Gledam kroz prozor svoje kancelarije ulicu koja se šareni od kišobrana. Kiša bez prestanka pada već drugi dan, a svaka kiša me čini tužnom, kao da želi da me podseti koliko sam usamljena. Svaki put me vrati u sećanje na te dane i noći koji su obeležile moj život...
Iz razmišljanja me trže kucanje na vratima. Polako na petama svojih visokih potpetica se okrenuh prema vratima na kojima ugledah svoju nasmejanu mamu.
- Zdravo Majo! Opet si odlutala, pravi si meteoropata - onako s vrata poče da pridikuje.
- Stvarno mama? Baš se pitam zašto?!
- Majo, nisam mislila ništa loše, nema potrebe za ironijom - to reče pomalo tužno.
- Odkud ti? - upitala sam je samo da bih skrenula temu.
- E, pa onako sam došla, baš bez veze.
- Da, kako da ne. Ti nikada ne dolaziš bez veze - izgovarajući reči gledala sam je zvanično i upitno. Mama se meškolji na stolici i vadi kutiju cigareta. Pali cigaretu i povlači jak dim uz neki uzdah ga izbacuje iz pluća.
- Hoćeš li ti da zapališ? - pruža mi kutiju i negledajući me.
- Neću, hvala - ustadoh da joj dodam pepeljaru.
- Da nam poručim kafu?
- Da - kratko je odgovorila.
- Mama stvarno šta ti je?
- Tata i ja smo jako tužni. Znamo da smo pogrešili, ali - prekinula sam je oštrim pogledom i podizanjem ruke.
- Nepočinji, znaš da o tome ne mogu da pričam - pokušala sam zadržati suze, a sve mi se maglilo pred očima od suza. Kafu smo popile u tišini, svaka sa svojim mislima. U toj tišini je ustala i pošla prema vratima i neokrenuvši se dobacila mi je preko ramena.
- Pitaj Natali koje su joj dve želje za rođendan što nam je tražila kada smo je pitali šta da joj kupimo.
- Ne brini sve što poželi Natali kupiću joj -odgovorih joj jer me nerviralo što mi se obraća preko ramena, a ako neko treba da bude ljut, to sam onda ja.
- E, pa ovo se ne može kupiti - izašla je da mi ne bi dozvolila da je nastavim pitati, ali sam pitala sebe šta je to moje dete poželelo...
Natali je moj centar sveta, moja najveća i jedina ljubav, plod moje velike ljubavi ili plod mog greha kako su moji roditelji to rekli kada sam im saopštila trudnoću na drugoj godini fakulteta.
Sećanja me opet obuzeše, ponovo me vratiše u leto te godine i u prelepu Veneciju u ruke najlepšeg dečka na svetu...
Lucio je bio moja prva ljubav, imala sam i pre toga mamke, ali nikog nisam zavolela kao Lucija. Vikend u Veneciji i noć u gondoli...
Lucija sam upoznala odmah po dolasku u Veneciju. Bila je to ljubav na prvi pogled. Onako preplanuo, mišićav... Odmah je zapao za oko svim mojim drugaricama, ali on je mene gledao. Veče je palo i mi smo krenule u šetnju.
- Vozićemo se gondolom sa predivnim Italijanom - viknula je Ljiljana koja je ugledala gondolu slobodnu i njega u njoj.
Srce mi je zakucalo kao ludo, celo vreme sam ćutala, a on se smeškao. Kada smo došle do našeg hotela pomogao mi je izlazeći iz gondole, obatio mi se na lošem srpski jezik.
- Evo ti bambina moj broj, sutra sam slobodan, ako zeliš da ti pokazem Veneciju - uzela sam papir i bukvalno otrčala gorećih obraza. Prekoravala sam sebe kakva sam glupača ispala.
Celu noć sam se vrtela po krevetu i razmišljala da li da ga zovem, šta će pomisliti ako ga pozove, ma i šta da pomisli nikada se više nećemo ni videti.
