Sunčani topli zraci probijaju se kroz staru krošnju lipe. Ispod krošnje sedi zamišljena devojka. Pogled joj gleda u drugo dvorište tamo gde su nekada bile štale.
- Drino, vodo hladna gde odluta? - u par koraka smejeći se i vrištajući dotrčala je njena sestra Tara.
Tara je po prirodi nemirnog duha, uvek vedra i nasmejana, dok je Drina povučena, tiha sanjalica.
- Tara, draga sesto prestani me zvati vodom hladnom - Drina je tužnim glasićem opomenula sestru.
- Dobro, dobro... e aj da odemo do teta Mare - nastavljala je Tara.
- Sada? - začuđeno upita sestru.
- Što da ne? Ajde ustaj, šta si se smorila? - navaljivala je Tara na sestru.
Drina je lenjo protegla noge ispd starog dvorištnog stola i polako ustala sa škripave klupe.
- Devojke, gde ste pošle? - začuo se glas njihove majke koja je silazila sa trema noseći tacnu iz koje se širio prijatan miris sveže skuvane kafe.
- Do tete Mare - uskliknu Tara.
- Ajde da popijemo kafu, pa onda idite gde vam je volja - nagovarala ih je majka.
Drina je sela nazad na klupu sa koje i nije imala veliku želju da ustane i krene negde.
Majka je stavila tacnu na sto prekriven šarenom mušemom. Na tacni su bile tri šolje sa toplom kafom iz kojih se širio prijatan miris i mala činija sa slatkim od dunja.
- Mmm... Ovo me podseca na detinjstvo. Sećaš se Drina kako nam je bilo kada smo bile deca - uzbudjeno je čavrljala Tara.
Drina je ćutala.
- Dušo gde li si ti odlutala? Dajem zlatnik za tvoje misli? - upita je majka nežno je milujuci po dugoj smeđoj kosi.
- Mama, šta mislis da li je Maza živa?
- Ne znam, idite do tete Mare i pitajte je.
- Pa, to sam joj već rekla mama, a ova naša voda hladna samo sanjari...
- Tara, daj prestani više da me zoveš vodom hladnom.
Majka se nežno osmehivala gledajući svoje devojčice, takve su bile i kao deca. Jedna mirna, druga vragolasta.
- Mama, kada tata dolazi?
- Čim završi sve poslove oko penzije. Deluješ mi pomalo tužno! Tužna si bila kada smo odlazili u Rusiju, tužna si što naspuštamo Rusiju. Zar ne Drino, to je zbog selidbe? Videćeš kako ćemo lepo da uredimo ovu našu staru kuću izgledaće kao i ona tamo.
- Nisam mama tužna, samo malkice zamišljena. Sviđa mi se ova naša kuća i neka ovakva i ostane. Lepa je, baš je lepo vratiti se domu svom. Svugde pođi svojoj kući dođi! - setno prošapta Drina.
- Sestra mi se prekvalifikovala u filozofe!
- Tara, umukni! Smaraš, zar ne vidiš! To je stara srpska poslovica, a ako malo bolje razmisliš i ima logike - pokušala je da uozbilji svoju sestru kojoj je sve bilo smešno i opušteno. Volela bih da sam opuštena kao Tara, mislila je u sebi Drina.
- Sećaš li se onog dana kada je tata došao sa vašara i pozvao nas da pogađamo šta nam je kupio? - nastavila je Drina dok je lagano ispijala kafu.
- Mama odakle ti sad slatko? - pitala je Tara dok se sladila slatkim od dunja.
- Tara ugojićeš se - Drina se našali sa sestrom.
- Neću sestrice ne brini, uskoro ćemo kupiti konje pa ću na jahanje i eto mi vitke linije.
- Tara, slatko od dunja je donela je teta Mara sinoć dok ste vas dve bile u šetnji. Drino kako se ne bih sećala tog dana. Taj dan ste bile najsrećnije. Toliko ushićene da niste napuštale ždrebe danima. Bile ste male, ali jako odgovorne i zato je ždrebe izraslo u prelepu kobilu.
- Imale smo samo sedam godina, a gledaj nas sada - šalila se Tara u svom stilu - imamo dvadesetdve godine i nećemo još da se udajemo.
