NOĆ ZA PAMĆENJE

Spremam se na brzinu, sminka, haljina.. Uvek čekam zadnji minut. Takva sam, po malo neodgovorna.
Uh, zvono na vratima obavestava da je Stefan stigao po mene.
-Jos nisi gotova?! Pa, Nina!
-Evo, za minut. Šta me odmah napadas? I to odmsh s vrata.- s osmeh se branim i ako znam da je upravu. Uvek me čeka.
-E, ajde završavaj, kuma će se smoriti dok ti stigneš.- Stefan komentaršući dok odlazi do kuhinje da sipa sebi piće.
-Taksi ili voziš?
-Taksi. Veceras je pijanka, em doček nove, em ti kuma slavi veridbu. Ko dolazi sa Bojanove strane?
-Kum sa ženom, brat i jos par drugova.- Što pitaš?
-Ma, bez veze pitam. Jesi li gotova?-Upita sad već pomalo nervozno.
-Samo štikle i torbicu.- odgovorih ubacujući telefon, šminkui cigare u torbicu.
Brzim korakom izlazimo iz stana gde nas taksi već čeka. Pred diskoteko je gužva, a u toj masi vidim moju Maju koja se okreće oko sebe tražeći mene.
-Majo!-viknuh je, a ona sa blistavim osmehom se okrenu, raširi ruke da me zagrli i podeli sreću sa mnom.
-Gde su svi?
-Čekaju u separeu.- odovori i nestade u masi, a Stefan i ja za njom.
U separeu je bilo svo društvo koje je pozvano, neke sam poznavala,a neke tek upoznala, među njima i budućeg kuma. Veče je počelo sa čašama jegera. Muzika je bila previše glasna, pa nije bilo moguće razgovarati, zato povukoh kumu za ruku i povedoh na podijum. Ubrzo su se pridružile i ostale dame iz našeg društva. Telo opijenom alkoholom u ritmom muzike se pokretalo. Plesalo se, pilo i polako se priblizavala ponoć. Di dzej odbrojava, počeli smo jedni drugima čestitati novu godinu, posebno verenicima.
Do tog trenutka nisam ni primećivala koliko je Bojanov kum lep. Često su nam se pogledi susrećali, ruke slucajno dodirivale...
Od previse dima u diskoteci je počelo biti nekako zagušljivo pa sam krenula napolje da udahnem vazduha i zapalum cigaretu. Napolju se osecao miris zime, sa prvim pahuljama snega noc je bila nekako romanticna. Iz mog razmisljana u stvarnost me vratiše tople ruke na mojim leđima. Znala sam da je to Laki. Okrenuh se prema njemu, a on me privuče sebi i poljubi. Nisam se bunila, nisam ni pokušala da ga sprečim, pustila sam da me poljubi. Poljubac je bio kratak, jer bi mogla njegova žena da izađe i da nas vidi.  Osetila sam neku slabost u nogama, ruke su mi bile hladne da li od hladnoće novogodišnje noći ili od poljubca prelepog kuma. Vratila sam se u separe i trudila sakriti mali greh. Celo veče sam pokušavala zaboraviti taj trenutak slabosti, strasti ili čega već, ali bezuspešno jer su Lakijeve oči bile stalno na meni.
Muzika lagani baladu svira, Lakijeva ruka leti prema meni i povlači me na podijum gde celo društvo već uveliko pleše. Njegove ruke me vode u ritmu plesa, prljavog plesa. Njegov dah na mom vratu me natera da ga pogledam u oči i ponovo se desi kratak poljubac, kao pečat.
Vratih se u separe i uzeh piće da se osvežim jer su mi usta postala suva. Palim cigaretu ruku hladnih koje podrhtavaju. Uskoro će fajront, što znači kraj flertu...
Danima posle te noći bila sam odsutna.Vreme prolazi, ali ne i poljubac na mojim usnama koji stoji tu kao pečat.
Ponekad ukradem u mislima malo te noći i vratim ukus njegovih usana i poljubca koji će se uvek pamtiti kao i ta noć..Spremam se na brzinu, sminka, haljina.. Uvek cekam zadnji minut. Takva sam, blesava.
Uh, zvono na vratima obavestava da je Stefan stigao po mene.
-Jos nisi gotova?! Pa, Nina!
-Evo, za minut. Šta me odmah napadas? I to odmsh s vrata.- s osmeh se branim i ako znam da je upravu. Uvek me ceka.
-e, ajde zavrsavaj, kuma ce se smoriti dok ti stigneš.- Stefan komentarise dok odlazi do kuhinje da sipa sebi pice.
-Taksi ili voziš?
-Taksi. Veceras je pijanka, em docek nove, em ti kuma slavi veridbu. Ko dolazi sa Bojanove strane?
-Kum sa ženom, brat i jos par drugova.- Sto pitas?
-Ma, bez veze pitam. Jesi li gotova?-Upita sad vec pomalo nervozno.
-Samo stikle i torbicu.- odgovorih ubacuju telefon, sminku, cigare u torbicu.
Uzurbanim korakom izlazimo iz stana gde nas taksi već čeka. Pred diskoteko je gužva, a u toj masi vidim moju Maju koja se okreće oko sebe tražeći mene.
-Majo!-viknuh je, a ona sa blistavim osmehom se okrenu, raširi ruke da me zagrli i podeli sreću sa mnom.
-Gde su svi?
-Cekaju u separea.- odovori i nestade u masi, a Stefan i ja za njom.
U separeu je bilo svo društvo koje je pozvano, neke sam poznavala,a neke tek upoznala, među njima i budućeg kuma. Veĉe je počelo sa ĉašama jegera. Muzika je bila previše glasna, pa nije bilo moguce razgovarati, zato uhvatih kumu za ruku i povedoh na podijum. Ubrzo su se pridružile i ostale dame iz našeg društva. Telo opijenom alkoholom u ritmom muzike se pokretalo. Plesalo se i bližila se ponoć. Jedni drugima smo čestitali novo godinu koja dolazi, posebno verenicima. Do tog trenutka nisam ni primećivala koliko je Bojanov kum lep. Često su nam se pogledi srećali, ruke slucajno dodirivale...
Postalo mi je nekako zagušljivo pa sam krenula napolje da udahnem vazduha i zapalum cigaretu. Veče je bilo prohladno, počele su i prve paljulje da provejavaju što je činilo nekako čarobno. Osetih tople ruke na svojim leđima. Znala sam da je to Laki. Okrenuh se prema njemu, a on me privuče sebi i poljubi. Nisam se bunila, nisam ni pokušala da ga sprečim, pustila sam ga de me poljubi. Poljubac je bio kratak jer bi mogla izaći njegova žena i videti nas. Ušli smo u diskoteku i seli. On me posmatra dok ja pokušavam ostati smirena kao da se ništa nije ni desilo. Pa, i nije sem tog kratkog poljubca. Čuje se melodija neke balade, kumove ruke me povukoše na podijum gde u toj gužvi ponovi se poljubac ovaj put malo duži. Veče se primaklo kraju i kraju te igre između kuma i mene.
Danima sam posle te novogodišnje noći bila odsutna, zamišljena.. Nedostajao mi Laki kao i ja njemu. Pokaze mi to svaki put kada se sretnemo kod Maje i Bojana. Slučajni dodir ruku ili nogu ispod stola i zavodnički pogled kada uhvati moj pogled.
Vreme prolazi, ali ne i poljubac na mojim usnama koji stoji tu kao pečat.
Ponekad ukradem u mislima malo te noći i vratim ukus njegovih usana i poljubca koji će se uvek pamtiti kao i ta noć..

SUZE JADRANA

Koja sam ja glupače! Besnela sam u sebi. Pa, da li je baš moralo tako? Možda i jeste, sudbina je to!
Samo nemoj da se zaljubiš tamo u nekog stranca. Odzvanjale su mi reči moje drugarice. Ja da se zaljubim?! Pa to je nemoguće, nisam zaljubljive prirode, bolje reći da sam pravi davež i velika probiračica. Kada se nisam zaljubila u nekog normalnog pa neću ni u letnju avanturu! Ali nije bilo baš tako...
Bašta poznatog hotela, mnoštvo nasmejanih lica, dok iz se pozadine čuje neki sentiš. Par lepih negovanih ruku me  dodirne i dva prelepa zelena oka me veselo gledaše, a divne usne pozvaše na ples. Na prvi pogled ovaj divni dečko me je očarao. Sve tokom te večeri je išlo nekako spontano. Ples, dodiri, poljubci, mesečina, pesak i mi zagrljeni u senci palme.. Jutro je stiglo nekako prebrzo i vreme da se kreće. ustali smo, otresli pesak sa odeće i krenuli svako na svoju stranu. Ni pitali jedno drugo ni za ime nismo. Sa novim jutrom rodila se i nova ljubav. Nepozvana i neynana. Ah, kao da ljubav i pita da li je vreme sad, a i da pita da li bi smo bili spremni da se zaljubimo...
Kraj mog letovanja se primakao, pakujem se. A od mog neznanca ni traga ni glasa. Kao u zemlju da je propao! Dođe mi da vrištim, ali nemam snage. Plače mi se, ali nedam se. Trudim se, zaboraviti lepog neznanca.
poslednji poziv za ukrcavanje na avion za Beograd. Okrećem se u nadi da ću u ovoj masi nepoznatog sveta uigledati dva divna oka na preplanulom licu sa bran razbarušenom kosom. Ništa. Nema ga!
Nekako bezvoljno ulazim u avion i još bezvoljnije sedam. Plače mi se. Prilazi mi nasmejana stjuardesa.
-Gospođice, da li je sve u redu? mogu li vam pomoći?
Na njeno pitanje ja se rasplakah kao malo dete, držeći se za ruke stjuardese, moje spasiteljke. Stjuardesa me nežno mazila po kosi i tešila, a između ostalog i to joj je bio posao da teši uplakane i tužne putnike.
-Ana, da li je sve u redu? - začuh muški glas na koji podigoh pogled i sretoh dva divna plava oka.
-Ti?-zbuni se neznanac .
-Ja- nekako promucah.
Ne znam ni kako ni kada, ali on me je ljubio.
-Moram da idem ja sam pilot ovog aviona, a ti molim te kad stignemo u beograd sačekaj me.
-Naravno da ću te čekati.
Tako je krenula nača priča. Moj neznanac sa Jadrana postade moj životni saputnik.. I posle dosta godina rado se setimo suza jadrana i pričamo ih našoj deci, samo bez plaže, mesečine i još ponekog detalja, samo o uplakanoj putnici i neznom pilotu...

ŽIVOT JEDNE ŽENE

Dunja je bila prosečna žena. Nije se isticala ni u čemu. živela je za svojih dvoje dece i za čovekom koga je obožavala, i za kuću koja je bila njen jedini dom.

Dunja je odrasla kao siroče, po hraniteljskim porodicma a nigde se nije dugo zadržala. Napunivši osamnaest godina počela da radi u pošti kao službeni radnik. Radila je pošteno i imala je dosta prijatelja, bila je omiljena u društvu. Bila je neko ko zna da sluša, ko zna da uteši.

U prvim mesecima njenog rada u  poštu stiže novi poštar. Njegovim dolaskom tužne i setne Dunjine oči počeše da blistaju onim zaljubljenim sjajem. Svi su primetili simpatije između zgodnog poštara i stidljive Dunje. Nije prošlo dugo vremena njih dvoje je najavilo venčanje. Venčanje je bilo skromno, sa Dunjinih nekoliko kolega iz pošte koji su joj bili kao porodica koju nikad nije imala i Borkovih roditelja i užeg kruga rodbine.

Dunja i Borko su radili u pošti i na zemlji koju su dobili od Borkovih roditelja. Štedeli su svaki dinar da kupe sebi kućicu koju je Dunja želela. Posle tri godine napornog rada i štednje kupiše malu belu kućicu koju Dunja uredi i ukrasi saksijama raznobojnog cveća.

U tom im se rodi prvo dete Bojana. Kuća dobi onu posebnu lepotu koju samo deca mogu da daju. Bojaninom dečjm glasiću se ubrzo pridruzi i glasić njenog brata Bojana. Bojana i Bojan su odrastali obasuti ljubavlju svojih roditelja. Dunja se vratila na posao jer je mesto službenice čekalo, jer takvi dobri i vredni radnici se teško nalaze. Njenim dolaskom na posao počeše da kruže priče kako je muž vara. Sve je to Dunja čula, ali nije davala značaj takvim pričama. Borko je bio divan muž i divan otac. Ali jednog dana sudbina se poigrala s njom, život je kao i kada je bila dete stavio na iskušenje. Kod kuće je završavala posao koji nije stizala da završi na radnom mestu, jer nije htela da ostane prekovremeno zbog svoje dece. I tog dana kada je stigla na posao primeti da je zaboravila kod kuće papire koji su joj danas neophodni. Na pauzi zamoli svoju dobru drugaricu da je zameni u slučaju ako zakasni koji minut. Otključavši ulazna vrata kuće usledi šok, u kući mlada lepa žena sedi samo ogrnuta peškirom koji je više otkrivao nego pokrivao. Dunja ode do sobe uze fasciklu i bez reči se okrenu da izađe iz kuće kao da se ništa nije desilo. Borko ugleda svoju ženu i stade kao zaleđen, dok je Dunja prošla pored njega kao pored komada nameštaja. Na ulici duboko udahnu vazduh jer je guši bol izdaje, znači tačno je da je vara, ali zašto. Ugojila se, ali ako mu to smeta smršaće. Pazi na njega, održava kuću, brine o deci, pa zar nije zadovoljan. Misli su se rojile u Dunjinoj glavi. Jedva je stigla do pošte i trudila se da ne pokaže tugu i bol, jer je to njihov život, ne mora niko da zna. Borko je kod kuće razmišljao koliko je povredio Dunju, da je bilo koja druga žena u pitanju bila napravila bi haos, a njegova Dunja je to podnela ćuteći. Da li mi je toliko trebalo da shvati da ima najbolju ženu na svetu pored sebe. Misli su ga napadale kao najgori košmari. Kajao se, ali kasno.Dunja je ušla polako u kuću i počela sa poslom kao i što je radila svakog dana pre toga. Borko je počeo da se pravda na šta mu Dunja rukom pokaza da ćuti. Znao je da ga kažnjava ćutanje, a to je najgora kazna. Bar da viče, besni, da ga gleda popreko, ali ne Dunja ponosno i dostojanstveno ćuti i priča deci da poštuju oca jer je najbolji muskarac na svetu. Borko je shvati, oprostiće mu i daće mu još jednu šansu jer njena deca zaslužuju da imaju oca, da imaju porodicu koju ona nikada nije imala

Godine su prošle Dunja taj nemili događaj nikada nije pomenula, samo bi ponekada zamišljeno gledala u stolicu u kojoj je godinama pre sedela gola žena. Borko je to znao, ali je ćutao jer mu nikada nije ni bilo dozvoljeno da objasni ako se to uopšte moglo i objasniti, bitno je bilo da mu je oprošteno i da su nastavili svoj život zajedno, skladno i sa svojom decom srećno.

PRBUĐENA OSEĆANJA

Bojana se mlada udala. Bežeći od roditelja koji su oboje bili alkoholičari. U prvim godinama svog braka dobila je decu. Svoj život je posvetila deci, mužu, svekru i svekrvi. Dok su njene drugarice izlazile po kafićima Bojana je menjala pelene, kuvala, prala, služila muža i njegove roditelje.

Godine su prolazile Bojani takav život nije smetao i ako je ponekad čeznula za nekim ludovanjima, za onim što nije proživela i što nikada neće proživeti.

Deca su odrasla i otišla svako za svojim životom, njen muž Darko je vodio svoj život, a njegov život su bile trke automobila.

Imao je Darko svoja trkaća auta i samo je oko njih radio, dok je Bojana radila sve ostalo.

Od teških fizičkih poslova stradala joj je kičma, doktor je savetovao banju.

Darko koji je važio za velikog šmekera u gradu nije mogao sebi da dopusti da se priča kako ženi nije dao u banju na lečenje, pa joj je uplatio tri sedmice banjskog lečenja i odmah je spakovao za banju i našao pomoć koja će raditi sve Bojanine poslove dok je ona odsutna.

Bojana je prvi put sama odlazila negde, pa je bila malo uplašena, pa čak malo i uzbuđena od nepoznatog.

Dolaskom u banju, medicinska sestra joj je pokazala sobu, salu za vežbanje, trpezariju i sve što će Bojani trebati.

Prvi dani banjskog lečenja su proticali po planu, pomalo i dosadno, jer su oko nje bili sve stariji ljudi koji su imali svoje društvo i svoje teme u kojima se Bojana nije snalazila. Većina pacijenata je imalia posete pa im je vreme brže prolazilo, dok Bojani niko nije dolazio, samo se povremeno čula sa Darkom koji bi joj odgovoro šta radi i rekao kako žuri jer vreme je novac.

Bojanu je jedino zvala drugarica i komšinica Sanja, pa joj je skraćivala vreme kada nije imala nikakve terapije.

Petog dana za vreme ručka u trpezariji  Bojana je upoznala gospodina Danila koji je došao na terapiju isto kao i ona. Danilo je prišao Bojani da se upoznaju jer su bili sličnih godina. Polako upoznavajući se postali su bliski, pa možda čak i više nego što su i očekivali, jer obadvoje su imali svoje porodice i svoje živote.

Polako se primakao i dan odlaska kućama. Bojana je bila tužna što ostavlja Danila, a i Danilo isto tako tužan što neće biti pored njegove Bojane koja mu je postala centar sveta, ali dogovorili su se kada će se čuti, pa im je bilo malo lakše što se razdvajaju jer su započeli tajnu vezu.

Dolaskom kući Bojana je nastavila istim tempom da radi. Sve se vratilo na staro, jedino što joj je nedostajao Danilo.

Redovno su se čuli i ubrzo dogovorili da će pobeći zajedno negde daleko od Darka i Mire, Danilove žene. Mnogo su se zavoleli i nisu mogli jedno bez drugog. Bili su sve jedno drugom, to se pokazalo za ovih sedam meseci koje nisu bili zajedno, koje su provodili sa svojim venčanim partnerima.

Oko nove godine u gradu u kome je živela Bojana poče da kruži priča o Bojaninom begu sa njenim ljubavnikom koga je našla u banji. Neki meštani su okrivljivali Darka jer je zapostavio ženu zbog trka i drugih žena, neki su osuđivali Bojanu kako je to mogla uraditi, kako je nije sramota da ostavi muža, kakav god da je njen je muž... Darko od sramote i besa nije izlazio iz kuće.

Priče su se pričale, scenarija razvijala, a Bojana i Danilo su u velikom gradu, a u malom stanu ušuškano živeli i uživali u svojoj velikoj ljubavi i u danima koji su im od života preostali.

NAJDRAŽI DONATOR

- Natalija! Buđenje! Hajde ustani - majka je ušla u sobu svoje jedine kćerke da je probudi jer pred sobom je imala još dosta obaveza.

- Dobro jutro mama!

Natalija se polako protegnula i pozdravila svoju vrednu mamu, koja je svakog jutra budila sa mirisom sveže skuvane kafe

- Skloni draperje s prozora da ti uđe svetlost pre ćeš se razbuditi. Jesi li se lepo naspavala dušo mamina?

-Ne! Ne diraj draperje - Natalijin glas je više ličio na cviljene.

- Šta ti je dete, jel ti plačeš? - upita je zabrinuto majka.

-Ne plačem. Samo me pusti da se razbudim i doćiću da popijemo kafu.

Majka je izašla iz sobe ostavljajući kćerku da ustane iako je znala da nešto nije u redu. Poznavala je ona dobro  svoje dete. Nisu one imale tajne jedna od druge. Reći će njoj njena Natalija šta je muči.

