Gospodin, Dušan Gomez se pojavio pre pet godina u našem malom gradiću. Odakle je došao, to niko nije znao. Nagđali su da je iz Španije, iz Brazila, naravno zbog prezimena, ali niko sa sigurnošću nije znao odake je zaista došao. Međutim gospodin Gomez bio je lep i vrlo sposoban čovek. Po dolasku u naš grad nije prošlo ni dve godine, a već se oženio najbogatijom devojkom. Kružile su razne priče, kako je materijalista, da ima lažan identitet... Njega te priče kao da nisu doticale.
Porodica Gomez je ubrzo postala veća za dva člana. Rodili su se blizanci, Danijel i Danijela.
Rođenje blizanaca unelo je radost kako u dom porodice Gomez tako i u kuću Dušanovog tasta Milana. Prvi rođendan blizancima slavio se zajedno sa krštenjem, pola gradića se skupilo, jer gospodin Milan bio je cenjen i poštovan u gradu, a tako i u okolini. Slavlje je bilo u punom jeku, kada je Milanu pozlilo. Doktor je samo mogao da konstatuje infrakt i smrt. Previše uzbuđenja.
Milana još i ne sahraniše, Dušan je već počeo da priča, moje imanje, moje njive...
Ljudi su se međusobno zagledali, šaputali. Niko nije imao šta reći.
Marija u žalosti za svojim ocem i nije obraćala pažnju na priče svog muža. Majku je izgubila još kada je bila dete, a sada i oca. Grlila je svoje blizance i gorko plakala, kao da je predosećala zlo koje tek nailazi.
Prošlo je mesec dan od sahrane, Mariju niko nije viđao, samo bi njen suprug kada ga neko upita kako je Marija odgovarao nije dobro.
Komšinica Nada se pokupi jedan popodne i pravo na vrata. Vrata joj otvori nepoznata žena, što je jako začudi. Mali je grad, svi se poznaju.
-Izvolite, koga tražite?- Upita je nepoznata.
-Mariju.- Odgovori Nada, još više spremnija da sazna šta se tu dešava.
-Marija odmara.- Začu se muški glas iza leđa nepoznate. Na vratima se pojavi Dušan.
-Dobro komšija, a jel mogu da vidim decu? Donela sam im čokolade.- Bila je Nada uporna.
-Izvoli uđi komšinice.- Odgovori joj malo ljubaznije Dušan.
Nada prođe pored njega i priđe deci koja su se igrala na podu sobe.
-Hoćete li kafu?-Upitala je nepoznata i dalje nemajući nameru da se predstavi.
-Ne, hvala.- Reče Nada.
-Ovo je moja sestra Suzana.- Obrati se Dušan Nadi, pokazujući rukom prema nepoznatoj.
Nada učtivo pruži ruku prema devojci, ali nekako je nije napuštao neki čudan osećaj da ipak nešto nije u redu.
-Kako je Marija, šta joj je?
-Od očeve smrti nije dobro, doktor kaže depresija. Malo je odsutna, nevodi brigu ni o deci, nervozna je pa, sam pozvao sestru da mi pomogne. Ne mogu i na njive i oko dece. Ne mogu sve da postignem.- Počeo je Dušan kao da se pravda.
-Jel mogu da je vidim?- Upitala Nada.
-Ne, rekao sam da ne prima nikog u sobu.- Besno se brecnu Dušan.
Nada ustade uz obrazloženje da joj je ručak na šporetu i ode još sigurnija da nešto nije u redu u ovoj kući.
Dani su prolazili Marija se nije pojavljivala. Prođe i drugi rođendan blizanaca, Marije nema nigde. Rođendan je obeležen u krugu porodice, tako je Dušan pričao kada bi ga neko sreo i upitao za decu i ženu.
Jedno veče samo po sebi je bilo sumorno. Kiša je padala, kao da nije imala nameru da prestane. To sumorno veče zaparaše dva pucnja. Komšiluk izlete na ulicu. Uskomešaše se, pitaju se odakle je došao taj pucanj. Začu se i treći. iz kuće Gomez, kako su inače zvali tu kuću. Ubrzo stiže i policija. Ljudi se sve više okupliaju, neki zabrinuti, neki radoznali.
