... Gledam kroz prozor svoje sobe kako pahulje veju. Prvi sneg ove godine. Svake godine smo se radovali snegu, sankanju po ulicama našeg sela. U potrazi za nekim brdašcima kojih ovde baš i nije bilo, spas smo nalazili na dubokim kanalima punim snega i sa jednom vrećom natrpanom slamom leteli smo kao rakete uz radosno vrištanje i smeh...
Ove godine nismo stigli. Detinstvo nam je prerano oteto. Istrgnuto iz ruku i bačeno u bespuće vremena koje tek dolazi...
Tih '90-tih godine kada je sve i počelo, kada se počelo pričati o ratu, mi deca ga nismo ni doživljavali stvarnim... Vreme nam je prolazilo u igri, u školi, učenju...
Počeli su i prvi vojnici stizati u selo. Smeštaj su našli u školi. Za nekoliko dana selo, a i sve okolo sela bilo je okupirano našom vojskom.
Ni to nas nije baš zabrinulo, već naprotiv zabavljalo. Napokon da se nešto nesvakidašnje dešava da ubije ovu učmalost. Tako smo mi razmišljali o svemu tome.
Roditelji nas nisu opterećivali baš previše, dosta je bilo i to što je vladala besparica, puko preživljavanje, inflacija.. Kriz se osećala u celoj državi. Nešto teško i tmurno se nadvilo nad našom do tada mirnom državom, to smo mogli i mi deca osetiti kada bi smo samo pogledali lica naših roditelja, komšija, lica starijih ljudi mnogo iskusnijih...
Prve izbeglice stigoše u naše mesto. Upoznali smo nove drugare. Slušali njihove priče o ratu, pucanju, o ubijanju nevinog i nedužnog stanovništva. Pričali su kako je teško bežanje u podrume i atomska skloništa od bombi, granata. Bežanje od kiše metaka koji nemilosrdno kose sve što se nađe na putu...
Jedno predvečerje i kod nas se desilo prvo bombardovanje. Prve granate su pale na naše mesto s namerom da ubiju. Dečja graja se pretvorila u vapaj za pomoć. Bežali smo svi ni sami neznajući gde, bilo je samo pobeći, skloniti se i preživeti.
Vojska je zajedno sa meštanima bila je spremna za odbranu teritorije... Strašno je bilo gledati sve te naoružene ljude, čak i neki moji vršnjaci. uzeli su puške u ruke, spremni krenuti u odbranu kućnog praga. Više ni mi nismo bili tako bezbrižni... Okrutna stvarnost i buka granata, prekinula je naše detinjstvo.. Od te granate poginuo je moj drug, smeh i nestašnu dečju graju zamenile su suze i tišina, koja je mnogo više parala uši nego sva naša nestašna vrištanja.
Želela sam vratiti vreme i zameniti tuge i nesreće koje su harale kao zarazna bolest, za radost i sreću.. Ali to je bilo moje maštanje, beg od surove stvarnosti.
Moje razmišljanje prekida otvaranje vrata.
-Nina, šta rediš?- Upitala me je Mirjana.-Je li bi mogla da mi pomogneš oko pakovanja. Znam da je glupo to što tražim, ali ne mogu sama. Trebaš mi..
-Miro, znaš da ne mogu. Teško mi je...
-Molim te..-Zamoila me je plačnim glasom.
-Hadje Mirjana moja...-Zagrlila sam svoju drugaricu. Drugaricu još iz ranog detinjstva i krenule preko vrata da je pakujemo za odlazak u nepoznato..
Kada su zaratile republike bivše Jugoslavije, mnogo ljudi je stradalo, mnogo ljudi propatilo...
Moja drugarica je bila druge vereispovest i njeni su iz tog razloga odlučili da se sele u svoju domovinu, kako su je nazvali.
Iako nisu imali razlog za to, oni su se ipak odlučili na selidbu. Mirjani i njenoj sestri Jasmini to nije odgovaralo, molile su oca, ali čika Marko bio je neumoljiv. Mirjana je jako patila zbog tatine odluke, ali nije bilo izlaza morala je poći u nepoznato, svom narodu, kako joj je otac objasnio.
