Као и сваког дана пре тога мама се спремала да крене код ујке у посету, који је лежао на клиничком центру.
-Мама, знам да се ујки здравље мало побољшало. Да ли можемо сека и ја с тобом?
-Знаш да болнице нису за децу? А и морала бих питати сестру Миру да вас преко везе уведем на одељење.
-Питај је јер ја знам исто као и ти да ујка неће изаћи из болнице.
Уздахнула је и тужно ме помазила по коси.
-Хајде спремајте се. Само пожурите.
На брзину смо се спремиле и пожуриле на БГ воз којим смо се возиле до Карађорђевог парка. Тим путем се најбрже стизало до клиничког центра.
Први снег је почео да провејава, моја сестра је скакутала и хватала пахуље.
-Мама, јел ујка воли снег- Анђела је радосно упитала мама.
-Наравно да воли.
Анђела није ни била свесна колико је ујка болестан, а можда је и боље тако.
У том мом размишљањ стигли смо и до болнице, прве хирушке на којој је мој ујка лежао.
Док смо се пењали уз степенице срели смо сестру Миру која је била одушевљена мојим ујком. Дивила се његовој храбрости и његовој доброти.
-Цецо имаte ли мало времена, да вам кажем шта ме је данас питао Немања?!
-Наравно Миро да имам. Само изволите кажите.
-Јутрос када сам дошла у смену, одмах сам кренула да обиђем пацијенте пре него што пођем у визиту. На то ме Немања замоли за неколико минута мог времена. Изађосмо у ходник. "сестро ја знам да од мене нема ништа, да мени нема спаса, а пошто знам да карцином није метастазирао на све органе и да су ми срце, бубрези и плућа потпуно здрави. Да ли ја могу да дарујем органе, ако могу слободно узмите ја ћу потписати пристанак?" Тим речима ме је упитао. Јако ме дирнула његова доброта.
-Јоој, знам да је јако добар и савестн. Шта сте му одговорили?
-Да има времена и још наде. Само се осмехнуо, знам да ми није поверовао. Замолио ме да вам ништа не кажем, не жели да с вама прича о смрти јер зна да вас то много боли.
-Мој брат је диван и јако ми је тешко због овог што му се дешава. Добро сте му рекли. Одох да ме не чека па се видимо после.
Ујку смо затекли како седи на кревету и разговара са пацијентом поред њега. Јако се изненадио када је видео моју сестру и мене. Много га је наша посета усрећила. Једва је сузе среће задржао.
Ми смо га загрлиле и љубиле. Причале му о школи, тренинзима и свему осталом...
После краћег времена ујка се обратио мами, а својој сестри.
-Цецо, пацијенту поред мене треба крва. Драган је Б позитиван, а ти си О позитивна. Можеш ли да му даш крв. Не може никога да нађе, већ три дана покушава наћи, а тако само операцију одлаже.
-Наравно да могу. Увек фали те крви, никако да се подигне свест грађана да дају што чешће крв.
-Мама, како ћеш да даш крв?- упита Анђела збуњено.
-Лако сада ћеш да видиш.- одговори јој мама и окрену се према другом кревету са ујкине леве стране.-Драгане, колико вам је потребно давалаца?
-Троје, а не могу да нађем ни једног, а камоли троје. Или нису моја крвна група или због болести не могу или су далеко. Ја сам из једног села на Дивчибарима.
-Ништа ви не брините сада ћу ја да дам крв и да нађем још некога ко може и жели да да крв.
Узела је телефон из торбе и окренула тату. Тата је пристао да да крв. Затим је окренула своју другарицу Милицу и наравно Милица је пристала, а са њом ће доћи и њен муж Влада.
-Е, имате на срећу двоје О позитивних и двоје Б позитивних. Ја сада идем да дам крв, а ови троје долазе за неких сат времена. На срећу сви су здрави само да нам је и хемоглобин у нормали и имаћете четири даваоца уместо три.
Драган је заплакао јер је био дирнут гестом непознатих људи.
-Како да вам се одужим? - упитао је тужно, а у исто време и захвално.
-Тако што ћете оздравити и врати ти се својој породици. Брзо се враћам.
Мама је отишла, а ми смо остале да забављамо ујку. Како би било лепо када би и ујки крв помогла, па ја бих му дала само да оздрави.
Мама се убрзо вратила са неким завојем на лакту.
-Готово.-рече мама и загрли свог брата. -Знате да ништа не боли, овај завој се ставља само да би придржавао туфер газе, јер у супротном бих га ја морала прстом придржавати. Дати неком крв је диван осећај.- слушала сам маму и била сам јако поносна на њу. Одлучила сам када будем пунолетна и ја ћу бити добровољни давалац крви.
-А како се даје крв?- упитала сам радознало маму.
-Лако и безболно. Сестра узме иглу и убоде у вену на иглу се стави једна провидна силиконска цевчица која је спојена са пластичном врећицом. Крв полако тече кроз ту цевчицу у врећицу а давалац полако пумпа, што значи стеже шаку у песницу и на тај начин пумпа крв. После тога је битно попити две чаше воде или сока. Сок је бољи јер има шећер у себи па брже делује. На тај начин надокнадиш извађену крв из организма.
Време у разговору је брзо пролетело. У том су стигли мој тата, Милица и Влада, који су исто имали мало завоја на руци.
Пошто је већ скоро било вече, ми смо устали да кренемо кући.
-Цецо, хвала ти. Хвала вам свима што сте дошли и дали крв за мене. Сутра могу на операцију, захваљујући вам. Јер нажалост те црвене драгоцене течности никад није доста. Увек фали- Драган је био захвалам и срећан јер више неће одлегати операцију.
-Нема на чему, Драгане, мојих пет минута нечији цео живот!- Сви у соби су осмехнули, а у мени је још више ојачала жеља да када одрастем постанем добробољни давалац крви.
ТЕОДОРА ТРИПИЋ VI-3 О.Ш. БОРИСЛАВ ПЕКИЋ
-Мама, знам да се ујки здравље мало побољшало. Да ли можемо сека и ја с тобом?
-Знаш да болнице нису за децу? А и морала бих питати сестру Миру да вас преко везе уведем на одељење.
-Питај је јер ја знам исто као и ти да ујка неће изаћи из болнице.
Уздахнула је и тужно ме помазила по коси.
-Хајде спремајте се. Само пожурите.
На брзину смо се спремиле и пожуриле на БГ воз којим смо се возиле до Карађорђевог парка. Тим путем се најбрже стизало до клиничког центра.
Први снег је почео да провејава, моја сестра је скакутала и хватала пахуље.
-Мама, јел ујка воли снег- Анђела је радосно упитала мама.
-Наравно да воли.
Анђела није ни била свесна колико је ујка болестан, а можда је и боље тако.
У том мом размишљањ стигли смо и до болнице, прве хирушке на којој је мој ујка лежао.
Док смо се пењали уз степенице срели смо сестру Миру која је била одушевљена мојим ујком. Дивила се његовој храбрости и његовој доброти.
-Цецо имаte ли мало времена, да вам кажем шта ме је данас питао Немања?!
-Наравно Миро да имам. Само изволите кажите.
-Јутрос када сам дошла у смену, одмах сам кренула да обиђем пацијенте пре него што пођем у визиту. На то ме Немања замоли за неколико минута мог времена. Изађосмо у ходник. "сестро ја знам да од мене нема ништа, да мени нема спаса, а пошто знам да карцином није метастазирао на све органе и да су ми срце, бубрези и плућа потпуно здрави. Да ли ја могу да дарујем органе, ако могу слободно узмите ја ћу потписати пристанак?" Тим речима ме је упитао. Јако ме дирнула његова доброта.
-Јоој, знам да је јако добар и савестн. Шта сте му одговорили?
