Stojim na stanici i čekam autobus koji kao i obično kasni. Na stanici smo samo ja i jedna pognuta baka koja prodaje cveće. Nisam znala koje je cveće u pitanju, ali vidim da je lepo. Mora da su neke jesenje ruže ili tako nešto. Razmišljala sam o cveću samo da mi prođe vreme u čekanja autobusa.
Baka koja je sedela na metalnoj klupi i gleda u svoje vrhove cipela koje su iskrzane od dugog nošenja, podiže pogled i zagleda se u mene.
-Devojčice, hoćeš li da kupiš zimske ruže i lepe kate?- upita me stara žena, nekako tiho da sam jedva razumela i šta mi je rekla.
-Pa, ne znam šta da radim sa buketom, jer idem u školu.-odgovorih joj vadeći novčanik iz torbe.-Ali nema veze snaći ću se ja već. Koliko košta buket?
-Dvesto dinara.-reče baka.
Pružih novčanicu i spazih u bakinim očima suze.
-Da li vam je dobro? Mogu li nekako pomoći?-Upitah je.
-Hvala devojčice. Ja ti zivim tamo na brdašcu.- pokaza rukom prema brdašcu na kome se vidi nekoliko kućica.
-Tamo imam kuću i malo bašte pa ja posadim sebi nešto povrća, a i cveća. Cveće prodajem, a i povrće prodajem. Sama sam nemam decu, nisam se nikada udavala. Sada mi je teže ostarila sam, nisam više sposobna. