Kišne kapi udaraju po malim prozorima trošne kućice u kojoj živi jedna stara bakica. Njenu sobu u večernjim satima osvetljava lampa petrolejka. Jeste da u selu ima struje, ali ne i u bakinoj kući.
Baka Vida je zbog neplaćenih računa ostala bez struje. Njena penzija nije dovoljna da preživi mesec dana i da plaća račune. Nisu to veliki računi, ali opet je teško bilo izaći na kraj sa besparicom i inflacijom tih devedesetih godina, kada inflacija pojede celu baka Vidinu penziju, a baka bi ostala gladna da nije imala to malo baštice iza kuće i dobrog komšiluka i bliske rođake.
Ovo je drugi rat koji stara žena proživljava. U drugom svetskom ratu je izgubila muža sa kojim je imala troje dece, ali zbog nemaština i gladi koje sa sobom nosi rat izgubila je sve troje svoje dece i ostala da živi sama kao da je prokleta.
Svakim danom je odlazila na groblje i pričala sa humkama svoje dece. Muža nije ni sahranila ostao je tamo negde u poljima zahvacenim ratom...
Dane je provodila od kuće do klupice ispred kuće, a večeri.. Večeri su bile teške. Sa prvim sumrakom osećala je samoću, tugu koja je pritiska. Tuga je bila kao olovo na njeno staračko telo, izmučeno godinama rata, tuge za decom, besparicom...Utehu su joj ublažavala deca njenog bratića. Da nije bilo njih i njene male unuke koja je bila pravi mali đavo, odavno bi baka izgubila volju da živi.
-Bako, bakice opet gledaš kroz prozor.- Baku Vidu u stvarnost vrati nežni glasi unukice njenog brata, a i njene.
-Mila!, Došla si kod bake?
-Da, da došla sam po još jednu priču.- veselo se nasmeja devojčica, a sa njom i baka.
Ti trenuci koje je provodila sa Milom bili su joj najlepši.
-Mila moja devojčice starost je teška, još ako uhvati i bolest onda je još teže. Stari ljudi mogu da budu na teretu.-reče baka, a Mila je gledala i vrtela glavom.
-Nije tako bako. ti nisi nikom teška. Tebe vole i moji mama i tata i bata, voli te i komšiluk. Ti kada sedneš na klupicu uvek imaš nekog da ti pravi društvo.
-Jeste ima uvek nekog, ali ja kada uđem u svoju kuću tada ostajem sama sa svojom tugom i starošću. Svi imaju nekog,a ja nemam. Meni je rat oduzeo sve što sam imala.
U vreme hladnih jesenjih dana baka je bila još tužnija i zamišljenija, valjda su joj kiše budile setu, dok bi sa prvim sunčanim zracima i baka postajala malo veselija.
Volela je sedeti na klupici ispred kuće i gledati po ulici, pogotovo u jesen kada se peče paprika, a ulicom se širi prijatni miris sveže paprike i ajvara... Samo što je ove jeseni to bilo nemoguće. Baka je se nešto razbolela, onemoćala je pa i kada je vreme dozvoljavalo da sedi napolju baka je sedela ispred svog malog prozora uvek gledajući u daljinu. Nije više mogla sama da izađe napolje pa nije htela nikog opterećivati sve dok joj nisu otkazale noge od starosti ili možda istrošene noge od teškog života. Baka je svoje poslednje dane provela u krevetu gledajući staru trešnju ispred kuće. I trešnja je stara nije više mogla da odoleva vremenu pa je uvenula kao i sama baka koju je vreme i godine pregazilo.
Baka Vida je zbog neplaćenih računa ostala bez struje. Njena penzija nije dovoljna da preživi mesec dana i da plaća račune. Nisu to veliki računi, ali opet je teško bilo izaći na kraj sa besparicom i inflacijom tih devedesetih godina, kada inflacija pojede celu baka Vidinu penziju, a baka bi ostala gladna da nije imala to malo baštice iza kuće i dobrog komšiluka i bliske rođake.
Ovo je drugi rat koji stara žena proživljava. U drugom svetskom ratu je izgubila muža sa kojim je imala troje dece, ali zbog nemaština i gladi koje sa sobom nosi rat izgubila je sve troje svoje dece i ostala da živi sama kao da je prokleta.
Svakim danom je odlazila na groblje i pričala sa humkama svoje dece. Muža nije ni sahranila ostao je tamo negde u poljima zahvacenim ratom...
Dane je provodila od kuće do klupice ispred kuće, a večeri.. Večeri su bile teške. Sa prvim sumrakom osećala je samoću, tugu koja je pritiska. Tuga je bila kao olovo na njeno staračko telo, izmučeno godinama rata, tuge za decom, besparicom...Utehu su joj ublažavala deca njenog bratića. Da nije bilo njih i njene male unuke koja je bila pravi mali đavo, odavno bi baka izgubila volju da živi.
-Bako, bakice opet gledaš kroz prozor.- Baku Vidu u stvarnost vrati nežni glasi unukice njenog brata, a i njene.
-Mila!, Došla si kod bake?
-Da, da došla sam po još jednu priču.- veselo se nasmeja devojčica, a sa njom i baka.
Ti trenuci koje je provodila sa Milom bili su joj najlepši.
-Mila moja devojčice starost je teška, još ako uhvati i bolest onda je još teže. Stari ljudi mogu da budu na teretu.-reče baka, a Mila je gledala i vrtela glavom.
-Nije tako bako. ti nisi nikom teška. Tebe vole i moji mama i tata i bata, voli te i komšiluk. Ti kada sedneš na klupicu uvek imaš nekog da ti pravi društvo.
-Jeste ima uvek nekog, ali ja kada uđem u svoju kuću tada ostajem sama sa svojom tugom i starošću. Svi imaju nekog,a ja nemam. Meni je rat oduzeo sve što sam imala.
U vreme hladnih jesenjih dana baka je bila još tužnija i zamišljenija, valjda su joj kiše budile setu, dok bi sa prvim sunčanim zracima i baka postajala malo veselija.
Volela je sedeti na klupici ispred kuće i gledati po ulici, pogotovo u jesen kada se peče paprika, a ulicom se širi prijatni miris sveže paprike i ajvara... Samo što je ove jeseni to bilo nemoguće. Baka je se nešto razbolela, onemoćala je pa i kada je vreme dozvoljavalo da sedi napolju baka je sedela ispred svog malog prozora uvek gledajući u daljinu. Nije više mogla sama da izađe napolje pa nije htela nikog opterećivati sve dok joj nisu otkazale noge od starosti ili možda istrošene noge od teškog života. Baka je svoje poslednje dane provela u krevetu gledajući staru trešnju ispred kuće. I trešnja je stara nije više mogla da odoleva vremenu pa je uvenula kao i sama baka koju je vreme i godine pregazilo.
