje priču, a da nas pre toga i ne upita, jesmo li spremn za novu priču...
-Dogovorismo se mi seoski mangupi da jednu noć dežuramo i čekamo mi te vile što svi o njihovoj lepoti pripovedaju i pesme pevaju. Posedasmo iz nekog šipražja i počesmo ćutke da čekamo. Kada sat otkuca ponoć, mi uzhićeni sada će... Čekamo, čekamo.... Ništa se ne čuje sem žuborenja potoka i huke sova.
-Aje, ustajte vidiš da nema ništa. To su samo seoska naklapanja u zimsko gluvo doba.- Oglasi se Pera moj školski drug. 
Ustadosmo i mi, kad samo što krenu smo spazi smo žensko vitko telo u beloj haljini kako nogom dodiruje vodu... Ostali smo  bez daha gledajuci prelepu vilu kako u potoku noge kvasi. Gledali je i ćutali... Lice joj se ne vidi, pokrila ga belim velom. Ispod vela kosa boje zrelog žita vijori se, lagani povetarac joj mrsi kosu.... Saginje se, rukavi se podigli, nezne bele ruka zablistaše na mesečini... Okrenuta ka potoku podiže polako ruke i skide veo.... Mi uzdahnu smo, hoće li se sada okrenuti...
Rukama rastrese kosu koja na vetru se razleti.... Opijeni smo je gledali....
-Okreni se...- Šaputao je Pera.
Kao da ga je čula, okrenula se malo prema nama da bi sledeće sekunde ušla u potok.... 
 Sede u potok i poče pesmicu da peva "koliko varnica toliko vilica, koliko ribica u potoku toliko perica u dzepiću..." Ništa nam više nije bilo jasno...
Ustade i izadje iz potoka haljine zalepljene uz vitko telo... Mesečina joj obasja lice... Svi se začuđeno zagleda smo, nemi od čuda...
Uzdahnu deda Živoje i nasmeja se.....
-Šta ste se poplašili pa vile ne postoje to je bila raspuštenica Mara. Volela da baje kako to babe kazu, ne bi li se ponovo udala....
Svi se začudili što se setio raspuštenice Mare....
-Šta te sad Mara spopela Živoje?- Upita ga neko od stariji sa klupe pored ognjišta.
-Pa danas sam je sreo kada sam se vraćao iz grada od sina. Rekoh  evo naše vile Ravijojle.
 Mara se nasmejala tako slatko i umilo.
-Lepo je Živoje kada devojuku porede sa prelepom vilom.
-Samo što ti tada nisi bila devojka već žena i to razvedena. - Udari me Mara po glavi tašnom što je u ruci držala, bome tešku ruku ima i ovako stara.
-Idi k vragu đavole matori, a kroz prozor si mi stalno virio.- Okrenu se vala baš uvređeno i ode svojim putem, a i ja svojim.
Sobom se zaori smeh koji nad jaca huku vetra s polja.
-Najavljuju opet sneg. Biće ga ove godine bog me dosta. Ajd, zbogom mi ostajte i sanjajte vile Raviojle.
Ustade sa stoličice, protegnu se i pođe preko vrata...
-Zbogom do sutra.- Čuli smo ga kako iz dvorišta dobacuje odlazeci nogu pred nogu, dok mu sneg pod nogama škripi.
-Biće sutra neka bolja priča.- Reče majka i potera nas u krevet već uveliko pospane.
-Ajde na spavanje pa zamišljajte deda Živojinu vilu u snovima...

PRIČE PORED OGNJIŠTA - DJAVO

Vatra iz ognjišta pucketa, kao da daje ritam deda Živojevim rečima. Deda Živoje je poznati pripovedač našeg malog planinskog sela. Kada deda upita:" 'oćemo li po jednu da ispripovedamo?" mi deca se skupimo pored ognjišta, oči nam se zasijaju i zenice se  rašire. Znamo da će biti neka "strašna" priča.
-Bilo je to još u doba Turaka...- poče deda da pripoveda.- Moj se otac vraćao iz mlina, pošao da samelje kukruz i žito. Kasno čovek krenuo, nije mu vredelo govoriti, Sreto nemoj se za noći vraćati kroz šumarak, svašta se dešava. Pričaju ljudi.
