субота, 14. септембар 2013.

MALI IZ SUPER MARKETA

 Stojim na kasi super marketa i čekam svoj red na kasi prepunoj užurbanog i nervoznog naroda, vreme mi skraćuje razgovor sa drugaricom. Ramenom prdržavam telefon da bih povadila stvari iz korpe. Tako pričajučći na telefon neobraćam pažnju na masu ljudi oko mene, pa čak ni na dvojicu mladić koji su mi kulturno prišli da pomognu da popakujem stvari u kase.
Zbunjeno podigoh pogled i sretoh zadivljeni pogled dečka od nekih dvadeset godina kako me prodorno gleda dok trpa stvari u kese bez ikakvog reda..
Prekidam telefonski razgovor uz obavezno, ajde zovem te kasnije.
-Izvintite, zašto pakujete moje stvari?- upitah malo zbunjeno dečka koji neskida pogled sa mene.
-Samo vi kulirajte mi ćemo vam popakovati stvari.- odgovori jedan od mladića.
U tom trenutku kasirka mi skrenu pažnju govoreći koliki mi je iznos, dajem joj novac i uzimam kese i zahvalano klimnuh glavom s namerom da izađem iz marketa. Kod samog izlazu stiže me dečko sa kase.
-Izvinite da li bi mi dali broj telefona?- upitao je sada već bezorazno gledajući me.
-A zašto bih vam ja dala svoj broj?!- drsko ga upitah.
-Ja ne znam da li ste vi svesni svog izgleda, ali vi odkidate. Ima nešto opako u vama.- nastavio je neznanac da priča.
-Joj, mali ajde se pomeri. Idi traži neku svojih godina.
-Molim vas, dajte mi broj. Neću vas uznemiravati. Samo mi daj te broj da vas ponekad čujem ili vidim.
Okrenula sam se i otišla ostavljajući za sobom dečka potpuno zbunjenog. Verovatno nije očekivao da ću ga tek tako otkačiti, ali neka se navikne i na odbijanja, jer sve je to normalno.