Natalija je ležala u krevetu glave zagnjurene u jastuk i plakala. Činilo joj se da se ceo svet raspada. Za nekoliko dana se udaje za voljenog čoveka, za tako divnog čoveka, treba da je najsrećnija na svetu, a ona plače. Ne vredi plakati, treba ustati i hrabro nastaviti dalje. Skupila je svu snagu i ustala očiju natečenih od plača i od neprespavane noći, tek pred jutro je zaspala.

Voda i profesionalna šminka su učinili da se ništa ne vidi, ali oštrom oku njene majke ništa nije moglo promaći.

- Sedi, draga moja kafa se hladi. A sada pričaj!

- Šta da ti pričam? - osmehom je Natalja pokušala da zavara svoju mamu.

- To što te muči ispričaj mi.

- Joj, mama ispričaću ti samo ne znam odakle da počnem, ali i kako da počnem - uzdahnula je da napuni pluća vazduhom - ti znaš da ja pred tobom nemam tajne, ali ovo sada što ću ti ispričati neću ti moći otkriti baš sve. Ja Bogdana volim više od same sebe, on je ceo moj svet, ali se neću za njega udati.

- Šta pričaš ti? Jel tebi dobro? - majka je širom otvorenih očiku posmatrala uplakano lice svoje kćerke, lice niz koje su suze tekle u potocima.

- Mama shvati da mi se srce cepa od bola, ali ne mogu. Hoću da odem odavde. Sinoć sam zvala tetku i pitala sam je da li mogu da se smestim kod nje dok ne nađem drugi smeštaj. Pristala je, samo što ona želi da ostanem kod nje jer je sama, znaš da su joj deca u inostranstvu.

- Ja ne mogu da verujem da te dobro čujem. Šta ti je odjednom? Da li je Bogdan loš prema tebi?

- On je najbolji muškarac na celom svetu.

- Pa šta je onda? Šta te spopalo?

-Sinoć mi je u salon došla teta Zorica i rekla da ako se udam za njenog sina nikada me neće prihvatiti, Neće ni unučad prihvatiti, a Bogdana će razbaštiniti ako me ne ostavi. Ne voli me, to znaš i ti. Ne prihvata me i to nikada nije krila. Sećaš se kada smo bili deca pa se okupimo na ulici da se igramo mene je popreko gledala. Odmeravala je i mene i moju garderobu. Ona voli samo bogate, siromaštvo joj je kao šuga.

- Šta kaže Bogdan na to? Da li on uopšte zna?

- Zna da me ne voli, samo što on misli da će sve to nju da prođe vremenom. Samo što ja ne mogu da ga stavim da bira između mame i mene, a koju god da izabere neće biti sloge.

- To si upravu, ali ipak ima pravo da zna zašto ga ostavljaš. Ne možeš se tek tako okrenuti i otići -majka je pokušala da Nataliju smiri, iako je i sama znala da je buduća svekrva ne voli, jer je iz siromašne porodice. A ona hoće bogatu snaju.

Obe su se zadubile u misli, svaka je imala svoje, ali o istom su mislile. Tuga je obuzela i majku i kćerku. Htela bi joj pomoće, ali kako utešiti povređeno srce.

- Neću ga ja ostaviti! Ti ćeš!

- Šta? Šta si rekla? Sama ćeš. Zovi ga da dođe i lepo popričajte, a ja odoh da ne zakasnim na posao, pa i otkaz da dobijem. Samo nam to još fali. Jel ti danas radiš?

- Ne, uzela sam slobodan dan posle sinoćnjeg razgovora sa teta Zoricom.

Majka je zagrlila svoje dete i toplo je poljubila u nadi da će promeniti odluku jer je znala koliko voli Bogdana.

Natalija je ostala da sedi za stolom i razmišlja šta da uradi, bez Bogdana će umreti, a ovako ceo život će trpeti mržnju žene koja je jedna od najbitnijih njenom Bogdanu. A šta bi mi i rekla, Zašto ga ostavlja. Tako sedeći i razmišljajući kako i šta dalje na vratima se pojavi Bogdan.

-Ljubavi moja! Bio sam u salonu rekoše mi tvoje koleginice da si uzela slobodan dan. Da li se ti to meni spremaš za svadbu? - Bogdan je bio veseo i nije ni naslućivao kakva se oluja odvija u Natalijinoj duši. Natalija je zagrlila Bogdana i u njegovom zagrljaju je shvatila da nema te mržnje koju neće moći pobediti.

- Ti to plačeš? - začudio se kada je podigao njeno lice prema svom.- moja mama te nasekirala. Znam rekla mi je jutros da se ozbiljno pričale. Ne sekiraj se veruj mi da će promeniti stav, a iako ga ne promeni nećeš živeti sa njom u istoj kući. Tata nam je kupio kuću to sam ti hteo reći na venčanju, ali zbog svega ovog eto rekoh ti ranije.

- Bogdane, meni kuća ništa ne znači. Da je to i koliba bilo bi mi lepo samo da si ti pored mene. Ali tvoja majka me ne voli. To će tebi možda jednog dana zasmetati.

- Ti znaš da moja mama nije znala ko je bio davalac bubrega. Znala si ti i ja. Jutros sam joj rekao da zahvaljujući tebi ona ima sina. Gledala me je i nije mogla da veruje, samo je počela da plače jer je postala svesna da ima neko ko me voli tako reći isto koliko i ona. A malo je ljubomorna jer nije više jedina žena u mom životu. Ne brini proći će je to.

Bogdan je smirio svoju lepu devojku, a kada mu je Natalija ispričala da je odlučila da pobegne u drugi grad od njega jer nije mogla da se bori sa njegovom mamom, Bogdan je zagrlio i rekao da bi ga sa ostavljanjem i ubila. Teta Zorica se posle otkrića koje joj je Bogdan rekao promenila prema Ntaliji tako da je zajedno sa Natalijom i njenom mamom birala venčanicu. Teta Zorica je jedva čekala unuče da dobije i veoma srećna bila u ispijanju kafe sa svojom snajom i prijom.

S ONE STRANE ZAKONA

Veče previše sparno, nema spavanja...
Letnja sparina čoveka iscrpljuje, pa svako traži način da se rashladi i opusti kako najbolje zna. Bilo to kupanjem u bazenu ili hladnim napitcima... Svejedno je, bitno je samo rashladiti se.
Sedneš u duboki hlad, zavaljena u stolicu i kuliraš uz piće i muziku...Grad pun ljudi, bašte kafića pune, konobari samo obletaju između stolova.
-Ej, gde si odlutala?- lagano po ruci udari me drugarica.
-Nigde, opustam moždane vijuge.- odgovorih joj uz smeh.
-Vidi onog lika, kako je dobar.-Jelena pokaza glavom na tipa.
Okrenuh se u pravcu gde mi je glavom pokazala i vidoh gospodina savršenog.
-A, zaboravi na njega.- uz uzdah joj odgovorih.
-Zašto?- upita zbunjeno me gledajuci.
-On ti je draga moja zaljubljen u uspomenu.
-Šta pričaš ti? Vidi kako je lep! Savršen!- Jelena se nastavljala diviti gospodinu savršenom.
-Jooooj, bre Jelena, pa svi ga znaju. Damjan je lud ili šta god.. Kao što rekoh zaboravi ga!
-Ma, daj... Koja je njegova priča?
-Pa... Ovako,on i njegova devojka su se ludo voleli, bili su savršen par. Dopunjavali su jedno drugo, sve do jedne večeri. Bila je to žurka povodom ženidbe drugara. Žurci su prisustvovale neke devojka iz kluba, striptizete. Damjan pijan kao i svi prisutni momci, počeli su obletati oko devojaka, koje su im isprale pijane mozgove plesom i lepotom. Jedna od tih devojaka je bila dalja rođaka njegove devojke, s njom se smuva Damjan, ali na jedno veče. Naravno da nije znao da su rođake, a možda nije ni razmišljao. Za to je nekako saznala njegova Mina. Tada je nastao lom. Haos mu je priredila. A završni udarac mu je zadala kada se smuvala sa tipom koji je iz grupe opasnih momaka, neki od narko bosova. Damjan je doživeo poniženje jer je Mina prešla s one strane zakona i to još sa tipom koga je on pokušavao smestiti iza rešetaka.
Ovaj ih je progonio, bio je u stanju i na kraj sveta da ide za njima s namerom da ih uhapsi, uništi... Prošlog leta dok su ovi dvoje progonjenih išli na more, kod kanjona Morače zbog brze vožnje završili su u kanjonu. On i kolega su ih jurili, a oni bežali.- ispričah joj u što kraćim crtama.
-I tako se završila njihova priča?- Jelena je zamišljeno upitala i dalje gledajući gospodina savršenog.
-Da, tako se završila njihova priča, a njegov pokajanički život je počeo... Agonija kojoj nema kraja. Kažu da ga boli to što je uništio devojku koju je iskreno voleo. Možda da ih nije jurio tog kobnog dana, mažda bi sada oboje bili živi, ali on se zakleo da će ih uništiti i eto uspeo je, a sada bi najradije umro od muke. Kasno je sada za kajanje! Da ga nije bes vodio ne bi je nosio sada na duši.
-Uniforma mu zaista savršeno stoji.
-Da, da...- odgovorila sam smejeći se Jeleni koja nije skidala pogled s lepog policajca...
-Nije ga mogla gore kazniti, Dvoje zaljubljenih sa suprotnih strana zakona....
Pogledala sam lepog policajca i zapitatala se da li je vredno njenog mladog života..
-Nije, nije vredno njenog života i njegove patnje......

NJEGOVE PLAVE OČI

Ne kaže se dzabe da su oči ogledalo duše, e pa njegove oči su ogledalo emocija. David je čovek srednjih godina, nebo plavih očiju. Oči koje kada te pogledaju ostave bez daha.
Visok, sportske građe i vedrog duha, izuzetno omiljen u društvu. Njegova advokatska kancelarija je uvek bila puna klijenata jer i pored lepote bio je dobar advokat.

Jednog dana u njegovu kancelariju ušetala je simpatična žena sa molbom za pomoć.