-Ma, pričaju, šta pričaju? Izmišljaju!? Dosadno im pa nemaju šta pametnije da zbore (govore).- odbrusi Sreta i sede na šinska kola, udari kandžijom po konjima i dade im zvižduk da krenu.
-Džaba Sreti govoriti, ne sluša taj nikoga. Mlado, pusto... - jadikovala mu majka.
Kada Sreto završi u mlinu, popi čašu domaćeg crnog vina. Voleo je vino i žene više od svega, ali ne htede više od jedne čaše popiti.
-Neću više, nešto mi se ne pije, đavo bi ga znao zašto.
-Ne prizivaj đavole, na put trebaš ići. Savetujem ti, zanoći ovde. U mlinu ima mesta za putnike namernike.-prošapta mu mlinar Rajko.
-Ma, ne bulazni i ti Rajko, ko i ovi moji iz sela. Kakvi vas đavoli i vile spopale.
-Ajde, ajde Sreto zanoći ovde i popijmo po jednu.
-Odoh ja, a ti meni zbogom ostaj.
Okrene se Sreto i skoči na kola uze kandžiju u ruke i put pod noge.
Kola polako idu. Ne mogu brže, teret vuku. Konji mirni i polako kasaju. Stiže do ulaza u šumarak kraj potoka. Oko njega sve mirno, osluškuje žuborenje potoka i sove kako huču.
Zazvecka nešto, konji se uplašiše. Zarzaše. Okrenu se u pravcu okle dolazi, ništa se ne vidi, ali se sve glasnije čuje. Obuze Sretu neka jeza, ali ne predaje se on već potera konje. Konji se ukopali u mesto i ni makac. Siđe s kola i povuče koje. Vuče za amove, ali konji mi makac. Propinju se uplašeni od nečeg što Sreta ne vidi.
-Ajde, cure moje krenite, šta vas spopade?- poče da im tepa, ali džaba.
Zveckanje se sve jače čuje ko da mu iza leđa vuku teške lance.
-Šta se ukopaste ko đavola da videste!?- povika drhtavim glasom.
Kako ove reči izgovori, udari ga po ramenu nešto, okrene se  i opet ništa nevide. Oseća neku hladnoću kao da ga neko poliva ledenom vodom. Udaranje poče sve više i jače. Udara ga nešto što se ne vidi. Brani se Sreta i rukama i nogama, ali džaba,to je jače od njega.
Borba s nevidljivim prestade kada se prvi petlovi iz sela oglasiše. Nestade i udaraca i zveckanja lanaca. Konji se smiriše i polako krenuše ka selu.
-Sreto, šta ti se desilo, šta te iscepalo i svog izgrebalo?- upitaše ga ukućani kada uđe u kuću sav ko bojnog polja da je stigao.
-Pustite me da se odmorim.
Leže Sreta u krevet. Bolovao je dve sedmice. I seoskog popa zvao. Mislio umreće.Kada ojača malo ispriča svojima šta mu se desilo.
-Više mene taj šumarak noću videti neće.- tako završi Sreta svoju priču.
Deda Živoje uzdahnu, otpi malo vina iz čaše, a mi čekamo da nastavi.
-Šta ga je napalo?- upita neko od starijih koji su isto slušali deda Živoju.
-Đavo, šta bi drugo moglo. Tu su nekog trgovačkog putnika opljačkali i ubili, nikada se i nije saznalo  ko je to zlo počinio pa kažu da duša nesmirena traži svoje ubice. Ko će znati šta je to bilo, ali moga oca noć u šumarku više ne zadesi.
Završi pripovedanje deda Živoje, popi vino iz čaše... Ustade sa stoličice na kojoj je uvek sedeo i krenu prema vratima.
-Nastavićemo sutra, duga će ovo zima biti. Strpite se do sutra.- okrenu se i ode svojoj kući, a mi ostadosmo uplašeni da ni disati nismo smeli glasno.

петак, 12. април 2013.

