Dunja je bila prosečna žena. Nije se isticala ni u čemu. živela je za svojih dvoje dece i za čovekom koga je obožavala, i za kuću koja je bila njen jedini dom.
Dunja je odrasla kao siroče, po hraniteljskim porodicma a nigde se nije dugo zadržala. Napunivši osamnaest godina počela da radi u pošti kao službeni radnik. Radila je pošteno i imala je dosta prijatelja, bila je omiljena u društvu. Bila je neko ko zna da sluša, ko zna da uteši.
U prvim mesecima njenog rada u poštu stiže novi poštar. Njegovim dolaskom tužne i setne Dunjine oči počeše da blistaju onim zaljubljenim sjajem. Svi su primetili simpatije između zgodnog poštara i stidljive Dunje. Nije prošlo dugo vremena njih dvoje je najavilo venčanje. Venčanje je bilo skromno, sa Dunjinih nekoliko kolega iz pošte koji su joj bili kao porodica koju nikad nije imala i Borkovih roditelja i užeg kruga rodbine.
Dunja i Borko su radili u pošti i na zemlji koju su dobili od Borkovih roditelja. Štedeli su svaki dinar da kupe sebi kućicu koju je Dunja želela. Posle tri godine napornog rada i štednje kupiše malu belu kućicu koju Dunja uredi i ukrasi saksijama raznobojnog cveća.
U tom im se rodi prvo dete Bojana. Kuća dobi onu posebnu lepotu koju samo deca mogu da daju. Bojaninom dečjm glasiću se ubrzo pridruzi i glasić njenog brata Bojana. Bojana i Bojan su odrastali obasuti ljubavlju svojih roditelja. Dunja se vratila na posao jer je mesto službenice čekalo, jer takvi dobri i vredni radnici se teško nalaze. Njenim dolaskom na posao počeše da kruže priče kako je muž vara. Sve je to Dunja čula, ali nije davala značaj takvim pričama. Borko je bio divan muž i divan otac. Ali jednog dana sudbina se poigrala s njom, život je kao i kada je bila dete stavio na iskušenje. Kod kuće je završavala posao koji nije stizala da završi na radnom mestu, jer nije htela da ostane prekovremeno zbog svoje dece. I tog dana kada je stigla na posao primeti da je zaboravila kod kuće papire koji su joj danas neophodni. Na pauzi zamoli svoju dobru drugaricu da je zameni u slučaju ako zakasni koji minut. Otključavši ulazna vrata kuće usledi šok, u kući mlada lepa žena sedi samo ogrnuta peškirom koji je više otkrivao nego pokrivao. Dunja ode do sobe uze fasciklu i bez reči se okrenu da izađe iz kuće kao da se ništa nije desilo. Borko ugleda svoju ženu i stade kao zaleđen, dok je Dunja prošla pored njega kao pored komada nameštaja. Na ulici duboko udahnu vazduh jer je guši bol izdaje, znači tačno je da je vara, ali zašto. Ugojila se, ali ako mu to smeta smršaće. Pazi na njega, održava kuću, brine o deci, pa zar nije zadovoljan. Misli su se rojile u Dunjinoj glavi. Jedva je stigla do pošte i trudila se da ne pokaže tugu i bol, jer je to njihov život, ne mora niko da zna. Borko je kod kuće razmišljao koliko je povredio Dunju, da je bilo koja druga žena u pitanju bila napravila bi haos, a njegova Dunja je to podnela ćuteći. Da li mi je toliko trebalo da shvati da ima najbolju ženu na svetu pored sebe. Misli su ga napadale kao najgori košmari. Kajao se, ali kasno.Dunja je ušla polako u kuću i počela sa poslom kao i što je radila svakog dana pre toga. Borko je počeo da se pravda na šta mu Dunja rukom pokaza da ćuti. Znao je da ga kažnjava ćutanje, a to je najgora kazna. Bar da viče, besni, da ga gleda popreko, ali ne Dunja ponosno i dostojanstveno ćuti i priča deci da poštuju oca jer je najbolji muskarac na svetu. Borko je shvati, oprostiće mu i daće mu još jednu šansu jer njena deca zaslužuju da imaju oca, da imaju porodicu koju ona nikada nije imala
Godine su prošle Dunja taj nemili događaj nikada nije pomenula, samo bi ponekada zamišljeno gledala u stolicu u kojoj je godinama pre sedela gola žena. Borko je to znao, ali je ćutao jer mu nikada nije ni bilo dozvoljeno da objasni ako se to uopšte moglo i objasniti, bitno je bilo da mu je oprošteno i da su nastavili svoj život zajedno, skladno i sa svojom decom srećno.
Нема коментара:
Постави коментар