PRIČE PORED OGNJIŠTA - ODBEGLA MLADA

-A,  znaš Pero Leposavina unuka Natalija je jake lepa devojka. Leposava je bila u pravu kada je rekla da je lepotu nasledila na Dragišu. Plenila je svojom zanosnom lepotom i gospodskim držanjem.

-Po kome je dobila to ime? Nije baš nešto često kod nas.

-Po babi, majčinoj majci. Završila je za zubarku isto kao i njena baba. Imali su dosta novca, pa, po završetku školovanja otvoriše joj ordinaciju da radi.  Stiglo vreme za udaju. Kako dolikuje bogatim devojkama, moraju se udati za bogate momke kakvim prilikuju. 

Natalija neće da se udaje. Oni  navalili udaja, pa udaja.
-Neću za Mileta. Volim drugog momka.- Plačući šaputala je Natalija.
-Koga ti to želiš za muža uzeti?- Upita je Dragiša.
-Sinišu! Volim i želim samo Siniši.
-E, neće moći! Siniša nema ni krov nad glavom. Radi u državnoj firmi, možda i dobije stan, ali to nije prilika za tebe. Tebi treba neko poput Mileta.
-Pa tata i ti si bio siromašan kada si se oženio.
-Pa baš zato ti i govorim sve ovo. Kada si gladan tada se ne razmišlja o ljubavi.
-Imam ja tata dovoljno za oboje. Siniša je vredan, brzo će on napredovati.
-Neću ni da čujem ime Siniša! Čuješ li ti !?
-Neću Mileta! I pored ovoliko bogatsva koje mi imamo nećemo biti gladni.
-Niko te Natalija i ne pita jel hoćeš!- Besno joj odbrusio Dragiša u želji da okonča ovu raspravu.

-Ubiću se pre nego se udam za Mileta.

-Ima da se udaš, pa se onda ubijaj ako ti se baš ubija.-Bio je uporan.

-Ali ja ga ne volim. -Molila je Natalija svoje roditelje.
-Zavolećeš ga!- S tim rečima je bila gotova i ova rasprava.

Nisu hteli ni da čuju. Biće Mile i ni jedan drugi.

Natalija potražila od babe Leposave pomoć. Ova obećala da će joj pomoći, a iz leđa punila glavu sinu i snaji, da treba što pre Nataliju udati. Da ne ostane usedelica. Mile lep, bogat iz poštene i dobre familije.

Pripreme za venčanje su počele, Natalijine molbe niko nije slušao. Odluku je donela veče pred venčanje.
Jutro svadbe stiže. Zvanicama se dvorište i kuća napuniše. Čuju se zvuci tamburice. Peva vesela svita, samo Natalija suze lije.Majka joj suze briše i teši svoje čedo. Shvatila je da je pogrešila, ali povratka nije bilo.
Dever po mladu dođe, uze je za drhtavu ruku i povede.
-Lepe li neveste.-Povika svadbena svita.
Ispod vela Natalija lice umiva suzama i nada se da da će joj se želja ispuniti pre nego li bude morala reći DA.
Dever pomaže Nataliji na kočiju sesti. Sede pored nje. Kočije krenuše.
Pred crkvom se okupilo i znanog i neznanog naroda. Muzika svira da se ori ceo Beograd. Uvedoše Nataliju u crkvu. Stade pred oltar. Sveštenik molitvu izgovara, Natalija sveštenika niti čuje niti je zanima.
-Da li svojom voljom stupate u brak sa ovde prisutnim Miletom Milovićem?
Natalija gleda oko sebe, otac klima potvrdno glavom, majka plače.
-Natalija, Natalija...-Odjednom crkvenu tišinu prekinu nepoznati muški glas.
Okrenu se Natalija, skide veo s glave, pa u ruke uze svoju venčanicu i potrča što je brže mogla prema vratima crkve na kojima je čekao voljeni Siniša. Toliko su bili šokirani da nisu odmah ni primetilini da je mlada pobegla sa svog venčanja.
-Držite je, pobeže.-Nije se znalo da li otac viče ili nesuđeni mladoženja.
Nataliji osmeh zablista na prelepom licu dok se na konja penjala i bacala buket cveća sebi preko leđa.
-Ma šta pričaš?-Čudio se Pero.
-Čula sam ja to.-Reče Vida.
-Pa šta je s njom posle bilo?
-Živeli su u malom stanu, Zaposlila se u domu zdravlja. Ima dvoje dece. Bitno da je srećna. Dragiša s njom ni sada ne priča. S majkom se pomirila nekako odmah po tom begu. Mile se oženio, dobro mu ide.
-Svi smo znali da se vratilo zlo koje je drugima želela. Stigle je sopstvene kletve.
-Koga, jel Leposavu?
-Pa koga drugog nego Leposavu. Od sramote se kažu razbolela, ja kažem da se razbolela od pakosti. Otišla je kod sina tamo je i umrla. Dugo je bolovala. Boško je ostao u svojoj kući. Za nju nije hteo ni čuti, pa čak ni onda kada su mu javili da je na samrti i da želi oproštaj mu zatražiti.
-Verovatno sada ispašta za zlo koje je činila drugima.
-Bila je puna zavisti....-Reče tiho Vida.
Sobom je zavladala tišina. Tu tišinu jedino je remetilo pucketanje vatre iz ognjišta.
-Deco dobro razmislite pre nego li nekom pomislite nešto loše, jer misli su mač sa dve oštrice.- Reče Pero svojim unucima.-Sutra mi sin i snaja dolaze.
-E, Bogu hvala. Prođe godina od njihovog odladka.
-Prođe, Živoje prođe. Sutra obavezno da si došao, nemoj se ustručavati. Znaš da i sada Savo voli da sluša tvoje pripovedanje.
-Znam! Doći ću. - Polako ustade sa stolice i tromim koracima krenu prema vratima, a nas decu i ovaj put ostavi da razmišljamo zašto je baš ovu priču izabrao....