- Petnajest godina smo živeli u Moskvi, Bože kako je to vreme proletelo. Ja sada imam posla, a vi ako ste popile kafu ili idite do tete Mare pa saznajte šta je bilo dalje s Mazom ili mi pomozite oko poslova.
-Mama idemo mi prvo do tete Mare, pa ćemo se onda dohvatiti posla. Hajde Tara ustaj šta si se sada ti zamislila.
-Sećaš li se sestrice kada je tata dobio posao u Moskvi, pa smo svi morali otići sa njim. Najteže nam je bilo ostaviti Mazu. Tri godine smo uživale sa njom i onda je ostavili. I pored svih onih konja mi smo zaboravili našu Mazu. Baš smo bezobrazne. Toliko godina se nismo nje setili, a sada nas zanima šta je s njom!
- Hajde, kreni sestrice da što pre saznamo je li živa Maza. Jeste malo smo bile sebične, malo detinjaste i puno zauzete. Trebalo je sve one medalje osvojiti - srećno se zakikotaše devojke i spretnim skokom ustadoše s klupe i pojuriše kroz dvorište kao kada su bile male.
- Kada tata dođe moraćemo popraviti ove klupe i sto, ali da opet budu drvene kao kada smo bile male - cvrkutala je Tara, dok je Drina zagrlila nekako zaštitnički.
- Veliko dete ti je mama ova tvoja ćerka - dobacila je Drina majci preko ramena.
Majka ih je pratila pogledom punim ljubavi, sve dok se neizgubiše iza dvorišnih vrata.
Teta Mara je živela odmah do njihove kuće. Uvek su bile dobre komšije, mada je to ovde normalno, ni u Moskvi nije mnogo drugačije, jer su nekako ljudi sličnog temperamenta.
- Gazde, gazde! - viknule su devojke uglas, kako je to ovde i bio običaj. Ubrzo se na vratima dugačkog trema pojavila žena.
Dok im se približavala nekako čudno ih je zagledala i odjednom se nasmejala jer ih je prepoznala.
-Deco, deco moja! Pa, vidi ti devojke moje lepe. Uđite, nemojte da stojite na vratima. Hajde idemo u kuću?
- Neka, teto bolje u dvorište. Drino vidi jos je ovde stara trešnja, a ispod nje sto i klupe. Koliko smo se puta samo penjali na nju sa Sanjom i Markom - Tara je poletela i skokom sela na klupu, dok je sestra laganim elegantnim korakom došetala do klupe i setno bacila pogled na krošnju drveta.
- Gde su Sanja i Marko?
- Drino dušo oni su obadvoje u Sloveniji završavaju studije. Dolaze za koji dan, pa ćete opet da se družite, samo se nadam da nećete ponovo po drveću skakati - srećno je pričala teta Mara gledajuci u njih dve koje su izrasle u prelepe devojke.
- Nećemo, nećemo - odgovoriše devojke
- Gde je čika Milan? - upita Tara.
- Milane, dolazi ovamo da vidiš ko nam je došao! - viknu ga žena, dok je ulazila u kuću da iznese posluženje gošćama.
Milan se odazva iz drugog dvorišta. Devojke su ustale i polako krenule u susret čika Milanu.
Stari čovek se obradovao videvši svoje male komšinice, koje su sada već velike devojke.
- Devojke moje dođite da vidite nešto - tihim staračkim glasom prošapta Milan pošto su se ispozdravljali.
Pođoše polako svi troje preko dvorišta u pravcu štala. Devojkama je srce zaigralo u nadi da se u štali krije njihova Maza. I bile su u pravu. U štali je bila Maza, ali ne sama. Pored nje je veselo skakutalo malo ždrebe. Suze su im potekle videvši svoju kobilu. Polako su joj prišle, pomazile je. Izgledalo je kao da ih je kobila prepoznala. Milan ih je ostavio same sa njihovom kobilom.
- Gde su cure Milane?
- Tu su! - osmeh Milanov je govorio sve.
- Jel ih je prepoznala? - upitala je njegova žena dok je stavljala štrudlu sa makom na sto i tanjiriće.
- Jeste, jeste...Rasplakele su se od srece. Kada se smeste mogu da je vode kod sebe. Znam da će se obradovati kada da im vramo njihovu kobilu.