Dok smo pakovali stvari iz njene sobe, obećala je kada postane punoletna da će se vratiti. Biće kod tetke i sestre Mile, dok se neosamostali...
Ne znam da li sam verovala ili ne, nekako mi se to činilo dalekim i nemogućim, a ne znam ni sama zašto...
Stigao je i taj dan kada je kamion sa stvarima krenu put granice i put kraja našem drugarstvu, što tada to nisam znala...
-Nadam se kada odem da me nećeš zaboraviti, da ćeš me se sećati kao dobre drugarice, što smo uvek i bile... Ti ćeš meni i dalje biti drugarica...
-Naravno da hoću, a kada sve ovo prođe, kada vreme izbriše tragove i ublazi rane... Ko zna možda se ponovo sretnemo...
Da li od vetra ili buke kamiona ili čak nečeg trećeg, naše reči su utihnule...
A vetar... Vetar je ledio naša suzna lica i pahulje su sve jače vejale kao da su pokušale sakriti tugu na našim nedužnim dečjim licima... Svaka pahulja nam je otimala uzdah i vraćala u dane bezbrižnih dečijih nesašluka....
Ja, moje generacije i mnogi drugi ne znamo zašto nam je prekinuto srećno i bezbrižno detinjstvo, ni stariji to ne znaju, samo nagađaju...
Gledajući u zadnji deo kamiona shvatih da se jedan deo mog života ovde završio, da sada kreće neki novi, nadam se opet bezbrižan...
Od tog događaja prošle su godine i godine... Vreme je učinilo svoje, odrasli smo nismo više deca. Nismo više želeli misliti na godine stradanja. Svako je krenuo svojim putem, putem svoje sudbine, pa tako i ja.
Odlazeći iz sela, ostavila sam mnogo toga iza sebe, nisam mogla nositi tolike uspomene, pogotovo ne one tužne.
Tih dana se bližila godišnjica mog druga, pa odlučih otići na groblje kada sam već tu u kraju, ipak nisam dugo bila.
Na putu prema groblju zastadoh kod jedne cvećare.
-Izvolite!- Javi se cvećarka. polako okretajući se prema meni i pazeći da ne rasturi buket koji je pravila.
-Mila!?- Viknuh je iznenađena što je ovde sretoh. Znam da se udala i otišla negde u Austriju.
-Nina? Nina, odkud ti? Jaooo, baš mi je drago što te sretoh. Kako si?- Mila me obasula pitanjima. Jer nismo se videle od kako se Mirjana odselila.
-Dobro sam, u poseti sam mojima. Kako je Mirjana? Pričaj mi o njoj!
-Šta da ti kažem, nismo se videle od kada je otišla. Čule se nekoliko puta. Tata i ostali iz tog mesta gde se doselila napunili joj glavu svakakvim glupostima. Kaže da smo se svi promenili od kako je bio rat, da mi njih mrzimo. Pokušala sam joj objasniti da su to laži, da to nema smisla, ali uzalud. Kao da su joj mozak isprali...
-Šteta. Ako je čuješ pozdravi je.
-Hvala, ali kao što rekoh nečujemo se,. nedaju ni da pozove svoju tetku. Ponekada pomislim da nas mrze zbog druge vereispovesti.
Videlo se da je Mila tužna, nedostaje joj sestra, a i tetka.
-Jesi li ti išla kod njh?
-Nisam, ja tamo ne smem otići. Znaš šta se sve pričalo. Ja kakav sam baksuz mene bi odmah napali.
Nasmejala sam se na tu njenu izjavu, ali ko zna svašta se dešavalo...
Mila je bila jako vezana za tetku Milicu, i za sestre Jasminu i Mirjanu, a nacionalnost ih je razdvojila. Kada se njena tetka Milica udavala tada se nije gledalo na to, ko je koje nacionalnosti. Bilo je vreme komunizma, bratstva i jedinstva, pa su nekako bili svi kao jednaki, oni koji nisu, ćutali su iz straha da ne odu u zatvor.