Pred jutro sam zaspala i naravno sanjala Italijana. Ujutro sam odlučila da ću ga pozvati, što sam i uradila.
Dan smo proveli po restoranima sa italijanskim specijalitetima, po buticima, antikvarnicama. Uveče je uzeo gondolu samo za nas. Vozili smo se po mesečini i po mirnoj vodi potpuno nesvesni drugih gondola oko nas. Zaustavio je gondolu, a ja kao da sam samo to čekala. Njegov poljubac je bio kao grom, celu me je protresao. Jutro je brzo stiglo. Morala sam da se vratim u hotel.
- Kada putuješ nazad u Srbiju? - pitao me je italijan.
- U nedelju uveče.
-J a sam Lucio - pružio mi je ruku kao da se tek sada setio da se nismo ni upoznali.
- Maja - pružih ruku i nasmejah se.
- To je najlepši osmeh na svetu i mora biti moj - reče Lucio - hajde da se danas u podne venčamo u crkvi svetog Marka.
Ja se zakašljah koliko me zbunio njegov zahtev ili šta je već bilo.
Ja se zakašljah koliko me zbunio njegov zahtev ili šta je već bilo.
- Ti to ozbiljno?
- Da, da! Hajde, Ja osećam da si ti ta koju sam čekao.
- Ne mogu tek tako. Šta bi mi rekli moji roditelji. Nee...
-Razmisli... - poljubio me i zagrlio pred ulazom u hotel. Moje srce je kucalo kao ludo, bila sam u oblacima od sreće i uzbuđenja.
Nedeljno popodne smo proveli zajedno, a noć ponovo na mesečini u gondoli.
Mislila sam da će mi srce pući kada sam odlazila. Dolaskom kući i na priču da sam upoznala jednog divnog italijana i da sam ga ludo zavolela dobila sam osduđivanje, grdnju i poretnje da će me se odreći ako ne prekinem sa njim.
Moji se nisu ni pitali kako je meni. Posle dva meseca kada sam im saopštila trudnoću od oboje sam dobila uvrede, grdnje i zahtev da abortiram. Borila sam se sa njima da mi bar dete ostave kada mi ne daju Lucija. Nekako su pristali na to, ali uvek ponavljajući da sam ja njih osramotila i to sa Italijanom...
Sa Luciom sam prekinula kontakt tako što ga nisam zvala broj mobilnog sam promenila, a broj fiksnog moji roditelji. Fejs sam deaktivirala i otvorila lazni nalog samo da bi gledala njegove slike.
Ponekada bi ga nazvala i ćutala, možda je i znao da sam ja, ali je ćutao.
Rodila sam devojčicu i dala joj ime Natali. Na Lucija je imala ten i crte lica, a na mene braon oči. Prelepa moja Natali.
Godine su prolazile, Natali sutra puni šest godina.
Telefon me u stvarnost vraća i izmami mi setni osmeh. Kraj radnog dana. Izlazeći iz kancelarije uzeh mobilni sakrih poziv i okrenuh dobro poznati broj. Sa druge strane se začu poznati prelepi glas, glas mog Lucija. Prekidoh vezu da mi se ne bi oteo uzdah tuge i ljubavi. Prodrmah glavu da bi oterala misli i upalila svoj auto u pravcu vrtića.
Kao i svakog radnog dana otišla bih po Natali, a zatim u mekić , pa kući gde sam nastavljala druženje sa mojom Natali. To su bili neki naši rituali.
Sedeći na podu dnevne sobe i igrajući se sa mojom kćerkom setih se da je pitam šta je tražila baki i dedi za rođendan.
- Ljubavi moja šta si tražila za rođendan od Bake i deke?
- Mama jel moram da ti kažem? - upita me nekako stidljivo
- Pa, mi nemamo tajni. Šta bi želela da ti kupim?
