петак, 04. новембар 2016.

SUNCANA JESEN ŽIVOTA

Stojim na stanici i čekam autobus koji kao i obično kasni. Na stanici smo samo ja i jedna pognuta baka koja prodaje cveće. Nisam znala koje je cveće u pitanju, ali vidim da je lepo. Mora da su neke jesenje ruže ili tako nešto. Razmišljala sam o cveću samo da mi prođe vreme u čekanja autobusa.
Baka koja je sedela na metalnoj klupi i gleda u svoje vrhove cipela koje su iskrzane od dugog nošenja, podiže pogled i zagleda se u mene.
-Devojčice, hoćeš li da kupiš zimske ruže i lepe kate?- upita me stara žena, nekako tiho da sam jedva razumela i šta mi je rekla.
-Pa, ne znam šta da radim sa buketom, jer idem u školu.-odgovorih joj vadeći novčanik iz torbe.-Ali nema veze snaći ću se ja već. Koliko košta buket?
-Dvesto dinara.-reče baka.
Pružih novčanicu i spazih u bakinim očima suze.
-Da li vam je dobro? Mogu li nekako pomoći?-Upitah je.
-Hvala devojčice. Ja ti zivim tamo na brdašcu.- pokaza rukom prema brdašcu na kome se vidi nekoliko kućica.
-Tamo imam kuću i malo bašte pa ja posadim sebi nešto povrća, a i cveća. Cveće prodajem, a i povrće prodajem. Sama sam nemam decu, nisam se nikada udavala. Sada mi je teže ostarila sam, nisam više sposobna. Stigla jesen i spremanje zimnice, a ja sama pa se brzo umorim. Mada dođe meni komšinica pa mi pomogne, pa malo posedimo i porazgovaramo, pa prođe nekako vreme. a kada nemam dinara ja se spustim ovde i prodajem cveće, papriku, luka, ma svašta prodajem da preživim. Stara sam ja, već sam i onemoćala. Neće noge da me služe kao kada je čovek mlad i oči slabije vide. Teško je biti star i sam. Mnogi o tome ne misle, a kada počnu bude kasno. 
U tom je i autobus došao, sela sam na prvo slobodno sedište okupirana mislima na staricu. Hladan jesenji dan a ona sedi oskudno obučena i prodaje cveće i dunje. Dunje me uvek podsete da je jesen stigla, a i na neka davna prošla vremena kada su naše prabake u jesen ukrašavale dunjama svoje sobe.

