Tog nedeljnog popodneva dok sam završavala oko ručka i razmišljala koji kolač da napravim mojim najdražima iz misli me prenu veseli dečiji glasić i duboki muški glas. Stigle su moje dve najveće ljubavi u društvu moje prve prijateljice teta Vere, a sadašnje svekrve. Brzo uzeh krpu da obrišem ruke i izađem u dvorište da ih što pre zagrlim i poljubim. Jeste da su bili odsutni svega dva časa, ali svaka odsutnost od njih mi je kao večnost.
-Najdraži moji jeste li se lepo proveli na Kalemegdanu? - upitah ih uzimajući i naručje moju voljenu ćerku Kristinu. Njeno rumeno lice i sjajne okice su bile dovoljan znak da im je šetnja Kalemegdanom bila zabavna.
-Draga snajka bilo nam je lepo i pored toliko trčanja za ovim našim malim anđelom.- Nasmejano, ali umorno reče teta Vera spuštajući se u ležaljku u ružičnjaku.
-Saro nedostajala si nam.- Prošapta Sava ljubeći Kristinu i mene u obrazčić.
-Drugi put cu ići sa vama... Vi se odmorite još malo, a ja odoh još kolač napraviti.
Zamesih kolač i setim se da će nam za mesec dana biti treća godišnjica braka. Kako je vreme brzo prošlo. Tri godine sreće...
A samo pre četiri godine s koferom u ruci stajala sam na peronu i razmišljala da li sam pogrešila što sam se vratila u rodni grad... Sada znam da nisam.
Iz razmišljanja me trže škripa ulaznih vrata, ovog puta me to nije uplašilo nego nasmejalo.
-Saro, gde si ti odlutala. - Upita teta Vera ulazeći u kuhinju.
-Setila sam se svog povratka i pitanja koje me je tada mučilo, da li sam pogrešila vrativši se u rodni grad...
-Sada znaš da nisi.- Zagrli me nežno teta Vera.
-Znam, znam da nisam.
-Jel mogu ja ovo da nosim u ružičnjak ?-Upita pokazujući rukom na servis za ručavanje.
-Slobodno nosi, sve je gotovo.
Utom se na vratima pojavi Savo za ruku vodeći Kristinu.
-Moram kasnije da podmažem ova vrata, a sada bi mogli da jedemo, mi smo mnogo gladni.
Teta Vera iznese tanjire za sto, ja činije sa hranom i sedoh za sto sa svojom porodicom.
-Pa da vam kažem da će ova porodica za sedam meseci biti uvećana za još jednog člana.
Sreća na licu mog voljenog muža bila je neopisiva, a ništa manje ni kod Kristine i teta Vere.
-Mama, mama hoću seku.
Svi smo se nasmejali na njenu izjavu...
I rat koji sve uništava, nije mogao da uništi ovaj ružičnjak u kome se veoma mnogo sreće doživljava...
-Najdraži moji jeste li se lepo proveli na Kalemegdanu? - upitah ih uzimajući i naručje moju voljenu ćerku Kristinu. Njeno rumeno lice i sjajne okice su bile dovoljan znak da im je šetnja Kalemegdanom bila zabavna.
-Draga snajka bilo nam je lepo i pored toliko trčanja za ovim našim malim anđelom.- Nasmejano, ali umorno reče teta Vera spuštajući se u ležaljku u ružičnjaku.
-Saro nedostajala si nam.- Prošapta Sava ljubeći Kristinu i mene u obrazčić.
-Drugi put cu ići sa vama... Vi se odmorite još malo, a ja odoh još kolač napraviti.
Zamesih kolač i setim se da će nam za mesec dana biti treća godišnjica braka. Kako je vreme brzo prošlo. Tri godine sreće...
A samo pre četiri godine s koferom u ruci stajala sam na peronu i razmišljala da li sam pogrešila što sam se vratila u rodni grad... Sada znam da nisam.
Iz razmišljanja me trže škripa ulaznih vrata, ovog puta me to nije uplašilo nego nasmejalo.
-Saro, gde si ti odlutala. - Upita teta Vera ulazeći u kuhinju.
-Setila sam se svog povratka i pitanja koje me je tada mučilo, da li sam pogrešila vrativši se u rodni grad...
-Sada znaš da nisi.- Zagrli me nežno teta Vera.
-Znam, znam da nisam.
-Jel mogu ja ovo da nosim u ružičnjak ?-Upita pokazujući rukom na servis za ručavanje.
-Slobodno nosi, sve je gotovo.
Utom se na vratima pojavi Savo za ruku vodeći Kristinu.
-Moram kasnije da podmažem ova vrata, a sada bi mogli da jedemo, mi smo mnogo gladni.
Teta Vera iznese tanjire za sto, ja činije sa hranom i sedoh za sto sa svojom porodicom.
-Pa da vam kažem da će ova porodica za sedam meseci biti uvećana za još jednog člana.
Sreća na licu mog voljenog muža bila je neopisiva, a ništa manje ni kod Kristine i teta Vere.
-Mama, mama hoću seku.
Svi smo se nasmejali na njenu izjavu...
I rat koji sve uništava, nije mogao da uništi ovaj ružičnjak u kome se veoma mnogo sreće doživljava...
Нема коментара:
Постави коментар