Da je Milica znala da će se udajom za čika Marka morati odreći svojih rođaka, tada se sigurno ne bi udala za čika Marka.
A ko je to tada mogao znati...
Ove godine nismo stigli. Detinstvo nam je prerano oteto. Istrgnuto iz ruku i bačeno u bespuće vremena koje tek dolazi...
Tih '90-tih godine kada je sve i počelo, kada se počelo pričati o ratu, mi deca ga nismo ni doživljavali stvarnim... Vreme nam je prolazilo u igri, u školi, učenju...
Počeli su i prvi vojnici stizati u selo. Smeštaj su našli u školi. Za nekoliko dana selo, a i sve okolo sela bilo je okupirano našom vojskom.
Ni to nas nije baš zabrinulo, već naprotiv zabavljalo. Napokon da se nešto nesvakidašnje dešava da ubije ovu učmalost. Tako smo mi razmišljali o svemu tome.
Roditelji nas nisu opterećivali baš previše, dosta je bilo i to što je vladala besparica, puko preživljavanje, inflacija.. Kriz se osećala u celoj državi. Nešto teško i tmurno se nadvilo nad našom do tada mirnom državom, to smo mogli i mi deca osetiti kada bi smo samo pogledali lica naših roditelja, komšija, lica starijih ljudi mnogo iskusnijih...
Prve izbeglice stigoše u naše mesto. Upoznali smo nove drugare. Slušali njihove priče o ratu, pucanju, o ubijanju nevinog i nedužnog stanovništva. Pričali su kako je teško bežanje u podrume i atomska skloništa od bombi, granata. Bežanje od kiše metaka koji nemilosrdno kose sve što se nađe na putu...
Jedno predvečerje i kod nas se desilo prvo bombardovanje. Prve granate su pale na naše mesto s namerom da ubiju. Dečja graja se pretvorila u vapaj za pomoć. Bežali smo svi ni sami neznajući gde, bilo je samo pobeći, skloniti se i preživeti.
Vojska je zajedno sa meštanima bila je spremna za odbranu teritorije... Strašno je bilo gledati sve te naoružene ljude, čak i neki moji vršnjaci. uzeli su puške u ruke, spremni krenuti u odbranu kućnog praga. Više ni mi nismo bili tako bezbrižni... Okrutna stvarnost i buka granata, prekinula je naše detinjstvo.. Od te granate poginuo je moj drug, smeh i nestašnu dečju graju zamenile su suze i tišina, koja je mnogo više parala uši nego sva naša nestašna vrištanja.
Želela sam vratiti vreme i zameniti tuge i nesreće koje su harale kao zarazna bolest, za radost i sreću.. Ali to je bilo moje maštanje, beg od surove stvarnosti.
Moje razmišljanje prekida otvaranje vrata.
-Nina, šta rediš?- Upitala me je Mirjana.-Je li bi mogla da mi pomogneš oko pakovanja. Znam da je glupo to što tražim, ali ne mogu sama. Trebaš mi..
-Miro, znaš da ne mogu. Teško mi je...
-Molim te..-Zamoila me je plačnim glasom.
-Hadje Mirjana moja...-Zagrlila sam svoju drugaricu. Drugaricu još iz ranog detinjstva i krenule preko vrata da je pakujemo za odlazak u nepoznato..
Kada su zaratile republike bivše Jugoslavije, mnogo ljudi je stradalo, mnogo ljudi propatilo...
Moja drugarica je bila druge vereispovest i njeni su iz tog razloga odlučili da se sele u svoju domovinu, kako su je nazvali.
Iako nisu imali razlog za to, oni su se ipak odlučili na selidbu. Mirjani i njenoj sestri Jasmini to nije odgovaralo, molile su oca, ali čika Marko bio je neumoljiv. Mirjana je jako patila zbog tatine odluke, ali nije bilo izlaza morala je poći u nepoznato, svom narodu, kako joj je otac objasnio.
Dok smo pakovali stvari iz njene sobe, obećala je kada postane punoletna da će se vratiti. Biće kod tetke i sestre Mile, dok se neosamostali...
