петак, 04. новембар 2016.

SUNCANA JESEN ŽIVOTA

Stojim na stanici i čekam autobus koji kao i obično kasni. Na stanici smo samo ja i jedna pognuta baka koja prodaje cveće. Nisam znala koje je cveće u pitanju, ali vidim da je lepo. Mora da su neke jesenje ruže ili tako nešto. Razmišljala sam o cveću samo da mi prođe vreme u čekanja autobusa.
Baka koja je sedela na metalnoj klupi i gleda u svoje vrhove cipela koje su iskrzane od dugog nošenja, podiže pogled i zagleda se u mene.
-Devojčice, hoćeš li da kupiš zimske ruže i lepe kate?- upita me stara žena, nekako tiho da sam jedva razumela i šta mi je rekla.
-Pa, ne znam šta da radim sa buketom, jer idem u školu.-odgovorih joj vadeći novčanik iz torbe.-Ali nema veze snaći ću se ja već. Koliko košta buket?
-Dvesto dinara.-reče baka.
Pružih novčanicu i spazih u bakinim očima suze.
-Da li vam je dobro? Mogu li nekako pomoći?-Upitah je.
-Hvala devojčice. Ja ti zivim tamo na brdašcu.- pokaza rukom prema brdašcu na kome se vidi nekoliko kućica.
-Tamo imam kuću i malo bašte pa ja posadim sebi nešto povrća, a i cveća. Cveće prodajem, a i povrće prodajem. Sama sam nemam decu, nisam se nikada udavala. Sada mi je teže ostarila sam, nisam više sposobna. Stigla jesen i spremanje zimnice, a ja sama pa se brzo umorim. Mada dođe meni komšinica pa mi pomogne, pa malo posedimo i porazgovaramo, pa prođe nekako vreme. a kada nemam dinara ja se spustim ovde i prodajem cveće, papriku, luka, ma svašta prodajem da preživim. Stara sam ja, već sam i onemoćala. Neće noge da me služe kao kada je čovek mlad i oči slabije vide. Teško je biti star i sam. Mnogi o tome ne misle, a kada počnu bude kasno. 
U tom je i autobus došao, sela sam na prvo slobodno sedište okupirana mislima na staricu. Hladan jesenji dan a ona sedi oskudno obučena i prodaje cveće i dunje. Dunje me uvek podsete da je jesen stigla, a i na neka davna prošla vremena kada su naše prabake u jesen ukrašavale dunjama svoje sobe.

ZABRANJENA LJUBAV

Danima sam razmišljala kako da saopštim roditeljima svoju odluku. Znala sam da neće prihvatiti. Da će se oštro protiviti. Vežbala sam govor, ali ni jedan nije bio dovoljno dobar. Odlučila sam da im za večerom saopštim bez ikakvog uvoda pa šta bude. Kako se večera približavala tako je u meni rasla nesigurnost. Neki nemir se uvukao. Strah. Kada sam ušla u trpezariju svi su već sedeli na svojim mestima za velikim trpezarijskim stolom. Sedoh i ja na svoje mesto. Sestra me zvanično pogledala kao da mi pokušava dati snagu koju sam uz put izgubila.
- Pa - malo sam se nakašljala da bi povratila glas, jer mi smo patriotska porodica, strogih pravila - ja bih vam nešto rekla, ali...
- Reci šta je bilo - otac me prekinu, Pa me još gore zbuni.
- Ovo na drugi način ne mogu saopštiti sem jednostavno da vam kažem, udajem se. 
Svi za stolom su zastali sa večerom gledajući u mene kao u pozorišnu predstavu.
- Stvarno?! A za koga to? Valjda treba da ga dovedeš da ga upoznamo pa onda da se odlučiš na udaju - otac me pogledao mrko i grubim glasom prokomentarisao, dok su ostali ćutali.
- Pa to i jeste problem. Dovešću ga ja kada mi obećate da ga nećete isterati iz kuće.
- Molim!? - svi u jedan glas se javiše kao po nekom dogovoru.
- Udajem se i tačka. Volim ga, a i on mene. Znate on je migrant iz Sirije, ali ostaće u Srbiji i uzeće moju veru i moje prezime. Vi nemate muške naslednike, a nema ni stric, a baba i deda žele da se nastavi naša loza - u jednom dahu sam sve izgovorila jer drugačije ne bih ni mogla. 
Za stolom je vladala grobna tišina. Svi su se zgledali u neverici.
- Možeš odmah da izađeš iz kuće. To nećemo dozvoliti.
- Ali tata zašto? Pa zar ti nije moja sreća bitna?!
- Ne! Rekao sam ne - ustao je od stola i otišao u dnevnu, posle njega su ustali i baba i deda svima je večera presela. 
- Mama - moj glas i pogled su je molili za podršku.
Mama je odmahnula glavom. Znam da će biti na mojoj strani, samo kada je prođe prvi šok.
Ustadoh i ja pa pođoh za njima u dnevnu sobu.
- Kada želite da ga dovedem?
- Ti to ozbiljno - moj deda kao da nije video da ozbiljnija ne mogu biti.
Svi pokušaji da ih uverim da radim pravu stvar su bili uzaludni. Pokupila sam se i otišla u svoju sobu.
Za doručkom niko nije pričao sa mnom, a ja sam ostala pri svom. 
- Danas kada se vratim sa posla dovešću ga sa mnom.
- Bolje se spakuj odmah ako misliš da se udaš za migranta - tata je bio toliko grub, prosto neprepoznatljiv.
-Deda, bako. Maama...- da li me neko čuje?
-Dosta - moj deda koji je do sada ćutao viknuo je glasom od koga me uhvatila jeza. Pogled mu je bio hladan da bi zaledio i okean - Dosta! Majo ako želiš njega izgubićeš porodicu. Migrant neulazi u našu kuću kao član porodice i tačka. 
- Onda ću ja da odem sa njim. Naćićemo stan. Imam posao i mogu da se snađem. Onda vi gubite mene.
- On ili mi - moj tata je posle ove izgovorene rečenice izašao napolje.
- Ja ga volim i trudna sam - više nisam mogla da zadržim suze. Briznula sam u plač.
- Pokupi svoje stvari i idi!
-Dobro! Idem - okrenula sam se u pravcu svoje sobe. Mama mi ne može pomoći jer ne sme, sestra isto. Uzela sam ranac i potrplala samo osnovne stvari, kada nađem smeštaj vratiću se po ostatak. 
Sa rancem na leđima sam izašla u prohladno, maglovito jutro. Sada sam i sama migrant, a do sada sam njima pomagala, a sada meni treba pomoć. 
Danima smo Ali i ja sa rančevima na leđima hodali gradom u potrazi za smeštajem. On migrirao iz svoje zemlje, dok su mene odbacili i osudili zbog zabranjene ljubavi.

