недеља, 14. април 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA - VILA RAVIJOJLA

Sede deda Živoje na svoju stoličicu, zagledan u vatru koja pucketa u ognjištu... Uze žarac i prodzara vatru.
-Koliko varnica toliko vilica.- Reče deda više za sebe nego za nas koji smo ga slušali.
-Kada sam momak još bio, svi u okolini su pričali da se na potoku vile okupljaju.- Poče deda Živoje priču, a da nas pre toga i ne upita, jesmo li spremn za novu priču...
-Dogovorismo se mi seoski mangupi da jednu noć dežuramo i čekamo mi te vile što svi o njihovoj lepoti pripovedaju i pesme pevaju. Posedasmo iz nekog šipražja i počesmo ćutke da čekamo. Kada sat otkuca ponoć, mi uzhićeni sada će... Čekamo, čekamo.... Ništa se ne čuje sem žuborenja potoka i huke sova.
-Aje, ustajte vidiš da nema ništa. To su samo seoska naklapanja u zimsko gluvo doba.- Oglasi se Pera moj školski drug. 
Ustadosmo i mi, kad samo što krenu smo spazi smo žensko vitko telo u beloj haljini kako nogom dodiruje vodu... Ostali smo  bez daha gledajuci prelepu vilu kako u potoku noge kvasi. Gledali je i ćutali... Lice joj se ne vidi, pokrila ga belim velom. Ispod vela kosa boje zrelog žita vijori se, lagani povetarac joj mrsi kosu.... Saginje se, rukavi se podigli, nezne bele ruka zablistaše na mesečini... Okrenuta ka potoku podiže polako ruke i skide veo.... Mi uzdahnu smo, hoće li se sada okrenuti...
Rukama rastrese kosu koja na vetru se razleti.... Opijeni smo je gledali....
-Okreni se...- Šaputao je Pera.
Kao da ga je čula, okrenula se malo prema nama da bi sledeće sekunde ušla u potok.... 
 Sede u potok i poče pesmicu da peva "koliko varnica toliko vilica, koliko ribica u potoku toliko perica u dzepiću..." Ništa nam više nije bilo jasno...
Ustade i izadje iz potoka haljine zalepljene uz vitko telo... Mesečina joj obasja lice... Svi se začuđeno zagleda smo, nemi od čuda...
Uzdahnu deda Živoje i nasmeja se.....
-Šta ste se poplašili pa vile ne postoje to je bila raspuštenica Mara. Volela da baje kako to babe kazu, ne bi li se ponovo udala....
Svi se začudili što se setio raspuštenice Mare....
-Šta te sad Mara spopela Živoje?- Upita ga neko od stariji sa klupe pored ognjišta.
-Pa danas sam je sreo kada sam se vraćao iz grada od sina. Rekoh  evo naše vile Ravijojle.
 Mara se nasmejala tako slatko i umilo.
-Lepo je Živoje kada devojuku porede sa prelepom vilom.
-Samo što ti tada nisi bila devojka već žena i to razvedena. - Udari me Mara po glavi tašnom što je u ruci držala, bome tešku ruku ima i ovako stara.
-Idi k vragu đavole matori, a kroz prozor si mi stalno virio.- Okrenu se vala baš uvređeno i ode svojim putem, a i ja svojim.
Sobom se zaori smeh koji nad jaca huku vetra s polja.
-Najavljuju opet sneg. Biće ga ove godine bog me dosta. Ajd, zbogom mi ostajte i sanjajte vile Raviojle.
Ustade sa stoličice, protegnu se i pođe preko vrata...
-Zbogom do sutra.- Čuli smo ga kako iz dvorišta dobacuje odlazeci nogu pred nogu, dok mu sneg pod nogama škripi.
-Biće sutra neka bolja priča.- Reče majka i potera nas u krevet već uveliko pospane.
-Ajde na spavanje pa zamišljajte deda Živojinu vilu u snovima...