- Mama ja sam tražila za rođendan da moja mama bude srećna i da nikada više ne vidim suze u tvojim očima. Ja znam da ti to skrivaš, ali ja nisam mala i znam da te nešto muči. Tražila sam da mi vrate tatu, jer sam ih čula slučajno kada su baka i deka pričali da su oni krivi, jer su mi nekako oduzeli tatu - na kćerkine reči sam zanemela od šoka, zagrlila sam je i prvi put sam zaplakala pred njom sa odlukom da ću nazvati Lucija i reći mu da ima dete, bez obzira da li je za ovih sedam godina osnovao svoju porodicu ili ne.
Natalin rođendan smo slavili u dvorištu porodične kuće. Pred samo duvanje svećica moj otac me pozva da bi mi nešto rekao. Bio je odlučan pa nisam mogla da se raspravljam sa njim i to pred gostima.
U njegovoj sobi koju je on napravio sebi za kancelariju sedela je moja mama koja mi pokaza rukom na fotelju preko puta nje.
- Neka stajaću, samo požuri gosti čekaju.
- Neka čekaju - reče moj otac i sede za sto u svoju stolici - vidi Majo mi znamo da smo pogrešili i da smo se ogrešili. U našoj familiji nije bilo vanbračne dece - pokušala sam da ga prekinem na šta je on podizao glas i nastavljao sa starom temom. Ne želeći da gosti čuju, ćutala sam i čekala da završi.
- Pa, zbog tebe i naše voljene unuke smo prešli preko svega i.. Idi u biblioteku neko te čeka - reče moj tata i nasmeja se
- Hajde, šta čekaš?! - tata povika, a mama se smešeći klima glavom
Polako krenuh prema biblioteci koja se nalazila na kraju hodnika, to je bilo moje sklonište, nekada ostava koju sam ja preuredila da bude mala biblioteka, jer su mi knjige omiljene.
Otvorih vrata svoje biblioteke i ugledah čoveka koji je bio okrent leđima. Prepoznah ga. Od sreće mi se ote vrisak i njegove ruke me zagrliše najjače što su mogle. Oboje smo plakali, pričali uz poljupce.
- Hajde da vidiš Natali - povukoh ga za ruku.
- Šta ćeš joj reći? - upita Lucio pomalo uplašeno - Kako će reagovati kada joj kažeš da sam joj tata?
- Biće srećna -Povukoh ga za ruku i izvedoh u dvoričte.
- Natali! - pozvah je, a ona se okrenu i pogleda u čoveka pored mene.
- Da, mama? - upitno je gledala Lucija.
- Stigao ti je tata sa dugog poslovnog puta - u jednom dahu sam rekla, a naše dete se osmehnu i polete mu u zagrljaj. To je bila tako lepa i veoma dirljiva scena koju su moji roditelji sa terase gledali i plakali. Suzu su pustili svi na rođendanu kada je Natali rekla svom tati.
- Tata, dobro nam došao.
- Dušo moja dobro vas našao - reče na lošem srpskom jeziku, ali dovoljno da se razume.
Vreme smo provodili u nežnostima sa svojim detetom, u gledanju slika, u priči od samog njenog rođenja...
- Hoćeš li da se venčamo u Hramu svetog Marka ovde u Beogradu? - upita me kao grom iz vedra neba na šta sam se ja ovog puta nasmejala, ali za razliku od prošlog puta ovaj put sam rekla DA.
Ubrzo je i venčanje obavljeno, a moj vozač gondole preselio se u Beograd sa njegovom majkom koja je blistala od sreće, oca je izgubio još kada je bio mali pa je brigu o staroj majci preuzeo.
Nekada noci u gondoli obasjanoj na mesečini, zamenili smo noćima u čamcu Dunavom po mesečini ,ponekada u pratnji naše Natali, a poneka sami.
Нема коментара:
Постави коментар