Malo ravničarsko selo obasjano zracima zalazećeg sunca. Ukrašeno šarenilom mirisnih voćnjaka i vinograda.
Široke ulice i uski sokaci tihi u smiraj dana. Tišinu jedino narušavaju laveži seoskih pasa, čuvara kuća i dvorišta..Vreme večere, pa su svi meštani ovog malog ravničarskog sela u svojim kućama, ni dece na ulici nema, sem jedne bakice koja sedi na klupi ispred svoje kuće i zamišljeno gleda negde u daljinu. Zaškripa kapija i zalupi se uz tresak. Na ulicu iztrča mali musavi dečačić.
-Nikola, Nikola ! - Poviče iz svog glasa mali dečačić.
-Nikola, ajde da se igramo.- Nastavio je da viče mali nestaško.
-Evo, evo me, Lazare, idem. Šta se dernjaš tolik?.- Poviče mu Nikola izlazeći iz svog dvorišta.
Za nekoliko minuta široka ulica ožive, zagrajiše deca, začuše se ljudi dozivajući jedni druge napolje da malo posede. Sve to gledala je baka koja je sedela na svojoj klupi.
Baka Danica je imala tako setan pogled i suzu u krajičku oka. Pogled joj odluta negde u daljinu, suza kliznu niz lice....Ta stara žena izboranog lica, ogrubelih ruku od teškog seljačkog posla, a velikog i dobrog srca. Baku Danicu su svi voleli, a posebno deca. Okupilui bi se oko nje , a ona bi iz dzepa svog izbledelog prsluka vadila male šarene bombone. Baka Danica žvela je sama u svojoj maloj trošnoj kućici. Kućica sa dva sobička, a u njoj sve tako toplo i nežno, nekako s ljubavlju zrači, zato su joj komšinice bili česti gosti na kafi i "čašici" razgovora. Svi iz sela su znali Baka Danicin razlog za tugu, iako se ona jadna nikom nije žalila. Ćutala je i hrabro se nosila s nedaćama ovog zžvota. Imala je malu penzijicu koju je nasledila od pokojnog muža i malu bašticu iz kuće u kojoj je provodila dane sadeći i berući plodove svog rada. Imala je dovoljno za sebe, nije bila gladna, ali željna jeste, ali željna svoga sina...
Baka Danica je imala tako setan pogled i suzu u krajičku oka. Pogled joj odluta negde u daljinu, suza kliznu niz lice....Ta stara žena izboranog lica, ogrubelih ruku od teškog seljačkog posla, a velikog i dobrog srca. Baku Danicu su svi voleli, a posebno deca. Okupilui bi se oko nje , a ona bi iz dzepa svog izbledelog prsluka vadila male šarene bombone. Baka Danica žvela je sama u svojoj maloj trošnoj kućici. Kućica sa dva sobička, a u njoj sve tako toplo i nežno, nekako s ljubavlju zrači, zato su joj komšinice bili česti gosti na kafi i "čašici" razgovora. Svi iz sela su znali Baka Danicin razlog za tugu, iako se ona jadna nikom nije žalila. Ćutala je i hrabro se nosila s nedaćama ovog zžvota. Imala je malu penzijicu koju je nasledila od pokojnog muža i malu bašticu iz kuće u kojoj je provodila dane sadeći i berući plodove svog rada. Imala je dovoljno za sebe, nije bila gladna, ali željna jeste, ali željna svoga sina...
Pre neki dvadeset godina, u potrazi za boljim životom, sin joj ode da radi u Nemačku. Obećao da će se brzo vratiti i da će joj često pisati. Pisma su prve tri godine stizala često, a posle sve ređe. Oženio se, stekao svoju porodicu, pa onda kao da za majku nema više mesta u njegovom životu. Ćutala je stara žena, a u tišini i samoći svoje kuće plakala i tugovala. Želela je videti snaju i unuke. Dan za danom, godine prolaze, a ona uvek negde u daljinu gleda i nada se da će joj njen Milan doći.
Jesen dođe, baka se razboli. Pade u krevet, nemoćna sama da ustane i vodu popije. Komšinice su je obilazile i negovale.Ležala je i tugovala da li će dočekati sina i unučad. Bolovala jesen i zimu. Proleće dođe, a Milan ne dođe. Proleće obasje malo ravničarsko selo i široku ulicu, obasja klupicu baka Danice na kojoj niko više ne sedi.
Baka Danica je umrla u svitanje jednog prolećnog jutra okružena svojim vernim komšilukom. Sahreniše je kako dolikuje po seoskim obicajima.
Meštani su i dalje sedeli na klupicama ispred svojih kuca svakog predvečerja i prepričavali događaje tog dan. Deca su trčala i igrala žmurke. Sve je ostalo isto....
Kočnice zaškripaše i zaustavi se crni sportski automobil. Iz njega izađe nepoznati markantni gospodin.
-Dobar dan.- Pozdravi on komšiluk
-Dobar dan.- Otpozdraviše ga.
Ustade Drago sa svog mesta ispod trešnjinog drveta, gde je uvek sedeo.
