Mihajlo je bio vredan mladić koji je svoje dane posvetio nauci. Kao dete osvajao je brojne nagrade u takmičenjima u matematici, fizici.. Još tada je obećavao mnogo. želeo je nešto napraviti veliko da se o njemu piše, da postane neko jer ga je mučillo siromaštvo u kojem je odrastao.
Dane je provodio radeći pa se umor koji je osećao bio i očekivan. Umor, malaksalost i neko čudno probadanje u grudima ga navelo da ode na pregled. Gore od ovog mislio je da nije mogao čuti. Samo reč TRANSPLATACIJA je bila strašna. Pored siromaštva u kojem je odrastao zar i ovo da ga strefi. Taman je krenuo da osvaja svet nauke i svetla budućnost mu stoji. Pa odlazi u Ameriku da radi, a sada doktor kaže da sa ovakvim srcem ne može da putuje i da se zamara. Svet mu se srušio.
-Doktore pomagajte!-zavapio je i briznuo u plač.
-Mihajlo uradiću sve što je u mojoj moći. Staviću vas na listu čekanja i daću lekove koji će koliko toliko sačuvati srce koje imate, a i ti moraš da se potrudiš da čuvaš to srce. M;oraš promeniti način života.
-Da li ste vi zaljubljenik u nauku?-upita Mihajlo svog doktora.
-Pa naravno da jesam.
-E, pa da li biste mogli tek tako da stanete sa svim sa čim ste dosad radili jer to vaše srce traži.
Doktor je shvatio šta je Mihajlo želeo reći. Ne bi to ni on mogao tek tako.
Meseci koji su prolazili bili su manje dinamični. Mihajlo se trudio da radi manje i da dobije na vremenu koliko je to bilo moguće. Mada sve mu je bilo teže. Bio je veliki napor i kada je prelazio od kreveta do kupatila. Srce je svakim danom bilo sve slabije. Američki koledz mu je omogućio da dođe kada se izleči tako da mu je bilo koliko toliko lakše u svom ovom ludilu. "Samo da se što pre nađe donator." Bila je svakodnevna pomisao Mihajlova.
Jedno predvečerje zazvonio je mobilni, Mihajlo je video broj svog kardiologa. Ponadao se.
-Dobro veče Mihajlo. Imam sjajne vesti. Našli smo donatora za tebe. Sutra dođi na preglede na ležanje.
Mihajlu je došlo da skače od sreće. Nije cele noći mogao zaspati od uzbuđenja. Ujutro sa prvim svitanjem ustao je i uzeo već spremljenu torbu i krenuo u pratnji svojih roditelja u bolnicu.
Sve je dobro proticalo, Mihajlo je imao donatorsko srce i bilo je samo da prihvati organizam to srce. Operacija i oporavak su protekli dobro. Mihajlo je srce prihvatio i osećao se sjajno.
-Doktore čije je ovo srce?.upitao je jednog dana svog doktora.
-Znaš da ti to nesmemo reći po protokolu bolnice.
-Ali ja želim da znam.
-Dzaba! Ne moeš to da znaš.-bio je doktor neumoljiv.
Dok se Mihajlo oporavljao u bolnici, upoznao je dosta sestara, tehničara.. Voleo je da se druži sa osobljem bolnice. Niko mu to nije zamerao jer je bio duhovit mladić. Ali da su znali da Mihajlo se druži sa osobljem samo iz tog razloga da bi saznao ime svog donatora ne bi više bio omiljen u društvu.
I napokon saznao je sve potrebne informacije, samo da ode do sobe sa kartonima i ostalom dokumentacijom i saznaće. Čim se noć spustila, polako se izšunjao i otišao da otkrije tu dobro čuvanu tajnu.
Slikao je karton za kojim je i tragao i samo da otkrije ko je donator i odustaće od toga i posvetiće se svojoj nauci.
Po izlasku iz bolnici, neki crv ga je kopkao. nije mogao da se smiri. Sede u autu i pravac u selo iz koga je devojka čije srce nosi. Dugo je posmatrao kuću. Video i ljude koji su izlazili ili ulazili, znao je da su u srodstvu sa devojkom jer su nosili crninu. Odluču da im priđe, ni sam nije znao zašto. Možda će ga oterati, možda i neće.. ali imao je jaku potrebu da im priđe i zagrli ih.
Starija žena tužnog pogleda otvori ulazna vrata.
-Da li ste vi majka od Mine Nešković? Ja sam MIhajlo Lisović.-žena je pobledela i zaljuljuljala se ka da će svakog časa pasti.
-Da.-jedva je promucala
-Mogu li da uđem?
-Da li znate da Mine više nema?-upitala je žena.
-Znam! Jer ja nosim njeno srce.
Žena je nemo stajala i gledala u mladića ispred sebe, potom ga je privukla i zagrlila. Uvela ga je u malu roze sobu. Nije bilo potrebe objašnjavati da je to Minina soba. BIla je okićena njenim slikama. Slikama prelepe devojke. Lepe kao anđeo.
-Kako se desilo?- posle poduže tišine upitao je majku.
-Sletela s puta. Kažu da su joj točkovi proklizali. Bila je učitekjica u susednom selu.
-Bila je prelepa. Žao mi je. Kakav splet okolnosti, ja sam ležao u krevetu i umirao od srca, a ona puna života nastrada i dožive možda smrt. Ona je umrla da bih ja živeo.
Dugo su sedeli u njenoj sobi u kojoj su se posle pridružili njen otac i brat. Sedeli su u tišini plakali..
Potom su ga odvezli na groblje. Njen grob je ukrašavao spominik anđela raširenih krila spreman za let u plavetilo neba i puno cveća oko njene slike gde sea osmehom te gleda prelepo lice devojke kao anđeo lepe.
Mihajlo je sve to teško palo, shvatio je suštinu života i pošto je Minin život stao ona nije mogla nastaviti projekat sa decom bez roditelja koji je bila započela, ali zato može on da nastavi njen proekat i svoj, da posećuje njene roditelje koji su mu postali druga porodica i da ga sa zida sobe gleda i čuva nasmejano lice anđela. mina je postala njegova zaštitnica.
Нема коментара:
Постави коментар