ZABRANJENA LJUBAV

Danima sam razmišljala kako da saopštim roditeljima svoju odluku. Znala sam da neće prihvatiti. Da će se oštro protiviti. Vežbala sam govor, ali ni jedan nije bio dovoljno dobar. Odlučila sam da im za večerom saopštim bez ikakvog uvoda pa šta bude. Kako se večera približavala tako je u meni rasla nesigurnost. Neki nemir se uvukao. Strah. Kada sam ušla u trpezariju svi su već sedeli na svojim mestima za velikim trpezarijskim stolom. Sedoh i ja na svoje mesto. Sestra me zvanično pogledala kao da mi pokušava dati snagu koju sam uz put izgubila.
- Pa - malo sam se nakašljala da bi povratila glas, jer mi smo patriotska porodica, strogih pravila - ja bih vam nešto rekla, ali...
- Reci šta je bilo - otac me prekinu, Pa me još gore zbuni.
- Ovo na drugi način ne mogu saopštiti sem jednostavno da vam kažem, udajem se. 
Svi za stolom su zastali sa večerom gledajući u mene kao u pozorišnu predstavu.
- Stvarno?! A za koga to? Valjda treba da ga dovedeš da ga upoznamo pa onda da se odlučiš na udaju - otac me pogledao mrko i grubim glasom prokomentarisao, dok su ostali ćutali.
- Pa to i jeste problem. Dovešću ga ja kada mi obećate da ga nećete isterati iz kuće.
- Molim!? - svi u jedan glas se javiše kao po nekom dogovoru.
- Udajem se i tačka. Volim ga, a i on mene. Znate on je migrant iz Sirije, ali ostaće u Srbiji i uzeće moju veru i moje prezime. Vi nemate muške naslednike, a nema ni stric, a baba i deda žele da se nastavi naša loza - u jednom dahu sam sve izgovorila jer drugačije ne bih ni mogla. 
Za stolom je vladala grobna tišina. Svi su se zgledali u neverici.
- Možeš odmah da izađeš iz kuće. To nećemo dozvoliti.
- Ali tata zašto? Pa zar ti nije moja sreća bitna?!
- Ne! Rekao sam ne - ustao je od stola i otišao u dnevnu, posle njega su ustali i baba i deda svima je večera presela. 
- Mama - moj glas i pogled su je molili za podršku.
Mama je odmahnula glavom. Znam da će biti na mojoj strani, samo kada je prođe prvi šok.
Ustadoh i ja pa pođoh za njima u dnevnu sobu.
- Kada želite da ga dovedem?
- Ti to ozbiljno - moj deda kao da nije video da ozbiljnija ne mogu biti.
Svi pokušaji da ih uverim da radim pravu stvar su bili uzaludni. Pokupila sam se i otišla u svoju sobu.
Za doručkom niko nije pričao sa mnom, a ja sam ostala pri svom. 
- Danas kada se vratim sa posla dovešću ga sa mnom.
- Bolje se spakuj odmah ako misliš da se udaš za migranta - tata je bio toliko grub, prosto neprepoznatljiv.
-Deda, bako. Maama...- da li me neko čuje?
-Dosta - moj deda koji je do sada ćutao viknuo je glasom od koga me uhvatila jeza. Pogled mu je bio hladan da bi zaledio i okean - Dosta! Majo ako želiš njega izgubićeš porodicu. Migrant neulazi u našu kuću kao član porodice i tačka. 
- Onda ću ja da odem sa njim. Naćićemo stan. Imam posao i mogu da se snađem. Onda vi gubite mene.
- On ili mi - moj tata je posle ove izgovorene rečenice izašao napolje.
- Ja ga volim i trudna sam - više nisam mogla da zadržim suze. Briznula sam u plač.
- Pokupi svoje stvari i idi!
