-A, znaš Pero Leposavina unuka Natalija je jake lepa devojka. Leposava je bila u pravu kada je rekla da je lepotu nasledila na Dragišu. Plenila je svojom zanosnom lepotom i gospodskim držanjem.
-Po kome je dobila to ime? Nije baš nešto često kod nas.
-Po babi, majčinoj majci. Završila je za zubarku isto kao i njena baba. Imali su dosta novca, pa, po završetku školovanja otvoriše joj ordinaciju da radi. Stiglo vreme za udaju. Kako dolikuje bogatim devojkama, moraju se udati za bogate momke kakvim prilikuju.
Natalija neće da se udaje. Oni navalili udaja, pa udaja.
-Neću za Mileta. Volim drugog momka.- Plačući šaputala je Natalija.
-Koga ti to želiš za muža uzeti?- Upita je Dragiša.
-Sinišu! Volim i želim samo Siniši.
-E, neće moći! Siniša nema ni krov nad glavom. Radi u državnoj firmi, možda i dobije stan, ali to nije prilika za tebe. Tebi treba neko poput Mileta.
-Pa tata i ti si bio siromašan kada si se oženio.
-Pa baš zato ti i govorim sve ovo. Kada si gladan tada se ne razmišlja o ljubavi.
-Imam ja tata dovoljno za oboje. Siniša je vredan, brzo će on napredovati.
-Neću ni da čujem ime Siniša! Čuješ li ti !?
-Neću Mileta! I pored ovoliko bogatsva koje mi imamo nećemo biti gladni.
-Niko te Natalija i ne pita jel hoćeš!- Besno joj odbrusio Dragiša u želji da okonča ovu raspravu.
-Neću za Mileta. Volim drugog momka.- Plačući šaputala je Natalija.
-Koga ti to želiš za muža uzeti?- Upita je Dragiša.
-Sinišu! Volim i želim samo Siniši.
-E, neće moći! Siniša nema ni krov nad glavom. Radi u državnoj firmi, možda i dobije stan, ali to nije prilika za tebe. Tebi treba neko poput Mileta.
-Pa tata i ti si bio siromašan kada si se oženio.
-Pa baš zato ti i govorim sve ovo. Kada si gladan tada se ne razmišlja o ljubavi.
-Imam ja tata dovoljno za oboje. Siniša je vredan, brzo će on napredovati.
-Neću ni da čujem ime Siniša! Čuješ li ti !?
-Neću Mileta! I pored ovoliko bogatsva koje mi imamo nećemo biti gladni.
-Niko te Natalija i ne pita jel hoćeš!- Besno joj odbrusio Dragiša u želji da okonča ovu raspravu.
-Ubiću se pre nego se udam za Mileta.
-Ima da se udaš, pa se onda ubijaj ako ti se baš ubija.-Bio je uporan.
-Ali ja ga ne volim. -Molila je Natalija svoje roditelje.
-Zavolećeš ga!- S tim rečima je bila gotova i ova rasprava.
-Zavolećeš ga!- S tim rečima je bila gotova i ova rasprava.
Nisu hteli ni da čuju. Biće Mile i ni jedan drugi.
Natalija potražila od babe Leposave pomoć. Ova obećala da će joj pomoći, a iz leđa punila glavu sinu i snaji, da treba što pre Nataliju udati. Da ne ostane usedelica. Mile lep, bogat iz poštene i dobre familije.
Pripreme za venčanje su počele, Natalijine molbe niko nije slušao. Odluku je donela veče pred venčanje.
Jutro svadbe stiže. Zvanicama se dvorište i kuća napuniše. Čuju se zvuci tamburice. Peva vesela svita, samo Natalija suze lije.Majka joj suze briše i teši svoje čedo. Shvatila je da je pogrešila, ali povratka nije bilo.
Dever po mladu dođe, uze je za drhtavu ruku i povede.
-Lepe li neveste.-Povika svadbena svita.
Ispod vela Natalija lice umiva suzama i nada se da da će joj se želja ispuniti pre nego li bude morala reći DA.
Dever pomaže Nataliji na kočiju sesti. Sede pored nje. Kočije krenuše.
Pred crkvom se okupilo i znanog i neznanog naroda. Muzika svira da se ori ceo Beograd. Uvedoše Nataliju u crkvu. Stade pred oltar. Sveštenik molitvu izgovara, Natalija sveštenika niti čuje niti je zanima.
-Da li svojom voljom stupate u brak sa ovde prisutnim Miletom Milovićem?
Natalija gleda oko sebe, otac klima potvrdno glavom, majka plače.
-Natalija, Natalija...-Odjednom crkvenu tišinu prekinu nepoznati muški glas.
Okrenu se Natalija, skide veo s glave, pa u ruke uze svoju venčanicu i potrča što je brže mogla prema vratima crkve na kojima je čekao voljeni Siniša. Toliko su bili šokirani da nisu odmah ni primetilini da je mlada pobegla sa svog venčanja.
-Držite je, pobeže.-Nije se znalo da li otac viče ili nesuđeni mladoženja.
Nataliji osmeh zablista na prelepom licu dok se na konja penjala i bacala buket cveća sebi preko leđa.
-Ma šta pričaš?-Čudio se Pero.