-Milane, jesi li to ti?- Upitao je pridpšlicu.
-Ja sam. A ko si ti? - Upitao ga je Milan iznenadjen što ga prepoznaše posle toliko godina od poslednjeg viđenja ovi seljani, kako ih je inače zvao.
-Drago, tvoj školski drug.
-Joj, Drago izvini. Odavno se nismo videli.
-Nismo, Milane nismo.
-Gde mi je mama, nema je na klupi da sedi.
-E, moj Milane Danica je umrla pre dve godine. Jadnica vas je čekala sve ove godine, ali uzalud. I umrla je čekajuci. Svaki dan je gledala niz ulicu ne bi li videla svoga Milana i decu. Milane, Milane grešna dušo...- Ovim rečima završi priču i sede na svoje mesto ispod trešnje i ne očekujuci da će Milan nešto reći.
Milan je nemo gledao u beton, od sramote sagnuo glavu.
-Ključ je na istom mestu, a kuća je ona tamo, ona oronula i u korov zarasla, jer nema ko da je održava.- Dobacio je Drago sa svog mesta.
Milan se okrenuo i ušao u dvorište, malo se pomučio da pomeri ulazna vrata jer su pala od nekorišćenja. Ključ je bio iznad vrata, a stara kruška je i dalje bila tu kao da je čekala neku drugu decu da beru njene slatke plodove. Otključa vrata. Zapuhnu ga ustajali vazduh. Sede na majčin krevt. Obuze ga tuga, kajanje.... Ugleda svoju sliku i slike svoje dece kada su još mali bili. To su i jedine slike koje joj je poslao. Uze ih u ruke, uze i majcinu sliku. Prisloni na grudi i bolno zajauka...
-Majko moja oprosti svom nesrećnom sinu što te ostavi da željna mene i moje dece umreš. Oprosti što ti se ne javih sve ove godine. Oprosti što te zaboravih... Zaveo me lagodan i brz život Mrzeo sam selo. Mrzeo sam što sam ovde rođen, a sada mrzim sebe...
-Majko moja,,,,,
Pognuo je glavu, nasloni je na dlanove i zaplaka iz sveg glasa.
Kasno se setio svoje majke, a kada se setio nje više nema....
Baka Danica je umrla u svitanje jednog prolećnog jutra okružena svojim vernim komšilukom. Sahreniše je kako dolikuje po seoskim obicajima.
Meštani su i dalje sedeli na klupicama ispred svojih kuca svakog predvečerja i prepričavali događaje tog dan. Deca su trčala i igrala žmurke. Sve je ostalo isto....
Kočnice zaškripaše i zaustavi se crni sportski automobil. Iz njega izađe nepoznati markantni gospodin.
-Dobar dan.- Pozdravi on komšiluk
-Dobar dan.- Otpozdraviše ga.
Ustade Drago sa svog mesta ispod trešnjinog drveta, gde je uvek sedeo.
-Milane, jesi li to ti?- Upitao je pridpšlicu.
-Ja sam. A ko si ti? - Upitao ga je Milan iznenadjen što ga prepoznaše posle toliko godina od poslednjeg viđenja ovi seljani, kako ih je inače zvao.
-Drago, tvoj školski drug.
-Joj, Drago izvini. Odavno se nismo videli.
-Nismo, Milane nismo.
-Gde mi je mama, nema je na klupi da sedi.
-E, moj Milane Danica je umrla pre dve godine. Jadnica vas je čekala sve ove godine, ali uzalud. I umrla je čekajuci. Svaki dan je gledala niz ulicu ne bi li videla svoga Milana i decu. Milane, Milane grešna dušo...- Ovim rečima završi priču i sede na svoje mesto ispod trešnje i ne očekujuci da će Milan nešto reći.
Milan je nemo gledao u beton, od sramote sagnuo glavu.
-Ključ je na istom mestu, a kuća je ona tamo, ona oronula i u korov zarasla, jer nema ko da je održava.- Dobacio je Drago sa svog mesta.
Milan se okrenuo i ušao u dvorište, malo se pomučio da pomeri ulazna vrata jer su pala od nekorišćenja. Ključ je bio iznad vrata, a stara kruška je i dalje bila tu kao da je čekala neku drugu decu da beru njene slatke plodove. Otključa vrata. Zapuhnu ga ustajali vazduh. Sede na majčin krevt. Obuze ga tuga, kajanje.... Ugleda svoju sliku i slike svoje dece kada su još mali bili. To su i jedine slike koje joj je poslao. Uze ih u ruke, uze i majcinu sliku. Prisloni na grudi i bolno zajauka...
-Majko moja oprosti svom nesrećnom sinu što te ostavi da željna mene i moje dece umreš. Oprosti što ti se ne javih sve ove godine. Oprosti što te zaboravih... Zaveo me lagodan i brz život Mrzeo sam selo. Mrzeo sam što sam ovde rođen, a sada mrzim sebe...
-Majko moja,,,,,
Pognuo je glavu, nasloni je na dlanove i zaplaka iz sveg glasa.
Kasno se setio svoje majke, a kada se setio nje više nema....
Нема коментара:
Постави коментар