-Dobro! Idem - okrenula sam se u pravcu svoje sobe. Mama mi ne može pomoći jer ne sme, sestra isto. Uzela sam ranac i potrplala samo osnovne stvari, kada nađem smeštaj vratiću se po ostatak. 
Sa rancem na leđima sam izašla u prohladno, maglovito jutro. Sada sam i sama migrant, a do sada sam njima pomagala, a sada meni treba pomoć. 
Danima smo Ali i ja sa rančevima na leđima hodali gradom u potrazi za smeštajem. On migrirao iz svoje zemlje, dok su mene odbacili i osudili zbog zabranjene ljubavi.

уторак, 15. март 2016.

REKOM ŽIVOTA

Baka Nada je živela preko puta nas. To je vedra stara žena, uvek nasmejana i vesela. Živela je sama, posto decu nije imala, a muž joj je preminuo pre dosta godina. Posle njega se nije udavala, nastavila je život sama. Dane je provodila na fakultetu jer tu je radila kao profesor književnosti, a slobodno vreme je provodila sa studentima ili sa svojim prijateljicama. Kada se penzionisala bilo joj je dosadno pa je počela da drži privatne časove.
Bila je rado viđena u komšiluku na kafi i "čašici" razgovora.
Baka iako je bila stara žena nije bila bolešljiva, naprotiv bila je to žilava starica. Godine je provodila u svakodnevnom radu sa đacima osnovnih i srednjih škola, sve dok jednog jutra staru ženu nije udario auto  ispred prodavnice u kraju gde je živela.
 Hitna je brzo stigla, baka je prevežena u bolnicu. U bolnici su zaključili da nije teško povređena, ali je jako ugruvana. Dali su joj lekove koje treba da pije i posle dva dana otpustili kući na kućno lečenje. Po nju su došle njene komšinice, jer nije imao ko drugi da dođe. Po izlasku iz bolnice starica je imala jake bolove u kičmi i nogama. Komšinice su dolazile pomagale, ali to nije bilo rešenje. Bliže rođake nije imala, a i ove koje je imala bili su daleko i zbog neredovnog održavanja veze  odrodili su se.
Baka Nada se odliči da ide u dom za stara lica. "Biće meni tamo dobro, ima ću puno vršnjaka, a vi ćete mi dolaziti u posetu" pričala je ona svojim komšinicama. Komšinice su je slušale i podržale u tome, jer iskreno rečeno drugog izlaza nije ni bilo.
Po dolasku u dom baka je vrlo brzo upoznala nove prijatelje. Druženje sa stanovnicima doma i nije bilo tako loše. Imali su dosata zajedničkih tema. Sa nekima više,sa nekima manje, ali su se lepo uklapali. Šelali su parkom, pili kafu ili čaj, čak su i igrali karte, šah...
Kada je loše vreme tada su boravili u zajedničkoj dnevnoj sobi sa društvenim igrama ili su gledali turske serije. Baka je volela da komentariše glumce "Vidi ove kako je zla, joj ko li te takvu rodi" na njene komentare su se svi smejali. Boravak u domu je bio lep, sem kada neki stanar doma premine to ih sve rastuži i podseti da ih sve ista sudbina čeka.
Baka Nada je imala i svoje verne komšinice i đake u poseti. Sve ih je dočekivala u svojoj sobici koja je bila lepo nameštena, čak ih je ponekada dočekivala sa kolačima koje je sama pravila. Možda to deluje tužno, ali život u ova četiri zida ne mora biti tužan i dosadan. Iza kapije doma i te kako teče život samo ako se malo potrudte videćete to i sami.

