U ognjištu vatra pucketa, dok spolja dopire fijuk vetra. Starac sedi pored ognjišta i žaračem žara vatru, kao da se igra. Zamišljen je. Negde je daleko u mislima odlutao.
-Živoje, o čemu li razmišljas? 'ajd sedaj za astal, o'ladiće se krompiri, a kada su 'ladni ničemu ne valjaju.- iz misli ga trže Pero koji je već sedeo za stolom.
Komšija Pera i on su išli zajedno u školu, oduvek su dobri prijatelji...
-Ne mogu Pero. Nešto nisam gladan. Jeo sam kući.
-'ajde, 'ajde Živoje! Ne budali, nego sedaj ovamo!- bio je uporan Pero, a znalo se da kada Pero navali ne zna da odustane.
Živoje sede za sto, nekako tiho, odsutno...
-'ajde Živoje jednu, vidiš da deca čekaju.
Deca se malo promeškoljiše na svojim stolicama. Užarenim pogledom su pratila deda Živojin svaki pokret.
-Veliš jednu, a?
-'ajde, 'ajde jednu priču nam ispričaj!- počeše ga i deca moljakati.
-Molim te deda! Samo jednu, pa makar i kratku.- nežnim glasićem se javi Milena, najmlađa od sve Perine unučadi.
-Jedne zime, kada sam ja još mlad čovek bio...- počeo je deda nekako otežući kao da se dvoumi da li da im priča ili ne.
- U februaru, kada je najjača zima, fijuču vetrovi, huču sove, zavijaju vuci, mačke mjauču kao mala deca. Pa i ne znaš da li je dete ili mačka. Noć sama po sebi strašna. Moja Dobrila hrče u krevetu, ja još budan, nikako da se namestim pa da i ja zaspim. U tom mom okretanju trže me lupanje na vrata. Ma, mora da je Šarov, ladno mu pa grebe i lupa na vrata. Lupanje je bilo jače i jače. Ustanem ja već jako ljut na Šarova i otvorim vrata kada tamo stoji nepoznati čovek. Sav promrzao. Ne može ni usta otvoriti da se javi, koliko je promrzao. Uvedem ga ja u kuću i ne razmišljajući kako je uspeo čitav proći pored Šarova. Taj nikog ne pušta, besan Šarov.Stavih ga da sedne odmah do vatre, sipah mu čaj i čorbu što je ostala od večere, odsekoh poveći komad leba. Ćuti čovek i jede kao da danima nije jeo.
-Jel mogu da zanoćim kod tebe, a sutra ću put pod noge?- progovori između zalogaja.- Ja sam Nikola. Vraćao sam se iz jednog manastira podno Ljubovije. Uhvatila me oluja, poterali vuci. Vuci mi konja rastrgaše, jedva ja živu glavu izvukoh.
- Lezi ti tu. Ima mesta. 'de ćeš napolje po ovom kijametu.- rekoh mu. Fin čovek deluje, a mene ne može prevariti čovek tako lako. Vidi se ljudima u očima ko je dobar, a ko je zao.
Leže Nikola na slamaricu i ćuti. Ja sedim na stoličici i gledam ga, pitam se koja je njega muka naterala da pođe po ovakvom vremenu na put...
-Znaš pobratime, moja žena boluje, dece nemamo... - počeo je Nikola da pripoveda, kao da mi je misli pročitao. - Rekoše mi za ovaj manastir, pa pođem ti ja u manastir. Tamo sam bio dva dana, molio se zajedno sa monasima, kažu mi monasi da će ozdraviti i decu mi roditi. Kome svoj imetak da ostavim... Ako bude tako, za kuma bih te uzeo, ti si mi život spasio.
-Nemoj tako pobratime, ljudski je priteći čoveku u pomoć.- rekoh ja skromno.
-To je sudbina. - reče Nikola tiho, pa nastavi glasnije.
-Zorom sam ja krenuo, nego izgubio sam se u ovom kraju. Sneg pao, sve zabelio, ni put se ne vidi. Sve mi isto, pa se izgubio.
U divanu jutro dočekasmo. Dobrila mu jelo za put spremila, dadoh mu moju kobilu. Rekao je da će se vratiti i odužiće se. Ma i ako ne vrati nema veze, alal mu...
Lepo je pomoći čoveku u nevolji. Dobro se dobrim vraća. Pomozi i ne meri pomoć, sve će ti se nadoknaditi jednog dana. Tako su mene moji stari učili.
Prošlo ti od tada pa Boga mi više od tri godine. Jutro lepo, sunčano, ptice cvrkuću... Dobrila okopava baštu. Ja sečem i cepam drva. Spremamo slavu Đurđevdan.
-Domaćine, domaćine!!!- razvikao se neko. Pogledam ja preko plota, kada ono moj pobratim Nikola. Vodi moju kobilu Belu od koje sam se bio i oprostio.
-Kume! Ooo kume moj! Ja te došao zvati za kuma i javiti da ti se kumče rodilo! Vraćam ti kobilu Belu i poklanjam ovu mladu kobilu Zorulu, kao poklon za kumstvo.
Suze mi potekoše. Kakav pošten čovek. Kumstva vredan.
-Neka ti je kume sa srećom! Lepo ti onda reče da je sudbina. Bogme, jeste sudbina.
Proslavismo mi novo kumstvo. Pili, jeli, slave slavili. Poštujemo jedan drugod i deca nam se okumiše.
- Nekada su se kumovi birali tako što bi otac na sred raskršća stavio dete i ko prvi naiđe i podigne dete taj je odabran za kuma. Bog pa kum!!! Poštuje se kum više nego brat- Završi svoju priču deda Živoje i ustade od stola. Sede pored ognjišta i zagleda se u vatru, kao da smišlja novu priču....