Lola je radila kao dizajner grafike i podnela je tužbu protiv firmi koja joj je ukrala ilustraciju knjige. Zbog toga joj je bio potreban dobar advokat i po preporuci svoje koleginice došla je kod njega. 

David je Lolu saslušao i prihvatio da joj pravno pomogne. Sviđao mu se njen provokativni i pomalo sanjalački pogled. Bila je sušta suprotnost od njega, prava umetnička duša.

Kako je vreme prolazilo David i Lola su postali prijatelji. Pojavile su se i obostrane simpatije praćene jakom hemija koju su oboje osećali, ali...
Njih dvoje su bili dva različita sveta. On perfekcionista, a ona flegma. On ambiciozan, a ona na početku svoje karijere. Oboje su gradili svoje karijere koje su im bile na prvom mestu, a strast je svakim danom bivala sve jača. Što su je više obuzdavali to je ona bila snažnija.

Sudski spor koji je David vodio za Lolu se primakao kraju, sutrašnje ročište je bilo završno . Lola je dobila parnicu i njih dvoje su odlučili da to proslave u restoranu. Sami. Uz ručak su pili vino. Pili su i uživali u društvu jedno drugog. Vreme u restoranu im je brzo prošlo, kao i uvek kada su zajedno pa su druženje nastavili u hotelsku sobu.
Tu u hotelskoj sobi postojali su samo oni i ljubav koja se rodila, a koja nije mogla da zaživi. 

Lola se topila u njegovim plavim očima koje su je milovale svojom toplinom. David je uživao u njenim poljubcima i njenom telu. Vodili su ljubav do iznamoglosti. Dva dana u hotelskoj sobi su prošla kao tren. Sa svitanjem tog ponedeljka bio je kraj njihove priče. Svako je krenuo na svoju stranu. 

Lola se spremala da svoju karijeru nastavi u Italiji, Davida čeka poslovni put u Nemačku. Nisu bili spremni ni jedno od njih dvoje da prilagodi novonastalim emocijama. Oproštajni poljubac dug i strasni je bio tačka na sve. 

Lola je krenula tromim koracima preko vrata te hotelske sobe, nesvesna da je će ova hotelska soba ostaviti trag i da će zauvek pamtiti njegove plave oči i dva dana u hotelu, Pamtiće njega! Jer David je muškarac kakvog bi svaka žena poželela. Ali opet nije bila spremna da otkaže novi posao koji je dobila u poznatoj italijanskoj izdavačkoj kući. To je bio početak njenog poslovnog uspeha i početak patnje zbog odbačene šanse da možda bude sa čovekom svojih snova. Okrenuti se nije smela jer bi ugledala njegove plave oči i ne bi smogla snage da ode od njega, a David nije želeo da pogleda za njom da ne bi video suze u njenim smaragdnim očima koje bi ga možda pokolebale, zbog kojih bi mogao izgubiti status večitog neženje.
Oboje su otišli putem svijih karijera, ostavljajući ljubav da čeka možda neka bolja vremena,..

LICE ANĐELA

Mihajlo je bio vredan mladić koji je svoje dane posvetio nauci. Kao dete osvajao je brojne nagrade u takmičenjima u matematici, fizici.. Još tada je obećavao mnogo. želeo je nešto napraviti veliko da se o njemu piše, da postane neko jer ga je mučillo siromaštvo u kojem je odrastao.

Dane je provodio radeći pa se umor koji je osećao bio i očekivan. Umor, malaksalost i neko čudno probadanje u grudima ga navelo da ode na pregled. Gore od ovog mislio je da nije mogao čuti. Samo reč TRANSPLATACIJA je bila strašna. Pored siromaštva u kojem je odrastao zar i ovo da ga strefi. Taman je krenuo da osvaja svet nauke i svetla budućnost mu stoji. Pa odlazi u Ameriku da radi, a sada doktor kaže da sa ovakvim srcem ne može da putuje i da se zamara. Svet mu se srušio. 

-Doktore pomagajte!-zavapio je i briznuo u plač.

-Mihajlo uradiću sve što je u mojoj moći. Staviću vas na listu čekanja i daću lekove koji će koliko toliko sačuvati srce koje imate, a i ti moraš da se potrudiš da čuvaš to srce. M;oraš promeniti način života.

-Da li ste vi zaljubljenik u nauku?-upita Mihajlo svog doktora.

-Pa naravno da jesam.

-E, pa da li biste mogli tek tako da stanete sa svim sa čim ste dosad radili jer to vaše srce traži.

Doktor je shvatio šta je Mihajlo želeo reći. Ne bi to ni on mogao tek tako. 

Meseci koji su prolazili bili su manje dinamični. Mihajlo se trudio da radi manje i da dobije na vremenu koliko je to bilo moguće. Mada sve mu je bilo teže. Bio je veliki napor i kada je prelazio od kreveta do kupatila. Srce je svakim danom bilo sve slabije. Američki koledz mu je omogućio da dođe kada se izleči tako da mu je bilo koliko toliko lakše u svom ovom ludilu. "Samo da se što pre nađe donator." Bila je svakodnevna pomisao Mihajlova.

Jedno predvečerje zazvonio je mobilni, Mihajlo je video broj svog kardiologa. Ponadao se.

-Dobro veče Mihajlo. Imam sjajne vesti. Našli smo donatora za tebe. Sutra dođi na preglede na ležanje.

Mihajlu je došlo da skače od sreće. Nije cele noći mogao zaspati od uzbuđenja. Ujutro sa prvim svitanjem ustao je i uzeo već spremljenu torbu i krenuo u pratnji svojih roditelja u bolnicu.

Sve je dobro proticalo, Mihajlo je imao donatorsko srce i bilo je samo da prihvati organizam to srce. Operacija i oporavak su protekli dobro. Mihajlo je srce prihvatio i osećao se sjajno.

-Doktore čije je ovo srce?.upitao je jednog dana svog doktora.

-Znaš da ti to nesmemo reći po protokolu bolnice.

-Ali ja želim da znam.

-Dzaba! Ne moeš to da znaš.-bio je doktor neumoljiv.

Dok se Mihajlo oporavljao u bolnici, upoznao je dosta sestara, tehničara.. Voleo je da se druži sa osobljem bolnice. Niko mu to nije zamerao jer je bio duhovit mladić. Ali da su znali da Mihajlo se druži sa osobljem samo iz tog razloga da bi saznao ime svog donatora ne bi više bio omiljen u društvu.

I napokon saznao je sve potrebne informacije, samo da ode do sobe sa kartonima i ostalom dokumentacijom i saznaće. Čim se noć spustila, polako se izšunjao i otišao da otkrije tu dobro čuvanu tajnu.

Slikao je karton za kojim je i tragao i samo da otkrije ko je donator i odustaće od toga i posvetiće se svojoj nauci.

Po izlasku iz bolnici, neki crv ga je kopkao. nije mogao da se smiri. Sede u autu i pravac u selo iz koga je devojka čije srce nosi. Dugo je posmatrao kuću. Video i ljude koji su izlazili ili ulazili, znao je da su u srodstvu sa devojkom jer su nosili crninu. Odluču da im priđe, ni sam nije znao zašto. Možda će ga oterati, možda i neće.. ali imao je jaku potrebu da im priđe i zagrli ih.

Starija žena tužnog pogleda otvori ulazna vrata.

-Da li ste vi majka od Mine Nešković? Ja sam MIhajlo Lisović.-žena je pobledela i zaljuljuljala se ka da će svakog časa pasti.

-Da.-jedva je promucala

-Mogu li da uđem?

-Da li znate da Mine više nema?-upitala je žena.

-Znam! Jer ja nosim njeno srce.

Žena je nemo stajala i gledala u mladića ispred sebe, potom ga je privukla i zagrlila. Uvela ga je u malu roze sobu. Nije bilo potrebe objašnjavati da je to Minina soba. BIla je okićena njenim slikama. Slikama prelepe devojke. Lepe kao anđeo.

-Kako se desilo?- posle poduže tišine upitao je majku.

-Sletela s puta. Kažu da su joj točkovi proklizali. Bila je učitekjica u susednom selu.

-Bila je prelepa. Žao mi je. Kakav splet okolnosti, ja sam ležao u krevetu i umirao od srca, a ona puna života nastrada i dožive možda smrt. Ona je umrla da bih ja živeo. 

Dugo su sedeli u njenoj sobi u kojoj su se posle pridružili njen otac i brat. Sedeli su u tišini plakali.. 

Potom su ga odvezli na groblje. Njen grob je ukrašavao spominik anđela raširenih krila spreman za let u plavetilo neba i puno cveća oko njene slike gde sea osmehom te gleda prelepo lice devojke kao anđeo lepe.

Mihajlo je sve to teško palo, shvatio je suštinu života i pošto je Minin život stao ona nije mogla nastaviti projekat sa decom bez roditelja koji je bila započela, ali zato može on da nastavi njen proekat i svoj, da posećuje njene roditelje koji su mu postali druga porodica i da ga sa zida sobe gleda i čuva nasmejano lice anđela. mina je postala njegova zaštitnica.

NEVIDLJIVE NITI

Gledam njeno nasmejano lici i oči koje sjaje onim zaljubljenim sjajem. Dok priča o njemu sva blista i treperi isto kao i prvih dana njihove ljubavi. Voli ga istim onim žarom kao i pre dvadeset godina. Slušam sta mi priča, ali ne čujem svaku reč, jer mi misli lutaju sa pitanjem zar se neko može toliko silno voleti. Takve ljubavi postoje u bajci, bar sam ja tako mislila.

Osmehujem se jer shvatam da moja drugarica i dalje priča i ne primećuje da je na trenutka nisam slušala.

- Pa, dobro gde je više taj Dragan?! - pitanje postavlja više sebi nego meni.

- Doći će, sačekaj malo. Mozda je sreo neku žensku - zadirkujem je.

- Nije, neće mene moj Dragan ostaviti ili prevariti - smeje se nekako dečje iskreno.