субота, 31. мај 2014.

OSTVARENI SAN

Sunčani topli zraci probijaju se kroz staru krošnju lipe. Ispod krošnje sedi zamišljena devojka. Pogled joj gleda u drugo dvorište tamo gde su nekada bile štale.
- Drino, vodo hladna gde odluta? - u par koraka smejeći se i vrištajući dotrčala je njena sestra Tara.
Tara je po prirodi nemirnog duha, uvek vedra i nasmejana, dok je Drina povučena, tiha sanjalica.
- Tara, draga sesto prestani me zvati vodom hladnom - Drina je tužnim glasićem opomenula sestru.
- Dobro, dobro... e aj da odemo do teta Mare - nastavljala je Tara.
- Sada? - začuđeno upita sestru.
- Što da ne? Ajde ustaj, šta si se smorila? - navaljivala je Tara na sestru.
Drina je lenjo protegla noge ispd starog dvorištnog stola i  polako ustala sa škripave klupe.
- Devojke, gde ste pošle? - začuo se glas njihove majke koja je silazila sa trema noseći tacnu iz koje se širio prijatan miris sveže skuvane kafe.
- Do tete Mare - uskliknu Tara.
- Ajde da popijemo kafu, pa onda idite gde vam je volja - nagovarala ih je majka.
Drina je sela nazad na klupu sa koje i nije imala veliku želju da ustane i krene negde.
Majka je stavila tacnu na sto prekriven šarenom mušemom. Na tacni su bile tri šolje sa toplom kafom iz kojih se širio prijatan miris i mala činija sa slatkim od dunja.
- Mmm... Ovo me podseca na detinjstvo. Sećaš se Drina kako nam je bilo kada smo bile deca -  uzbudjeno je čavrljala Tara.
Drina je ćutala.
- Dušo gde li si ti odlutala? Dajem zlatnik za tvoje misli? - upita je majka nežno je milujuci po dugoj smeđoj kosi.
- Mama, šta mislis da li je Maza živa?
- Ne znam, idite do tete Mare i pitajte je.
- Pa, to sam joj već rekla mama, a ova naša voda hladna samo sanjari...
- Tara, daj prestani više da me zoveš vodom hladnom.
Majka se nežno osmehivala gledajući svoje devojčice, takve su bile i kao deca. Jedna mirna, druga vragolasta.
- Mama, kada tata dolazi?
- Čim završi sve poslove oko penzije. Deluješ mi pomalo tužno! Tužna si bila kada smo odlazili u Rusiju, tužna si što naspuštamo Rusiju. Zar ne Drino, to je zbog selidbe? Videćeš kako ćemo lepo da uredimo ovu našu staru kuću izgledaće kao i ona  tamo.
- Nisam mama tužna, samo malkice zamišljena. Sviđa mi se ova naša kuća i neka ovakva i ostane. Lepa je, baš je lepo vratiti se domu svom. Svugde pođi svojoj kući dođi! - setno prošapta Drina.
- Sestra mi se prekvalifikovala u filozofe!
- Tara, umukni! Smaraš, zar ne vidiš! To je stara srpska poslovica, a ako malo bolje razmisliš i ima logike - pokušala je da uozbilji svoju sestru kojoj je sve bilo smešno i opušteno. Volela bih da sam opuštena kao Tara, mislila je u sebi Drina.
 - Sećaš li se onog dana kada je tata došao sa vašara i pozvao nas da pogađamo šta nam je kupio? - nastavila je Drina dok je lagano ispijala kafu.
- Mama odakle ti sad slatko? - pitala je Tara dok se sladila slatkim od dunja.
- Tara ugojićeš se - Drina se našali sa sestrom.
- Neću sestrice ne brini, uskoro ćemo kupiti konje pa ću na jahanje i eto mi vitke linije.
- Tara, slatko od dunja je donela je teta Mara sinoć dok ste vas dve bile u šetnji. Drino kako se ne bih sećala tog dana. Taj dan ste bile najsrećnije. Toliko ushićene da niste napuštale ždrebe danima. Bile ste male, ali jako odgovorne i zato je ždrebe izraslo u prelepu kobilu.
- Imale smo samo sedam godina, a gledaj nas sada - šalila se Tara u svom stilu - imamo dvadesetdve godine i nećemo još da se udajemo.
- Petnajest godina smo živeli u Moskvi, Bože kako je to vreme proletelo. Ja sada imam posla, a vi ako ste popile kafu ili idite do tete Mare pa saznajte šta je bilo dalje s Mazom ili mi pomozite oko poslova.
-Mama idemo mi prvo do tete Mare, pa ćemo se onda dohvatiti posla. Hajde Tara ustaj šta si se sada ti zamislila.
-Sećaš li se sestrice kada je tata dobio posao u Moskvi, pa smo svi morali otići sa njim. Najteže nam je bilo ostaviti Mazu. Tri godine smo uživale sa njom i onda je ostavili. I pored svih onih konja mi smo zaboravili našu Mazu. Baš smo bezobrazne. Toliko godina se nismo nje setili, a sada nas zanima šta je s njom!
- Hajde, kreni sestrice da što pre saznamo je li živa Maza. Jeste malo smo bile sebične, malo detinjaste i puno zauzete. Trebalo je sve one medalje osvojiti - srećno se zakikotaše devojke i spretnim skokom ustadoše s klupe i pojuriše kroz dvorište kao kada su bile male.