BAKA DANICA

Malo ravničarsko selo obasjano zracima zalazećeg sunca. Ukrašeno šarenilom mirisnih voćnjaka i vinograda.
Široke ulice i uski sokaci tihi u smiraj dana. Tišinu jedino narušavaju laveži seoskih pasa, čuvara kuća i dvorišta..Vreme večere, pa su svi meštani ovog malog ravničarskog sela u svojim kućama, ni dece na ulici nema, sem jedne bakice koja sedi na klupi ispred svoje kuće i zamišljeno gleda negde u daljinu. Zaškripa kapija i zalupi se uz tresak. Na ulicu iztrča mali musavi dečačić.
-Nikola, Nikola ! - Poviče iz svog glasa mali dečačić.
-Nikola, ajde da se igramo.- Nastavio je da viče mali nestaško.
-Evo, evo me, Lazare, idem. Šta se dernjaš tolik?.- Poviče mu Nikola izlazeći iz svog dvorišta.
Za nekoliko minuta široka ulica ožive, zagrajiše deca, začuše se ljudi dozivajući jedni druge napolje da malo posede. Sve to gledala je baka koja je sedela na svojoj klupi.
Baka Danica je imala tako setan pogled i suzu u krajičku oka. Pogled joj odluta negde u daljinu, suza kliznu niz lice....Ta stara žena izboranog lica, ogrubelih ruku od teškog seljačkog posla, a velikog i dobrog srca. Baku Danicu su svi voleli, a posebno deca. Okupilui bi se oko nje , a ona bi iz dzepa svog izbledelog prsluka vadila male šarene bombone. Baka Danica žvela  je sama u svojoj maloj trošnoj kućici. Kućica sa dva sobička, a u njoj sve tako toplo i nežno, nekako s ljubavlju zrači, zato su joj komšinice bili česti gosti na kafi i "čašici" razgovora. Svi iz sela su znali Baka Danicin razlog za tugu, iako se ona jadna nikom nije žalila. Ćutala je i hrabro se nosila s nedaćama ovog zžvota. Imala je malu penzijicu koju je nasledila od pokojnog muža i malu bašticu iz kuće u kojoj je provodila dane sadeći i berući plodove svog rada. Imala je dovoljno za sebe, nije bila gladna, ali željna jeste, ali željna svoga sina...
Pre neki dvadeset godina, u potrazi za boljim životom, sin joj ode da radi u Nemačku. Obećao da će se brzo vratiti i da će joj često pisati. Pisma su prve tri godine stizala često, a posle sve ređe. Oženio se, stekao svoju porodicu, pa onda kao da za majku nema više mesta u njegovom životu. Ćutala je stara žena, a u tišini i samoći svoje kuće plakala i tugovala. Želela je videti snaju i unuke. Dan za danom, godine prolaze, a ona uvek negde u daljinu gleda i nada se da će joj njen Milan doći.
Jesen dođe, baka se razboli. Pade u krevet, nemoćna sama da ustane i vodu popije. Komšinice su je obilazile i negovale.Ležala je i tugovala da li će dočekati sina i unučad. Bolovala jesen i zimu. Proleće dođe, a Milan ne dođe. Proleće obasje malo ravničarsko selo i široku ulicu, obasja klupicu baka Danice na kojoj niko više ne sedi.
Baka Danica je umrla u svitanje jednog prolećnog jutra okružena svojim vernim komšilukom. Sahreniše je kako dolikuje po seoskim obicajima.
Meštani su i dalje sedeli na klupicama ispred svojih kuca svakog predvečerja i prepričavali događaje tog dan. Deca su trčala i igrala žmurke. Sve je ostalo isto....
Kočnice zaškripaše i zaustavi se crni sportski automobil. Iz njega izađe nepoznati markantni gospodin.
-Dobar dan.- Pozdravi on komšiluk
-Dobar dan.- Otpozdraviše ga.
Ustade Drago sa svog mesta ispod trešnjinog drveta, gde je uvek sedeo.
-Milane, jesi li to ti?- Upitao je pridpšlicu.
-Ja sam. A ko si ti? - Upitao ga je Milan iznenadjen što ga prepoznaše posle toliko godina od poslednjeg viđenja ovi seljani, kako ih je inače zvao.
-Drago, tvoj školski drug.
-Joj, Drago izvini. Odavno se nismo videli.
-Nismo, Milane nismo.
-Gde mi je mama, nema je na klupi da sedi.
-E, moj Milane Danica je umrla pre dve godine. Jadnica vas je čekala sve ove godine, ali uzalud. I umrla je čekajuci. Svaki dan je gledala niz ulicu ne bi li videla svoga Milana i decu. Milane, Milane grešna  dušo...- Ovim rečima završi priču i sede na svoje mesto ispod trešnje i ne očekujuci da će Milan nešto reći.
Milan je nemo gledao u beton, od sramote sagnuo glavu.
-Ključ je na istom mestu, a kuća je ona tamo, ona oronula i u korov zarasla, jer nema ko da je održava.- Dobacio je Drago sa svog mesta.
Milan se okrenuo i ušao u dvorište, malo se pomučio da pomeri ulazna vrata jer su pala od nekorišćenja. Ključ je bio iznad vrata, a stara kruška je i dalje bila tu kao da je čekala neku drugu decu da beru njene slatke plodove. Otključa vrata. Zapuhnu ga ustajali vazduh. Sede na majčin krevt. Obuze ga tuga, kajanje.... Ugleda svoju sliku i slike svoje dece kada su još mali bili. To su i jedine slike koje joj je poslao. Uze ih u ruke, uze i majcinu sliku. Prisloni na grudi i bolno zajauka...
-Majko moja oprosti svom nesrećnom sinu što te ostavi da željna mene i moje dece umreš. Oprosti što ti se ne javih sve ove godine. Oprosti što te zaboravih... Zaveo me lagodan i brz život  Mrzeo sam selo. Mrzeo sam što sam ovde rođen, a sada mrzim sebe...
-Majko moja,,,,,
Pognuo je glavu, nasloni je na dlanove i zaplaka iz sveg glasa.
Kasno se setio svoje majke, a kada se setio nje više nema....


четвртак, 11. април 2013.

MIRIS JORGOVANA

U izlogu gledam svoj lik, kako besciljno šeta ulicama grada. Misli se roje, smenjuje se tuga i strah. Šta ću sada, kako svojim roditeljima izaći na oči i saopštiti im trudnoću.
Tata će me se odreći, mama biće ljuta i slomljena. Ja sam iz patrijahalne porodice, ništa bre braka. Joj kako sam glupa bila. Lepa sam devojka, pametna, ali se zaljubih u Nikolu.
Šta da radim, gde da odem....
Okupirana svojim mislima nisam ni primetila da sam kao po navici sela u autobus prema svojoj kući. Svojoj kući, joj teško meni, sa strahom sam pomislila. Drhti mi celo telo, znoj mi se sliva niz čelo, dok drhtavom rukom otvaram ulazna vrata zgrade u kojoj živim.
-Ćao, Majo.-Trže mi glas komšinice iz ulaza. -Jesi li dobro, mnogo si bleda?
-Dobro sam, hvala na pitanju.- Odgovorih joj sa blagim osmehom, iako mi dođe da se ubijem od muke.
-Majo jesi li to ti? - Upitao me tata iz dnevne sobe.
-Ja sam.- Ne znam ni kako sam uspela da mu odgovorim.
Otišla sam pravo u svoju sobu, da još jednom razmislim šta da radim. Za abortis nemam novca, ubi će me kada im kažem. Bolje da se sama ubijem, pomislila sam očajno u sebi.
-Majo, Majo!- Povikala je mama - Dođi da ručamo.
Izađoh iz sobe s odlukom da ću im sada reći, pa neka bude kako mora. Ne mogu više, gušim se od straha.
-Mama, tata.- Počela sam sedajući za sto.- Moram da vam kažem nešto, ali vas molim da dobro razmislite pre nego što donesete odluku. Budite vi pametniji od mene, ja nisam dobro razmislila pre nego sam napravila glupost.
-Majo, šta se dešava, plašiš me.- Reče moja jadna mama. Ne ja sam ovde jadna, počeh i da se sažaljavam.
-Znata da sam u vezi sa Nikolom. Znate i da sam rekla da je veza ozbiljna. E, pa veza nije ozbiljna, kao što sam ja mislila. Nikola je dobio posao u Barseloni, gradiće svoju fudbalsku karijeru. U njoj nema mesta za mene, nema za brak, decu... -Zastadoh malo da udahnem vazduh pre nego ih šokiram.
-Ja sam mu verovala, slepo zaljubljena glupača. Znam koliko vam je čast bitna, čuvala sam je, ali.... Spavala sam kod Nikole svaki put kada sam rekla da sam kod drugarice radi spremanja ispita.- Ćutali su šokirani mojom ispovešću.
-Trudna sam, u drugom mesecu sam. Nikola je rekao da ne želi da zna, da putuje i da se više nećemo sresti. Znam da sam napravila glupost, a vi odlučite šta će dalje biti.
Ućutala sam, ćutali su i oni. Ručak je svima preseo. U tišini smo sedeli za trpezariskim stolom, za kojim smo se uvek pre smejali.
-Majo! Dete nije glupost.- Počeo je tata.- Tvoja odluka jeste i zbog toga sam jako razočaran i ljut.- Dete je blagoslov.
 Mama je nemo ustala i počela da skuplja tanjira sa stola. Nije me ni pogledala kada je izašla iz sobe. Čula sam je da plače u kupatilu, to me je više bolelo nego da su me izbacili iz kuće. Pita se gde je pogrešila u mom vaspitavnju...
Tata je otišao u svoju sobu. Ja i dalje sedim u trpezariji nemajući snage da ustanem, plašeći se da ne narušim ovu tišinu koja je zavladala stanom. Polako na vrhovima prstiju uđoh u svoju sobu.
Jutro sam dočekala budna. Mama je ušavši u sobu nežno me poljubila i prošaptala.
-Majo, nisam ta vaspitala da spavaš kod dečka, da mu se predaš... Ali šta je tu je, uz tebe smo. Tata je ljut, ali proći će ga.
Laknulo mi je. Ostale dane sam provodila u kući, mnogo opuštenuja, ali mi je muku zadavala nesnošljiva glavobolja. Jedan dan sam ustala i samo se onesvestila. Mama me odvela kod doktora. Počeli su pregledi. Magnet mi je zakazan tek za četiri meseca, kada se porodim. Glavobolje su bile sve jače, duže su trajale. Dane sam provodila u bolnici. Još malo pa će se roditi malena princeza, nisam još odlučila koje ime da joj dam.
Proleće je. Volim proleće. Tako razmišljajući ustadoh i otvori prozor. Miris procvetalog jorgovana iz kruga bolnice me raznezi kao najlepši poljubac...
Glava me užasno boli, muti mi se pred očima, iz daljine čujem glasove....
Otvarajući oči vidim plavon, masku s usta skidam, pokušavam dozvati sestru, tu su oko mene svi.
-Dobro nam došla Majo - Reče sestra. 
-Šta? - Nisam razumela šta s tim hoće reći.
-Bila si dvanaest dana u komi, carskim rezom si donela bebu na svet.- Rekla je doktorka koja je pregledala moje oči.
-Recite mi šta mi je, šta se desilo?- Upitah uplaseno.
-Recite mi punoletna sam. Iimam pravo da znam.- Nastavila sam uporna da odmah sve saznam.
-Imala si tumor na mozgu, operisana si. Sada čekamo nalaze sa patologije. Beba je u inkubatoru, jer je rođena prevremeno, ali biće dobro, bitno da je jaka i zdrava beba.
Ništa mi nije bilo jasno, bila sam umorna i zaspala sam....
Stigli su nalazi, rezultali nisu zadovoljavajući. Maligni  tumor mozga.
Sve mi se vrtelo ispred očiju, prvo me Nikola ostavi trudnu, sada bolest.. Šta je ovo!