- Znam da neće, jer nikada ga niko voleti neće kao ti.

- Znam ja to, a znaš i ti - zaćuta na trenutak da uzme vazduh, pa nastavi da cavrlja - znaš li ti šta smo mi sve doživeli i koliko smo se borili da bi sačuvali ovaj naš brak. Pa ja sam s njim i u šumu išla  u seču drva, rame uz rame s njim tovarila balvane da bi zaradili i uštedeli za decu, kuću...

Zastade na trenutak i uzdahnu tako tužno, da mi se stegnu u grlu, jer nije Ana neko ko kuka, žali se na život...

- Nikada nismo slušali druge šta pričaju - sad pomalo tuzno nastavlja da prica svoju pricu - znaš selo ko selo svi vole da tračare, ali mi imamo naš svet u našoj kucici sa našom decom. Sa svakom rečju je delovala sve uzbuđenije.

Od uzbuđenja je brzo pričala i svaka druga, treća reč je bila  moj Dragan. Slušala sam je pazljivo i vratila se mislima u dane kada je sve počelo.

Ana i ja smo se znale još iz osnovne škole, ali nismo bile bliske. Kada smo počele izlaziti po kafićima, tada smo se nekako zbližile i postale drugarice. Volela sam s njom da sedim, pričam. Uvek je čavrljala ushićeno i srećno, pa čak i kada nije bila srećna nije pokazivala to, samo bi njenim licem preletala senka tuge. To je mogao primetiti samo onaj koje dobro poznavao.

Ana je neko ko voli da zabavlja i oraspoloži društvo. I tako jedne večeri zabavljajući i čavrljajući privuče pažnju tada jednog od boljih i nazovimo popularnih momaka. Čiji pogledi i pažnja su Anu očarali. Kako da je na njega celi život čekala, možda i jeste.

Dragan je za nju bio i ostao njen idol. On kao i svaki muškarac voli da pogleda lepu žensku, da popije koju čašu više... Ana je sve to njemu opraštala i opravdavala. Nisu se naš Romeo i Julija dugo zabavljali, tu do Božića, kada je Ana pobegla i udala se za njega. Njenog Romea.

Tog jutra me je tata probudio i to jako rano.

- Znaš li gde je Ana?

- Kako ja da znam gde je Ana!? Što pitaš? - pitala sam tatu potpuno zbunjena i usto tek probuđena, a meni treba vremena da počnem da funkcionišem.

- Ana, pere prozore kod Dragana - reče moj tata i ode ostavljajući mene potpuno zbunjenu. Ustajem, oblačim se. Napolju me zapuhnu hladno januarsko snežno jutro i šok, pa moja drugarica stvarno pere prozore. Prala je prozore sva srećna, kao da je udaja sa petnaest godina najnormalnija stvar.

Na meni je bio zadatak da njenu udaju saopštim njenoj majci. To je bilo jako teško, pogotovo kada me žena upitala, da li sam znanala. Ne, nisam znala, mada je uvek spominjala da će se samo za Dragana udati. Ali ko bi i pomislio to, samo neka koja je spremna na put braka, ako smo i tad spremne... Ana je bila spremna, ljubav joj je dala tu potrebnu, spremnost i smelost na takav ozbiljan korak.

Njih dvoje su se nekako našli, nekako su ko stvoreni jedno za drugo, oni su dva srca u jednoj duši. Njih dvoje su sami sebi dovoljni. Njihova ljubav je puno puta bila na iskušenjima, brak u krizi, ali svaki put uspeli opstati. Godinama su se borili sa svima koji su bili protiv njih. Borili se sa besparicom. Borili se i uvek pobeđivali. Kažu da s godinama nestaje ljubav, a da se rađa navika, ali ne i kod njih. Kod njih je s godinama samo veća i jača ljubav koja ih vezuje. Vezani su nekim nevidljivim nitima koje ljudska ruka ne može pokidati.

POLJUPCI U GONDOLI

 Gledam kroz prozor svoje kancelarije ulicu koja se šareni od kišobrana. Kiša bez prestanka pada već drugi dan, a svaka kiša me čini tužnom, kao da želi da me podseti koliko sam usamljena. Svaki put me vrati u sećanje na te dane i noći koji su obeležile moj život...

Iz razmišljanja me trže kucanje na vratima. Polako na petama svojih visokih potpetica se okrenuh prema vratima na kojima ugledah svoju nasmejanu mamu.

- Zdravo Majo! Opet si odlutala, pravi si meteoropata - onako s vrata poče da pridikuje.

- Stvarno mama? Baš se pitam zašto?!

- Majo, nisam mislila ništa loše, nema potrebe za ironijom - to reče pomalo tužno.

- Odkud ti? - upitala sam je samo da bih skrenula temu.

- E, pa onako sam došla, baš bez veze.

- Da, kako da ne. Ti nikada ne dolaziš bez veze - izgovarajući reči gledala sam je zvanično i upitno. Mama se meškolji na stolici i vadi kutiju cigareta. Pali cigaretu i povlači jak dim uz neki uzdah ga izbacuje iz pluća.

- Hoćeš li ti da zapališ? - pruža mi kutiju i negledajući me.

- Neću, hvala - ustadoh da joj dodam pepeljaru.

- Da nam poručim kafu?

- Da - kratko je odgovorila.

- Mama stvarno šta ti je?

- Tata i ja smo jako tužni. Znamo da smo pogrešili, ali - prekinula sam je oštrim pogledom i podizanjem ruke.

- Nepočinji, znaš da o tome ne mogu da pričam - pokušala sam zadržati suze, a sve mi se maglilo pred očima od suza. Kafu smo popile u tišini, svaka sa svojim mislima. U toj tišini je ustala i pošla prema vratima i neokrenuvši se dobacila mi je preko ramena.

- Pitaj Natali koje su joj dve želje za rođendan što nam je tražila kada smo je pitali šta da joj kupimo.

- Ne brini sve što poželi Natali kupiću joj  -odgovorih joj  jer me nerviralo što mi se obraća preko ramena, a ako neko treba da bude ljut, to sam onda ja.

- E, pa ovo se ne može kupiti - izašla je da mi ne bi dozvolila da je nastavim pitati, ali sam pitala sebe šta je to moje dete poželelo...

Natali je moj centar sveta, moja najveća i jedina ljubav, plod moje velike ljubavi ili plod mog greha kako su moji roditelji to rekli kada sam im saopštila trudnoću na drugoj godini fakulteta.

Sećanja me opet obuzeše, ponovo me vratiše u leto te godine i u prelepu Veneciju u ruke najlepšeg dečka na svetu...

Lucio je bio moja prva ljubav, imala sam i pre toga mamke, ali nikog nisam zavolela kao Lucija. Vikend u Veneciji i noć u gondoli...

Lucija sam upoznala odmah po dolasku u Veneciju. Bila je to ljubav na prvi pogled. Onako preplanuo, mišićav... Odmah je zapao za oko svim mojim drugaricama, ali on je mene gledao. Veče je palo i mi smo krenule u šetnju.

- Vozićemo se gondolom sa predivnim Italijanom - viknula je Ljiljana koja je ugledala gondolu slobodnu i njega u njoj.

Srce mi je zakucalo kao ludo, celo vreme sam ćutala, a on se smeškao. Kada smo došle do našeg hotela pomogao mi je izlazeći iz gondole, obatio mi se na lošem srpski jezik.

- Evo ti bambina moj broj, sutra sam slobodan, ako zeliš da ti pokazem Veneciju - uzela sam papir i bukvalno otrčala gorećih obraza. Prekoravala sam sebe kakva sam glupača ispala.

Celu noć sam se vrtela po krevetu i razmišljala da li da ga zovem, šta će pomisliti ako ga pozove, ma i šta da pomisli nikada se više nećemo ni videti.

Pred jutro sam zaspala i naravno sanjala Italijana. Ujutro sam odlučila da ću ga pozvati, što sam i uradila.

Dan smo proveli po restoranima sa italijanskim specijalitetima, po buticima, antikvarnicama. Uveče  je uzeo gondolu samo za nas. Vozili smo se po mesečini i po mirnoj vodi potpuno nesvesni drugih gondola oko nas. Zaustavio je gondolu, a ja kao da sam samo to čekala. Njegov poljubac je bio kao grom, celu me je protresao. Jutro je brzo stiglo. Morala sam da se vratim u hotel.

- Kada putuješ nazad u Srbiju? - pitao me je italijan.

- U nedelju uveče.

-J a sam Lucio - pružio mi je ruku kao da se tek sada setio da se nismo ni upoznali.

- Maja - pružih ruku i nasmejah se.

- To je najlepši osmeh na svetu i mora biti moj - reče Lucio - hajde da se danas u podne venčamo u crkvi svetog Marka.
Ja se zakašljah koliko me zbunio njegov zahtev ili šta je već bilo.

- Ti to ozbiljno?

- Da, da! Hajde, Ja osećam da si ti ta koju sam čekao.

- Ne mogu tek tako. Šta bi mi rekli moji roditelji. Nee...

-Razmisli... - poljubio me i zagrlio pred ulazom u hotel. Moje srce je kucalo kao ludo, bila sam u oblacima od sreće i uzbuđenja.

Nedeljno popodne smo proveli zajedno, a noć ponovo na mesečini u gondoli.

Mislila sam da će mi srce pući kada sam odlazila. Dolaskom kući i na priču da sam upoznala jednog divnog italijana i da sam ga ludo zavolela dobila sam osduđivanje, grdnju i poretnje da će me se odreći ako ne prekinem sa njim.

Moji se nisu ni pitali kako je meni. Posle dva meseca kada sam im saopštila trudnoću od oboje sam dobila uvrede, grdnje i zahtev da abortiram. Borila sam se sa njima da mi bar dete ostave kada mi ne daju Lucija. Nekako su pristali na to, ali uvek ponavljajući da sam ja njih osramotila i to sa Italijanom...

Sa Luciom sam prekinula kontakt tako što ga nisam zvala broj mobilnog sam promenila, a broj fiksnog moji roditelji. Fejs sam deaktivirala i otvorila lazni nalog samo da bi gledala njegove slike.