- Kada tata dođe moraćemo popraviti ove klupe i sto, ali da opet budu drvene kao kada smo bile male - cvrkutala je Tara, dok je Drina zagrlila nekako zaštitnički.
- Veliko dete ti je mama ova tvoja ćerka - dobacila je Drina majci preko ramena.
Majka ih je pratila pogledom punim ljubavi, sve dok se neizgubiše iza dvorišnih vrata.
Teta Mara je živela odmah do njihove kuće. Uvek su bile dobre komšije, mada je to ovde normalno, ni u Moskvi nije mnogo drugačije, jer su nekako ljudi sličnog temperamenta.
- Gazde, gazde! - viknule su devojke uglas, kako je to ovde i bio običaj. Ubrzo se na vratima dugačkog trema pojavila žena.
Dok im se približavala nekako čudno ih je zagledala i odjednom se nasmejala jer ih je prepoznala.
-Deco, deco moja! Pa, vidi ti devojke moje lepe. Uđite, nemojte da stojite na vratima. Hajde idemo u kuću?
- Neka, teto bolje u dvorište. Drino vidi jos je ovde stara trešnja, a ispod nje sto i klupe. Koliko smo se puta samo penjali na nju sa Sanjom i Markom - Tara je poletela i skokom sela na klupu, dok je sestra laganim elegantnim korakom došetala do klupe i setno bacila pogled na krošnju drveta.
- Gde su Sanja i Marko?
- Drino dušo oni su obadvoje u Sloveniji završavaju studije. Dolaze za koji dan, pa ćete opet da se družite, samo se nadam da nećete ponovo po drveću skakati - srećno je pričala teta Mara gledajuci u njih dve koje su izrasle u prelepe devojke.
- Nećemo, nećemo - odgovoriše devojke
- Gde je čika Milan? - upita Tara.
- Milane, dolazi ovamo da vidiš ko nam je došao! - viknu ga žena, dok je ulazila u kuću da iznese posluženje gošćama.
Milan se odazva iz drugog dvorišta. Devojke su ustale i polako krenule u susret čika Milanu.
Stari čovek se obradovao videvši svoje male komšinice, koje su sada već velike devojke.
- Devojke moje dođite da vidite nešto - tihim staračkim glasom prošapta Milan pošto su se ispozdravljali.
Pođoše polako svi troje preko dvorišta u pravcu štala. Devojkama je srce zaigralo u nadi da se u štali krije njihova Maza. I bile su u pravu. U štali je bila Maza, ali ne sama. Pored nje je veselo skakutalo malo ždrebe. Suze su im potekle videvši svoju kobilu. Polako su joj prišle, pomazile je. Izgledalo je kao da ih je kobila prepoznala. Milan ih je ostavio same sa njihovom kobilom.
- Gde su cure Milane?
- Tu su! - osmeh Milanov je govorio sve.
- Jel ih je prepoznala? - upitala je njegova žena dok je stavljala štrudlu sa makom na sto i tanjiriće.
- Jeste, jeste...Rasplakele su se od srece. Kada se smeste mogu da je vode kod sebe. Znam da će se obradovati kada da im vramo njihovu kobilu.
Ubrzo su se devojke pojavile, sedajćí za sto videlo se ushicenje na njihovim licima. Posle toliko godina ponovo su osetile miris Maze. Njima se činilo kao da drugačije miriše nego svi oni konji koje su imale. Mirisala je na seno...
- E, pa deco baš sam sada rekao ženi da kada se smestite dođite i vodite Mazu kuci. Ja sam je sačuvao i sada vam je vraćam.
Nisu verovale da su dobro čule sta je čovek rekao.
- Dobro ste čule. Vaša je! Ja sam je samo čuvao dok vi niste bile ovde. Hoćete li nastaviti sa jahanjem i ovde?
- Da! - videlo se da su presrećne pošto su ponovo imale svog prvog konja na kome su i naučile prve korake jahanja - pričale smo sa roditeljima o otvaranju škole za jahanje. Slazu se sa nama. Kazu da je to dobra ideja. Ovde nema blizu ni jedan hipodrom niti skole za jahanje pa cemo mi otvoriti za decu, a mogu i odrasli. Deci će biti zabavno, a i nama će. Volimo konje, jahanje...
Dugo su ostali u komsiluku, u prijatnom drustvu vreme brzo i neprimetno proleti.
Dolaskom njihovog oca devojke su počele sa pripremama oko škole i hipodroma. Nije im bilo teško, jer su imale diplome dzokeja koje su stekle živeći u Moskvi.
Selu je to bilo potrebno. Bio je to prvi korak ka seoskom turizmu. Ubrzo se za njhovu školu pročulu i dalje od sela. Imale su pune ruke posla, a Maza je bila omiljena u celoj školi. Deca su obožavala Mazu, a i Maza je volela decu. Drina i Tara su radile sa decom koja su imali, kako to medicina voli kaže posebne potrebe.
Dok je Maza na svojim leđima nosila decu, njeno ždrebe veselo je skakutalo oko dece koja su širila svoje malene ruke prema njemu, a ždrebe veselu izmicalo i bežalo tražeći da ga dečica jure po livadi.
Devojkama se ispunio san da osnuju svoju školu i da uče decu onom što su naučile daleko od svog rodnog doma.