Počela je hemoterapija. Loše sam je podnosila. Pitala sam svoje kako da damo bebi ime, rekli su Marija. Slozila sam se zvaće se Marija i nosi će moje prezime.
Dane sam provodila malo uz bebu, malo u bolničkoj kapeli.
Bilo mi je sve gore. Lekari nisu bili baš optimistični. Nadu sam izgubila, pa sam odlučila da pričam sa mojima dok još nije kasno.
Tog popodneva kada su došli da me poseta, a dolazili su svakog dan, počela sam da im pričam, tražeći da me i ovaj put saslušaju ćuteći.
-Meni je sve gore, Drugi mesec agonije. Nećemo da se zavaravamo. Ja sam se pomirila s tim, pomirite se i vi. Hoću da posle moje smrti uzmete moje dete, da ga vaspitate umesto mene, da je volite kao i mene, da vam Marija bude zamena za mene. Pričajte joj o meni, pokazujte slike. Neka me pamti onakvu kakva sam bila. Ne pričajte o meni ovakvoj. - Plaka li su slomljeni po drugi put pd merne, ali ovaj put ne mojoj glupošću, već Božijom voljom..
Posle razgovora mi je bilo lakše. Znala sam da mi ćerka ima dom i da će biti voljena.
Posle četvrtog ciklusa hemoterapije, osećala sam se malo bolje. Bilo je nade da ću pobediti ovaj galopirajući maligni tumor. Dane sam provodila sa svojom ćerkom. Vodila je u šetnju, jela zdravu hranu. Dođe zima ćerki pričam priče, smejem se s njom. Hvatamo pahuljice koje veju. Marija u mom naručju  hvata malenom ručicom pahulje koje lete na vetru.  Jelku sam kitila sa Marijom u naručju. Od nje se odvajala nisam, sem kada sam išla u bolnicu. Dani su prolazili spokojno. Dođe proleće, a sa njim i Marijin prvi rođendan.
-Marija će se krstiti za svoj prvi rođendan.- Obavestila sam ih jedno jutro dok sam na terasi pila kafu i mirisala rascvetali jorgovan.
Počele su pripreme za rođendan i krštenje. Ćutala sam nisam htela reći da se glavobolja vratila i da se brzo zamaram. Posle rođendana ću reći, neću da kvarim slavlje.. Slavlje je proteklo lepo, sa veoma mnogo ljudi.
Otisša sam na pregled, samo su mogli da konstatuju "metastaza". Leka mojoj bolesti nije bilo. Ležala sam kući, mazila svoje deta upijajući njen miris i miris rascvetalog jorgovana. Opraštala sam se, to su svi već znali iako sam  ja ćutala. Počeli su da mi daju morfijum. Bolovi su bili nesnošljivi. Bolelo me celo telo. Trpela sam bol, kada ostanem sama tiho sam plakala. Tugu sam krila od svih, samo sam kumi pričala, svojoj najboljoj drugarici.
 Maja je umrla je jedno jutro sa  izlazakom sunca. Tiho, kao sto je i živela sklopila je svoje prelepe, ali bolešću izmorene oči i vinula se u carstvo nebesko.
-Mama, mama, gde je moja mama.- Pitala je Marija.
-Otišla je na nebo da se igra sa anđelima jer je i mama postala anđeo.- Odgovorila bi joj baka.
Svakim danom Marija je bila sve sličnija Maji, da nisu ni primetili kada su je počeli zvati Maja.
Marija je izrasla u prelepu devojku.
-Ista si svoja majka.-Rekla joj je kuma.
-Hvala, kumo.
Marija je znala da se kuma nije udala jer je gledala nju kao svoje dete. Zna da posle smrti bake i deda neće ostati sama. Ima svoju kumu sa kojom sve deli, kao i njena mama.
I opet se dvorištem širi miris rascvetalog jorgovana dok ga Marijine nežne ruke beru da odnese majci na grob.

уторак, 09. април 2013.

