Deda Živoje se promeškolji na stoličici i nakašlja se da pročisti grlo.
-Danas je jako ledeno. Ciča zima. Kada li će to proleće pa da počne da se topi ovaj Sibir...- Gunđao je deda Živoje više za sebe nego za nas koji smo ga slušali i upijali svaku njegovu reč. Čekali smo priču.
-Aje, ajde Živoje, ima da se načekaš do proleća. Ajde da mi popijemo po jednu domaću mučenicu.-Promrmlja Pero sipajući domaću rakiju sebi i Živoju u male čašice za rakiju.
-Daj jednu mučenicu da se zagrajemo.
Lagano ispijajući rakiju i paleći svoju lulu deda je sedeo nekako zamišljeno... Pogled je govorio da ima dobru priču. Čekali smo, a deda nikako da počne.
-Živoje, vide li ti Simu? Mnogo je čovek propao. Nema ga šta videti. Osušio se mučenik.
-Video sam ga danas kada se vraćao od lekara. Eee, moj Pero muka ga uhvatila. Šta ćes kada se polakomio. Nevalja to, nevalja.
Zavrte Živoje zamišljeno glavom, kao da otera neku nevidljivu muku ili samo njemu vidljivu.
-Živoje bre, a šta se to dešavalo kod Sime? Znam da ga je nešto poteralo, ali nisam čuo šta.
-Pohlepa, to ga je poteralo. Lakom čovek. Ej, Pero druže moj nevalja otimati ono što ti nepripada. Simin brat Siniša mnogo je dobar čovek. Vredan i pošten, a takav je i Sima. Ali džaba kada đavo nespava, čeka u nekom ćošku i samo vreba preiliku kada da iskoči i uzme nečiju dušu.- ućutao je deda samo na trenutak da bi povkao dim iz svoje lule.
-Otac im pogine kada su još mali bili Sima i Siniša. Rat je odnosio nemilice sve pred sobom. Majka je nadničarila da sačuva imanje koje od muža nasledila da obezbedi decu. Radila je od jutra do mraka, sticala malo po malo. Gladni nisu bili. Kada su momci malo ojačali počeli su i oni s majkom po njivama nadničariti. Radili i na svojoj njivi, obrađivali, sadili, ženjali... Polako su godine prolazile, a njihovo malo imanje se polako uvećavalo. Kada su stasali za ženidbu majka im nađe dobre, a bogme i lepe devojke. Doduše iz siromašne kuće, ali vredne i poštene devojke.
Po ženidbi majka podeli svakom po pola imanja, a kuća ostala zajednička.
Siniša je poštopvao Simu jer je bio stariji.. Uvek govorio - Kako kaže bata Sima.
Sima dobi dva sina blizanca, Siniša tri ćerke. Devojke lepe kao anđeli. Dobre, lepo vaspitane. Simini sinovi bahati, drski, raspikuće, ali naslednici loze.
Simina i Sinišina majka umre.. Kažu srce. Mučan je život jadna vodila, nije lako s dvoje male dece biti u godinama rata, beznađa...
Nedugo od majčine smrti, odluči se Sima da preuređuje kuću.
-Siniša, brate moj, imam dva sina, a ti tri ćerke. Ćerke će ti se udati, pa da zetovi neuzmu našu očevinu što nije uredu zato ti brate moj odreci se u korist mojih sinova pa da uvećamo mi to imanje. Širi će se naša loza. Devojke se udajom odriču prezimena.
Siniša dobra duša, uvek sluša brata, pa i ovaj put tako bi. Žena mu pričala, nemoj imaš ti kome ostaviti stečeno, imaš ti svoju decu... Siniša se nije dao urazumiti.
Sima pohlepna duša, hoće da brat radi za njega i njegivu decu. Siniša je radio, zapostavljao svoje ćerke. Udadoše se devojke, od oca ne dobiše ništa.
-Ajde, vama ne treba, imate vi braću, ostavite njima da nam se loza ne ugasi i imanje ne raskući..- Govorio bi Siniša svojim ćerkama.
Devojke se uvrediše i naljutiše i na oca i na strica, a bogme i na braću.
Momci piju, lumpuju svake noći po kafanama... Sima radi zajedno s bratom, ali ne mogu zaraditi onoliko koliko je blizancima to potrebno.
Sinišina žena od tuge umre. Sirotici za ćerkama od tuge prtepuklo srce... Ćerke tuguju za majkom.
Sima traži sve više i više.
Jednog dana radeći jadni Siniša dobi infrakt, umre na njivi. Sima se skrha od tuge. Neki kažu od griže savesti. Shvatio je Sima da se ogrešio, ali kasno. Pokušao da se sa sinovicama pomiri, ali na njihovo pitanje da li će im to vratiti majku i oca, Sima se rasplakao kao malo dete.
-E, od tada već nekoliko godina pati Sima. Boluje. Niko ne zna od čega, kažu od greha boluje.
-Ne valja se bogatiti na tuđoj muci i radu.
-Pohlepa je gadna stvar. Sve to gleda neko od gore, dođe to na naplatu. - Uzdahnu deda Živoje.
-Ako neka i boluje to je i zaslužio.- reči Pero ozlojađeno
-Eto sinovi mu propalice, nemaju ni kučeta ni mačeta i za koga je otimao.- Nastavio je Pero da gunđa.
-Sada znaš njegovu muku.
-Treba je pričati svojoj deci da ne počine Simin greh.- Reče Pero uzdahnuvši.
-Oteto prokleto sve to gleda neko od gore...