Ubrzo su se devojke pojavile, sedajćí za sto videlo se ushicenje na njihovim licima. Posle toliko godina ponovo su osetile miris Maze. Njima se činilo kao da drugačije miriše nego svi oni konji koje su imale. Mirisala je na seno...
- E, pa deco baš sam sada rekao ženi da kada se smestite dođite i vodite Mazu kuci. Ja sam je sačuvao i sada vam je vraćam.
Nisu verovale da su dobro čule sta je čovek rekao.
- Dobro ste čule. Vaša je! Ja sam je samo čuvao dok vi niste bile ovde. Hoćete li nastaviti sa jahanjem i ovde?
- Da! - videlo se da su presrećne pošto su ponovo imale svog prvog konja na kome su i naučile prve korake jahanja - pričale smo sa roditeljima o otvaranju škole za jahanje. Slazu se sa nama. Kazu da je to dobra ideja. Ovde nema blizu ni jedan hipodrom niti skole za jahanje pa cemo mi otvoriti za decu, a mogu i odrasli. Deci će biti zabavno, a i nama će. Volimo konje, jahanje...
Dugo su ostali u komsiluku, u prijatnom drustvu vreme brzo i neprimetno proleti.
Dolaskom njihovog oca devojke su počele sa pripremama oko škole i hipodroma. Nije im bilo teško, jer su imale diplome dzokeja koje su stekle živeći u Moskvi.
Selu je to bilo potrebno. Bio je to prvi korak ka seoskom turizmu. Ubrzo se za njhovu školu pročulu i dalje od sela. Imale su pune ruke posla, a Maza je bila omiljena u celoj školi. Deca su obožavala Mazu, a i Maza je volela decu. Drina i Tara su radile sa decom koja su imali, kako to medicina voli kaže posebne potrebe.
Dok je Maza na svojim leđima nosila decu, njeno ždrebe veselo je skakutalo oko dece koja su širila svoje malene ruke prema njemu, a ždrebe veselu izmicalo i bežalo tražeći da ga dečica jure po livadi.
Devojkama se ispunio san da osnuju svoju školu i da uče decu onom što su naučile daleko od svog rodnog doma.
- Drino, vodo hladna gde odluta? - u par koraka smejeći se i vrištajući dotrčala je njena sestra Tara.
Tara je po prirodi nemirnog duha, uvek vedra i nasmejana, dok je Drina povučena, tiha sanjalica.
- Tara, draga sesto prestani me zvati vodom hladnom - Drina je tužnim glasićem opomenula sestru.
- Dobro, dobro... e aj da odemo do teta Mare - nastavljala je Tara.
- Sada? - začuđeno upita sestru.
- Što da ne? Ajde ustaj, šta si se smorila? - navaljivala je Tara na sestru.
Drina je lenjo protegla noge ispd starog dvorištnog stola i polako ustala sa škripave klupe.
- Devojke, gde ste pošle? - začuo se glas njihove majke koja je silazila sa trema noseći tacnu iz koje se širio prijatan miris sveže skuvane kafe.
- Do tete Mare - uskliknu Tara.
- Ajde da popijemo kafu, pa onda idite gde vam je volja - nagovarala ih je majka.
Drina je sela nazad na klupu sa koje i nije imala veliku želju da ustane i krene negde.
Majka je stavila tacnu na sto prekriven šarenom mušemom. Na tacni su bile tri šolje sa toplom kafom iz kojih se širio prijatan miris i mala činija sa slatkim od dunja.
- Mmm... Ovo me podseca na detinjstvo. Sećaš se Drina kako nam je bilo kada smo bile deca - uzbudjeno je čavrljala Tara.
Drina je ćutala.
- Dušo gde li si ti odlutala? Dajem zlatnik za tvoje misli? - upita je majka nežno je milujuci po dugoj smeđoj kosi.
- Mama, šta mislis da li je Maza živa?
- Ne znam, idite do tete Mare i pitajte je.
- Pa, to sam joj već rekla mama, a ova naša voda hladna samo sanjari...
- Tara, daj prestani više da me zoveš vodom hladnom.
Majka se nežno osmehivala gledajući svoje devojčice, takve su bile i kao deca. Jedna mirna, druga vragolasta.
