недеља, 28. јул 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA -BAKIN RAJ

Jednog kišnog predvečerja, dok je petrolejka osvetljavala oskudnom svetlošću malu planinsku sobicu u kojoj su sedele dve osobe. Jedna starija i pogurena iznad vatre, a druga sićušna i prilepljena uz stariju osobu. To su bili deda Živoje i njegov unuk Đorđe, koji je na raspustu došao kod dede da provede uskršnje praznike s njim. Đorđe ne voli kada deda ostane sam na ovako veliki sveti dan.
-Deda, a zašto se ona kućica, tamo gore na kraj sela zove bakin raj_. upita mali sićušni glasić..
-E  pa jel ti nisam to izpričao?
-Nisi deda, nisi.- povikao je dečačić.
-Tu je nekada davno, dok sam ja još mali bio živela jedna baka. Sama je živela jer joj prokleti rat odneo sve koje je imala. Dane je provodila kako je umela i znala. Za komad hleba se snalazila nekako, mesila ga sama kao i svi iz sela.
Svakog predvečerja je sedela baka na klupi ispod oraha što joj kuću sakrivao od sunca. A naša drugarica  Dragica poče oko bake obilaziti, dok smo mi seoska deca igrala krpenjače u prašini. Dragici nije priličilo da trči po toj prašini za krpenjačom.
-Šta ti je to krpenjača?
-Krpenjača je lopta od starih krpa i čarapa, pa je šutiramo dok joj creva ne izađu.
-Creva, kakva creva-? smejao se Đorđe.
-Krpe koje izađu iz te naše lopte zvali smo crevima.
Dragica se osmeli jednog dana pa priđe baki, sede na klupu pored nje i upita je.
-Bako jel ti treba neka pomoć-upitala je ona svojim cvrkutavim glasićem tu staru ženu.
-O, milo moje dete, pa ako ti nije teško da mi odeš kupiti malo divke.-odgovori joj baka nežnim glasom.
-Nije bako, nije.
Skoči sa klupe, uze pare od bake i trkom otrča da kupi tu divka kafu toj nemoćnoj staroj ženi. Do prodavnice je trebalo trčati dobrih sat vremena, jer se prodavnica nalazila u gradiću nadomak našeg seoceta.
Čekala je baka devojče da se vrati, nije dugo pila divku jer  ne moze da ode sama i da je kupi, teško joj je hodati, a nema koga da zamoli.
Sa osmehom na licu je pomislila da je samo Bog poslao Dragicu da joj ode u kupovinu.
Dragica sva zajapurena, znojava i prašnjava od trčanjja, skoči pred nju sa divka kafom i kusurom u rukama. Nehtede stara žena kusur uzeti, a ni Dragica ga nehtede zadržati već ga lepo dade baki. Sutradan eto ti opet Dragice kod bake sa istim pitanjem, ali ovaj put joj baka reče da za nju ima nešto i uvede je u svoje dvorište svo ukrašeno šarenilom lepih kata, ruža i mirisom bosiljka..
Sedoše za sto koji se nalazio na tremu kuće krečene u belo. Na stoli je stojao tanjir sa mirisom vanil šećera i cimeta. Znala je Dragica da je na stolu pita od jabuka petrovača. Uz prijatan razgovor su sedele dve ženske osobe jedna mlada, druga stara i jele ukusnu pitu od jabuka. Njihovo druženje je tek sada počelo, iako ni jedna od njih nije znala koliko će bliskosti i ljubavi se roditi između ta dva bića..
Dani su prolazili Dragica je svaki dan bila u društvu te stare žene, ponekada joj je mama spremala torbu sa namirnicama da ponese baki, a ponekada je išla  u prodavnicu da kupi sve što treba jednom domaćinstvu. Kako baka nije imala nikog svog posle svoje smrti, tu malu kuću u cveću je ostasvila Dragici, a Dragica iz poštovanja prema njoj i velike ljubavi dade kući ime bakin raj. Od tada se kuća održava kao i za vreme života bake u njoj, sadi se cveće, kreči u belo. Čak i orah se neguje na uspomenu na tu hrabru staru ženu.
-Kako je divna priča deda.-uskliknu dečak.
-A i istinita je dete moje. U današnje vreme neće niko od mlađih da pomogne starim ljudima, kažu da ih je sramota da im se ne smeje društvo ako ih vide. Čudna su vremena došla dete moje, zato ti pamet u glavu i gledaj da činiš dobra dela možda se neko ugleda na dobrotu, možda nije sva ljudskost nestala sa ove naše zemlje...