SARIN POVRATAK

Beograd... Voz staje uz pisak. Osetih na licu hladan decembarski vazduh. Polako izađoh iz voza i krenuh u neki novi život. I pored toliko ljudi oko mene, ja se osećam usamljeno. Krećem nogu pred nogu. Osećam strah, da li sam pogrešila što sam se vratila u rodni grad. Sa istim koferom, samo devet godina starija. Pahulje provejavaju, ljudi žure negledajući okićene izloge. Dočekuje se Nova godina sa nadom da će biti bolja. Grad oblepljen plakatima "DOČEKAJTE NOVU GODINU U DOMU KULTURE".  To me vraća u sećanje na moj dom, moju porodicu...
Doček te 1940-te, poslednja nova godina sa mojom porodicom. Došao je rat i odneo moje roditelje, moju braću. Mene jedinu preživelu uzela je ruska porodica bez dece. Dali su mi dom, ljubav, sigurnost, obrazovanje...
Hlada vetar me vraća u stvarnost. Rukom koje podrhtava od hladnoće i straha, stežem svežanj ključeva, drugom rukom stežem dršku kofera, iskrzalog vremenom, napunjenog uspomenama, odećom i nešto malo novca... Polako koračam i slušam kako škripi sneg pod mojim cipelama. Tako utonula u misli, dođoh i do ulice Vojvode Stepe. Ugledah svoju kuću oronulu, razbijenih prozora....
Otključavam kapiju. Škripi. Osećam strah kako raste, bude se uspomene. Stojim na vratima svoje kuće. Dvorište zaraslo u šiblje, tatin vinograd i mamin ružičnjak podivljali. Stola koji je bio u sred ružičnjaka  više nema. Telo mi i dalje podrhtava, mada mi je sada malo lakše. Načinila sam prvi korak. Niz lice mi klize suze. Teškim korakom pređoh preko dvorišta. Jedva otključah vrata. Zapuhnu me miris ustajalog vazduha. Kapija ponovo zaškripa. Trže me.
-Saro! Saro! Vratila si se!- Okrenula sam se i našla licem u lice sa našom bivšom komšinicom Verom. Plačući smo se zagrlile.
Godine su prošle od zadnjeg viđenja i mnogo toga se izdešavalo...
-Vratila sam se teta Vera!
-Saro, dete moje, jedva te prepoznah. Hajde kod mene, sama sam. Sin ima svoj stan. Bi ćeš kod mene dok ti ovo ne sredimo.- Pokaza rukom na unutrašnjost kuće.
Dugo u noć smo pričale. Ujutro me je probudio miris sveže kafe i peciva. I teta Verin glas.
-Saro dete hajde ustani da doručkujemo i da prionemo na posao!
-Hvala teta Vera. Kada bih ja to sama sve završila?
Dani su nam prolazili u radu, noći u priči i odmoru. Trebalo nam je dve pune nedelje da kuća i dvorište ponovo zablistaju.
-Teta Vera, hajde sada da popijemo kafu u mojoj kući!- S ponosom sam uskliknula.
Teta Vera se nasmejala i sela na škripavu stolicu.
-Moraćemo i nju nekako da sredimo i još posao da ti nađemo. Zamolila sam Savu da ti nađe nešto. Kaže da kod njega u firmi traže daktilografkinju. Javi se ti njemu odmah posle nove godine.
Prođe i doček sa teta Verom naravno, mojom jedinom prijateljicom.
Dobih posao. Dani su prolazili u obavezama na poslu i u kući i naravno u društvu teta Vere.
Vinograd i ružičnjak ozeleneše. Ptice veselo cvrkuću.
Nedeljno jutro okupano suncem izmami me u ružičnjak u kom sam nekada sa svojom porodicom ručala, smejala se, igrala s abraćom...
Sada sam sama...
Ipak ne zadugo!
 Sava me je zaprosio, na jesen je svadba. A dogodine ako Bog da ovim dvorištem će se oriti dečiji plač i smeh....