Pojavi se i policajac na vratima kuce, za ruku je vodio Mariju isprskanu kapljicama krvi.
-Marija!- Vrisnula je Nada -Marija, deta šta to uradi?
Pritrčaše ljudi prema Mariji. Marija je važila za lepo vaspitanu i mirnu devojku. Tako da nikome nije bilo jasno šta se zaista dogodilu u toj kući. Policajac rukom pokaza da se pomere i odvede Mariju prema policijskim kolima. Krenuše ljudi da nagađaju, šta se moglo dogoditi. Svako je imao svoju priču.
Iz kuće na nosilima, u vrećama iznesoše dva tela. Znalo se da su to Dušan i njegova navodna sestra, za koju niko ništa nije znao. Žena srednjih godina je izvela zbunjene blizance,obučene u pidzame.
-Nista nišu videli, spavali su u svojoj sobi. Samo su čuli neki čudan zvuk. Mali su pa ne znaju šta se upravo dogodilo.- Objašnjavala je žena policajcima koji su se našli pored nje.
Sutradan se saznala istina. Priveden je i doktor iz privatne klinike koji je navodno lečio Mariju. Dao je izjavu koja se poklopila sa Marijinom. Marija je puštena kući posle tri sedmice lečenja u gradskoj bolnici. .
Po nju je došla Nada. Suđenje još traje.
-Marija ako nećeš da budeš u toj kući, dođi kod mene dok ne središ očevu kuću.
-Hvala, ali nema potrebe više da bežim. Okončala sam pakao.-Rekla je Marija više za sebe nego za Nadu.
-Dođi Nado sutra kod mene na kafu. Dok mi ne dođe socijalna radnica da dovrde decu. Ispriča ću ti šta mi se događalo skoro dve godine.- Rekavši to okrenula se i ušla u kuću.
Kuća joj je budila ružna sećanja, a isto tako i lepa. Prodaću je, ako je neko bude hteo kupiti. Jutro je dočekala budna, kao i mnoga jutra pre ovog, ali ovog jutra je bila spokojna. Nije imala strah, bila je srećna i pomalo zabrinuta. Da li me se deca sećaju, kako ce mi prići, mali su... Iz tog razmišljana trže je kucanje na ulaznim vratima. To je komšinica Nada.
-Izvoli uđi - pomerila se u stranu da napravi mesta za Nadu.
-Sedi.- Pokaza joj rukom na stolicu. - Idem da skuvam kafu.
Spuštaju ći na sto šoljice sa kafom iz koje se širio prijatan miris sede i uzdahnu.
-Nado, draga moja kakav sam pakao proživela od očeve smrti.- Započela je Marija svoju tužnu priču.-Zatvorio me je u sobu na spratu.Tukao me je, trovao lekovima za spavanje i sve uz pomoć doktora koga je kupio parama moga oca. Decu mi nije dao da vidim. U kuću doveo svoju ljubavnicu, nevenčanu ženu kako je on govorio. Hteo da mu sve prepišem, pa da se razvedem, a on bi otišao i odveo mi decu. Nisam htela da potpisujem papire koje mi je ta njegiva zla žena gurala pod nos. Onu noć sam se nekako poludrogirana tabletama izborila s njom i otrčala do podruma gde je čuvao pištolj. Ubila prvo nju pošto je trčeći za mnom bila u podrumu pre njega, a zatim i njega. Ostalo znaš. Bio je umno bolestan, ali srećom deca nisu ništa videla.- Završila je Marija svoju bolnu ispovest.
Ćutale su dve zene, svaka u svojim mislima. U tom zazvoni zvonce na vratima. Potrča prema vratima i širom ih otvori, kroz vrata utrčaše dvoje male dece sa veselim osmehom i oteraše tug i bol kome ovde nema mesta. Marija je po završetku suđenja oslobođena je svih optužbi, jer je sud ustanovio da je ubistvo izvršeno u samoodbrani.