PRIČE PORED OGNJIŠTA - SIN

-Hoćete li da vam nastavim onu priču od sinoć?- Sa osmehom nas je upitao deda Živoje.
-Hoćemo. hoćemo...-Ushićeno smo povikali.
-Ajde Živoje pričaj, jedva su dočekali da dođeš.- Požurivala je Vida Živoja, jer i sama je htela čuti nastavak priče.
Deda Živoje sede na njegovu stoličicu kraj ognjišta. Malo se nakašlja da pročisti grlo od duvana.
-Lepa je rodila jednog sina. Dobar je Dragiša bio. Srećom nije bio na majku, a ni na oca. Boško nije bio loš čovek, ali bio je pod uticajem svoje žene. Kako Lepa kaže tako je Boško radio.- Počeo je deda Živoje svoje pripovedanje.- Stasao je Dragiša za vojsku. Mama ponosna na sina jedinca. Veliko mu slavlje napravila za ispraćaj u vojsku.
Kao što znaš tada je vojna obuka trajala tri godine, a ne kao sada godinu dana. Jedva godinu dana izdrže bez mame i tate.
Dok je Dragiša bio na odsluženju vojnog roka, upoznao tamo u Beogradu neku bogatu udavaču. Nije bila lepa, ali je bila bogata. Jedina u majke i oca. Pa sav imetak ona nasleđuje. To je njegovoj mami odgovaralo. Bila je jako pohlepna.
Po završetku vojnog roka, oženio se Dragiša. Lepa je bila mesec dana u Beogradu, sva važna kao da je u Ameriku otišla.
Posle kraćeg vremena, sin joj uz pomoć tasta dobije posao u Rusiji. Neke mostove su gradili.. Ako se Lepoj moglo verovati. Hvalila se gde god je stigla. Snaja joj ćerku rodila.
-Na sina mi unuka, lepa, a i pametna.-Kaže Leposava jednom prilikom kad me srela.
-Ne znam samo kako može tek rođenoj bebi da se vidi da li je i na koga pametna?-Pitam ja Lepu.
-Može, Živoje! Tamo u Rusiji se sve zna.-Pričala je ona kao da je u Rusiji rođena.
Ne prođe mnogo vremena od tog našeg razgovora, čusmo mi da je Dragiša nastradao na nekom gradilištu. Roditelji da svisnu od tuge za sinom, zato im snajini roditelji i platiše put u Rusiju. Sažalili se ljudi i sami su roditelji, pa znaju kako to izgleda. Od njihovog odlaska prošlo neki mesec dan kada eto Boška vratio se.
-Kad se ti pre vratio odande. Kako je Dragiša, hoće li biti dobro? Kada se Lepa vraća?- upitam ga ja ko brata što bi pitao.
-Ako te zanima kako je Dragiša to pitaj Lepu kad je vidiš.
-Šta ti je pobogu Boško.-Začudim se ja njegovom  odgovoru. Nikada nije bio tako drzak.
Od tog našeg razgovora prođe skoro pet meseci. Dođe ti i Lepa, ali se nije vratila u svoju kuću već kod babe Radojke.
Nikom ništa nije bilo jasno, ali niko i nije ptao zašto je kod Radojke.
Ali đavo ne spava, ubrzo po njenom dolasku se pročuje priča kako Dragiša nije sin Boškov već njegovog brata.
-Brata kažeš? Pa gde živi njegov brat. Davno je taj otišao iz sela.
-Pa kade se oženio otišao je da živi u kuću kod svoje žene, a sa Boškom se posvađao oko deobe očevine.
-Pa, kako je on saznao da je Dragiša bratovo dete?
-U Rusiju je sa njima otišao i njegov brat. Boško mislio da mu žao sinovca, a ne deteta. Tamo uhvatio njih dvoje dok su pričali o Dragiši. Saznao da nije on otac.Kada ih je pritegao, priznali su oboje šta su uradili. Kažu da je Boško poludeo kada je to saznao.
-Kako ne bi! To je strašno.
-Jeste Pero strašno je. Posle mu je brat rekao, kako je Lepoj bilo žao što nikako da dobiu dete, pa molila njega da Boška učine srećnim i on pristao. Mada  u to niko ne veruje, pa ni Boško. Ali ko zna šta je tu stvarno bilo.
-Ju, ju... Čudila se i krstila Vida.
-Strašno, ko bi to rekao.
-Dugo se to pričalo.
-Lepu sam znao iz viđenja, a to nisam čuo.
.U lazi su kratke noge! Da nije svima želela zlo možda se ova njena laž ne bi ni otkrila.
-Ko drugom jemu kopa sam u nju upada....-Završio je Živoje svoje pripovedanje, a nas ostavio da razmišljamo o tome....

