Koja sam ja glupače! Besnela sam u sebi. Pa, da li je baš moralo tako? Možda i jeste, sudbina je to!
Samo nemoj da se zaljubiš tamo u nekog stranca. Odzvanjale su mi reči moje drugarice. Ja da se zaljubim?! Pa to je nemoguće, nisam zaljubljive prirode, bolje reći da sam pravi davež i velika probiračica. Kada se nisam zaljubila u nekog normalnog pa neću ni u letnju avanturu! Ali nije bilo baš tako...
Bašta poznatog hotela, mnoštvo nasmejanih lica, dok iz se pozadine čuje neki sentiš. Par lepih negovanih ruku me dodirne i dva prelepa zelena oka me veselo gledaše, a divne usne pozvaše na ples. Na prvi pogled ovaj divni dečko me je očarao. Sve tokom te večeri je išlo nekako spontano. Ples, dodiri, poljubci, mesečina, pesak i mi zagrljeni u senci palme.. Jutro je stiglo nekako prebrzo i vreme da se kreće. ustali smo, otresli pesak sa odeće i krenuli svako na svoju stranu. Ni pitali jedno drugo ni za ime nismo. Sa novim jutrom rodila se i nova ljubav. Nepozvana i neynana. Ah, kao da ljubav i pita da li je vreme sad, a i da pita da li bi smo bili spremni da se zaljubimo...
Kraj mog letovanja se primakao, pakujem se. A od mog neznanca ni traga ni glasa. Kao u zemlju da je propao! Dođe mi da vrištim, ali nemam snage. Plače mi se, ali nedam se. Trudim se, zaboraviti lepog neznanca.
poslednji poziv za ukrcavanje na avion za Beograd. Okrećem se u nadi da ću u ovoj masi nepoznatog sveta uigledati dva divna oka na preplanulom licu sa bran razbarušenom kosom. Ništa. Nema ga!
Nekako bezvoljno ulazim u avion i još bezvoljnije sedam. Plače mi se. Prilazi mi nasmejana stjuardesa.
-Gospođice, da li je sve u redu? mogu li vam pomoći?
Na njeno pitanje ja se rasplakah kao malo dete, držeći se za ruke stjuardese, moje spasiteljke. Stjuardesa me nežno mazila po kosi i tešila, a između ostalog i to joj je bio posao da teši uplakane i tužne putnike.
-Ana, da li je sve u redu? - začuh muški glas na koji podigoh pogled i sretoh dva divna plava oka.
-Ti?-zbuni se neznanac .
-Ja- nekako promucah.
Ne znam ni kako ni kada, ali on me je ljubio.
-Moram da idem ja sam pilot ovog aviona, a ti molim te kad stignemo u beograd sačekaj me.
-Naravno da ću te čekati.
Tako je krenula nača priča. Moj neznanac sa Jadrana postade moj životni saputnik.. I posle dosta godina rado se setimo suza jadrana i pričamo ih našoj deci, samo bez plaže, mesečine i još ponekog detalja, samo o uplakanoj putnici i neznom pilotu...
Samo nemoj da se zaljubiš tamo u nekog stranca. Odzvanjale su mi reči moje drugarice. Ja da se zaljubim?! Pa to je nemoguće, nisam zaljubljive prirode, bolje reći da sam pravi davež i velika probiračica. Kada se nisam zaljubila u nekog normalnog pa neću ni u letnju avanturu! Ali nije bilo baš tako...
Bašta poznatog hotela, mnoštvo nasmejanih lica, dok iz se pozadine čuje neki sentiš. Par lepih negovanih ruku me dodirne i dva prelepa zelena oka me veselo gledaše, a divne usne pozvaše na ples. Na prvi pogled ovaj divni dečko me je očarao. Sve tokom te večeri je išlo nekako spontano. Ples, dodiri, poljubci, mesečina, pesak i mi zagrljeni u senci palme.. Jutro je stiglo nekako prebrzo i vreme da se kreće. ustali smo, otresli pesak sa odeće i krenuli svako na svoju stranu. Ni pitali jedno drugo ni za ime nismo. Sa novim jutrom rodila se i nova ljubav. Nepozvana i neynana. Ah, kao da ljubav i pita da li je vreme sad, a i da pita da li bi smo bili spremni da se zaljubimo...
Kraj mog letovanja se primakao, pakujem se. A od mog neznanca ni traga ni glasa. Kao u zemlju da je propao! Dođe mi da vrištim, ali nemam snage. Plače mi se, ali nedam se. Trudim se, zaboraviti lepog neznanca.
poslednji poziv za ukrcavanje na avion za Beograd. Okrećem se u nadi da ću u ovoj masi nepoznatog sveta uigledati dva divna oka na preplanulom licu sa bran razbarušenom kosom. Ništa. Nema ga!
Nekako bezvoljno ulazim u avion i još bezvoljnije sedam. Plače mi se. Prilazi mi nasmejana stjuardesa.
-Gospođice, da li je sve u redu? mogu li vam pomoći?
Na njeno pitanje ja se rasplakah kao malo dete, držeći se za ruke stjuardese, moje spasiteljke. Stjuardesa me nežno mazila po kosi i tešila, a između ostalog i to joj je bio posao da teši uplakane i tužne putnike.
-Ana, da li je sve u redu? - začuh muški glas na koji podigoh pogled i sretoh dva divna plava oka.
-Ti?-zbuni se neznanac .
-Ja- nekako promucah.
Ne znam ni kako ni kada, ali on me je ljubio.
-Moram da idem ja sam pilot ovog aviona, a ti molim te kad stignemo u beograd sačekaj me.
-Naravno da ću te čekati.
Tako je krenula nača priča. Moj neznanac sa Jadrana postade moj životni saputnik.. I posle dosta godina rado se setimo suza jadrana i pričamo ih našoj deci, samo bez plaže, mesečine i još ponekog detalja, samo o uplakanoj putnici i neznom pilotu...
Нема коментара:
Постави коментар