Marija se preselila u očevu kuću i živela mirno i srećno sa svojom decom. Društvu im je ponekada pravila i Nada. Kuću Gomezovih, koju su prozvali ukletom kućom, niko nije kupio. Stoji oronula, razbijenih prozora kao spomen na tragično minule događaje.
Porodica Gomez je ubrzo postala veća za dva člana. Rodili su se blizanci, Danijel i Danijela.
Rođenje blizanaca unelo je radost kako u dom porodice Gomez tako i u kuću Dušanovog tasta Milana. Prvi rođendan blizancima slavio se zajedno sa krštenjem, pola gradića se skupilo, jer gospodin Milan bio je cenjen i poštovan u gradu, a tako i u okolini. Slavlje je bilo u punom jeku, kada je Milanu pozlilo. Doktor je samo mogao da konstatuje infrakt i smrt. Previše uzbuđenja.
Milana još i ne sahraniše, Dušan je već počeo da priča, moje imanje, moje njive...
Ljudi su se međusobno zagledali, šaputali. Niko nije imao šta reći.
Marija u žalosti za svojim ocem i nije obraćala pažnju na priče svog muža. Majku je izgubila još kada je bila dete, a sada i oca. Grlila je svoje blizance i gorko plakala, kao da je predosećala zlo koje tek nailazi.
Prošlo je mesec dan od sahrane, Mariju niko nije viđao, samo bi njen suprug kada ga neko upita kako je Marija odgovarao nije dobro.
Komšinica Nada se pokupi jedan popodne i pravo na vrata. Vrata joj otvori nepoznata žena, što je jako začudi. Mali je grad, svi se poznaju.
-Izvolite, koga tražite?- Upita je nepoznata.
-Mariju.- Odgovori Nada, još više spremnija da sazna šta se tu dešava.
-Marija odmara.- Začu se muški glas iza leđa nepoznate. Na vratima se pojavi Dušan.
-Dobro komšija, a jel mogu da vidim decu? Donela sam im čokolade.- Bila je Nada uporna.
-Izvoli uđi komšinice.- Odgovori joj malo ljubaznije Dušan.
Nada prođe pored njega i priđe deci koja su se igrala na podu sobe.
-Hoćete li kafu?-Upitala je nepoznata i dalje nemajući nameru da se predstavi.
-Ne, hvala.- Reče Nada.
-Ovo je moja sestra Suzana.- Obrati se Dušan Nadi, pokazujući rukom prema nepoznatoj.
Nada učtivo pruži ruku prema devojci, ali nekako je nije napuštao neki čudan osećaj da ipak nešto nije u redu.
-Kako je Marija, šta joj je?
-Od očeve smrti nije dobro, doktor kaže depresija. Malo je odsutna, nevodi brigu ni o deci, nervozna je pa, sam pozvao sestru da mi pomogne. Ne mogu i na njive i oko dece. Ne mogu sve da postignem.- Počeo je Dušan kao da se pravda.
-Jel mogu da je vidim?- Upitala Nada.
-Ne, rekao sam da ne prima nikog u sobu.- Besno se brecnu Dušan.
Nada ustade uz obrazloženje da joj je ručak na šporetu i ode još sigurnija da nešto nije u redu u ovoj kući.
Dani su prolazili Marija se nije pojavljivala. Prođe i drugi rođendan blizanaca, Marije nema nigde. Rođendan je obeležen u krugu porodice, tako je Dušan pričao kada bi ga neko sreo i upitao za decu i ženu.
Jedno veče samo po sebi je bilo sumorno. Kiša je padala, kao da nije imala nameru da prestane. To sumorno veče zaparaše dva pucnja. Komšiluk izlete na ulicu. Uskomešaše se, pitaju se odakle je došao taj pucanj. Začu se i treći. iz kuće Gomez, kako su inače zvali tu kuću. Ubrzo stiže i policija. Ljudi se sve više okupliaju, neki zabrinuti, neki radoznali.
Pojavi se i policajac na vratima kuce, za ruku je vodio Mariju isprskanu kapljicama krvi.
-Marija!- Vrisnula je Nada -Marija, deta šta to uradi?