- Mama, kada tata dolazi?
- Čim završi sve poslove oko penzije. Deluješ mi pomalo tužno! Tužna si bila kada smo odlazili u Rusiju, tužna si što naspuštamo Rusiju. Zar ne Drino, to je zbog selidbe? Videćeš kako ćemo lepo da uredimo ovu našu staru kuću izgledaće kao i ona tamo.
- Nisam mama tužna, samo malkice zamišljena. Sviđa mi se ova naša kuća i neka ovakva i ostane. Lepa je, baš je lepo vratiti se domu svom. Svugde pođi svojoj kući dođi! - setno prošapta Drina.
- Sestra mi se prekvalifikovala u filozofe!
- Tara, umukni! Smaraš, zar ne vidiš! To je stara srpska poslovica, a ako malo bolje razmisliš i ima logike - pokušala je da uozbilji svoju sestru kojoj je sve bilo smešno i opušteno. Volela bih da sam opuštena kao Tara, mislila je u sebi Drina.
- Sećaš li se onog dana kada je tata došao sa vašara i pozvao nas da pogađamo šta nam je kupio? - nastavila je Drina dok je lagano ispijala kafu.
- Mama odakle ti sad slatko? - pitala je Tara dok se sladila slatkim od dunja.
- Tara ugojićeš se - Drina se našali sa sestrom.
- Neću sestrice ne brini, uskoro ćemo kupiti konje pa ću na jahanje i eto mi vitke linije.
- Tara, slatko od dunja je donela je teta Mara sinoć dok ste vas dve bile u šetnji. Drino kako se ne bih sećala tog dana. Taj dan ste bile najsrećnije. Toliko ushićene da niste napuštale ždrebe danima. Bile ste male, ali jako odgovorne i zato je ždrebe izraslo u prelepu kobilu.
- Imale smo samo sedam godina, a gledaj nas sada - šalila se Tara u svom stilu - imamo dvadesetdve godine i nećemo još da se udajemo.
- Petnajest godina smo živeli u Moskvi, Bože kako je to vreme proletelo. Ja sada imam posla, a vi ako ste popile kafu ili idite do tete Mare pa saznajte šta je bilo dalje s Mazom ili mi pomozite oko poslova.
-Mama idemo mi prvo do tete Mare, pa ćemo se onda dohvatiti posla. Hajde Tara ustaj šta si se sada ti zamislila.
-Sećaš li se sestrice kada je tata dobio posao u Moskvi, pa smo svi morali otići sa njim. Najteže nam je bilo ostaviti Mazu. Tri godine smo uživale sa njom i onda je ostavili. I pored svih onih konja mi smo zaboravili našu Mazu. Baš smo bezobrazne. Toliko godina se nismo nje setili, a sada nas zanima šta je s njom!
- Hajde, kreni sestrice da što pre saznamo je li živa Maza. Jeste malo smo bile sebične, malo detinjaste i puno zauzete. Trebalo je sve one medalje osvojiti - srećno se zakikotaše devojke i spretnim skokom ustadoše s klupe i pojuriše kroz dvorište kao kada su bile male.
- Kada tata dođe moraćemo popraviti ove klupe i sto, ali da opet budu drvene kao kada smo bile male - cvrkutala je Tara, dok je Drina zagrlila nekako zaštitnički.
- Veliko dete ti je mama ova tvoja ćerka - dobacila je Drina majci preko ramena.
Majka ih je pratila pogledom punim ljubavi, sve dok se neizgubiše iza dvorišnih vrata.
Teta Mara je živela odmah do njihove kuće. Uvek su bile dobre komšije, mada je to ovde normalno, ni u Moskvi nije mnogo drugačije, jer su nekako ljudi sličnog temperamenta.
- Gazde, gazde! - viknule su devojke uglas, kako je to ovde i bio običaj. Ubrzo se na vratima dugačkog trema pojavila žena.
Dok im se približavala nekako čudno ih je zagledala i odjednom se nasmejala jer ih je prepoznala.
-Deco, deco moja! Pa, vidi ti devojke moje lepe. Uđite, nemojte da stojite na vratima. Hajde idemo u kuću?