уторак, 15. март 2016.

REKOM ŽIVOTA

Baka Nada je živela preko puta nas. To je vedra stara žena, uvek nasmejana i vesela. Živela je sama, posto decu nije imala, a muž joj je preminuo pre dosta godina. Posle njega se nije udavala, nastavila je život sama. Dane je provodila na fakultetu jer tu je radila kao profesor književnosti, a slobodno vreme je provodila sa studentima ili sa svojim prijateljicama. Kada se penzionisala bilo joj je dosadno pa je počela da drži privatne časove.
Bila je rado viđena u komšiluku na kafi i "čašici" razgovora.
Baka iako je bila stara žena nije bila bolešljiva, naprotiv bila je to žilava starica. Godine je provodila u svakodnevnom radu sa đacima osnovnih i srednjih škola, sve dok jednog jutra staru ženu nije udario auto  ispred prodavnice u kraju gde je živela.
 Hitna je brzo stigla, baka je prevežena u bolnicu. U bolnici su zaključili da nije teško povređena, ali je jako ugruvana. Dali su joj lekove koje treba da pije i posle dva dana otpustili kući na kućno lečenje. Po nju su došle njene komšinice, jer nije imao ko drugi da dođe. Po izlasku iz bolnice starica je imala jake bolove u kičmi i nogama. Komšinice su dolazile pomagale, ali to nije bilo rešenje. Bliže rođake nije imala, a i ove koje je imala bili su daleko i zbog neredovnog održavanja veze  odrodili su se.
Baka Nada se odliči da ide u dom za stara lica. "Biće meni tamo dobro, ima ću puno vršnjaka, a vi ćete mi dolaziti u posetu" pričala je ona svojim komšinicama. Komšinice su je slušale i podržale u tome, jer iskreno rečeno drugog izlaza nije ni bilo.
Po dolasku u dom baka je vrlo brzo upoznala nove prijatelje. Druženje sa stanovnicima doma i nije bilo tako loše. Imali su dosata zajedničkih tema. Sa nekima više,sa nekima manje, ali su se lepo uklapali. Šelali su parkom, pili kafu ili čaj, čak su i igrali karte, šah...
Kada je loše vreme tada su boravili u zajedničkoj dnevnoj sobi sa društvenim igrama ili su gledali turske serije. Baka je volela da komentariše glumce "Vidi ove kako je zla, joj ko li te takvu rodi" na njene komentare su se svi smejali. Boravak u domu je bio lep, sem kada neki stanar doma premine to ih sve rastuži i podseti da ih sve ista sudbina čeka.
Baka Nada je imala i svoje verne komšinice i đake u poseti. Sve ih je dočekivala u svojoj sobici koja je bila lepo nameštena, čak ih je ponekada dočekivala sa kolačima koje je sama pravila. Možda to deluje tužno, ali život u ova četiri zida ne mora biti tužan i dosadan. Iza kapije doma i te kako teče život samo ako se malo potrudte videćete to i sami.