недеља, 28. април 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA - OTETO PROKLETO

-Kada smo kod toga, oteto prokleto ima još toga, nije samo Sima takav.- Nastavlja deda Živoje.
-Ko je još to uradio?- Začuđeno upita Pero.
-Bora! Svom komšiji.
-Bora?- Upita ga kašljajući  Pero, jer se od čuda zagrcnuo gutljajem rakije.
-Da., Bora. Ti ne znaš?
-Evo Živoje sada tek čujem.
-Pre neki tridesetak godina, bilo neko obeležavanje imovine. Čuo to Bora pa poleteo da obeleži. Obeležio i svoje a i deo komšinog imanja. Komšija s kojim je odrastao nije ni znao šta mu Bora sprema. Prošlo nekoliko godina, a Milan odluči da sruši onu kućicu što mu žena od pokojne tetke nasledila. Pošto je staru ženu negovala i sahranila. Takoje saznao da deo njegovog imanja nije njegov već Borin. Čovek nije mogao sebi da dođe od čuda. Mislio da je greška u papirima koje drži u rukama, ali mu u katastru potvrdiše da je to imanje ipak Borino.
Milan ode kod Bore da ga pita kako je to njegovo. Borina žena mu otvori vrata.
-Boro, brate pa kako je moja očevina tvoja.
Bora ćuti i gleda u pod.
-To je naše.- Kaže Sonja, Borina žena.
-Kako vaše?- Pita Milan.
-Lepo naše, ostavila nam baba Mara.
-Sonja, nije ostavila vama nego mojoj ženi Dragani koja je babu i sahranila. A i da nije, ta babina kuća je na zemlji moga oca.- Reče Milan već iznerviran Sonjinim drskim ponašanjem.
-Boro idi u opštinu i reci im da je to greška i vrati to što si oteo.
-Ne! Treba meni za moju decu.- Skoči Sonja na Milana, pisnuvši kao zmija otrovnica
Milan se godinama borio da to imanje vrati. U katastru je dokazao da je ta zemlja njegova i njegovog oca, a ne Borina. Papire nije mogao srediti bez Bore. Bora nije hteo da vrati oteto imanja.
Milan se razboli. Bolovao je oko godinmu dana. Ugušila ga voda u plućima. Bolest je potrošila svu ušteđevinu koju su imali. Tri godine kasnije Dragana je umrla od srca. Nina je ostala sa očevom kućom i gomilom dugova. Kuću je prodala i odselila se daleko odavde.
 Kuća je imala nove vlasnike i priča je u narodu bila zaboravljena, ali kod Boga nije zaboravljena!
 Nina, dolazi u rodno mesto kod drugarice koju nije videla godinama, tačnije od onda  kada se odselila daleko odavde i saznaje dramatičnu istinu.
-Znaš li da sam malo pre videla Sonjinog unuka. Jadničak!
-Šta mu je?- Upita Nina.
-Leukemija.
-Joooj, strašno, mukica...- Rastužila se Nina koja malog nikada nije ni videla.
-A i ćerka joj je umrla. Izliv krvi na mozak.
-Šta? Bože! Šta se to  kod njih dešava.- Čudila se Nina.
Nekoliko dana od tog razgovora sretne Nina jednu komšinicu koja je podseti na davno zaboravljenu priču.
-Znaš da ti je komšija Boro umro?
-Kada?
-Pre tri dana. Sonja neće da se odrekne zemlje koju je tvom tati otela. Kaže treba joj za njenu decu. - Ova rečenica je Ninu vratila u prošlost.
-Opet koristi istu rečenicu! Šta još treba da se desi pa da shvati da taj komad zemlje ništa ne vredi. Ja sam mislila da je moj tata to završio.
-Izgleda da nije.- nastavlja komšinica da priča.- Unuk joj bolestan, ćerka umrla, muz pre smrti rekao da će završiti to oko te zemlje da okaje greh otetog, ali jadnik nije uspeo, smrt bila brža.
Ninu je ta priča jeko potresla i dugo posle toga nije mogla da je zaboravi.
-Koliko treba da plati da bi shvatila da ta zemlja ništa nevredi, a pogotovo da nije vredna ljudskog života.
Nina se to pitala dugo, dugo, ali odgovora nije bilo.
-Eeee, moj Živoje pa šta je to Bori trebalo. Bio je bogatiji od Milana. Pa, i da nije to mu nije trebalo.
-Oteto prokleto, oduvek je to bilo.
-Strašno Živoje. Nevalja otimati tuđe.
-Strašno.- promrmlja Živoje ustajući sa stoličice.
-Vreme je za počinak. Ajde laka vam noć. Dođite sutra na kafu kod mene i jednu domaću mučenicu.
-Laku noć Živoje. Eto nas sutra.
Zatvori deda vrata koja su škripala jače od fijuka severnog vetra na planinskom selu.....