недеља, 28. јул 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA - ZLATNIK

Polako sneg počinje da se topi, ostavljajući za sobom brežuljke sa još pospanom zelenom travicom. Bila je i ova duga i hladna zima. Prve ptičice najaviše i dugo očekivano proleće.
Vrše se  pripreme za poljske radove, za ispaše ovaca i krava...
Nema posela sve dok ponovo nezasvira severac.
Deda Živoje sedi na pragu svoje kuće i otkiva kosu, sprema se za košenje. Između udaranje čekića po nakovnju začu se lavež Šarov, deda polako podiže svoju sedu glavu da vidi koga to Šarov najavljije.
- Dobar dan komšo - pozdravi ga Pera.
- Dobar dan! Odkud tebe? - začudi se dada Živoje, zna da Pera ima dosta posla i da nema vremena zadana sedeti po tuđim kućama.
- Vraćam se iz grada. Bio kod doktora. Nešto se danima ne osećam dobro.
- Pa šta ti je brate moj?
- Ne znam, Živoje. Kažu da je sve u redu. Kaže doktor da sam zdrav ko dren.
- E, moj Pero da tebe ne muči ona tvoja Vida? - našali se deda, proba da malo razonodi svoga druga.
Nekako setno se nasmeja Pero.
- Znaš li što sam ja došao?
- Znaću Pero kada mi budeš kazao.
- Živoje brate, naslušao sam se svakavih priča. U neke sam verovao, a u neke ne - nakašlja se da pročisti grlo i da uzme malo vazduha.
- Pre neka tri meseca, bio sam u gradu i kasno sam završio poslove, pa me mrak uhvati kad sam se vraćao u selo. Tamo gore podno Simine kuće, znaš da ima raskrsnica. E tamo ti ispred mene ni sam ne znam odakle izbi neka žena, sva u crnom. Nisam joj lica video, bila mi daleko. Prođe preko raskrsnice, pravo posred krsta raskršća. Začudih se ja što to radi kada ne valja. Ubrzala je potom korak i nestade mi kod Borine kuće. Ko je bila ona, e to ni sada ne znam. A ja dođoh do raskršća i ko da me đavo nagovori da razgledam po raskršću. U tom mom razgledanju ugledah nešto kako svetli u mraku na drumu. Priđem, sagnem se i uzmem. Ono mali zlatnik. Pomislih ja, e tako ti i treba babo izgubila si zlatnik kada gaziš po krstu Obradovao sam se ko malo dete, kada dobije lizalo. Stavih ja zlatnik u dzep i nasavih svojim putem. Kada sam stigao kući ispričam ja to ženi, kada ti ova moja ko da je vidovita poče da brblja. Joj, crni čoveče, šta to uradi, mira ti neće dati to zlato, pa još na raskršću. I tako ti ona gunđa, ja je i ne slušam već ti ko opčinjen gledam u mali zlatnik.
Prošlo ti od tada nekoliko dana kada ja usnu čudan san. Sanjam kako mi mlada žena traži zlatnik i kaže što mi sreću uze zlobo jedna.. Probudim se i ne mogu verovati ni sam šta sam usnio. Od te noći krenuo meni taj san da se ponavlja. Kažem ja Vidi, a ona će meni pa ja ti rekoh budalo jedna, a ti nisi verovao, eto ti sada pa sanjaj. Šalje me kod neke babe koja kažu skida magiju. Ni sam ne znam da li da verujem, znam, da nešto postoji, ali opet... Strah me i verovati.
- E, moj komšo to tebe muči savest, zato što znaš da nije zlatnik tvoj - reče deda kao pomalo prekornim glasom - polakomio si se čoveče i sada ti savest neda mira.
- Pa, šta da radim?
- Pošto ne znaš čiji je, ti lepo otiđi u crkvu i ostavi ga onom našem popu i lepo mu objasni šta i kako. Videćeš kako će ti snovi nestati. Ponovo ćeš steći svoj izgubljeni mir.
- Hvala Živoje, tako ću ja i da uradim. Odoh i ja kosu otkivati, ne otkiva sa kosa kada kosidba krene - Nasmeja se Pero sada već malo opuštenije, znao je kada se oslobodi zlatnika i pomoli Bogu, da će opet biti onaj stari.
- Stari ljudi su govorili da je zlato prokleto jer se zbog njega i ubijalo i silovalo. Mučili su lopovi ljude na svakve načine dok im ne kažu gde kriju to malo dukata.
- E, moj brate i ja nađoh zlatnik pa se polakomi i eto šta me snađe.
- Nije tebe još ništa snašlo već te ubija savest. Ljudskos nisi izgubio pa se ona pobunila protiv đavolske pohlepe.
Ustade Pero i polako krenu pravo u crkvu. Osećao je kao da je pola tereta već skinuo sa svojih staračkih nejakih pleća. Ne valja uzimati ono što ti nepripada. Oslobodiće se toga i nastaviće miran život koji je vodio pre tog zlatnika.