субота, 06. јул 2013.

ŠAPAT SRCA

 Užurbanim, a gracioznim korakom hodam prema poznatom Beogradskom hotelu. Još samo nekoliko koraka me deli od njega, od čoveka zbog koga sam bila spremna odbaciti svoj devojački ponos i ljubavnica mu biti.  A, on... On je spreman izdvojiti svega nekoliko časova mesečno i to kada mu žena ode na poslovni put ili je na seminarima.
Stigoh do ulaza u hotel, vrata mi otvara mlad i zgodan portir, koji ne uspeva odvojiti pogled od mog zanosnog dekoltea. Moja vatreno crvena kosa koja leti na vetru i nežno mi miluje gola ramena i leđa, izazva uzdah napaljenog hotelskog portira.
Znam da u ovoj crnoj haljini, pripijenoj uz telo izgledam zanosno.
Stigoh i do vrata sobe u kojoj je odseo moj ljubavnik. Ljubavnik, kako otrcano zvuči! Uuuh...  Neću o tome da razmišljam!
Vrata se otvoriše i ispred mene stoji on, tako lep, strastven... Njegovo vitko, mišićavo telo skrivao je peškir dok su mu se kapi vode još uvek slivale niz preplanulo telo.
Obuzima me sve veća čežnja. Njegove snažne ruke me uvukoše u sobu i strasno me zagrliše.
- Nina, Nina moja - saputao je promuklim glasom.
- Stefane - šapućem mu na uvu između poljubaca, dok mu moje srce šapuće volim te, želim te....
Sigurnim rukama odvezuje haljinu koja lagano kliznu sa mog tela i pada na pod.
Lagana jeza obuzima mi telo. Strast se razbuktava.
- Želim te! Želim te svim svojim bićem - šapuće mi dok me ljubi po vrat..
- Nedostajao si mi ljubavi.
- Znam - osmehnu mi se i pogleda me u oči dok me privuče snažno u svoj zagrljaj - nadoknadiću ti ljubavi sve vreme koje si me čekala.
- Kada? Da li se to može nadoknaditi ljubavi?
Nežno me uze u naručje i spusti na široki krevet, koji je već bio posut laticama ruža koje nisam ni primetila.
- Stefane! Šta znači ovo ljubavi? - upitah ga ljubeći mu usne sa kojih bih i otrov popila.
-Danas nam je tri godine. Mali poklon tebi, mojoj jedinoj ljubavi.
Usne nam se željno spojiše u dugi nežni poljubac...
Gledam ga tako opuštenog kako leži pored mene, samo još malo da ga gledam pa da krenem. Jer je naše vreme isteklo.
Polako ustajem i podiežem haljinu s poda, na prstima ulazim u kupatilo. Dodirujem hladnu slavinu u želji da pustim vodu, suze mi kvase lice. Čujem svoje srce kako glasno kuca, kao da zove upomoć neki nepoznati broj.
Topla voda mi se sliva niz još užareno telo. Nisam ni čula kada su se vrata kupatila otvorila, samo osetih zagrljaj dobro poznatih ruku.
Njegove usne na mom vratu, ramenu....Ljubi me tako jako, željno kao da nam je zadnji put, pa mora upiti svaki delić mog tela.
Požuda se rasplamsava. Tu, sada, u kabini hotelskog kupatila dok se voda sliva niz naša strašću razbuktala tela.
- Nina, moramo krenuti - Stefanov glas je zvučao kao vapaj za pomoć.
- Da, samo da sredim šminku - odgovorila sam jedva čujnim glasom.
U ogledalu ugledah njegovo lice kako me posmatra s puno ljubavi.
- Da li se kaješ, da li osećaš grižu savest?
- Zašto? Zato što varam ženu?!
- Da!
- Ne znam, nisam o tome ni razmišljao. Šta ti je to palo napamet?
- Pa ponekada me grize savest prema njoj i ako je ne znam. Jer ipak joj kradem ljubav, strast.
- Ma ne brini, nije ona u tom fazonu. Njoj je bitnija karijera nego ljubav i sve što ide uz to. I onda kada smo se venčali nije krila da je ne zanimaju deca i kuća, već samo karijera.
- Pa što si se onda oženio s njom?
- Nisam razmišljao o tome, bio sam mlad.
- Zovi me kada budeš sam. Čekaću te! - rekoh mu dok sam ustaja sa stolice ispred ogledala. Poljubili smo se nežno, a jako zagrlili.
- Hej, pusti me, znaš da moraš krenuti.
- Znam, ali znaš da mi je teško što se rastajemo?
- Čujemo se - poljubila sam ga u vrh nosa i izmigoljila se iz njegovog zagrljaja.
- Gospođice, napolju počinje kiša - obrati mi se se onaj portir.
- Dobro, hvala - odgovorih samo iz kurtoazije.
Dok me toliko lepih i slobodnih momaka želi, ja život traćim na nekog ko nikada neće biti moj. Čemu to i dokle tako?
Kapi kiše su me dopratile do auta. Sedoh na sedište, naslonih glavu na volan i zaplakah iz sveg glasa.
Svaki put mi je sve teže. Srce mi šapuće voliš ga, čekaj ga, nadaj se. Razum šapuće prekini i nastavi dalje.
Odluka je doneta. Neću više! Ne mogu više!
Vadim telefon iz tašne i ukucavam broj koji znam napamet.
- Nina?! Jesi li nešto zaboravila? - upitao me je Stefan...
- Nisam! Želim ti reći da je ovo kraj. Ostani sa njom. Nju si pre mene sreo. Volim te kao nikog do sada i voleću te. Ali, ne mogu više! Svaki put umire  jedan deo mene kada sednem u auto da se vratim u svoj stan i svoj život nastavim bez tebe. Zbogom Stefane!
Vezu sam prekinula, isključila sam telefon i krenula dalje...
Kiša je sve jače padala kao da je nebo želelo reći ja ću plakati umesto tebe, a ti se smej i raduj životu koji je pred tobom.