-Да има времена и још наде. Само се осмехнуо, знам да ми није поверовао. Замолио ме да вам ништа не кажем, не жели да с вама прича о смрти јер зна да вас то много боли.
-Мој брат је диван и јако ми је тешко због овог што му се дешава. Добро сте му рекли. Одох да ме не чека па се видимо после.
Ујку смо затекли како седи на кревету и разговара са пацијентом поред њега. Јако се изненадио када је видео моју сестру и мене. Много га је наша посета усрећила. Једва је сузе среће задржао.
Ми смо га загрлиле и љубиле. Причале му о школи, тренинзима и свему осталом...
После краћег времена ујка се обратио мами, а својој сестри.
-Цецо, пацијенту поред мене треба крва. Драган је Б позитиван, а ти си О позитивна. Можеш ли да му даш крв. Не може никога да нађе, већ три дана покушава наћи, а тако само операцију одлаже.
-Наравно да могу. Увек фали те крви, никако да се подигне свест грађана да дају што чешће крв.
-Мама, како ћеш да даш крв?- упита Анђела збуњено.
-Лако сада ћеш да видиш.- одговори јој мама и окрену се према другом кревету са ујкине леве стране.-Драгане, колико вам је потребно давалаца?
-Троје, а не могу да нађем ни једног, а камоли троје. Или нису моја крвна група или због болести не могу или су далеко. Ја сам из једног села на Дивчибарима.
-Ништа ви не брините сада ћу ја да дам крв и да нађем још некога ко може и жели да да крв.
Узела је телефон из торбе и окренула тату. Тата је пристао да да крв. Затим је окренула своју другарицу Милицу и наравно Милица је пристала, а са њом ће доћи и њен муж Влада.
-Е, имате на срећу двоје О позитивних и двоје Б позитивних. Ја сада идем да дам крв, а ови троје долазе за неких сат времена. На срећу сви су здрави само да нам је и хемоглобин у нормали и имаћете четири даваоца уместо три.
Драган је заплакао јер је био дирнут гестом непознатих људи.
-Како да вам се одужим? - упитао је тужно, а у исто време и захвално.
-Тако што ћете оздравити и врати ти се својој породици. Брзо се враћам.
Мама је отишла, а ми смо остале да забављамо ујку. Како би било лепо када би и ујки крв помогла, па ја бих му дала само да оздрави.
Мама се убрзо вратила са неким завојем на лакту.
-Готово.-рече мама и загрли свог брата. -Знате да ништа не боли, овај завој се ставља само да би придржавао туфер газе, јер у супротном бих га ја морала прстом придржавати. Дати неком крв је диван осећај.- слушала сам маму и била сам јако поносна на њу. Одлучила сам када будем пунолетна и ја ћу бити добровољни давалац крви.
-А како се даје крв?- упитала сам радознало маму.
-Лако и безболно. Сестра узме иглу и убоде у вену на иглу се стави једна провидна силиконска цевчица која је спојена са пластичном врећицом. Крв полако тече кроз ту цевчицу у врећицу а давалац полако пумпа, што значи стеже шаку у песницу и на тај начин пумпа крв. После тога је битно попити две чаше воде или сока. Сок је бољи јер има шећер у себи па брже делује. На тај начин надокнадиш извађену крв из организма.
Време у разговору је брзо пролетело. У том су стигли мој тата, Милица и Влада, који су исто имали мало завоја на руци.
Пошто је већ скоро било вече, ми смо устали да кренемо кући.
-Цецо, хвала ти. Хвала вам свима што сте дошли и дали крв за мене. Сутра могу на операцију, захваљујући вам. Јер нажалост те црвене драгоцене течности никад није доста. Увек фали- Драган је био захвалам и срећан јер више неће одлегати операцију.
-Нема на чему, Драгане, мојих пет минута нечији цео живот!- Сви у соби су осмехнули, а у мени је још више ојачала жеља да када одрастем постанем добробољни давалац крви.
ТЕОДОРА ТРИПИЋ VI-3 О.Ш. БОРИСЛАВ ПЕКИЋ