PRIČE PORED OGNJIŠTA- ZLA ŽENA

Sobom se širi dim iz lule deda Živojine, dok on polako pućka i gleda zamišljeno u vatru.
-Znaš Pero, tamo gore pod onim brdima gde mi je kuća bila?-Upitao ga pokazujući glavom prema brdima.
-Znam, Živoje.
-Živela tamo jedna žena. Leposava se zvala, Lepa smo je zvali. Moja Dobrila bila dobra s njom. Često nam je u kuću dolazila. Nemaš puno ljudi pa voli žena kad joj neko dođe, da prozbori neku reč. Nisam je ja voleo. Bila nekako loša osoba, uvak sve prva volela da zna. Volela da tračari, a znaš kako to mene nervira. Svugde gura svoj nos. Kažem ja mojoj Dobrili, mani se ženo ćorava posla, ta Lepa nije čista u glavi. U čiju kuću ona dođe u toj kući mora svađe biti. Što kažu stari ljudi i dva oka u glavi ta bi zavadila.
Jedan dan dođe ona kod nas na kafu, ogovara i puni glavu Dobrili, što za mene, što za decu. Posvađamo se Dobrila i ja. Napokon shvati moja Dobrila da sam u pravu za Lepu. Rekla joj da nam više ne dolazi.
I prestade nam Leposava dolaziti. Prođe ti od tada par meseci, mi na nju i zaboravili kada nama dođe pokojni Milivoje i reče kako je video Lepu da je izlazila iz kuće one baba Radojke, tamo u planini što je kolibu imala.
-A odkud si ti nju tamo video?- upitam ga ja.
-Vodio sam ovce tamo gore na ispašu.-Odgovori Milivoje-Ne misliš valjda da sam i ja kod Radojke išao-Smeje se Milivoje.
-Čuo sam ja da je ona toj Radojci čest gost. Voli žena da joj Radojka vrača.
-Srela Sofija Radojku u selu kad je išla po namirnice za kuću. Radojka joj se hvalila kako joj Lepa dobro plaća da komšiluku zagorča život. Sofija se uplašila. Znaš da leči sa travama i ljude i stoku, pa i nije baš bezopasno.
-Pusti Milivoje to su prazne priče.Ljude i stoku može da izleči, jer ih leči travama. Ali kako možeš sada i ti ko baba neka verovati u te vračke.
-Kažem ti da ume žena da pravi svakakva čudesa.-Milivoje je uporno tvrdio svoja uverenja.
-Milivoje od tih njenih trava kuva se čaj tako se leče ljudi, a i stoka.
-Pa od tih trava i pravi čudesa. Daje narodu neku vodu da sipaju u piće onima kojima žele zlo učiniti.
-Pa jesi li ti Milivoje video nekog ko je tu vodu popio? Može samo čaj od bunike da im da.'Veselo sam se nasmejao Milivoju.
-Nisam! Ali znam da žena ima moć.Pa vidiš i sam da zena voli da kune. Kune koga god stigne.
-Pa ko je kriv neka se boji kletva, a ko nije, nema potrebe da strahuje od toga.
Milivoje je otišao i dalje ubeđen da Radojka pravi čudesa, kako je on to rekao. ali svi znaju kako je sujeveran Milivoje pa nije bilo vajde pokušati ga razuveriti.
Za kletvu je bio u pravu. Klela je koga god je poznavala. Govorili su joj ljudi da ne radi to, vratiće joj se zlo koje je drugima želela.
-Jel se vratilo?-pitao je Pero radoznalo.
-Jeste.-Mirno je odgovorio Živoje i nastavio da pućka svoju lulu i pije vruć čaj.
-Pa koje zlo je zadesilo?
-Pričaću vam sutra.-Mirno je nastavio Živoje dok smo mi deca mislili da ćemo do sutra umreti od radoznalosti.
-Kako će ova radoznala deca dočekati sutra da čuju nastavak priče, a bogme i ja sam postala radoznala.-Progovorila je Vida koja je sve vrema ćutala u svom ćošku.
-Polako Vido ne valja biti preterano radoznao.
-A zašto sada to ne valja?-S muko je upitala Vida.- Ne valja ovo, ne valja ono! A šta valja?
-Radoznali ljudi kraće žive.-Smejeći se odgovorio je Živoje, na šta smo se svi u sobi počeli smejati.