Ponekada bi ga nazvala i ćutala, možda je i znao da sam ja, ali je ćutao.

Rodila sam devojčicu i dala joj ime Natali. Na Lucija je imala ten i crte lica, a na mene braon oči. Prelepa moja Natali.

Godine su prolazile, Natali sutra puni šest godina.

Telefon me u stvarnost vraća i izmami mi setni osmeh. Kraj radnog dana. Izlazeći iz kancelarije uzeh mobilni sakrih poziv i okrenuh dobro poznati broj. Sa druge strane se začu poznati prelepi glas, glas mog Lucija. Prekidoh vezu da mi se ne bi oteo uzdah tuge i ljubavi. Prodrmah glavu da bi oterala misli i upalila svoj auto u pravcu vrtića.

Kao i svakog radnog dana otišla bih po Natali, a zatim u mekić , pa kući gde sam nastavljala druženje sa mojom Natali. To su bili neki naši rituali.

Sedeći na podu dnevne sobe i igrajući se sa mojom kćerkom setih se da je pitam šta je tražila baki i dedi za rođendan.

- Ljubavi moja šta si tražila za rođendan od Bake i deke?

- Mama jel moram da ti kažem? - upita me nekako stidljivo

- Pa, mi nemamo tajni. Šta bi želela da ti kupim?

- Mama ja sam tražila za rođendan da moja mama bude srećna i da nikada više ne vidim suze u tvojim očima. Ja znam da ti to skrivaš, ali ja nisam mala i znam da te nešto muči. Tražila sam da mi vrate tatu, jer sam ih čula slučajno kada su baka i deka pričali da su oni krivi, jer su mi nekako oduzeli tatu - na kćerkine reči sam zanemela od šoka, zagrlila sam je i prvi put sam zaplakala pred njom sa odlukom da ću nazvati Lucija i reći mu da ima dete, bez obzira da li je za ovih sedam godina osnovao svoju porodicu ili ne.

Natalin rođendan smo slavili u dvorištu porodične kuće. Pred samo duvanje svećica moj otac me pozva da bi mi nešto rekao. Bio je odlučan pa nisam mogla da se raspravljam sa njim i to pred gostima.

U njegovoj sobi koju je on napravio sebi za kancelariju sedela je moja mama koja mi pokaza rukom na fotelju preko puta nje.

- Neka stajaću, samo požuri gosti čekaju.

- Neka čekaju - reče moj otac i sede za sto u svoju stolici - vidi Majo mi znamo da smo pogrešili i da smo se ogrešili. U našoj familiji nije bilo vanbračne dece - pokušala sam da ga prekinem na šta je on podizao glas i nastavljao sa starom temom. Ne želeći da gosti čuju, ćutala sam i čekala da završi.

- Pa, zbog tebe i naše voljene unuke smo prešli preko svega i.. Idi u biblioteku neko te čeka - reče moj tata i nasmeja se

- Hajde, šta čekaš?! - tata povika, a mama se smešeći klima glavom

Polako krenuh prema biblioteci koja se nalazila na kraju hodnika, to je bilo moje sklonište, nekada ostava koju sam ja preuredila da bude mala biblioteka, jer su mi knjige omiljene.

Otvorih vrata svoje biblioteke i ugledah čoveka koji je bio okrent leđima. Prepoznah ga. Od sreće mi se ote vrisak i njegove ruke me zagrliše najjače što su mogle. Oboje smo plakali, pričali uz poljupce.

- Hajde da vidiš Natali - povukoh ga za ruku.

- Šta ćeš joj reći? - upita Lucio pomalo uplašeno - Kako će reagovati kada joj kažeš da sam joj tata?

- Biće srećna -Povukoh ga za ruku i izvedoh u dvoričte.

- Natali! - pozvah je, a ona se okrenu i pogleda u čoveka pored mene.

- Da, mama? - upitno je gledala Lucija.

- Stigao ti je tata sa dugog poslovnog puta - u jednom dahu sam rekla, a naše dete se osmehnu i polete mu u zagrljaj. To je bila tako lepa i veoma dirljiva scena koju su moji roditelji sa terase gledali i plakali. Suzu su pustili svi na rođendanu kada je Natali rekla svom tati.

- Tata, dobro nam došao.

- Dušo moja dobro vas našao - reče na lošem srpskom jeziku, ali dovoljno da se razume.

Vreme smo provodili u nežnostima sa svojim detetom, u gledanju slika, u priči od samog njenog rođenja...

- Hoćeš li da se venčamo u Hramu svetog Marka ovde u Beogradu? - upita me kao grom iz vedra neba na šta sam se ja ovog puta nasmejala, ali za razliku od prošlog puta ovaj put sam rekla DA.

Ubrzo je i venčanje obavljeno, a moj vozač gondole preselio se u Beograd sa njegovom majkom koja je blistala od sreće, oca je izgubio još kada je bio mali pa je brigu o staroj majci preuzeo.

Nekada noci u gondoli obasjanoj na mesečini, zamenili smo noćima u čamcu Dunavom po mesečini ,ponekada u pratnji naše Natali, a poneka sami.

SUDBINA

- Bila sam danas kod ujaka. Čini mi se da izgleda lošije nego pre tri dana - rekoh mami i sedoh pored nje.
- Znam, a kako bi i izgledao kada ga ubija rak, svakim danom sve više - reče moja mama pogleda spuštenog na pod da prikrije suze. Suza su svedok njenog potisnutog bola. Trudila se biti jaka zbog svoje i ujakove dece.
- Žao mi je, mnogo me boli - prošaputala sam mami.
Zagrlila me je da bi me utešila.
Odlučila sam da legnem ranije, ali san nije hteo na oči. Misli su se kovitlile kao uzburkano more.
- Čuješ li sovu - na vratima se pojavi moja mama sa pitanjem od kog zamalo neprasnuh u smeh.
- Da, mama čujem. Nije valjda da veruješ u priče kako je sova glasnik smrti? - ipak nisam mogla da se suzdržim i prasnuh u glasan smeh.
Mama me popreko pogleda, zavrte glavom i okrete se da izadje napolje iz sobe.
- Mama, mama izvini, ali to su gluposti - pokušah opravdati svoj postupak.
- Bojim se da nisu. Laku noć andjele - vratila se s vrata samo da bi mi spustila topli poljubac na obraz.
Ne znam ni kada sam zaspala, samo znam da me je ružan san probudio i nisam smela više zaspati, pa sam jutro dočekala uz knjigu.
Mama je taman stavila sebi vodu za kafu kada sam ja izašla iz svoje sobe na njeno veliko zaprepašćenje.
- Šta ti radiš ovako rano?
- Nisam mogla spavati imala sam neki košmar i to sve zbog tvoje sove.
- Kakve moje sove? - odbrecnu se na mene ko da sam je iglom bocnula.
- Pa da ti nisi mi spomenula sovu, ja ne bih ni sanjala. Hoćeš da ti ga ispričam? - upitah je, na šta je ona potvrdno klimnula glavom.
- Sanjam ti ja kako čujem sovu i kažem sebi joj neko će umreti, a i sama znaš da ja u to ne verujem, ali u snove svašta dođe. U tom zvoni moj telefon, mislim u snu mi zazvonio i zove me moja drugarica Dragana koja mi kaže, Ana rekla mi tvoja mama da ti javim da ti je ujak preminuo. Ja u čudu se pitam što bi moja mama rekla da mi to Dragana kaže, u tom se opet javlja Dragana koja mi viče draaaaagoooo.... ja je pitam što ti je drago što je preminuo moj ujak Mile, ona opet meni viče draaagoooo... i glas se gubi. Tada sam se probudila i više nisam spavala.
Mama se prekrsti uz reči Bože pomozi, a i ja sa njom...
Svaka je bila u svojim mislima kada se na vratima pojavila ujna Dara od ujaka Mileta žena. Sede na fotelju i prekrsti se.
- Čuli ti Dušice šta se desilo? - upita ujna moju mamu, ali joj nedade ni da odgovori da li je čula ili nije - Preminu tvoj i Miletov brat Dragan.
Ja da sam stojala pala bih. Odmah se setih sna i pogledah u mamu koja me pogleda potpuno šokirano.
- Kažu da mu je samo pozlilo i da je srce stalo. Nije bio bolestan. Zamisli sudbine da se pomirio sa Miletom pre dva dana i odmah posle toga preminuo. Mile boluje već treći mesec i svi znamo da mu nema spasa, a Dragan zdrav umre i to odmah po pomirenju - ujna je pričala bez tačke i zareza dok je moja mama šokirano sedela potom ustala i otišla kod ujaka Dragana koji je živeo u drugoj ulici.
Ja sam ostala da sedim i da se pitam da li mi je san najavio ujakovu smrt.
Nisam do tada verovala u nešto što nema logike, ali posle toga verujem jer život ima neku svoju logiku koja nama običnim smrtnicima nije jasna.

LIK ANĐELA

Mihajlo je bio vredan mladić koji je svoje dane posvetio nauci. Kao dete osvajao je brojne nagrade u takmičenjima u matematici, fizici... Još tada je obećavao mnogo. Želeo je nešto napraviti veliko da se o njemu piše, da postane neko jer ga je mučilo siromaštvo u kojem je odrastao.

Dane je provodio radeći pa je umor koji je osećao bio i očekivan. Umor, malaksalost i neko čudno probadanje u grudima ga navelo da ode na pregled. Mislio je da  gore od ovog nije mogao čuti. Samo reč TRANSPLATACIJA je bila strašna. Pored siromaštva u kojem je odrastao zar i ovo da ga strefi. Taman je krenuo da osvaja svet nauke. Pa odlazik u Ameriku da radi u poznatoj firmi. Svetla budućnost je pred njim, a sada doktor kaže da sa ovakvim srcem ne može da putuje i da se zamara.

Svet mu se srušio. 

- Doktore pomagajte! - zavapio je i briznuo u plač.