-Danas je jako ledeno. Ciča zima. Kada li će to proleće pa da počne da se topi ovaj Sibir...- Gunđao je deda Živoje više za sebe nego za nas koji smo ga slušali i upijali svaku njegovu reč. Čekali smo priču.
-Aje, ajde Živoje, ima da se načekaš do proleća. Ajde da mi popijemo po jednu domaću mučenicu.-Promrmlja Pero sipajući domaću rakiju sebi i Živoju u male čašice za rakiju.
-Daj jednu mučenicu da se zagrajemo.
Lagano ispijajući rakiju i paleći svoju lulu deda je sedeo nekako zamišljeno... Pogled je govorio da ima dobru priču. Čekali smo, a deda nikako da počne.
-Živoje, vide li ti Simu? Mnogo je čovek propao. Nema ga šta videti. Osušio se mučenik.
-Video sam ga danas kada se vraćao od lekara. Eee, moj Pero muka ga uhvatila. Šta ćes kada se polakomio. Nevalja to, nevalja.
Zavrte Živoje zamišljeno glavom, kao da otera neku nevidljivu muku ili samo njemu vidljivu.
-Živoje bre, a šta se to dešavalo kod Sime? Znam da ga je nešto poteralo, ali nisam čuo šta.
-Pohlepa, to ga je poteralo. Lakom čovek. Ej, Pero druže moj nevalja otimati ono što ti nepripada. Simin brat Siniša mnogo je dobar čovek. Vredan i pošten, a takav je i Sima. Ali džaba kada đavo nespava, čeka u nekom ćošku i samo vreba preiliku kada da iskoči i uzme nečiju dušu.- ućutao je deda samo na trenutak da bi povkao dim iz svoje lule.
-Otac im pogine kada su još mali bili Sima i Siniša. Rat je odnosio nemilice sve pred sobom. Majka je nadničarila da sačuva imanje koje od muža nasledila da obezbedi decu. Radila je od jutra do mraka, sticala malo po malo. Gladni nisu bili. Kada su momci malo ojačali počeli su i oni s majkom po njivama nadničariti. Radili i na svojoj njivi, obrađivali, sadili, ženjali... Polako su godine prolazile, a njihovo malo imanje se polako uvećavalo. Kada su stasali za ženidbu majka im nađe dobre, a bogme i lepe devojke. Doduše iz siromašne kuće, ali vredne i poštene devojke.
Po ženidbi majka podeli svakom po pola imanja, a kuća ostala zajednička.
Siniša je poštopvao Simu jer je bio stariji.. Uvek govorio - Kako kaže bata Sima.
Sima dobi dva sina blizanca, Siniša tri ćerke. Devojke lepe kao anđeli. Dobre, lepo vaspitane. Simini sinovi bahati, drski, raspikuće, ali naslednici loze.
Simina i Sinišina majka umre.. Kažu srce. Mučan je život jadna vodila, nije lako s dvoje male dece biti u godinama rata, beznađa...
Nedugo od majčine smrti, odluči se Sima da preuređuje kuću.
-Siniša, brate moj, imam dva sina, a ti tri ćerke. Ćerke će ti se udati, pa da zetovi neuzmu našu očevinu što nije uredu zato ti brate moj odreci se u korist mojih sinova pa da uvećamo mi to imanje. Širi će se naša loza. Devojke se udajom odriču prezimena.
Siniša dobra duša, uvek sluša brata, pa i ovaj put tako bi. Žena mu pričala, nemoj imaš ti kome ostaviti stečeno, imaš ti svoju decu... Siniša se nije dao urazumiti.
Sima pohlepna duša, hoće da brat radi za njega i njegivu decu. Siniša je radio, zapostavljao svoje ćerke. Udadoše se devojke, od oca ne dobiše ništa.
-Ajde, vama ne treba, imate vi braću, ostavite njima da nam se loza ne ugasi i imanje ne raskući..- Govorio bi Siniša svojim ćerkama.
Devojke se uvrediše i naljutiše i na oca i na strica, a bogme i na braću.
Momci piju, lumpuju svake noći po kafanama... Sima radi zajedno s bratom, ali ne mogu zaraditi onoliko koliko je blizancima to potrebno.
Sinišina žena od tuge umre. Sirotici za ćerkama od tuge prtepuklo srce... Ćerke tuguju za majkom.
Sima traži sve više i više.
Jednog dana radeći jadni Siniša dobi infrakt, umre na njivi. Sima se skrha od tuge. Neki kažu od griže savesti. Shvatio je Sima da se ogrešio, ali kasno. Pokušao da se sa sinovicama pomiri, ali na njihovo pitanje da li će im to vratiti majku i oca, Sima se rasplakao kao malo dete.
-E, od tada već nekoliko godina pati Sima. Boluje. Niko ne zna od čega, kažu od greha boluje.
-Ne valja se bogatiti na tuđoj muci i radu.
-Pohlepa je gadna stvar. Sve to gleda neko od gore, dođe to na naplatu. - Uzdahnu deda Živoje.
-Ako neka i boluje to je i zaslužio.- reči Pero ozlojađeno
-Eto sinovi mu propalice, nemaju ni kučeta ni mačeta i za koga je otimao.- Nastavio je Pero da gunđa.
-Sada znaš njegovu muku.
-Treba je pričati svojoj deci da ne počine Simin greh.- Reče Pero uzdahnuvši.
-Oteto prokleto sve to gleda neko od gore...
Нема коментара:
Постави коментар