Pritrčaše ljudi prema Mariji. Marija je važila za lepo vaspitanu i mirnu devojku. Tako da nikome nije bilo jasno šta se zaista dogodilu u toj kući. Policajac rukom pokaza da se pomere i odvede Mariju prema policijskim kolima. Krenuše ljudi da nagađaju, šta se moglo dogoditi. Svako je imao svoju priču.
Iz kuće na nosilima, u vrećama iznesoše dva tela. Znalo se da su to Dušan i njegova navodna sestra, za koju niko ništa nije znao. Žena srednjih godina je izvela zbunjene blizance,obučene u pidzame.
-Nista nišu videli, spavali su u svojoj sobi. Samo su čuli neki čudan zvuk. Mali su pa ne znaju šta se upravo dogodilo.- Objašnjavala je žena policajcima koji su se našli pored nje.
Sutradan se saznala istina. Priveden je i doktor iz privatne klinike koji je navodno lečio Mariju. Dao je izjavu koja se poklopila sa Marijinom. Marija je puštena kući posle tri sedmice lečenja u gradskoj bolnici. .
Po nju je došla Nada. Suđenje još traje.
-Marija ako nećeš da budeš u toj kući, dođi kod mene dok ne središ očevu kuću.
-Hvala, ali nema potrebe više da bežim. Okončala sam pakao.-Rekla je Marija više za sebe nego za Nadu.
-Dođi Nado sutra kod mene na kafu. Dok mi ne dođe socijalna radnica da dovrde decu. Ispriča ću ti šta mi se događalo skoro dve godine.- Rekavši to okrenula se i ušla u kuću.
Kuća joj je budila ružna sećanja, a isto tako i lepa. Prodaću je, ako je neko bude hteo kupiti. Jutro je dočekala budna, kao i mnoga jutra pre ovog, ali ovog jutra je bila spokojna. Nije imala strah, bila je srećna i pomalo zabrinuta. Da li me se deca sećaju, kako ce mi prići, mali su... Iz tog razmišljana trže je kucanje na ulaznim vratima. To je komšinica Nada.
-Izvoli uđi - pomerila se u stranu da napravi mesta za Nadu.
-Sedi.- Pokaza joj rukom na stolicu. - Idem da skuvam kafu.
Spuštaju ći na sto šoljice sa kafom iz koje se širio prijatan miris sede i uzdahnu.
-Nado, draga moja kakav sam pakao proživela od očeve smrti.- Započela je Marija svoju tužnu priču.-Zatvorio me je u sobu na spratu.Tukao me je, trovao lekovima za spavanje i sve uz pomoć doktora koga je kupio parama moga oca. Decu mi nije dao da vidim. U kuću doveo svoju ljubavnicu, nevenčanu ženu kako je on govorio. Hteo da mu sve prepišem, pa da se razvedem, a on bi otišao i odveo mi decu. Nisam htela da potpisujem papire koje mi je ta njegiva zla žena gurala pod nos. Onu noć sam se nekako poludrogirana tabletama izborila s njom i otrčala do podruma gde je čuvao pištolj. Ubila prvo nju pošto je trčeći za mnom bila u podrumu pre njega, a zatim i njega. Ostalo znaš. Bio je umno bolestan, ali srećom deca nisu ništa videla.- Završila je Marija svoju bolnu ispovest.
Ćutale su dve zene, svaka u svojim mislima. U tom zazvoni zvonce na vratima. Potrča prema vratima i širom ih otvori, kroz vrata utrčaše dvoje male dece sa veselim osmehom i oteraše tug i bol kome ovde nema mesta. Marija je po završetku suđenja oslobođena je svih optužbi, jer je sud ustanovio da je ubistvo izvršeno u samoodbrani.
Marija se preselila u očevu kuću i živela mirno i srećno sa svojom decom. Društvu im je ponekada pravila i Nada. Kuću Gomezovih, koju su prozvali ukletom kućom, niko nije kupio. Stoji oronula, razbijenih prozora kao spomen na tragično minule događaje.
Нема коментара:
Постави коментар