POGREŠAN IZBOR

Uh, opet ova dosadna kiša. pada tako sitno, prava jesenska kiša u sred proleća. Tako gunđajući u sebi, nogu pred nogu šetam ulicom i razgledam izloge. Dok oko mene užurbano ljudi hodaju sa željom da se što pre sklone sa ove dosadne kiše. Gledajući užurbane prolaznike i šarene izloge, zastadoh  ispred jednog izloga da malo bolje pogledam haljinu.  Divna haljina, pomislih u sebi. Krenuh da uđem u butik i na samim vratima sudarih se s nekim muškarcem. Podigoh pogled prema njemu i ugledah meni poznato lice. Za ruku je vodio ćerku.
-Ana! Ana odkud ti ovde?- Upita me Marko, smešeći se.
-Ćao, Marko.- Pružih mu ruku, a drugom rukom pomilovah devojčicu po kosi.
-Kako se zove ova lepa princeza?- Upitah malenu da bih sakrila lice od Markovih radoznalih očiju.
-Ana, a tata me zove "moja Anita".- Odgovorila je malena.
Pomislih, sruši ću se, dok se Mako samo nasmejao.
-Ana, odkud ti ovde?- upitao me je ponovo.
Ana? A nekada sam bila njegova Anita, pomislih u sebi i začudih se što nemam više nikakve emocije prema njemu.
-Dobila sam posao na  kardiologiji Kliničkog centra.
-Drago mi je Ana.
-A, kada si se ti vratio iz Švajcarske?-upitah ga čisto da bi nešto rekla.
-E,draga Ana vratio sam se sa malenom pre četiri godine. Sanja nas je ostavila, a mi smo bili prinuđeni da se vratimo i započnemo život ovde.
Začuđeno pogledah Marka.
-Kako ostavila?
-Pa lepo ostavila. Imala je druge planove, mi nismo bili u tim planovima njenog života. Sedam meseci posle porođaja jednostavno je otišla kod roditelja, a mi u Srbiju. Ana još imam stari broj. Nazovi pa da se vidimo i odemo na piće da se prisetimo naših lepih trenutaka.
Samo sam se nasmejala i rekla.
-Sve što je lepo kratko traje, a naše se završilo pre šest godina. Ćao Ana!-Okrenula sam se i pošla niz ulicu ostavivši Marka da zbunjeno gleda u moja leđa. To mi je izazvalo osmeh i vratilo u sećanje.
Ja treća godina fakulteta a Marko četvrta. Bili smo najlepši par. Jako se voleli i lepo slagali. Naša  ljubav je bila primer drugima. Po završetku studija Marko odlazi na specijalizaciju u Švajcarsku. kod dr. Milovanovica. Ja ostajem na četvrtoj godini. Svaki dan smo se čuli pozivima, porukama.. Razdvojenost nam je teško padala, ali sam živela za Markov povratak.
Jedno jutro spremajući se za fakultet, zazvoni telefon. Znala sam da je to moj Marko.
-Ana, ćao.- Ana? Ana, a uvek sam njegova Anita. Pomislih zbunjeno u sebi.
-Marko...
-Ana, moram da ti kažem, žao mi je , ali moramo da raskinemo. Bilo nam je lepo, ali sve što je lepo kratko traje. Nađi nekog drugog, zaslužuješ boljeg od mene. Ja sam se zaljubio u doktorovu ćerku Sanju. Venčaćemo se, trudna je. Dobiću stalan posao ovde, neću se više vraćati u Srbiju. Zdravo Ana!-Veza je pukla.! Bila sam šokirana, nisam imala snage ni da zaplačem....
Kapi kiše koje su sve jače udarale u moj kisobran, vratiše me u stvarnost.
Drago mi je što sam ga srela, jer sada znam da nista više prema njemu ne osećam i mogu nastaviti daslje... Samo sažaljenje, jer ko visoko leti nisko pada...