KAD LJUBAV POBEDI

Sat uporno zvoni, ne misli da prestasne. A tako mi se ne ustaje, a moram...

Ooooh ne, evo i zvono na vratima.. Ko je ovako rano? Ustajem neraspoložena, jer sam od onih koji ne vole rano ustajanje.Otvorih vrata i ugledah moju mamu.

-Mama, šta ćeš ovako rano?

-Došla sam po tebe da te vozim kod Marka, a posle u šoping.- Odgovorila je smeškajuci se i neobraćajući pažnju na moje negodovanje.

-Mogu i sama da odem.

-Znam. Sama ćeš i otići. Ja ću te čekati u kafiću preko puta bolnice. Ide spremaj se. Vidi kako si čupava.

Došlo mi je da vrištim, ali nisam imala snage jer se nisam razbudila, ali čuće me kada se razbudim.

-Jesi li gotova?- Upita me mama posle kraćeg vremena.

-Uskoro mama, uskoro.- Nasmejala sam se izlazeći iz kupatila, jer znam koliko mrzi da nekoga čeka.

-A šminka?- Povikala je neverujući da ću krenuti bez šminke.

-Sada ću se našminkati ne brini. I ne smaraj me od ranog jutra.

Samo je uzdahnula i otišla da popravi svoju uvek besprekornu šminku i frizuru.

Celim putem smo ćutale, svaka obuzeta svojim mislima, ona o šopingu ja o Marku.

-Požuri s posetom, znaš da ne volim da čekam.

-Niko te nije ni zvao da ideš s mnom.- Odbrusila sam joj toliko drsko, da je odmah izgubila volju da se raspravlja sa mnom.

Mada to niko i nije voleo, svako bi ućutao i pomislio da je pametnije ćutati nego ulaziti u svađe sa mnom.

Ulazeći u hodnik osetih mučninu od mirisa bolnice. Polako otvaram vrata i nadam se da Marko spava.

Uuuh, dobro je spava.

Gledajući ga tako nepomičnog kako leži ne bolničkom krevetu, zaključujem da ja to ne mogu. Nije to za mene. Pa kako ću ja s njim! Moraću se odreći svoje pevačke karijere, turneje...

-Marko, izvini, ja to ne mogu.- Šapućem jedva čujnim glasom.

-Volim te, ali nisam ja za bolničarku. Treba ti neko da brine o tebi. Volim te jako, jako...

Osećam suze kako mi kvase lice.

-Šta da radim! - Pitam se po ko zna koji put.

Gledajući ga tako lepog i krupnog, a tako bespompćnog u krevetu, setih se našeg prvog susreta.

