-Hoćete li da vam nastavim onu priču od sinoć?- Sa osmehom nas je upitao deda Živoje.
-Hoćemo. hoćemo...-Ushićeno smo povikali.
-Ajde Živoje pričaj, jedva su dočekali da dođeš.- Požurivala je Vida Živoja, jer i sama je htela čuti nastavak priče.
Deda Živoje sede na njegovu stoličicu kraj ognjišta. Malo se nakašlja da pročisti grlo od duvana.
-Lepa je rodila jednog sina. Dobar je Dragiša bio. Srećom nije bio na majku, a ni na oca. Boško nije bio loš čovek, ali bio je pod uticajem svoje žene. Kako Lepa kaže tako je Boško radio.- Počeo je deda Živoje svoje pripovedanje.- Stasao je Dragiša za vojsku. Mama ponosna na sina jedinca. Veliko mu slavlje napravila za ispraćaj u vojsku.
Kao što znaš tada je vojna obuka trajala tri godine, a ne kao sada godinu dana. Jedva godinu dana izdrže bez mame i tate.
Dok je Dragiša bio na odsluženju vojnog roka, upoznao tamo u Beogradu neku bogatu udavaču. Nije bila lepa, ali je bila bogata. Jedina u majke i oca. Pa sav imetak ona nasleđuje. To je njegovoj mami odgovaralo. Bila je jako pohlepna.
Po završetku vojnog roka, oženio se Dragiša. Lepa je bila mesec dana u Beogradu, sva važna kao da je u Ameriku otišla.
Posle kraćeg vremena, sin joj uz pomoć tasta dobije posao u Rusiji. Neke mostove su gradili.. Ako se Lepoj moglo verovati. Hvalila se gde god je stigla. Snaja joj ćerku rodila.
-Na sina mi unuka, lepa, a i pametna.-Kaže Leposava jednom prilikom kad me srela.
-Ne znam samo kako može tek rođenoj bebi da se vidi da li je i na koga pametna?-Pitam ja Lepu.
-Može, Živoje! Tamo u Rusiji se sve zna.-Pričala je ona kao da je u Rusiji rođena.
Ne prođe mnogo vremena od tog našeg razgovora, čusmo mi da je Dragiša nastradao na nekom gradilištu. Roditelji da svisnu od tuge za sinom, zato im snajini roditelji i platiše put u Rusiju. Sažalili se ljudi i sami su roditelji, pa znaju kako to izgleda. Od njihovog odlaska prošlo neki mesec dan kada eto Boška vratio se.
-Kad se ti pre vratio odande. Kako je Dragiša, hoće li biti dobro? Kada se Lepa vraća?- upitam ga ja ko brata što bi pitao.
-Ako te zanima kako je Dragiša to pitaj Lepu kad je vidiš.
-Šta ti je pobogu Boško.-Začudim se ja njegovom odgovoru. Nikada nije bio tako drzak.
Od tog našeg razgovora prođe skoro pet meseci. Dođe ti i Lepa, ali se nije vratila u svoju kuću već kod babe Radojke.
Nikom ništa nije bilo jasno, ali niko i nije ptao zašto je kod Radojke.
Ali đavo ne spava, ubrzo po njenom dolasku se pročuje priča kako Dragiša nije sin Boškov već njegovog brata.
-Brata kažeš? Pa gde živi njegov brat. Davno je taj otišao iz sela.
-Pa kade se oženio otišao je da živi u kuću kod svoje žene, a sa Boškom se posvađao oko deobe očevine.
-Pa, kako je on saznao da je Dragiša bratovo dete?
-U Rusiju je sa njima otišao i njegov brat. Boško mislio da mu žao sinovca, a ne deteta. Tamo uhvatio njih dvoje dok su pričali o Dragiši. Saznao da nije on otac.Kada ih je pritegao, priznali su oboje šta su uradili. Kažu da je Boško poludeo kada je to saznao.
-Kako ne bi! To je strašno.
-Jeste Pero strašno je. Posle mu je brat rekao, kako je Lepoj bilo žao što nikako da dobiu dete, pa molila njega da Boška učine srećnim i on pristao. Mada u to niko ne veruje, pa ni Boško. Ali ko zna šta je tu stvarno bilo.
-Ju, ju... Čudila se i krstila Vida.
-Strašno, ko bi to rekao.
-Dugo se to pričalo.
-Lepu sam znao iz viđenja, a to nisam čuo.
.U lazi su kratke noge! Da nije svima želela zlo možda se ova njena laž ne bi ni otkrila.
-Ko drugom jemu kopa sam u nju upada....-Završio je Živoje svoje pripovedanje, a nas ostavio da razmišljamo o tome....
Нема коментара:
Постави коментар