четвртак, 11. април 2013.

MIRIS JORGOVANA

U izlogu gledam svoj lik, kako besciljno šeta ulicama grada. Misli se roje, smenjuje se tuga i strah. Šta ću sada, kako svojim roditeljima izaći na oči i saopštiti im trudnoću.
Tata će me se odreći, mama biće ljuta i slomljena. Ja sam iz patrijahalne porodice, ništa bre braka. Joj kako sam glupa bila. Lepa sam devojka, pametna, ali se zaljubih u Nikolu.
Šta da radim, gde da odem....
Okupirana svojim mislima nisam ni primetila da sam kao po navici sela u autobus prema svojoj kući. Svojoj kući, joj teško meni, sa strahom sam pomislila. Drhti mi celo telo, znoj mi se sliva niz čelo, dok drhtavom rukom otvaram ulazna vrata zgrade u kojoj živim.
-Ćao, Majo.-Trže mi glas komšinice iz ulaza. -Jesi li dobro, mnogo si bleda?
-Dobro sam, hvala na pitanju.- Odgovorih joj sa blagim osmehom, iako mi dođe da se ubijem od muke.
-Majo jesi li to ti? - Upitao me tata iz dnevne sobe.
-Ja sam.- Ne znam ni kako sam uspela da mu odgovorim.
Otišla sam pravo u svoju sobu, da još jednom razmislim šta da radim. Za abortis nemam novca, ubi će me kada im kažem. Bolje da se sama ubijem, pomislila sam očajno u sebi.
-Majo, Majo!- Povikala je mama - Dođi da ručamo.
Izađoh iz sobe s odlukom da ću im sada reći, pa neka bude kako mora. Ne mogu više, gušim se od straha.
-Mama, tata.- Počela sam sedajući za sto.- Moram da vam kažem nešto, ali vas molim da dobro razmislite pre nego što donesete odluku. Budite vi pametniji od mene, ja nisam dobro razmislila pre nego sam napravila glupost.
-Majo, šta se dešava, plašiš me.- Reče moja jadna mama. Ne ja sam ovde jadna, počeh i da se sažaljavam.
-Znata da sam u vezi sa Nikolom. Znate i da sam rekla da je veza ozbiljna. E, pa veza nije ozbiljna, kao što sam ja mislila. Nikola je dobio posao u Barseloni, gradiće svoju fudbalsku karijeru. U njoj nema mesta za mene, nema za brak, decu... -Zastadoh malo da udahnem vazduh pre nego ih šokiram.
-Ja sam mu verovala, slepo zaljubljena glupača. Znam koliko vam je čast bitna, čuvala sam je, ali.... Spavala sam kod Nikole svaki put kada sam rekla da sam kod drugarice radi spremanja ispita.- Ćutali su šokirani mojom ispovešću.
-Trudna sam, u drugom mesecu sam. Nikola je rekao da ne želi da zna, da putuje i da se više nećemo sresti. Znam da sam napravila glupost, a vi odlučite šta će dalje biti.
Ućutala sam, ćutali su i oni. Ručak je svima preseo. U tišini smo sedeli za trpezariskim stolom, za kojim smo se uvek pre smejali.
-Majo! Dete nije glupost.- Počeo je tata.- Tvoja odluka jeste i zbog toga sam jako razočaran i ljut.- Dete je blagoslov.
 Mama je nemo ustala i počela da skuplja tanjira sa stola. Nije me ni pogledala kada je izašla iz sobe. Čula sam je da plače u kupatilu, to me je više bolelo nego da su me izbacili iz kuće. Pita se gde je pogrešila u mom vaspitavnju...
Tata je otišao u svoju sobu. Ja i dalje sedim u trpezariji nemajući snage da ustanem, plašeći se da ne narušim ovu tišinu koja je zavladala stanom. Polako na vrhovima prstiju uđoh u svoju sobu.
Jutro sam dočekala budna. Mama je ušavši u sobu nežno me poljubila i prošaptala.
-Majo, nisam ta vaspitala da spavaš kod dečka, da mu se predaš... Ali šta je tu je, uz tebe smo. Tata je ljut, ali proći će ga.
Laknulo mi je. Ostale dane sam provodila u kući, mnogo opuštenuja, ali mi je muku zadavala nesnošljiva glavobolja. Jedan dan sam ustala i samo se onesvestila. Mama me odvela kod doktora. Počeli su pregledi. Magnet mi je zakazan tek za četiri meseca, kada se porodim. Glavobolje su bile sve jače, duže su trajale. Dane sam provodila u bolnici. Još malo pa će se roditi malena princeza, nisam još odlučila koje ime da joj dam.
Proleće je. Volim proleće. Tako razmišljajući ustadoh i otvori prozor. Miris procvetalog jorgovana iz kruga bolnice me raznezi kao najlepši poljubac...
Glava me užasno boli, muti mi se pred očima, iz daljine čujem glasove....