-Čula sam ja to.-Reče Vida.
-Pa šta je s njom posle bilo?
-Živeli su u malom stanu, Zaposlila se u domu zdravlja. Ima dvoje dece. Bitno da je srećna. Dragiša s njom ni sada ne priča. S majkom se pomirila nekako odmah po tom begu. Mile se oženio, dobro mu ide.
-Svi smo znali da se vratilo zlo koje je drugima želela. Stigle je sopstvene kletve.
-Koga, jel Leposavu?
-Pa koga drugog nego Leposavu. Od sramote se kažu razbolela, ja kažem da se razbolela od pakosti. Otišla je kod sina tamo je i umrla. Dugo je bolovala. Boško je ostao u svojoj kući. Za nju nije hteo ni čuti, pa čak ni onda kada su mu javili da je na samrti i da želi oproštaj mu zatražiti.
-Verovatno sada ispašta za zlo koje je činila drugima.
-Bila je puna zavisti....-Reče tiho Vida.
Sobom je zavladala tišina. Tu tišinu jedino je remetilo pucketanje vatre iz ognjišta.
-Deco dobro razmislite pre nego li nekom pomislite nešto loše, jer misli su mač sa dve oštrice.- Reče Pero svojim unucima.-Sutra mi sin i snaja dolaze.
-E, Bogu hvala. Prođe godina od njihovog odladka.
-Prođe, Živoje prođe. Sutra obavezno da si došao, nemoj se ustručavati. Znaš da i sada Savo voli da sluša tvoje pripovedanje.
-Znam! Doći ću. - Polako ustade sa stolice i tromim koracima krenu prema vratima, a nas decu i ovaj put ostavi da razmišljamo zašto je baš ovu priču izabrao....
Jutro svadbe stiže. Zvanicama se dvorište i kuća napuniše. Čuju se zvuci tamburice. Peva vesela svita, samo Natalija suze lije.Majka joj suze briše i teši svoje čedo. Shvatila je da je pogrešila, ali povratka nije bilo.
Dever po mladu dođe, uze je za drhtavu ruku i povede.
-Lepe li neveste.-Povika svadbena svita.
Ispod vela Natalija lice umiva suzama i nada se da da će joj se želja ispuniti pre nego li bude morala reći DA.
Dever pomaže Nataliji na kočiju sesti. Sede pored nje. Kočije krenuše.
Pred crkvom se okupilo i znanog i neznanog naroda. Muzika svira da se ori ceo Beograd. Uvedoše Nataliju u crkvu. Stade pred oltar. Sveštenik molitvu izgovara, Natalija sveštenika niti čuje niti je zanima.
-Da li svojom voljom stupate u brak sa ovde prisutnim Miletom Milovićem?
Natalija gleda oko sebe, otac klima potvrdno glavom, majka plače.
-Natalija, Natalija...-Odjednom crkvenu tišinu prekinu nepoznati muški glas.
Okrenu se Natalija, skide veo s glave, pa u ruke uze svoju venčanicu i potrča što je brže mogla prema vratima crkve na kojima je čekao voljeni Siniša. Toliko su bili šokirani da nisu odmah ni primetilini da je mlada pobegla sa svog venčanja.
-Držite je, pobeže.-Nije se znalo da li otac viče ili nesuđeni mladoženja.
Nataliji osmeh zablista na prelepom licu dok se na konja penjala i bacala buket cveća sebi preko leđa.
-Ma šta pričaš?-Čudio se Pero.
-Čula sam ja to.-Reče Vida.
-Pa šta je s njom posle bilo?
-Živeli su u malom stanu, Zaposlila se u domu zdravlja. Ima dvoje dece. Bitno da je srećna. Dragiša s njom ni sada ne priča. S majkom se pomirila nekako odmah po tom begu. Mile se oženio, dobro mu ide.
-Svi smo znali da se vratilo zlo koje je drugima želela. Stigle je sopstvene kletve.
-Koga, jel Leposavu?
-Pa koga drugog nego Leposavu. Od sramote se kažu razbolela, ja kažem da se razbolela od pakosti. Otišla je kod sina tamo je i umrla. Dugo je bolovala. Boško je ostao u svojoj kući. Za nju nije hteo ni čuti, pa čak ni onda kada su mu javili da je na samrti i da želi oproštaj mu zatražiti.
-Verovatno sada ispašta za zlo koje je činila drugima.
-Bila je puna zavisti....-Reče tiho Vida.
Sobom je zavladala tišina. Tu tišinu jedino je remetilo pucketanje vatre iz ognjišta.
-Deco dobro razmislite pre nego li nekom pomislite nešto loše, jer misli su mač sa dve oštrice.- Reče Pero svojim unucima.-Sutra mi sin i snaja dolaze.
-E, Bogu hvala. Prođe godina od njihovog odladka.
-Prođe, Živoje prođe. Sutra obavezno da si došao, nemoj se ustručavati. Znaš da i sada Savo voli da sluša tvoje pripovedanje.
-Znam! Doći ću. - Polako ustade sa stolice i tromim koracima krenu prema vratima, a nas decu i ovaj put ostavi da razmišljamo zašto je baš ovu priču izabrao....
Нема коментара:
Постави коментар