Vrela noć, ja sama šetam i udišem miris mora. Ko zna o čemu sam tada razmišljala, jer ja sam uvek u mislima odsutna. Iz tih mojim misli me je trglo neko povlačenje, nije mi bilo puno potrebno da shvatim da mi nepoznati čovek otima tašnu. Moju tašnu!

Tu su mi pare, dokumenti, šminka i moj prvi cd. Ošamario me je, od jačine udarca sam pala, sledeći trenutak nepoznati je bio na meni. Prošlo mi kroz glavu silovaće me! Vrištala sam i branila se što sam jače mogla. Od jednom njega nema na meni, već leži na drugoj strani staze.

-Devojčice, jesi li dobro? - Čula sam pitanje i vedoh ispruženu ruku. Pružih ruku i negledajući ko mi ruku pruža i podiže me sa pločnika.

Moj spasioc udario je kriminalca još nekoliko puta. U tom je i policija  stigla. Objasnila sam šta se desilo. Odveli su ga.

-Izvini, nisam se predstavio. Ja sam Marko. Nadam se da nisi povređena?

-Nikolina! Nisam, zahvaljujući tebi.

Tek tog trenutka sam shvatila da moj je spasilac najlepše muško biće koje sam do sada videla.

-Drago mi je da sam bio od pomoći.

-Hvala ti Marko, da nije bilo tebe ko zna šta bi sada bilo sa mnom.- Zahvalila sam se Marku na svoj šarmantni način kako sam samo ja to znala.

Od tada sam sve dane svog odmora provodila sa Markom. Kako se bližio kraj mog letovanja, Marko je predložio da se preseli u Beograd i tu da nađe posao. Naravno ako i ja to želim. Pristala sam bez razmišljanja, kao da sam samo to čekala. Od tada smo Marko i ja bili nerazdvojni. Pratio me je na svim mojim putovanjima, snimanjima, turnejama...

 Bio mi je oslonac, podrška... Bio je moje sve, sve do tog kišnog popodneva kada sam ja ostala na gazeli u autu koji se pokvario i nije hteo da upali. Zvala sam Marka i kukala na auto, kišu i sve ostalo. Marko je požurio da mi pomogne, da me izvuše iz neprilike u kojoj sam se našla tog kišnog popodneva.

Čekala sam. Zvala ga nekoliko puta.... Tek u neku začu se nepoznati ženski glas sa Markovog telefona.

-Halo? Ko je to? Ja sam Nikolina Markova verenica.- Rekla sam drsko.

-Ovde sestra Tijana sa urgentnog. Marko je imao sudar.

Mislila sam da ću se onesvestiti.

Uzela sam taxi da bih što pre stigla do urgentnog. To sam mogla da uradim i onda kada mi se auto pokvario, a ne da zovem Marka. Samo da nisam toliko samoživa, to bih i uradila. Kritikovala sam svoje postupke do urgentnog. Tamo su mi rekli da je kritično i kada se probudi iz kome znaće se pravo stanje.

Marko buđenjem iz kome saznaje da uz adekvatnu terapiju i upornim vežbama ima šansu da ponovo prohoda. a šta ću ja do tada? Kako da se borim s tim? Pitala sam se sve ove dane.

Rekli su mi njegovi roditelji da sam sebična, a to znam i ja...

-Nikolina došla si.- Trže me Markov glas.

-Jesam Marko.

-Kako je bilo na koncertu?- Upita me je Marko, nerazmišljajući ni ovaj put na sebe, nego opet na mene. Kako sam sebična, opet mi je prošlo kroz glavu.

-Marko znaš li koliko te jako volim?- Nasmešila sam se i poljubila ga.

Ne, nikada ga neću ostaviti, jer ipak je zbog mene sada Marko ovde, a i da nije to je čovek mog života.

Posle pet godina stojim na bini i gledam Marka kako se uz pomoć štaka  penje na binu, nasmejan kao i uvek.

-Nikolina, ova korpa sa ružama je tvoja, a ti si moja! Udaj se za mene!- Čula sam Marka kako priča i publiku koja viče 'RECI DA, RECI DA'

Suze su mi se slivale niz lice. Plakala sam od sreće i od uzbuđenja. A koliko mi je malo falilo da pobegnem od Marka, od čoveka za koga sam sada spremna i život da dam kao što je to Marko bio spreman još one noći na moru...

-Da, da Marko udaću se za tebe. a ova pesma je posvećena tebi voljeni moj...