четвртак, 06. фебруар 2014.

KICOŠ

Okačene male petrolejske lampe oskudno bacaju svetlost po sivoj seoskoj kafani. Sivoj od duvanskog dima i od stare peći, koja sa svakim  udarom vetra izbaci dim kao da želi da najavi ranu zimu.
Za svakim stolom sedi troje, četvoro. Neki igraju anjc, neki tablić, neki vode dokone razgovore...
Svako sa svojim društvom skraćuje ove besposlene jesnje večeri....
Žagor prekinu otvaranje vrata i talas hladnog vazduha. Na vratima stoji Đorđe, poznati seoski Kicoš.
Nasmejan kao u uvek jednim pozdravom pozdravi celu kafanu.
-Kelner, vino za celu kafanu!- kao i uvek časti sve prisutne. 
-Kicošu, ade, sed vamo!- iz ćoška se javi Mića.
-Ooo, kume, već si došo,a? Daj bokal za kuma i mene.
-Vid ga trči, sipa, zna baraba imaće dobar bakšiš.-sprda se Mića.
Kelner se pravi da ne čuje, bolje nego da kaže nešto pa da razljuti Kicoša, onda ne samo da bi ostao bez bakšiša već ko zna šta bi se još desilo. Kicoš je preke naravi, kad ga naljute tad krši i lomi sve od stola do čoveka. 
Vrata se otvoriše uz dobo poznat zvuk stakala na čađavim vratima.Boža i Spasoja udjoše, polako se provukoše između stolova. Videlo se da su pod cugom.
Ovo neće izaći na dobro, proleti krz glavu kelneru, biće neka nevolja, nek nam je Bog u pomoći.
-Kelner, daj vino.- oglasi se Boža.
-A, joj al je dosadno. nema brate, nikakve akcije.
-A šta bi ti Kicošu? Da lovimo duhove?-prugljivo upita Mića.
Bža i Spasoja se grohotom nasmejaše i u glas dobaciše.
-Ko sme u lov na duhove?
-O, pa Mićo viš kak si pametan-Grohotom se nasmeja Kicoš.
Cela kafana se nasmeja, Mići ne bi to pravo.
-Pa, kad si tako hrabar ajd ti u lovi jednog duha.- smeje se Mića jer on je jedini koji se smeo suprotstaviti Kicošu
-Šta naglabaš tu, šta ima da ja nesmem.-razljuti seKicoš.
-Samo kažem..
-Nemaš ti šta da kažeš.
-Šta se svađate?-umeša se Boža.
-Ne svađam se samo vodim razgovor- podrugljivo se brecnu Kicoš.
Nasta tajac. Zaćuta cela kafana, samo se čuje puckanje drva u peći i zveckanje čaša koje kelner pere. Svi čekaju šta će se dalje desiti.
-Ajd der, derani da vas vidim ko sme otić na groblje kod pokojnog Peje i zabosti u grob nož?-Povika Kicoš izvlačeći svoj nož iz čizme.
Ćute. niko glasa da prozbori.
-A, zašto baš kod Peje?- oglasi se Spasoja koji jedva presta sa smehom.
-Zato što je zadnji umru, budalo nepismena.
-A ti si mi baš pismen, ko i ja si jedva završio četvorogodišnju.-uvređeno se brecnu Spasoja.
-Nije sve u školi, već brate ja imam šlifa, ja sam poznati kicoš i to naširoko, a to znači da sam dasa i bez škole.-sprdao se Kicoš aludirajući na Spasojin izkrzani mantil..
-Dosta više, nebulazite dzaba!- Mićin glas odjeknu kafanom.
Tišina nasta, al nezadugo.
-Štaje šuše seljačke, ne smete a? Znao sam ja to!-Podsmevao se pijani Kicoš.
-Ajd ja ću, samo da vam pokažem da nema tu nikakve mudrosti. Ko ide sa mnom?
Ustade cela kafana. Kicoš uze nož i pođe preko praga. Svi za njim pođoše kao da ih vodi nevidjiva ruka.
Došavši do malog seoskog groblja koje je nešto malo osvetljvao pun mesec jedva probijajući se kroz gustu maglu.Mesečina je nekako zlokobno padala po dikojem spomeniku. Kicoš sigurnim korako zakorači na grobljansku stazu. Okrenu se i pogleda svoje pratioce i još jednom baci podrugljiv osmeh.