- Mihajlo uradiću sve što je u mojoj moći. Staviću vas na listu čekanja i daću lekove koji će koliko toliko sačuvati srce koje, a i ti moraš da se potrudiš da čuvaš to srce. Moraš promeniti način života.

- Da li ste vi zaljubljenik u nauku? - upita Mihajlo svog doktora.

- Pa naravno da jesam.

- E, pa da li biste mogli tek tako da stanete sa svim tim  što ste dosad radili, jer to vaše srce traži.

Doktor je shvatio šta je Mihajlo želeo reći. Ne bi to ni on mogao tek tako. 

Meseci koji su prolazili bili su manje dinamični. Mihajlo se trudio da radi manje i da dobije na vremenu, koliko je to bilo moguće. Mada sve mu je bilo teže. Bio je veliki napor i kada je prelazio od kreveta do kupatila. Srce je svakim danom bilo sve slabije. Firma sa kojom je potpisao ugovor mu je omogućila da dođe kada se izleči tako da mu je bilo koliko toliko lakše u svom ovom ludilu. Samo da se što pre nađe donator, bila je svakodnevna pomisao Mihajlova.

Jedno po podne zazvonio je mobilni, Mihajlo je video broj svog kardiologa. Ponadao se.

- Dobro veče Mihajlo. Imam sjajne vesti. Našli smo donatora za tebe. Krenuo je sanitet po tebe. Putuješ u Nemačku još noćas.

Mihajlu je došlo da skače od sreće. Uzeo je već spremljenu torbu i krenuo čim je začuo zvuk sanitetskog vozila koji mu je bio jako poznat.

 Mihajlo je dobio  srce i bilo je samo da prihvati organizam to srce. Operacija i oporavak su protekli dobro. Mihajlo je srce prihvatio i osećao se sjajno.

- Doktore čije je ovo srce? - upitao je jednog dana svog doktora.

- Znaš da ti to nesmemo reći po protokolu bolnice.

- Ali ja želim da znam.

- Dzaba! Ne možeš to da znaš - bio je doktor neumoljiv.

Dok se Mihajlo oporavljao u bolnici, upoznao je dosta sestara, tehničara.Voleo je da se druži sa osobljem bolnice. Niko mu to nije zamerao jer je bio duhovit mladić. Ali da su znali da se Mihajlo druži sa osobljem samo iz tog razloga da bi saznao ime svog donatora ne bi više bio omiljen u društvu.

I napokon saznao je sve potrebne informacije, samo da ode do sobe sa kartonima i ostalom dokumentacijom i saznaće. Čim se noć spustila, polako se izšunjao iz svoje bolničke sobe i otišao u arhiv da otkrije tu dobro čuvanu tajnu.

Slikao je karton za kojim je i tragao. Hteo je da otkrijem ko je donator i onda će se posvetiti svom životu i svojoj nauci.

Po izlasku iz bolnice, neki crv ga je kopkao. nije mogao da se smiri. Sede u auto i pravac u selo iz koga je devojka čije srce nosi. Dugo je posmatrao kuću. Video i ljude koji su izlazili ili ulazili, znao je da su u srodstvu sa devojkom jer su nosili crninu. Odluči da im priđe, ni sam nije znao zašto. Možda će ga oterati, možda i neće, ali imao je jaku potrebu da im priđe i zagrli ih.

Starija žena tužnog pogleda otvori ulazna vrata.

- Da li ste vi majka od Mine Nešković? Ja sam Mihajlo Lisović - žena je pobledela i zaljuljuljala se kao da će svakog časa pasti.

- Da - jedva je promucala.

- Mogu li da uđem?

- Da li znate da Mine više nema? - upitala je žena dok su joj tekle suze niz bledo lice.

-Znam! Jer ja nosim njeno srce.

Žena je nemo stajala i gledala u mladića ispred sebe, potom ga je privukla i zagrlila. Uvela ga je u malu roze sobu. Nije bilo potrebe objašnjavati da je to Minina soba. Bila je okićena njenim slikama. Slikama prelepe devojke, lepe kao anđeo.

- Kako se desilo? - posle poduže tišine upitao je majku.

- Sletela s puta. Kažu da su joj točkovi proklizali. Bila je učiteljica u susednom selu.

- Bila je prelepa. Žao mi je. Kakav splet okolnosti, ja sam ležao u krevetu i umirao od srca, a ona puna života nastrada.  Ona je umrla da bih ja živeo. Spustio je glavu na devojčin jastuk. Tek tada je postao svestan, da je neko morao da premine, da bi on živeo.

Gospđa ga drhtavom rukom pomilova po kosi.

- Nikada neću taj gubitak prežaliti, ali se nadam da ćeš ti biti dobar i pošten čovek i da će naša Mina živeti kroz tebe - te reči će Mihajla pratiti celog života.

U tišini su još dugo sedeli u njenoj sobi. Posle su se pridružili njen otac i brat.

Zatim su Mihajlo i njeni roditelji otišli na groblje.

Njen grob je krasio spominik Anđela raširenih krila spreman za let u plavetilo neba. Prekriven sa  puno cveća. Na ploči ugravirana slika nasmejane prelepe devojke. Devojke anđeoske lepote.

Mihajlo je sve to teško palo, shvatio je suštinu života i pošto je Minin život stao, ona nije mogla nastaviti projekat sa decom bez roditelja koji je započela, ali zato može on da nastavi njen proekat i svoj, da posećuje njene roditelje koji su mu postali druga porodica. Mininu sliku će nositi sa sobom kao amajliju, jer je Mina njemu darivala novi život.

PREDSKAZANJE

Dan je proticao po planu, posao, kuća i odlazak sa kumom u kupovinu haljine za njeno venčanje. Sve bi bilo lepo da se meni po glavi nije vrzmao san od predhodne noći. San mi nije dao mira, pa sam u povratku iz grada svratila kod drugarice na kafu. Naravno da je mojoj Mili bilo jasno da mi nešto odvlači pažnju. Ja sam uvek bila nasmejana i koncentrisana, ovog puta ne.

- Šta ti je? Nešto te muči, lutaš u mislima.

- Glupi san - pokušala sam da se osmehnem - znaš da se ja baš i ne opterećujem snovima, ali ovaj me drži pod utiskom i ne pušta, već mi unosi neki nemir.

- Kakav je san?

- Sanjam kako dolazim kod Jovane da je pokupim da idemo u kupovinu haljine, kad kod nje sedi neka kao njena sestra koju ja u snu poznajem, ali ne sećam se da sam da to lice ikad videla. Jovana sedi u venčanici, koja joj je bar dva broja veća i pita me da li joj lepo stoji. Ja joj kažem da je skine nije ta venčanica njena, velika je. Jovana se okreće i pleše uz neku melodiju neke stare izvorne pesme koju nikad čula nisa. Igra, srećna je. Ja vičem skini tu venčanicu velikati je, kao da nije tvoja. Ona se smeje sve glasnije i glasnije, kada odjednom ustaje ta njena sestra i menja stanicu na radiju, sa radija se čuje glas koji priča kako je na mostu zaustavljen saobraćaj zbog teškog saobraćajnog udesa, Jovana se i dalje smeje. Tu sam se probudila okupana znojem i jako uznemirena. Imam osećaj kao da će se nešto desiti. Ne znam šta, ali neki nemir se uvukao u mene.

- Smiri se, pod utiskom si venčanja, jer se još nisi odlučila koju haljinu da obučeš, a venčanje je iduće sedmice. 

- To i ja mislim, ali opet nikako da me prođe taj osećaj uznemirenosti.

Razgovor o snu me je malo rasteretio, pa su mi dani proticali u smehu, priči kako ćemo i gde proslaviti njeno devojačko veče. 

Napokon sam videla haljinu koja me je oduševila, po podne ću sa Jovanom da odem po haljinu, moraće da me prva vidi, jer ipak sam joj kuma.

Dan je bio toliko vreo, da ima se osećaj kako se alvalt topi. Bez klime je bilo nemoguće voziti, još ako je gužva, što je to u milionskom gradu i normalno. Pri samom dolasku blizu mosta mene neka nervoza uhvati. Pogledam u Jovanu koja gleda statuse na fejsbuku i smeje se slici mlade i mladoženje, mlada udara nogom mladoženju jer je pustio pesmu "nije život jedna žena", nasmejah se i ja. 

- Šta je ovakav zastoj? - počinjem već da se nerviram.

- Da nije neki udes - komentarisala je dok je izlazila iz auta i poskakivala ne bi li videla šta se dešava ispred nas u koloni činilo se kilometarskoj.

- Ništa ne vidim sem da se topim od vreline sunca - smejeći se sela je u svoje sedište.

Jovana je počela da traži stanice na radiju u pokušaju da sazna da li ima izgleda da ćemo se uskoro pomeriti sa mesta na kome smo već dvadeset minuta. Sa radija se začu glas spikera koji upravo priča kako se počeo normalizovati saobraćaj na mostu koji je bio obustavljen zbog teškog saobraćajnog udesa. Napokon smo se pokrenuli i odjednom ugledah medicinska sestra koja stoji pored tela koje leži na asvaltu prekriveno belim čaršafom. Činilo mi se da sam je već negde videla, ali se nisam setila gde.

- Stani! - Jovanin vrisak me je uplašio da zamalo nisam izazvala sudar tako naglo kočeći. 

Nisam stigla da je pitam ni zašto, izletela je iz auta prema pauku koji je podizao auto. Sledila sam se jer takav auto je vozio i Jovanin verenik. Policajac je pokušavao da je zaustavi i smiri. Pritrčah joj.

- To je Veljin auto, znam vidi regiostraciju - izbezumljena od straha vikala je i već sledećeg trenutka borila se sa sestrom u pokušaju da skine čaršaf sa tela. Uspela je. Ispod čaršafa je ležao njen Velja, sestra je objašnjavala da su sve pokušali, ali...