-Živoje, o čemu li razmišljas? 'ajd sedaj za astal, o'ladiće se krompiri, a kada su 'ladni ničemu ne valjaju.- iz misli ga trže Pero koji je već sedeo za stolom.
Komšija Pera i on su išli zajedno u školu, oduvek su dobri prijatelji...
-Ne mogu Pero. Nešto nisam gladan. Jeo sam kući.
-'ajde, 'ajde Živoje! Ne budali, nego sedaj ovamo!- bio je uporan Pero, a znalo se da kada Pero navali ne zna da odustane.
Živoje sede za sto, nekako tiho, odsutno...
-'ajde Živoje jednu, vidiš da deca čekaju.
Deca se malo promeškoljiše na svojim stolicama. Užarenim pogledom su pratila deda Živojin svaki pokret.
-Veliš jednu, a?
-'ajde, 'ajde jednu priču nam ispričaj!- počeše ga i deca moljakati.
-Molim te deda! Samo jednu, pa makar i kratku.- nežnim glasićem se javi Milena, najmlađa od sve Perine unučadi.
-Jedne zime, kada sam ja još mlad čovek bio...- počeo je deda nekako otežući kao da se dvoumi da li da im priča ili ne.
- U februaru, kada je najjača zima, fijuču vetrovi, huču sove, zavijaju vuci, mačke mjauču kao mala deca. Pa i ne znaš da li je dete ili mačka. Noć sama po sebi strašna. Moja Dobrila hrče u krevetu, ja još budan, nikako da se namestim pa da i ja zaspim. U tom mom okretanju trže me lupanje na vrata. Ma, mora da je Šarov, ladno mu pa grebe i lupa na vrata. Lupanje je bilo jače i jače. Ustanem ja već jako ljut na Šarova i otvorim vrata kada tamo stoji nepoznati čovek. Sav promrzao. Ne može ni usta otvoriti da se javi, koliko je promrzao. Uvedem ga ja u kuću i ne razmišljajući kako je uspeo čitav proći pored Šarova. Taj nikog ne pušta, besan Šarov.Stavih ga da sedne odmah do vatre, sipah mu čaj i čorbu što je ostala od večere, odsekoh poveći komad leba. Ćuti čovek i jede kao da danima nije jeo.
-Jel mogu da zanoćim kod tebe, a sutra ću put pod noge?- progovori između zalogaja.- Ja sam Nikola. Vraćao sam se iz jednog manastira podno Ljubovije. Uhvatila me oluja, poterali vuci. Vuci mi konja rastrgaše, jedva ja živu glavu izvukoh.
- Lezi ti tu. Ima mesta. 'de ćeš napolje po ovom kijametu.- rekoh mu. Fin čovek deluje, a mene ne može prevariti čovek tako lako. Vidi se ljudima u očima ko je dobar, a ko je zao.
Leže Nikola na slamaricu i ćuti. Ja sedim na stoličici i gledam ga, pitam se koja je njega muka naterala da pođe po ovakvom vremenu na put...
-Znaš pobratime, moja žena boluje, dece nemamo... - počeo je Nikola da pripoveda, kao da mi je misli pročitao. - Rekoše mi za ovaj manastir, pa pođem ti ja u manastir. Tamo sam bio dva dana, molio se zajedno sa monasima, kažu mi monasi da će ozdraviti i decu mi roditi. Kome svoj imetak da ostavim... Ako bude tako, za kuma bih te uzeo, ti si mi život spasio.
-Nemoj tako pobratime, ljudski je priteći čoveku u pomoć.- rekoh ja skromno.
-To je sudbina. - reče Nikola tiho, pa nastavi glasnije.
-Zorom sam ja krenuo, nego izgubio sam se u ovom kraju. Sneg pao, sve zabelio, ni put se ne vidi. Sve mi isto, pa se izgubio.
U divanu jutro dočekasmo. Dobrila mu jelo za put spremila, dadoh mu moju kobilu. Rekao je da će se vratiti i odužiće se. Ma i ako ne vrati nema veze, alal mu...
Lepo je pomoći čoveku u nevolji. Dobro se dobrim vraća. Pomozi i ne meri pomoć, sve će ti se nadoknaditi jednog dana. Tako su mene moji stari učili.
Prošlo ti od tada pa Boga mi više od tri godine. Jutro lepo, sunčano, ptice cvrkuću... Dobrila okopava baštu. Ja sečem i cepam drva. Spremamo slavu Đurđevdan.
-Domaćine, domaćine!!!- razvikao se neko. Pogledam ja preko plota, kada ono moj pobratim Nikola. Vodi moju kobilu Belu od koje sam se bio i oprostio.
-Kume! Ooo kume moj! Ja te došao zvati za kuma i javiti da ti se kumče rodilo! Vraćam ti kobilu Belu i poklanjam ovu mladu kobilu Zorulu, kao poklon za kumstvo.
Suze mi potekoše. Kakav pošten čovek. Kumstva vredan.
-Neka ti je kume sa srećom! Lepo ti onda reče da je sudbina. Bogme, jeste sudbina.
Proslavismo mi novo kumstvo. Pili, jeli, slave slavili. Poštujemo jedan drugod i deca nam se okumiše.
- Nekada su se kumovi birali tako što bi otac na sred raskršća stavio dete i ko prvi naiđe i podigne dete taj je odabran za kuma. Bog pa kum!!! Poštuje se kum više nego brat- Završi svoju priču deda Živoje i ustade od stola. Sede pored ognjišta i zagleda se u vatru, kao da smišlja novu priču....
Divno :)
ОдговориИзбриши