I sada kada su sve te godine prošle, kada je mladost i lepota nestala vidim da nisam pogrešila što sam tada izabrala Marka umesto svoje karijere. A sada imam i Marka i karijeru.

Najlepše godine svog života  provela sa Markom, sa čovekom koji me je spasio silovanja.... Moj anđeo čuvar!

PRIČE PORED OGNJIŠTA - SUJEVERJE

Veče je tek počelo da se spušta nad malim planinskim selom. Začuse i prva sova iz obližnje šume.Vrata male trošne kuće uz škripu otvoriše se i pomoli se seda glava deda Živojina.
-Dobro veče ukućani! Jel slobodno?- Upita deda Živoje nekako sumornim glasom.
-Ajde, ajde... Slobodno je kako ne bi bilo!- Povikao je Pero.
-Fala, Pero.
-Šta ti je Živoje, koje te muke more?- Upita ga Pero videvši da nije baš nešto raspoložen njegov dobar drug.
-Umro nam Milivije.
-Kako umro? Šta to bre ti pričaš? - Začudi se Pero.
-Umro!- Opet će Živoje.
-Aman Živoje, Bog s tobom bio, kako umro!
-Ama, Pero kažem ti da je umro! A kako, pa ubilo ga sujeverje! Kažem ja da ne treba baš svemu verovati.
-Sujeverje???- Pero podiže začuđeno obrve, neverujući svojim ušima šta čuje.
-Da, da sujeverje!
-Kakvo crno sujeverje? Od kada sujeverje ubija, ima ruke pa ubija, jel? - Našali se Pero.
-Nema ruke, ali ubija.
-Kako?- upitaše ga sad već u glas Pero i Vida.
-Čovek u svašta verovao, pa mu došlo glave. Znaš onog njegovog ludog jarca?
-Da, znam! Ko tog jarca ne zna, kad mu kuću čuva bolje nego neko pašče.
-Eeee, taj jarac.
-Kako ga jarac ubio?
-Milivoje cepao drva, pa poslao ženu da mu donese kuvanu rakiju, da se malo zagreje i iznutra. Videvši ženu da izlazi sa rakijom, odluči se da sedne na panj da odmori malo dok pije rakiju. Sede i ona sirotica preko puta njega da vidi s njim šta za večeru spremiti. Kad ko iz vedra neba skoči jarac na leđa Milivoju. Jauknu Milivoje, došo đavo po mene, vidim mu kopite. Nasmeja se Sofija misleći da joj se muž šali sve dok joj on siromah ne zatraži oproštaj što je ponekada bio nezgodan. Videvši da je đavo odneo šalu viknu mu Sofija pa to je tvoj jarac, ali njemu jadniku srce već stalo.
Doktor Mirko je mogao samo da potvrdi da je umro.
-Kakvog đavola je Milivoje video?- Bledog lica je upitala Vida.
-Kako kakvog? Pa od jarčevih nogu koje su mu bile na ramenima kada mu je na leđa skočio pomislio je da je đavo došao po njega.- Pokušao je Živoje da objasni uplašenoj Vidi.
-To sam razumela, ali kakve veze đavo ima sa nogama jarca?- Vida je bila uporna da sazna sta je to toliko uplašilo Milivoja.
-Čovek je verovao da se đavo javlja sa telom i glavom čoveka, a kopitama jarca. Tako da kada je video jarčeve noge na svojim ramenima uplašio se da su to đavoljeve ruke i srce mu puklo od straha. Jesi li sada razumela? - Upita Živoje kome je već dosadilo da objašnjava kako i zašto je Milivoje umro.
-Bog da mu dušu prosti, daj Vido rakiju da popijemo za pokoj duši Milivojevoj. Sprami mi peškir i sveću, a i malo jabuka i kesicu bombona i da kutiju cigara da ponesem, znaš kako idu običaji. I nemoj puno da veruješ da ne odeš i ti bogu na ispovest pre vremana.- Nasmejaše se svi sem Vide kojoj nije bilo baš smešno jer je verovala i ona sama u svašta....
-Ajde popite samo  po jednu jer i tamo ćete morati popiti za pokoj mu duši. Idite da se spremate dotle ću ja kesu spakovati, a ja se neću spremati jer ću svakako Sofiji pomagati mesiti krofne i gužvare za sutra....
Njeh dvojica su već izašli iz kuće, dok se Vida pričajući i dalje vrtela po kući, valjda da otera strah...