- Neka, teto bolje u dvorište. Drino vidi jos je ovde stara trešnja, a ispod nje sto i klupe. Koliko smo se puta samo penjali na nju sa Sanjom i Markom - Tara je poletela i skokom sela na klupu, dok je sestra laganim elegantnim korakom došetala do klupe i setno bacila pogled na krošnju drveta.
- Gde su Sanja i Marko?
- Drino dušo oni su obadvoje u Sloveniji završavaju studije. Dolaze za koji dan, pa ćete opet da se družite, samo se nadam da nećete ponovo po drveću skakati - srećno je pričala teta Mara gledajuci u njih dve koje su izrasle u prelepe devojke.
- Nećemo, nećemo - odgovoriše devojke
- Gde je čika Milan? - upita Tara.
- Milane, dolazi ovamo da vidiš ko nam je došao! - viknu ga žena, dok je ulazila u kuću da iznese posluženje gošćama.
Milan se odazva iz drugog dvorišta. Devojke su ustale i polako krenule u susret čika Milanu.
Stari čovek se obradovao videvši svoje male komšinice, koje su sada već velike devojke.
- Devojke moje dođite da vidite nešto - tihim staračkim glasom prošapta Milan pošto su se ispozdravljali.
Pođoše polako svi troje preko dvorišta u pravcu štala. Devojkama je srce zaigralo u nadi da se u štali krije njihova Maza. I bile su u pravu. U štali je bila Maza, ali ne sama. Pored nje je veselo skakutalo malo ždrebe. Suze su im potekle videvši svoju kobilu. Polako su joj prišle, pomazile je. Izgledalo je kao da ih je kobila prepoznala. Milan ih je ostavio same sa njihovom kobilom.
- Gde su cure Milane?
- Tu su! - osmeh Milanov je govorio sve.
- Jel ih je prepoznala? - upitala je njegova žena dok je stavljala štrudlu sa makom na sto i tanjiriće.
- Jeste, jeste...Rasplakele su se od srece. Kada se smeste mogu da je vode kod sebe. Znam da će se obradovati kada da im vramo njihovu kobilu.
Ubrzo su se devojke pojavile, sedajćí za sto videlo se ushicenje na njihovim licima. Posle toliko godina ponovo su osetile miris Maze. Njima se činilo kao da drugačije miriše nego svi oni konji koje su imale. Mirisala je na seno...
- E, pa deco baš sam sada rekao ženi da kada se smestite dođite i vodite Mazu kuci. Ja sam je sačuvao i sada vam je vraćam.
Nisu verovale da su dobro čule sta je čovek rekao.
- Dobro ste čule. Vaša je! Ja sam je samo čuvao dok vi niste bile ovde. Hoćete li nastaviti sa jahanjem i ovde?
- Da! - videlo se da su presrećne pošto su ponovo imale svog prvog konja na kome su i naučile prve korake jahanja - pričale smo sa roditeljima o otvaranju škole za jahanje. Slazu se sa nama. Kazu da je to dobra ideja. Ovde nema blizu ni jedan hipodrom niti skole za jahanje pa cemo mi otvoriti za decu, a mogu i odrasli. Deci će biti zabavno, a i nama će. Volimo konje, jahanje...
Dugo su ostali u komsiluku, u prijatnom drustvu vreme brzo i neprimetno proleti.
Dolaskom njihovog oca devojke su počele sa pripremama oko škole i hipodroma. Nije im bilo teško, jer su imale diplome dzokeja koje su stekle živeći u Moskvi.
Selu je to bilo potrebno. Bio je to prvi korak ka seoskom turizmu. Ubrzo se za njhovu školu pročulu i dalje od sela. Imale su pune ruke posla, a Maza je bila omiljena u celoj školi. Deca su obožavala Mazu, a i Maza je volela decu. Drina i Tara su radile sa decom koja su imali, kako to medicina voli kaže posebne potrebe.
Dok je Maza na svojim leđima nosila decu, njeno ždrebe veselo je skakutalo oko dece koja su širila svoje malene ruke prema njemu, a ždrebe veselu izmicalo i bežalo tražeći da ga dečica jure po livadi.
Devojkama se ispunio san da osnuju svoju školu i da uče decu onom što su naučile daleko od svog rodnog doma.