UKLETA KUĆA

Gospodin, Dušan Gomez se pojavio pre pet godina u našem malom gradiću. Odakle je došao, to niko nije znao. Nagđali su da je iz Španije, iz Brazila, naravno zbog prezimena, ali niko sa sigurnošću nije znao odake je zaista došao. Međutim gospodin Gomez bio je lep i vrlo sposoban čovek. Po dolasku u naš grad nije prošlo ni dve godine, a već se oženio najbogatijom devojkom. Kružile su razne priče, kako je materijalista, da ima lažan identitet... Njega te priče kao da nisu doticale.
Porodica Gomez je ubrzo postala veća za dva člana. Rodili su se blizanci, Danijel i Danijela.
Rođenje blizanaca unelo je radost kako u dom porodice Gomez tako i u kuću Dušanovog tasta Milana. Prvi rođendan blizancima slavio se zajedno sa krštenjem, pola gradića se skupilo, jer gospodin Milan bio je cenjen i poštovan u gradu, a tako i u okolini. Slavlje je bilo u punom jeku, kada je Milanu pozlilo. Doktor je samo mogao da konstatuje infrakt i smrt. Previše uzbuđenja.
Milana još i ne sahraniše, Dušan je već počeo da priča, moje imanje, moje njive...
Ljudi su se međusobno zagledali, šaputali. Niko nije imao šta reći.
Marija u žalosti za svojim ocem i nije obraćala pažnju na priče svog muža. Majku je izgubila još kada je bila dete, a sada i oca. Grlila je svoje blizance i gorko plakala, kao da je predosećala zlo koje tek nailazi.
Prošlo je mesec dan od sahrane, Mariju niko nije viđao, samo bi njen suprug kada ga neko upita kako je Marija odgovarao nije dobro.
Komšinica Nada se pokupi jedan popodne i pravo na vrata. Vrata joj otvori nepoznata žena, što je jako začudi. Mali je grad, svi se poznaju.
-Izvolite, koga tražite?- Upita je nepoznata.
-Mariju.- Odgovori Nada, još više spremnija da sazna šta se tu dešava.
-Marija odmara.- Začu se muški glas iza leđa nepoznate. Na vratima se pojavi Dušan.
-Dobro komšija, a jel mogu da vidim decu? Donela sam im čokolade.- Bila je Nada uporna.
-Izvoli uđi komšinice.- Odgovori joj malo ljubaznije Dušan.
Nada prođe pored njega i priđe deci koja su se igrala na podu sobe.
-Hoćete li kafu?-Upitala je nepoznata i dalje nemajući nameru da se predstavi.
-Ne, hvala.- Reče Nada.
-Ovo je moja sestra Suzana.- Obrati se Dušan Nadi, pokazujući rukom prema nepoznatoj.
Nada učtivo pruži ruku prema devojci, ali nekako je nije napuštao neki čudan osećaj da ipak nešto nije u redu.
-Kako je Marija, šta joj je?
-Od očeve smrti nije dobro, doktor kaže depresija. Malo je odsutna, nevodi brigu ni o deci, nervozna je pa, sam pozvao sestru da mi pomogne. Ne mogu i na njive i oko dece. Ne mogu sve da postignem.- Počeo je Dušan kao da se pravda.
-Jel mogu da je vidim?- Upitala Nada.
-Ne,  rekao sam da ne prima nikog u sobu.- Besno se brecnu Dušan.
Nada ustade uz obrazloženje da joj je ručak na šporetu i ode još sigurnija da nešto nije u redu u ovoj kući.
Dani su prolazili Marija se nije pojavljivala. Prođe i drugi rođendan blizanaca, Marije nema nigde. Rođendan je obeležen u krugu porodice, tako je Dušan pričao kada bi ga neko sreo i upitao za decu i ženu.
Jedno veče samo po sebi je bilo sumorno. Kiša je padala, kao da nije imala nameru da prestane. To sumorno veče zaparaše dva pucnja. Komšiluk izlete na ulicu. Uskomešaše se, pitaju se odakle je došao taj pucanj. Začu se i treći. iz kuće Gomez, kako su inače zvali tu kuću. Ubrzo stiže i policija. Ljudi se sve više okupliaju, neki zabrinuti, neki radoznali.
Pojavi se i policajac na vratima kuce, za ruku je vodio Mariju isprskanu kapljicama krvi.