Policajac kao da je znao da pokušavam nešto pitati, reći nešto, ali glasa nisam imala. Lik medicinske sestre mi je bio sličan, a možda i isti licu sestre iz mog sna... Čak i iz auta koji je prolazio čula se ista ona pesma koju sam čula u snu. Jovana je izbezumljeno skakala i plakala sve glasnije obmotavajući beli čaršav oko sebe...U snu nije bila velika venčanica nego beli čaršaf, sad mi je bilo jasno. 

Od tog događaja verujem u snove. Pokušavam ih rastumačiti. Jer često su nam snovi predskazanje budućih događaja.

SLUČAJNO POZNANSTVO

Jedno slučajno poznanstvo, ako je uopšte nešto u životu slučajno. Veče pomalo prohladno i topli stisak ruke prijatnog muškarca.
-Nikola!
-Nina, drago mi je,
-I meni je drago Nina, ali stisni ruku malo jače, onako muški.- našalio se moj novi poznanik i oboje smo prasnuli u smeh.
Tako je naše poznanstvo započelo. Pričao mi je o sebi, bio je neko ko te opušta i smiruje. Neko pored koga osetiš da si žena. Bio je pravi gospodin, neko ko ti otvara vrata da uđeš, pridrži jaknu da je obučeš. Kao da je znao da mi samo to i treba. Pričala sam mu neke stvari o sebi, ali nikada o tome koliko sam usamljena. Ako me i pita odgovorim mu nekako škrto pogleda skenutog negde u daljinu. Mislim da je znao, jer je neko ko sluša i prati svaki pokret, pa čak i onu skrivenu misao.
Misao?! Sve češće mi je bio u mislima, nisam to želela, a drugi deo mene je vapio za njim. Želela sam, ali se i plašila nečeg novog i nepoznatog.
Nisam bila od onih žena koje su se predavele muškarcu, ali ovom bih se predala jer je budio osećanja koja su bila izgubljena u proteklim godinama mog života i propalog braka.
Nikola je posedovao je neku drž, neku privlačnost kojoj sam jedva odoljevala. S početka mi je prijalo kada mi drži jaknu da je obučem, a posle mi je smeto taj slučajni dodir jer me prođe neka prijatna jeza. Osećao je to i igrao se pogledima. Očima me je provocirao. A ja kao opijena njim živela za trenutak kada ću ga videti. Osećala sam se kao zaljubljena klinka. A on je uživao u svojoj nadmoći. Izazivao me je, a u meni je rastao neki inat. Nisam želela biti osvojena tvrđava, ali ovaj osvajač je mnogo moćan.
Odluku sam donela da ga više neviđam, ali neee... To je bilo nemoguće jer su nam se putevi ukrštali. Dok sam razmišljala kako ga izbeći, uhvatim sebe kako se šminkam i proleti mi misao da li ću mu biti lepa. "Joj šta mi se dešava" pomisao da sam se izgleda zaljubila bila je zastrašujuća. "Pustiću da vreme uradi šta je najbolje".
Vreme kako je prolazilo mi smo postajali još bolji prijatelji, on mi je pričao o svemu, pa i o strasti koju oseća za tamo neku. Nije ni slutio koliko me boli. "Ne neću mu pokazati. Što bih, pa on u meni vidi samo drugaricu. Pričao je o njoj jer ga je  zabavljalo to što nisam htela pokazati ljubomoru koja me je kidala. I dalje je provocirao i možda čak i nesvesno zavodio ili mozda svesno.
Dane sam provodila u borbi sa sopstvenim osecanjima. Svaki dan ga viđala i svakim tim danom ga više volela. Koja njega ne bi zavolela. Shvatio je šta osećam i desio se poljubac.
Poljubio me i ja sam izgubila tlo pod nogama. Tog trenutka nije bilo srećnije žene od mene.
Voleo me je na neki svoj način, a ja njega kao nikoga do tada. Bio je moja prava i velika ljubav.
I sada posle toliko godina gledam naše zajedničke fotografije i čežnja za njim ne prolazi.
I opet sasvim slučajan susret u gradu, on i ja na semaforu. Dobro poynati lik mi izmami osmeh. Bila srećna što ga vidim. Pozvao me je na piće i ja sam naravno pristala. Ponovo je postao moja potreba, potisnuta požuda...
Nekako spontano smo se poljubili i započeli neku novu priča...

GOSPOĐICA ADVOKAT

Oštrim i sigurnim koracima korača kroz dugački hodnik visoka lepo građena devojka u crnom sakoo krojenom po njenoj meri sa plavom kosom vezanom u cvrsto podignutu punđu. Njena pojava potvrđuje njenu sigurnost. Njeno grubo, a u isto vreme elegantno kucanje na vrata odaje njenu snagu i u isto vreme njenu ženstvenost.

-Dobar dan! Ja sam Andjela Dimitrov advokatica ovde optuženog gospodina Marića.

Svi u sali i sam tužioc su odmah znali da je ovaj slučaj izgubljen, jeg gospođica Dimitrov ni jedan slučaj nije izgubila.

Anđela je o svakom slučaju pre nego što ga prihvati dobro razmislila jer nije htela da oslobodi nekog krivice, a da taj to nezaslužuje. Svaku svoju nedoumicu je rešavala sa svojim ocem koji je bio jako poznat i cenjen advokat.

-Anđela ovaj slučaj nemoj braniti. Sve optužbe govore protiv gospodina Popovića.- Besplatan savet svog oca je dobila, a da ga pri tom nije ni tražila.

-Mislim da grešiš.- odmahnula je glavom dok joj je pogled pao na fasciklu ispred sebe koja je još uvek stojala otvorena na stolu.

I taj dan je bio kao i svaki predhodni, kancelarija, sudnica i opet kancelarija, samo što je ovog puta u kancelariju ušla njena sekretarica Nina sa ogromnim buketom crvenih ruža i porukom. "Za uspešnu poslovnu saradnju. Momir Popović."

-Nina iznesi to napolje. Znaš da neprimam ništa od klijenata.

-A, šta da radim sa cvećem? Baš su divne ruže.- Anđela je pogledala Ninu koja se odmah okrenula i sa cvećem izašla napolje iz kancelarije. Anđelin pogled nije dozvoljavao pitanja i komentare.

Cveće je stavljeno u vaznu i ostavljeno na prozoru čekaonice u nadi da neće i tu smetati.

Anđela je odmah posle  toga prionila na posao da pročita dosije gospodina Popovića. Nije davao nadu na prvi pogled. Sve je ukazivalo da je Popović kriv.

Momir Popović je bio šarmantan i veoma lep gospodin, sa manirima obrazovanog čovek. Videlo se da je držao do sebe i da je bio pravi dzetlamen koji zna šta hoće. Delovao je pošteno i nije mu odgovarala optužba za porneveru novca za koji je bio optužen u banci koju je vodio.

-Težak je slučaj, ali takav čovek  neodgovara profilu krivca.-zamišljeno je odgovorila Anđela svom ocu koji je pogledao preko rama naočala i osmehnuo se jer je dobro poznavao svoju tvrdoglavu kćerku.

-Ovo ti je još jedan u nizu izazova.- sa osmehom rece otac.

-Da! I znam da ću ga dobiti.

-Po, čemu zaključuješ kada ništa neide u prilog gospodinu Popoviću?- bio je uporan njen otac.

-Neki moj instinkt mi govori da čovek nije kriv.- bila je još upornija Anđela

-Izgubićeš ili ćeš krivca osloboditi krivice! Znam da je to sve u opisu posla, ali ti nisi neko ko prihvata poraz.

-Pa, samo gledaj i videćeš.- reče to pomalo vragolasto, jer Anđela je delovala hladno i agresivno, a ispod tog oklopa bila je velika emotivna devojka puna ljubavi.

-Halo, Gospodine Popoviću ovde advokatica Anđela Dimitrov. Zovem da vam saopštim da prihvatam vaš slučaj i da od sutra radim na njemu.

-Hvala gospođice Dimitrov na ukazanom poverenju.- Momir je bio zadovoljan jer boljeg advokata nije mogao da nađe. Ni sam ne zna kako je u sve ovo upleten. Bio je rasejan posle razvoda sa suprugom pa je potpisivao i nečitajući šta potpisuje i onda buum stiže policija, klijenti ozlojađeni..

I onda ču reč PRONEVERA.. Pa zar ja? to je nemoguće! Nisam ja takav čovek. I eto ga na optuženičkoj klupi. Sve je ukazivalo protiv njega, ali verovao je u pravdu i sposobnosti ove advokatice. Sviđala se njemu advokatica ne samo kao advokat već i kao žena.

Suđenje je dugo trajalo, ređala su se ročišta jedno za drugim, Momir je gubio nadu, ali ne i advokatica. Anđela je tražila način da dokaže njegovu nevinost, mesece i mesece danonoćnog rada je posvetila tom slučaju da bi na kraju i uspela da dokaže nevinost čoveku koga je sud skoro i osudio.

Andjela je ponposno izšetala iz sudnice sa osmehom pobede.

-Gospođice Dimitrov da li vodite na ručak?- obrati joj je tužilac sa nekako kiselim osmehom.

-Naravno gospodine Stojanoviću- Nasmeja se Anđela kad vide kiselo lice svog kolege tužioca.- u sedamnaest časova u restorannu Bingo.

Momir je sačekao advokaticu ispred kancelarije sa flašom viskija i buketom cveća. Ovog puta Anđela nije mogla da odbije, a i nije ni želela ni odbiti tako divan buket cveća.

Vreme koje je provela sa Momirom bilo je poslovnog karaktera, ali ipak se nekako vezala za njega. Nije joj taj osećaj bio poznat, pa je mlada advokatica bila na klizavom terenu sa šarmantnim, lepim i veoma sposobnim čovekom.

Druženje Anđele i Momira se nastavilo, ali sasvim drugim tokom. Ona je za njega izborila pravdu i dokazala njegovu nevinpost, a on se izborio sa njenim hladnim i drskim držanjem i poklonio joj ceo svoj svet i srce koje je sa advokatice otopilo led i darovalo joj predivne blizance devojčicu plave kose i pogleda koji netrpi puno pitanja i komentara i dečaka hrabrog i sigurnog u sebe, velikog šarmera..