петак, 05. април 2013.

ONO ŠTO SE NOVCEM NE MOŽE KUPITI

 Otac mu je renterijer, majka advakat. On razmaženi bogataški sin. Bio je hirovit još kao dete. Sve   bebisiterke koje su ga čuvale, posle kratkog vremena su davale otkaz.Otac i majka zauzeti svojim životom nisu mnogo marili za njega. Misli li su da novcem i skupim poklonima mogu da nadoknade ljubav i vreme koje neprovode s njim. Kada bi neko pozvao iz škole da se požali na Bojana, nikada ne bi bio saslušan. Jer Bojan je jednostavno bio savršeno dete.
 Godine su prolazile, a Bojanovi dečiji nestašluci su prešli u ozbiljne probleme. Naravno mama advokat je to rešavala na svoj način, a tata na svoj...
Kako je vreme prolazilo Bojanovi prohtevi su postajali sve veći i veći...
Jednu noć neko je uporno zvonio na vratima njihove prelepe kuće, Jelena je pospano ustala i besno gunđala što je probuđena od strane nezvanog gosta. Otvorivši vrata ugledala je dva namrgođena policajca.
-Dobro veče. Da li ste Vi gospođa Jelena, Bojanova majka?- Upita jedan od policajaca.
-Da, ja sam.-Odgovori Jelena drsko kao i uvek kada bi neko optužio njenog Bojana za nešto.
-Šta je sada uradio? Pričekajte tu, idem po novčanik pa ću vam platiti štetu.
-Gospođo ovaj put vam novčanik nije potreban.- Odbrusi joj uvređeno policajac i pomeri je u stranu da bi napravio mesta za ulazak u kuću.
Jelena ih začuđeno pogleda. Pogledom koji pita, šta je to, a da se novcem ne može platiti i popraviti.
-Gospođo probudite supruga.
-A zašto? Šta je Bojan uradio?
-Rekoh, probudite supruga!-Odbrusi joj policajac iznerviran njenim ponašanjem.
Dušana su probudili glasovi iz dnevne sobe. Ustao je vidno neraspoložen.
-Šta se dešava?-Upitao je sipajući piće u čašu i nepogledavši policajce koji su stajali u blizini vrata.
-Vaš sin je večeras u društvu dva druga, pod dejstvon narkotika, pretukao mladića ispred diskoteke u kojoj su se zabavljali.-Odgovori policajac.
-Dobro, platićemo!-Rekao je Dušan ispijajući piće kao da priča o komadu nameštaja, a ne o ljudskom životu.
-Mora ćete sa nama u stanicu. Čekamo vas ispred kuće dok se ne obučete.- Reče policajac izlazeći napolje zadovoljan što ih je ostavio onako zbunjene, da gledaju za njima.
Došavši u stanicu, kao i obično mama i tata su ga oslobodili uz obećanje da će ga odvesti na lečenje.
Porodica povređenog mladića nije podnela tužbu, jer nemaju novca za suđenje sa Bojanivom bogatom porodicom.
Bojan nije otišao na lečenje. Bojan je nastavio po starom...Sve dok jedne noci pod dejstvom alkohola i teških droga nije izgubio kontrolu nad volanom i prešavši u suprotnu traku udario u kamion koji mu je išao u susret.
Hitna je brzo stigla.
Video je svetla hitne pomoći kako trepere, mnogo ljudi oko auta, slušao ih je, ali ne i razumeo, onda je utonuo u tamu...
Probudio se priključen na aparate. Kapci su mu još teški, ponovo tone u san... Probudivši se ugledao je mamu kako sedi pored kreveta i po prvi put na njenom uvek našminkanom licu ugledao strah i suze.
Otac gleda negde kroz prozor iako okrenut leđima vidi se potištenost u njegivom držanju tela.
-Heeej...- Jedva čujno prošapta.
-Bojane!!!- Jednoglasno povikaše i potrčaše ka njemu i poljubiše ga.
Poljubili su me, začudio se Bojan....
-Šta vam se desilo, pa me ljubite, to vam nije navika?- upitao je ironično, onako kako im se uvek i obraćao u retkim trenucima koje su provodili zajedno.
Samo su ga nemo gledali. Tu tišinu je prekinuo doktor koji je ušao u pratnji policajca.
-Kako se oseća naš pacijent? Ovaj policajac će ti uzeti izjavu.
-Neće dugo trajati, samo par pitanja.- javi se učtivo policajaj prilazeći krevetu.
-Doktore zašto neosećam noge?- Upita ga Bojan.
-Kada si udario u kamion, od jačine udarca povredio si kičmu. Nismo mogli više ništa uraditi, ali imao si sreće. Živ si.
Jelena je bolno zaplakala i pomislila "ovo je ono što se novcem ne može popravoiti".
Bojan po izlasku iz bolnice otišao u manastir na lečenje. Više se ne drogira. Ostao je u manastiruu kome se lečio da pomaže onima kojima je pomoć potrebna, da ispreve svoji greške i da im njegov život služi za primer...