Gledam njeno nasmejano lici i oči koje sjaje onim zaljubljenim sjajem. Dok priča o njemu sva blista i treperi isto kao i prvih dana njihove ljubavi. Voli ga istim onim žarom kao i pre dvadeset godina. Slušam sta mi priča, ali ne čujem svaku reč, jer mi misli lutaju sa pitanjem zar se neko može toliko silno voleti. Takve ljubavi postoje u bajci, bar sam ja tako mislila.
Osmehujem se jer shvatam da moja drugarica i dalje priča i ne primećuje da je na trenutka nisam slušala.
- Pa, dobro gde je više taj Dragan?! - pitanje postavlja više sebi nego meni.
- Doći će, sačekaj malo. Mozda je sreo neku žensku - zadirkujem je.
- Nije, neće mene moj Dragan ostaviti ili prevariti - smeje se nekako dečje iskreno.
- Znam da neće, jer nikada ga niko voleti neće kao ti.
- Znam ja to, a znaš i ti - zaćuta na trenutak da uzme vazduh, pa nastavi da cavrlja - znaš li ti šta smo mi sve doživeli i koliko smo se borili da bi sačuvali ovaj naš brak. Pa ja sam s njim i u šumu išla u seču drva, rame uz rame s njim tovarila balvane da bi zaradili i uštedeli za decu, kuću...
Zastade na trenutak i uzdahnu tako tužno, da mi se stegnu u grlu, jer nije Ana neko ko kuka, žali se na život...
- Nikada nismo slušali druge šta pričaju - sad pomalo tuzno nastavlja da prica svoju pricu - znaš selo ko selo svi vole da tračare, ali mi imamo naš svet u našoj kucici sa našom decom. Sa svakom rečju je delovala sve uzbuđenije.
Od uzbuđenja je brzo pričala i svaka druga, treća reč je bila moj Dragan. Slušala sam je pazljivo i vratila se mislima u dane kada je sve počelo.
Ana i ja smo se znale još iz osnovne škole, ali nismo bile bliske. Kada smo počele izlaziti po kafićima, tada smo se nekako zbližile i postale drugarice. Volela sam s njom da sedim, pričam. Uvek je čavrljala ushićeno i srećno, pa čak i kada nije bila srećna nije pokazivala to, samo bi njenim licem preletala senka tuge. To je mogao primetiti samo onaj koje dobro poznavao.
Ana je neko ko voli da zabavlja i oraspoloži društvo. I tako jedne večeri zabavljajući i čavrljajući privuče pažnju tada jednog od boljih i nazovimo popularnih momaka. Čiji pogledi i pažnja su Anu očarali. Kako da je na njega celi život čekala, možda i jeste.
Dragan je za nju bio i ostao njen idol. On kao i svaki muškarac voli da pogleda lepu žensku, da popije koju čašu više... Ana je sve to njemu opraštala i opravdavala. Nisu se naš Romeo i Julija dugo zabavljali, tu do Božića, kada je Ana pobegla i udala se za njega. Njenog Romea.
Tog jutra me je tata probudio i to jako rano.
- Znaš li gde je Ana?
- Kako ja da znam gde je Ana!? Što pitaš? - pitala sam tatu potpuno zbunjena i usto tek probuđena, a meni treba vremena da počnem da funkcionišem.
- Ana, pere prozore kod Dragana - reče moj tata i ode ostavljajući mene potpuno zbunjenu. Ustajem, oblačim se. Napolju me zapuhnu hladno januarsko snežno jutro i šok, pa moja drugarica stvarno pere prozore. Prala je prozore sva srećna, kao da je udaja sa petnaest godina najnormalnija stvar.
Na meni je bio zadatak da njenu udaju saopštim njenoj majci. To je bilo jako teško, pogotovo kada me žena upitala, da li sam znanala. Ne, nisam znala, mada je uvek spominjala da će se samo za Dragana udati. Ali ko bi i pomislio to, samo neka koja je spremna na put braka, ako smo i tad spremne... Ana je bila spremna, ljubav joj je dala tu potrebnu, spremnost i smelost na takav ozbiljan korak.
Njih dvoje su se nekako našli, nekako su ko stvoreni jedno za drugo, oni su dva srca u jednoj duši. Njih dvoje su sami sebi dovoljni. Njihova ljubav je puno puta bila na iskušenjima, brak u krizi, ali svaki put uspeli opstati. Godinama su se borili sa svima koji su bili protiv njih. Borili se sa besparicom. Borili se i uvek pobeđivali. Kažu da s godinama nestaje ljubav, a da se rađa navika, ali ne i kod njih. Kod njih je s godinama samo veća i jača ljubav koja ih vezuje. Vezani su nekim nevidljivim nitima koje ljudska ruka ne može pokidati.
Нема коментара:
Постави коментар