недеља, 14. април 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA - DJAVO

Vatra iz ognjišta pucketa, kao da daje ritam deda Živojevim rečima. Deda Živoje je poznati pripovedač našeg malog planinskog sela. Kada deda upita:" 'oćemo li po jednu da ispripovedamo?" mi deca se skupimo pored ognjišta, oči nam se zasijaju i zenice se  rašire. Znamo da će biti neka "strašna" priča.
-Bilo je to još u doba Turaka...- poče deda da pripoveda.- Moj se otac vraćao iz mlina, pošao da samelje kukruz i žito. Kasno čovek krenuo, nije mu vredelo govoriti, Sreto nemoj se za noći vraćati kroz šumarak, svašta se dešava. Pričaju ljudi.
-Ma, pričaju, šta pričaju? Izmišljaju!? Dosadno im pa nemaju šta pametnije da zbore (govore).- odbrusi Sreta i sede na šinska kola, udari kandžijom po konjima i dade im zvižduk da krenu.
-Džaba Sreti govoriti, ne sluša taj nikoga. Mlado, pusto... - jadikovala mu majka.
Kada Sreto završi u mlinu, popi čašu domaćeg crnog vina. Voleo je vino i žene više od svega, ali ne htede više od jedne čaše popiti.
-Neću više, nešto mi se ne pije, đavo bi ga znao zašto.
-Ne prizivaj đavole, na put trebaš ići. Savetujem ti, zanoći ovde. U mlinu ima mesta za putnike namernike.-prošapta mu mlinar Rajko.
-Ma, ne bulazni i ti Rajko, ko i ovi moji iz sela. Kakvi vas đavoli i vile spopale.
-Ajde, ajde Sreto zanoći ovde i popijmo po jednu.
-Odoh ja, a ti meni zbogom ostaj.
Okrene se Sreto i skoči na kola uze kandžiju u ruke i put pod noge.
Kola polako idu. Ne mogu brže, teret vuku. Konji mirni i polako kasaju. Stiže do ulaza u šumarak kraj potoka. Oko njega sve mirno, osluškuje žuborenje potoka i sove kako huču.
Zazvecka nešto, konji se uplašiše. Zarzaše. Okrenu se u pravcu okle dolazi, ništa se ne vidi, ali se sve glasnije čuje. Obuze Sretu neka jeza, ali ne predaje se on već potera konje. Konji se ukopali u mesto i ni makac. Siđe s kola i povuče koje. Vuče za amove, ali konji mi makac. Propinju se uplašeni od nečeg što Sreta ne vidi.
-Ajde, cure moje krenite, šta vas spopade?- poče da im tepa, ali džaba.
Zveckanje se sve jače čuje ko da mu iza leđa vuku teške lance.
-Šta se ukopaste ko đavola da videste!?- povika drhtavim glasom.
Kako ove reči izgovori, udari ga po ramenu nešto, okrene se  i opet ništa nevide. Oseća neku hladnoću kao da ga neko poliva ledenom vodom. Udaranje poče sve više i jače. Udara ga nešto što se ne vidi. Brani se Sreta i rukama i nogama, ali džaba,to je jače od njega.
Borba s nevidljivim prestade kada se prvi petlovi iz sela oglasiše. Nestade i udaraca i zveckanja lanaca. Konji se smiriše i polako krenuše ka selu.
-Sreto, šta ti se desilo, šta te iscepalo i svog izgrebalo?- upitaše ga ukućani kada uđe u kuću sav ko bojnog polja da je stigao.
-Pustite me da se odmorim.
Leže Sreta u krevet. Bolovao je dve sedmice. I seoskog popa zvao. Mislio umreće.Kada ojača malo ispriča svojima šta mu se desilo.
-Više mene taj šumarak noću videti neće.- tako završi Sreta svoju priču.
Deda Živoje uzdahnu, otpi malo vina iz čaše, a mi čekamo da nastavi.
-Šta ga je napalo?- upita neko od starijih koji su isto slušali deda Živoju.
-Đavo, šta bi drugo moglo. Tu su nekog trgovačkog putnika opljačkali i ubili, nikada se i nije saznalo  ko je to zlo počinio pa kažu da duša nesmirena traži svoje ubice. Ko će znati šta je to bilo, ali moga oca noć u šumarku više ne zadesi.
Završi pripovedanje deda Živoje, popi vino iz čaše... Ustade sa stoličice na kojoj je uvek sedeo i krenu prema vratima.
-Nastavićemo sutra, duga će ovo zima biti. Strpite se do sutra.- okrenu se i ode svojoj kući, a mi ostadosmo uplašeni da ni disati nismo smeli glasno.