Ne znam da li sam verovala ili ne, nekako mi se to činilo dalekim i nemogućim, a ne znam ni sama zašto...
Stigao je i taj dan kada je kamion sa stvarima krenu put granice i put kraja našem drugarstvu, što tada to nisam znala...
-Nadam se kada odem da me nećeš zaboraviti, da ćeš me se sećati kao dobre drugarice, što smo uvek i bile... Ti ćeš meni i dalje biti drugarica...
-Naravno da hoću, a kada sve ovo prođe, kada vreme izbriše tragove i ublazi rane... Ko zna možda se ponovo sretnemo...
Da li od vetra ili buke kamiona ili čak nečeg trećeg, naše reči su utihnule...
A vetar... Vetar je ledio naša suzna lica i pahulje su sve jače vejale kao da su pokušale sakriti tugu na našim nedužnim dečjim licima... Svaka pahulja nam je otimala uzdah i vraćala u dane bezbrižnih dečijih nesašluka....
Ja, moje generacije i mnogi drugi ne znamo zašto nam je prekinuto srećno i bezbrižno detinjstvo, ni stariji to ne znaju, samo nagađaju...
Gledajući u zadnji deo kamiona shvatih da se jedan deo mog života ovde završio, da sada kreće neki novi, nadam se opet bezbrižan...
Od tog događaja prošle su godine i godine... Vreme je učinilo svoje, odrasli smo nismo više deca. Nismo više želeli misliti na godine stradanja. Svako je krenuo svojim putem, putem svoje sudbine, pa tako i ja.
Odlazeći iz sela, ostavila sam mnogo toga iza sebe, nisam mogla nositi tolike uspomene, pogotovo ne one tužne.
Tih dana se bližila godišnjica mog druga, pa odlučih otići na groblje kada sam već tu u kraju, ipak nisam dugo bila.
Na putu prema groblju zastadoh kod jedne cvećare.
-Izvolite!- Javi se cvećarka. polako okretajući se prema meni i pazeći da ne rasturi buket koji je pravila.
-Mila!?- Viknuh je iznenađena što je ovde sretoh. Znam da se udala i otišla negde u Austriju.
-Nina? Nina, odkud ti? Jaooo, baš mi je drago što te sretoh. Kako si?- Mila me obasula pitanjima. Jer nismo se videle od kako se Mirjana odselila.
-Dobro sam, u poseti sam mojima. Kako je Mirjana? Pričaj mi o njoj!
-Šta da ti kažem, nismo se videle od kada je otišla. Čule se nekoliko puta. Tata i ostali iz tog mesta gde se doselila napunili joj glavu svakakvim glupostima. Kaže da smo se svi promenili od kako je bio rat, da mi njih mrzimo. Pokušala sam joj objasniti da su to laži, da to nema smisla, ali uzalud. Kao da su joj mozak isprali...
-Šteta. Ako je čuješ pozdravi je.
-Hvala, ali kao što rekoh nečujemo se,. nedaju ni da pozove svoju tetku. Ponekada pomislim da nas mrze zbog druge vereispovesti.
Videlo se da je Mila tužna, nedostaje joj sestra, a i tetka.
-Jesi li ti išla kod njh?
-Nisam, ja tamo ne smem otići. Znaš šta se sve pričalo. Ja kakav sam baksuz mene bi odmah napali.
Nasmejala sam se na tu njenu izjavu, ali ko zna svašta se dešavalo...
Mila je bila jako vezana za tetku Milicu, i za sestre Jasminu i Mirjanu, a nacionalnost ih je razdvojila. Kada se njena tetka Milica udavala tada se nije gledalo na to, ko je koje nacionalnosti. Bilo je vreme komunizma, bratstva i jedinstva, pa su nekako bili svi kao jednaki, oni koji nisu, ćutali su iz straha da ne odu u zatvor.
Da je Milica znala da će se udajom za čika Marka morati odreći svojih rođaka, tada se sigurno ne bi udala za čika Marka.
A ko je to tada mogao znati...
Нема коментара:
Постави коментар