LIK ANĐELA

Mihajlo je bio vredan mladić koji je svoje dane posvetio nauci. Kao dete osvajao je brojne nagrade u takmičenjima u matematici, fizici... Još tada je obećavao mnogo. Želeo je nešto napraviti veliko da se o njemu piše, da postane neko jer ga je mučilo siromaštvo u kojem je odrastao.

Dane je provodio radeći pa je umor koji je osećao bio i očekivan. Umor, malaksalost i neko čudno probadanje u grudima ga navelo da ode na pregled. Mislio je da  gore od ovog nije mogao čuti. Samo reč TRANSPLATACIJA je bila strašna. Pored siromaštva u kojem je odrastao zar i ovo da ga strefi. Taman je krenuo da osvaja svet nauke. Pa odlazik u Ameriku da radi u poznatoj firmi. Svetla budućnost je pred njim, a sada doktor kaže da sa ovakvim srcem ne može da putuje i da se zamara.

Svet mu se srušio. 

- Doktore pomagajte! - zavapio je i briznuo u plač.

- Mihajlo uradiću sve što je u mojoj moći. Staviću vas na listu čekanja i daću lekove koji će koliko toliko sačuvati srce koje, a i ti moraš da se potrudiš da čuvaš to srce. Moraš promeniti način života.

- Da li ste vi zaljubljenik u nauku? - upita Mihajlo svog doktora.

- Pa naravno da jesam.

- E, pa da li biste mogli tek tako da stanete sa svim tim  što ste dosad radili, jer to vaše srce traži.

Doktor je shvatio šta je Mihajlo želeo reći. Ne bi to ni on mogao tek tako. 

Meseci koji su prolazili bili su manje dinamični. Mihajlo se trudio da radi manje i da dobije na vremenu, koliko je to bilo moguće. Mada sve mu je bilo teže. Bio je veliki napor i kada je prelazio od kreveta do kupatila. Srce je svakim danom bilo sve slabije. Firma sa kojom je potpisao ugovor mu je omogućila da dođe kada se izleči tako da mu je bilo koliko toliko lakše u svom ovom ludilu. Samo da se što pre nađe donator, bila je svakodnevna pomisao Mihajlova.

Jedno po podne zazvonio je mobilni, Mihajlo je video broj svog kardiologa. Ponadao se.

- Dobro veče Mihajlo. Imam sjajne vesti. Našli smo donatora za tebe. Krenuo je sanitet po tebe. Putuješ u Nemačku još noćas.

Mihajlu je došlo da skače od sreće. Uzeo je već spremljenu torbu i krenuo čim je začuo zvuk sanitetskog vozila koji mu je bio jako poznat.

 Mihajlo je dobio  srce i bilo je samo da prihvati organizam to srce. Operacija i oporavak su protekli dobro. Mihajlo je srce prihvatio i osećao se sjajno.

- Doktore čije je ovo srce? - upitao je jednog dana svog doktora.

- Znaš da ti to nesmemo reći po protokolu bolnice.

- Ali ja želim da znam.

- Dzaba! Ne možeš to da znaš - bio je doktor neumoljiv.

Dok se Mihajlo oporavljao u bolnici, upoznao je dosta sestara, tehničara.Voleo je da se druži sa osobljem bolnice. Niko mu to nije zamerao jer je bio duhovit mladić. Ali da su znali da se Mihajlo druži sa osobljem samo iz tog razloga da bi saznao ime svog donatora ne bi više bio omiljen u društvu.

I napokon saznao je sve potrebne informacije, samo da ode do sobe sa kartonima i ostalom dokumentacijom i saznaće. Čim se noć spustila, polako se izšunjao iz svoje bolničke sobe i otišao u arhiv da otkrije tu dobro čuvanu tajnu.

Slikao je karton za kojim je i tragao. Hteo je da otkrijem ko je donator i onda će se posvetiti svom životu i svojoj nauci.

Po izlasku iz bolnice, neki crv ga je kopkao. nije mogao da se smiri. Sede u auto i pravac u selo iz koga je devojka čije srce nosi. Dugo je posmatrao kuću. Video i ljude koji su izlazili ili ulazili, znao je da su u srodstvu sa devojkom jer su nosili crninu. Odluči da im priđe, ni sam nije znao zašto. Možda će ga oterati, možda i neće, ali imao je jaku potrebu da im priđe i zagrli ih.

Starija žena tužnog pogleda otvori ulazna vrata.

- Da li ste vi majka od Mine Nešković? Ja sam Mihajlo Lisović - žena je pobledela i zaljuljuljala se kao da će svakog časa pasti.

- Da - jedva je promucala.

- Mogu li da uđem?

- Da li znate da Mine više nema? - upitala je žena dok su joj tekle suze niz bledo lice.

-Znam! Jer ja nosim njeno srce.

Žena je nemo stajala i gledala u mladića ispred sebe, potom ga je privukla i zagrlila. Uvela ga je u malu roze sobu. Nije bilo potrebe objašnjavati da je to Minina soba. Bila je okićena njenim slikama. Slikama prelepe devojke, lepe kao anđeo.

- Kako se desilo? - posle poduže tišine upitao je majku.

- Sletela s puta. Kažu da su joj točkovi proklizali. Bila je učiteljica u susednom selu.

- Bila je prelepa. Žao mi je. Kakav splet okolnosti, ja sam ležao u krevetu i umirao od srca, a ona puna života nastrada.  Ona je umrla da bih ja živeo. Spustio je glavu na devojčin jastuk. Tek tada je postao svestan, da je neko morao da premine, da bi on živeo.

Gospđa ga drhtavom rukom pomilova po kosi.

- Nikada neću taj gubitak prežaliti, ali se nadam da ćeš ti biti dobar i pošten čovek i da će naša Mina živeti kroz tebe - te reči će Mihajla pratiti celog života.

U tišini su još dugo sedeli u njenoj sobi. Posle su se pridružili njen otac i brat.

Zatim su Mihajlo i njeni roditelji otišli na groblje.

Njen grob je krasio spominik Anđela raširenih krila spreman za let u plavetilo neba. Prekriven sa  puno cveća. Na ploči ugravirana slika nasmejane prelepe devojke. Devojke anđeoske lepote.

Mihajlo je sve to teško palo, shvatio je suštinu života i pošto je Minin život stao, ona nije mogla nastaviti projekat sa decom bez roditelja koji je započela, ali zato može on da nastavi njen proekat i svoj, da posećuje njene roditelje koji su mu postali druga porodica. Mininu sliku će nositi sa sobom kao amajliju, jer je Mina njemu darivala novi život.