-Marija!- Vrisnula je Nada -Marija, deta šta to uradi?
 Pritrčaše ljudi prema Mariji. Marija je važila za lepo vaspitanu i mirnu devojku. Tako da nikome nije bilo jasno šta se zaista dogodilu u toj kući. Policajac rukom pokaza da se pomere i odvede Mariju prema policijskim kolima. Krenuše ljudi da nagađaju, šta se moglo dogoditi. Svako je imao svoju priču.
Iz kuće na nosilima, u vrećama iznesoše dva tela. Znalo se da su to Dušan i njegova navodna sestra, za koju niko ništa nije znao. Žena srednjih godina je izvela zbunjene blizance,obučene u pidzame.
-Nista nišu videli, spavali su u svojoj sobi. Samo su čuli neki čudan zvuk. Mali su pa ne znaju šta se upravo dogodilo.- Objašnjavala je žena policajcima koji su se našli pored nje.
Sutradan se saznala istina. Priveden je i doktor iz privatne klinike koji je navodno lečio Mariju. Dao je izjavu koja se poklopila sa Marijinom. Marija je puštena kući posle tri sedmice lečenja u gradskoj bolnici. .
Po nju je došla Nada. Suđenje još traje.
-Marija ako nećeš da budeš u toj kući, dođi kod mene dok ne središ očevu kuću.
-Hvala, ali nema potrebe više da bežim. Okončala sam pakao.-Rekla je Marija više za sebe nego za Nadu.
-Dođi Nado sutra kod mene na kafu. Dok mi ne dođe socijalna radnica da dovrde decu. Ispriča ću ti šta mi se događalo skoro dve godine.- Rekavši to okrenula se i ušla u kuću.
Kuća joj je budila ružna sećanja, a isto tako i lepa. Prodaću je, ako je neko bude hteo kupiti. Jutro je dočekala budna, kao i mnoga jutra pre ovog, ali ovog jutra je bila spokojna. Nije imala strah, bila je srećna i pomalo zabrinuta. Da li me se deca sećaju, kako ce mi prići, mali su... Iz tog razmišljana trže je kucanje na ulaznim vratima. To je komšinica Nada.
-Izvoli uđi - pomerila se u stranu da napravi mesta za Nadu.
-Sedi.- Pokaza joj rukom na stolicu. - Idem da skuvam kafu.
Spuštaju ći na sto šoljice sa kafom iz koje se širio prijatan miris sede i uzdahnu.
-Nado, draga moja kakav sam pakao proživela od očeve smrti.- Započela je Marija svoju tužnu priču.-Zatvorio me je u sobu na spratu.Tukao me je, trovao lekovima za spavanje i sve uz pomoć doktora koga je kupio parama moga oca. Decu mi nije dao da vidim. U kuću doveo svoju ljubavnicu, nevenčanu ženu kako je on govorio. Hteo da mu sve prepišem, pa da se razvedem, a on bi otišao i odveo mi decu. Nisam htela da potpisujem papire koje mi je ta njegiva zla žena gurala pod nos. Onu noć sam se nekako poludrogirana tabletama izborila s njom i otrčala do podruma gde je čuvao pištolj. Ubila prvo nju pošto je trčeći za mnom bila u podrumu pre njega, a zatim i njega. Ostalo znaš. Bio je umno bolestan, ali srećom deca nisu ništa videla.- Završila je Marija svoju bolnu ispovest.
Ćutale su dve zene, svaka u svojim mislima. U tom zazvoni zvonce na vratima. Potrča prema vratima i širom ih otvori, kroz vrata utrčaše dvoje male dece sa veselim osmehom i oteraše tug i bol kome ovde nema mesta. Marija je po završetku suđenja oslobođena je svih optužbi, jer je sud ustanovio da je ubistvo izvršeno u samoodbrani.
Marija se preselila u očevu kuću i živela mirno i srećno sa svojom decom. Društvu im je ponekada pravila i Nada. Kuću Gomezovih, koju su prozvali ukletom kućom, niko nije kupio. Stoji oronula, razbijenih prozora kao spomen na tragično minule događaje.