Laganim korakom krenuo je napred. Svi su ćutali i gledali za njim dok ga nije zaklonila magla, gusta da se po njoj moglo pisati. Čulo se samo disanja i cvokotanje zuba, da li od hladnoće ili od straha, to više nije bilo bitno.
Nekoliko metara od njih ponosni Kicoš okretao se oko sebe tražeći Pejin grob.
-Našo sam Peju. Sad ću da zabodem nož a vi dežurajte do jutra pa kad se petli oglase vi dođite i vidite nož, samo ga izvucite i donesite mi ga. Volim taj nož.
Nekoliko sekundi tišine. 
-Gotovo je, beite ustadež sad et vam Peje.- podbadao je iz groblja Kicoš. 
Već su imali dovoljno straha da im nije bio potreban ljudski krik koji je dolazio iz groblja. Znali su da je Kicoš, ali strah je strah, put pod noge i kud koji se razbežaše.
Noć je svakom prošla onako kako sam zna. Jutro su dočekali budni, svako u svojoj kući. Posle doručka kao po nekom dogovoru krenuli su u kafanu, da čuju ko će ići vaditi nož. Za nekoliko minuta kafana je bila puna.Samo ovog puta ne tako bučna. Nije bilo galame.
-Evo ja ću ići pošto je i bila moja sprdnja.-Oglasi se Mića.
Niko se nije protivrečio, jer sve ih je bio strah.
Čudna povorka krenu put groblja. Ljudi i žene koji su ih sretali u čudu su ih zagledali i gunđali sebi u bradu nešto.Povorka polako stže do groblja. Mića se osmeli i krenu u groblje, ali eto ga nazad sav bled.
-Kicoš..-prošapta mucajući.
-Šta Kicoš?-upita neko iz mase.
-Kicoš... Tamo... Kicoš tamo leži.- s mukom prozbori.
-Mrtav?- opet se začu neko iz mase.
-Da!- prošapta Mića- Zovite žandarme!
Nekoliko njih otrča do sela, a ispred groblj ostadoše Kicošovi verni drugari Mića, Boža i Spasoja.
Ubrzo se iz sela dovezoše žandarmi na šinskim kolima u pretnji starog seoskog lekara i crkvenjaka. Tiho uđoše u groblje, kao da nežele da remete mir upokojenih.
Vreme je prolazilo sporo, minuti kao sati....Okupilo se dosta ljudi. Neki radoznali, neki skrhani bolom..Došao je čak i Kicšov otac, lica okamenjenog bolom.
Iz magle se počeše nazirati žandarmi noseći na nosilma prekriveno telo. Znali su svi da je to Kicoš. Tišinu su zaparali uzdisi i jecaji...
-Šta se desilo?-Mića upita žandarma.
-Šta? Nesrećan slučaj, eto šta. Vi mladi pusti, mislite sve se može! Eeee, deco moja. Kada je zabio nož u zemlju nije onako pijan video da je probio kraj svog mantila i kada krenu da ustane verovatno je osetio da 
ga nešto vuče. Mučenik je pomislio da je Pejo, pa mu puklo srce od straha.-ukratko objasni.
Dani su sporo prolazili razvlačeći se kao stara izrađena raga.U kafani svakim danom u tišini igrao se anjc, tablić...
Samo u ćošku te čađave kafane sedela su tri mladića svako u svojim mislima. Nisu ih ništa pitali, jer znali su kakv krst sudbine nose na svojim još nejakim plećima. Nisu ih ni osuđivali, jer i sami su znali da su delom krivi za smrt svog druga..
Samo je sveštenik govorio kad god bi ih video, ko se vatrom igra opeče se, ko remeti mir upokojenih ubrzo im se i sam pridruži...
Godine su prolazile događaj je zamro u narodu, ali ne i kod Miće, Bože i Spasoje koji su svojim sinovima dali ime Djordje u spomen Kicošu. 