Otvarajući oči vidim plavon, masku s usta skidam, pokušavam dozvati sestru, tu su oko mene svi.
-Dobro nam došla Majo - Reče sestra. 
-Šta? - Nisam razumela šta s tim hoće reći.
-Bila si dvanaest dana u komi, carskim rezom si donela bebu na svet.- Rekla je doktorka koja je pregledala moje oči.
-Recite mi šta mi je, šta se desilo?- Upitah uplaseno.
-Recite mi punoletna sam. Iimam pravo da znam.- Nastavila sam uporna da odmah sve saznam.
-Imala si tumor na mozgu, operisana si. Sada čekamo nalaze sa patologije. Beba je u inkubatoru, jer je rođena prevremeno, ali biće dobro, bitno da je jaka i zdrava beba.
Ništa mi nije bilo jasno, bila sam umorna i zaspala sam....
Stigli su nalazi, rezultali nisu zadovoljavajući. Maligni  tumor mozga.
Sve mi se vrtelo ispred očiju, prvo me Nikola ostavi trudnu, sada bolest.. Šta je ovo!
Počela je hemoterapija. Loše sam je podnosila. Pitala sam svoje kako da damo bebi ime, rekli su Marija. Slozila sam se zvaće se Marija i nosi će moje prezime.
Dane sam provodila malo uz bebu, malo u bolničkoj kapeli.
Bilo mi je sve gore. Lekari nisu bili baš optimistični. Nadu sam izgubila, pa sam odlučila da pričam sa mojima dok još nije kasno.
Tog popodneva kada su došli da me poseta, a dolazili su svakog dan, počela sam da im pričam, tražeći da me i ovaj put saslušaju ćuteći.
-Meni je sve gore, Drugi mesec agonije. Nećemo da se zavaravamo. Ja sam se pomirila s tim, pomirite se i vi. Hoću da posle moje smrti uzmete moje dete, da ga vaspitate umesto mene, da je volite kao i mene, da vam Marija bude zamena za mene. Pričajte joj o meni, pokazujte slike. Neka me pamti onakvu kakva sam bila. Ne pričajte o meni ovakvoj. - Plaka li su slomljeni po drugi put pd merne, ali ovaj put ne mojoj glupošću, već Božijom voljom..
Posle razgovora mi je bilo lakše. Znala sam da mi ćerka ima dom i da će biti voljena.
Posle četvrtog ciklusa hemoterapije, osećala sam se malo bolje. Bilo je nade da ću pobediti ovaj galopirajući maligni tumor. Dane sam provodila sa svojom ćerkom. Vodila je u šetnju, jela zdravu hranu. Dođe zima ćerki pričam priče, smejem se s njom. Hvatamo pahuljice koje veju. Marija u mom naručju  hvata malenom ručicom pahulje koje lete na vetru.  Jelku sam kitila sa Marijom u naručju. Od nje se odvajala nisam, sem kada sam išla u bolnicu. Dani su prolazili spokojno. Dođe proleće, a sa njim i Marijin prvi rođendan.
-Marija će se krstiti za svoj prvi rođendan.- Obavestila sam ih jedno jutro dok sam na terasi pila kafu i mirisala rascvetali jorgovan.
Počele su pripreme za rođendan i krštenje. Ćutala sam nisam htela reći da se glavobolja vratila i da se brzo zamaram. Posle rođendana ću reći, neću da kvarim slavlje.. Slavlje je proteklo lepo, sa veoma mnogo ljudi.
Otisša sam na pregled, samo su mogli da konstatuju "metastaza". Leka mojoj bolesti nije bilo. Ležala sam kući, mazila svoje deta upijajući njen miris i miris rascvetalog jorgovana. Opraštala sam se, to su svi već znali iako sam  ja ćutala. Počeli su da mi daju morfijum. Bolovi su bili nesnošljivi. Bolelo me celo telo. Trpela sam bol, kada ostanem sama tiho sam plakala. Tugu sam krila od svih, samo sam kumi pričala, svojoj najboljoj drugarici.
 Maja je umrla je jedno jutro sa  izlazakom sunca. Tiho, kao sto je i živela sklopila je svoje prelepe, ali bolešću izmorene oči i vinula se u carstvo nebesko.
-Mama, mama, gde je moja mama.- Pitala je Marija.
-Otišla je na nebo da se igra sa anđelima jer je i mama postala anđeo.- Odgovorila bi joj baka.
Svakim danom Marija je bila sve sličnija Maji, da nisu ni primetili kada su je počeli zvati Maja.
Marija je izrasla u prelepu devojku.
-Ista si svoja majka.-Rekla joj je kuma.
-Hvala, kumo.
Marija je znala da se kuma nije udala jer je gledala nju kao svoje dete. Zna da posle smrti bake i deda neće ostati sama. Ima svoju kumu sa kojom sve deli, kao i njena mama.
I opet se dvorištem širi miris rascvetalog jorgovana dok ga Marijine nežne ruke beru da odnese majci na grob.