недеља, 15. септембар 2013.

LEPOTICA PLAVIH OČIJU

                  Voz se polako klacka starom rasklimanom prugom. Čovek zaboravi i gde je krenuo kada sedne  u voz. Majka i ćerka sede same u kupeu starog voza. Devojka gleda kroz prozor negde u daljinu. Vrata kupea se polako otvoriše.
-Gospođo, jel slobodno?- upita muški duboki glas.
-Jeste, izvolite.- tihim i neznim glasom odgovori starija gospođa.
-Gde putujete? Ja za Novi Sad.
-I nas dve.
-Lepo, sada imam društvo, dveju lepih dama. - šarmantno reče gospodin.- Ja sam Petar Milenković, advokat po zanimanju.
-Sara, a ovo je Dunja moja ćerka.
-Drago mi je, Dunja.- reče Petar zadivljeno gledajući u Dunju.
Petar je zbijao šale kako na svoj račun, tako i na račun svojih kolega iz advokatske komore.
Dunja se blago osmehivala sa pogledom uvek uprtim negde u daljinu.
Voz se polako zaustavlja.
-Evo vam moja vizit karta, javi se ponekada.- pružio je kartu prema Dunji.
Dunja je stojala i gledala prema Petru, ali kao da je gledala kroz njega.
-Gospođo Sara vaša ćerka ima najlepše plave oči.
-Hvala, znam da su najlepše.- osmehnula se majka i ponosno pogledala prema svojoj prelepoj kćerci.
-Gospodine Petre, hvala.- odgovorila je tiho Dunja.
-Te prelepe plave oči su slepe.-nastavila je tiho Dunja dok je hvatala majku za ruku u želji da što pre izađe iz voza i udalji se od ovog šarmantnog gospodina.
Tako žureći se saplete o kofer nekog putnika i oseti na sebi dve tople i snazne, a u isto vreme i nežne ruke.
-Držim te lepotice plavih očiju. Obavezno mi se javi, doći ću na kafu kod tebe, plavooka lepotice.
Kada je Dunja bila na sigurnom pored svoje majke Petar je otišao uz obrazloženje da žuri u sudnicu, a Dunja ostala sa svojim mislima da li da ga zove ili ne...
Vreme je prolazilo, a u Dunjinim mislima je i dalje bio Petar.
-Pozovi ga.- reče joj majka jedno popodne dok su sedele na terasi i uživale u kafi.
-Koga?- začuđeno je upitala dunja.
-Petra.
-Zašto?
-Pa zato što ti se vrzma po toj lepoj glavici.- našalila se majka.
-Nije tačno. A i do sada me je i zaboravio. Ko sam ja da bi me takav gospodin pamtio.-pomalo tužno je rekla Dunja.
-Dunja, ne lupaj gluposti, to što ne vidiš ne umanjuje tvoje vrednosti.- strogo je odgovorila Sara.
-Bojim se mama da ću se razočarati. Ja mu pustim poruku, a on meni odgovori ko je Dunja?!
-Mala, Petar nije skidao pogled s tebe. A i ne zoveš ga na prosidbu, nego na kafu, druženje. Mada kako hoćeš.-nežno je pomilovala svoju lepu ćerku po njenoj dugoj kosi boje zrelog žita.
Dani su Dunji prolazili jako brzo, svaki dan je provodila na poslu. Imala je dosta posla, pacijenti su je voleli. Kažu da slepi ljudi bolje rade masažu od onih čiji je vid perfektan. Dunja je radila jako osećajno, jer volela je svoje zanimanje. Lepo je raditi sa ljudima. lepo je kada možeš nekome da pomogneš, pa makar i da ga samo saslušaš, a Dunja je bila dobar slušalac.
-Mama, javila sam se Petru, odmah je odgovorio kao da me poznaje čitavog života. Doći će danas na kafu, pa sam svratila da se izfeniram.
-Dobro, malena.
Tog popodneva Petar je došao sa dva velika buketa, jedan buket crvenih ruža za Dunju, a drugi sa crvenim gerberima za gospođu Saru. Znao je da će imati prijatno veče u društvu ovih dama, ali nije ni slutio da će se tako ludo i jako zaljubiti u dva plava oka ove male.
-Dunja, ako si raspoložena i za vikend slobodna mogli bi smo da odemo negde na ručak, a i da ti pokažem gde živim i gde radim.
-U nedelju ne radim.-reče Dunja pomalo stidljivo.
Jer do sada nije imala dečka, a osećanja je vezuju za Petra. Ne zna njegovu boju kose, boju očiju.. Ne zna kakvo lice ima, da li je lep ili ružan, možda mu je lice u ožiljcima.. Ali zna da ima dobru dušu, da je duhovit, šarmantan, ona vidi lepoto njegove duše, ne samo površinu kao većina devojaka.
Došla je i ta nedelja. Dunja se dugo češljala i pažljivo šminkala. Sara je posmatrala svoju ćerku na čijem se licu videla ljubav. Bojala se kao i svaka majka da joj se ćerka nerazočara u svog princa. Nadala se sa majčinskom zebnjom da neće.
Petar je stigao nekoliko minuta pre dogovorenog vremena sa ponovo punim rukama cveća, ali ovaj put samo za Saru.
Sara ih je ispratila pogledom. Petar je sigurnom rukom i zaštitničkim stavom vodio Dunju prema autu.
Kada se Dunja vratila kući, znala je da je majka čeka u dnevnoj sobi. Sara je odmah primetila neizmernu sreću na Dunjinom licu.
-Mama, Petar me je pitao za ozbiljnu vezu. Želi da se još malo upoznamo, pa da osnujemo porodicu, dom. Taman dok on završi renoviraje stana. Rekla sam da.- u jednom dah izgovorila je uzbuđena Dunja.
Sara i Dunja su provodile vreme u dugim razgovorima koje mogu da vode samo majka i ćerka..
Nekoliko puta su otišli na ručak kod Petrovih roditelja koji su tako lepo dočekali Dunju. Zavoleli su tu slepu devojku kao rođenu ćerku.
Približio se i dan venčanja. Dunja je blistala u svojoj beloj haljini. Njene oči su sijale kao more okupano suncem. Petar je zaljubljeno gledao svoju Dunju. Čekao je da sve ovo prođe i da Dunja bude samo za njega. Da uziva gledajući njeno nasmejano, vedro lice, da uživa u nežnim dodirima njenog tela...
Ljubav koja je zračila iz to dvoje mladih bila je tako nesvakidašnja, ona je volela njegovu unutrašnju dobrotu, a on njenu kako spoljašnju tako i unutrašnju lepotu.
Godine života koje su provodili zajedno njihova ljubav, pažnja i bliskost postajala je sve jača. a iz te ljubavi dobili su troje divne i lepe dece. Devojčice su nasledile na majku lepotu i dobrotu i oči more plave i kosu boje zrelog žita, a dečak na oca snagu, duhovitost, šarm i lepe crte lica, kosu crnu kao ugalj i majčine plave oči kao more okupano suncem.