недеља, 15. септембар 2013.

LEPOTICA PLAVIH OČIJU

                  Voz se polako klacka starom rasklimanom prugom. Čovek zaboravi i gde je krenuo kada sedne  u voz. Majka i ćerka sede same u kupeu starog voza. Devojka gleda kroz prozor negde u daljinu. Vrata kupea se polako otvoriše.
-Gospođo, jel slobodno?- upita muški duboki glas.
-Jeste, izvolite.- tihim i neznim glasom odgovori starija gospođa.
-Gde putujete? Ja za Novi Sad.
-I nas dve.
-Lepo, sada imam društvo, dveju lepih dama. - šarmantno reče gospodin.- Ja sam Petar Milenković, advokat po zanimanju.
-Sara, a ovo je Dunja moja ćerka.
-Drago mi je, Dunja.- reče Petar zadivljeno gledajući u Dunju.
Petar je zbijao šale kako na svoj račun, tako i na račun svojih kolega iz advokatske komore.
Dunja se blago osmehivala sa pogledom uvek uprtim negde u daljinu.
Voz se polako zaustavlja.
-Evo vam moja vizit karta, javi se ponekada.- pružio je kartu prema Dunji.
Dunja je stojala i gledala prema Petru, ali kao da je gledala kroz njega.
-Gospođo Sara vaša ćerka ima najlepše plave oči.
-Hvala, znam da su najlepše.- osmehnula se majka i ponosno pogledala prema svojoj prelepoj kćerci.
-Gospodine Petre, hvala.- odgovorila je tiho Dunja.
-Te prelepe plave oči su slepe.-nastavila je tiho Dunja dok je hvatala majku za ruku u želji da što pre izađe iz voza i udalji se od ovog šarmantnog gospodina.
Tako žureći se saplete o kofer nekog putnika i oseti na sebi dve tople i snazne, a u isto vreme i nežne ruke.
-Držim te lepotice plavih očiju. Obavezno mi se javi, doći ću na kafu kod tebe, plavooka lepotice.
Kada je Dunja bila na sigurnom pored svoje majke Petar je otišao uz obrazloženje da žuri u sudnicu, a Dunja ostala sa svojim mislima da li da ga zove ili ne...
Vreme je prolazilo, a u Dunjinim mislima je i dalje bio Petar.
-Pozovi ga.- reče joj majka jedno popodne dok su sedele na terasi i uživale u kafi.
-Koga?- začuđeno je upitala dunja.
-Petra.
-Zašto?
-Pa zato što ti se vrzma po toj lepoj glavici.- našalila se majka.
-Nije tačno. A i do sada me je i zaboravio. Ko sam ja da bi me takav gospodin pamtio.-pomalo tužno je rekla Dunja.
-Dunja, ne lupaj gluposti, to što ne vidiš ne umanjuje tvoje vrednosti.- strogo je odgovorila Sara.
-Bojim se mama da ću se razočarati. Ja mu pustim poruku, a on meni odgovori ko je Dunja?!
-Mala, Petar nije skidao pogled s tebe. A i ne zoveš ga na prosidbu, nego na kafu, druženje. Mada kako hoćeš.-nežno je pomilovala svoju lepu ćerku po njenoj dugoj kosi boje zrelog žita.
Dani su Dunji prolazili jako brzo, svaki dan je provodila na poslu. Imala je dosta posla, pacijenti su je voleli. Kažu da slepi ljudi bolje rade masažu od onih čiji je vid perfektan. Dunja je radila jako osećajno, jer volela je svoje zanimanje. Lepo je raditi sa ljudima. lepo je kada možeš nekome da pomogneš, pa makar i da ga samo saslušaš, a Dunja je bila dobar slušalac.
-Mama, javila sam se Petru, odmah je odgovorio kao da me poznaje čitavog života. Doći će danas na kafu, pa sam svratila da se izfeniram.
-Dobro, malena.
Tog popodneva Petar je došao sa dva velika buketa, jedan buket crvenih ruža za Dunju, a drugi sa crvenim gerberima za gospođu Saru. Znao je da će imati prijatno veče u društvu ovih dama, ali nije ni slutio da će se tako ludo i jako zaljubiti u dva plava oka ove male.
-Dunja, ako si raspoložena i za vikend slobodna mogli bi smo da odemo negde na ručak, a i da ti pokažem gde živim i gde radim.
-U nedelju ne radim.-reče Dunja pomalo stidljivo.
Jer do sada nije imala dečka, a osećanja je vezuju za Petra. Ne zna njegovu boju kose, boju očiju.. Ne zna kakvo lice ima, da li je lep ili ružan, možda mu je lice u ožiljcima.. Ali zna da ima dobru dušu, da je duhovit, šarmantan, ona vidi lepoto njegove duše, ne samo površinu kao većina devojaka.
Došla je i ta nedelja. Dunja se dugo češljala i pažljivo šminkala. Sara je posmatrala svoju ćerku na čijem se licu videla ljubav. Bojala se kao i svaka majka da joj se ćerka nerazočara u svog princa. Nadala se sa majčinskom zebnjom da neće.
Petar je stigao nekoliko minuta pre dogovorenog vremena sa ponovo punim rukama cveća, ali ovaj put samo za Saru.
Sara ih je ispratila pogledom. Petar je sigurnom rukom i zaštitničkim stavom vodio Dunju prema autu.
Kada se Dunja vratila kući, znala je da je majka čeka u dnevnoj sobi. Sara je odmah primetila neizmernu sreću na Dunjinom licu.
-Mama, Petar me je pitao za ozbiljnu vezu. Želi da se još malo upoznamo, pa da osnujemo porodicu, dom. Taman dok on završi renoviraje stana. Rekla sam da.- u jednom dah izgovorila je uzbuđena Dunja.
Sara i Dunja su provodile vreme u dugim razgovorima koje mogu da vode samo majka i ćerka..
Nekoliko puta su otišli na ručak kod Petrovih roditelja koji su tako lepo dočekali Dunju. Zavoleli su tu slepu devojku kao rođenu ćerku.
Približio se i dan venčanja. Dunja je blistala u svojoj beloj haljini. Njene oči su sijale kao more okupano suncem. Petar je zaljubljeno gledao svoju Dunju. Čekao je da sve ovo prođe i da Dunja bude samo za njega. Da uziva gledajući njeno nasmejano, vedro lice, da uživa u nežnim dodirima njenog tela...
Ljubav koja je zračila iz to dvoje mladih bila je tako nesvakidašnja, ona je volela njegovu unutrašnju dobrotu, a on njenu kako spoljašnju tako i unutrašnju lepotu.
Godine života koje su provodili zajedno njihova ljubav, pažnja i bliskost postajala je sve jača. a iz te ljubavi dobili su troje divne i lepe dece. Devojčice su nasledile na majku lepotu i dobrotu i oči more plave i kosu boje zrelog žita, a dečak na oca snagu, duhovitost, šarm i lepe crte lica, kosu crnu kao ugalj i majčine plave oči kao more okupano suncem.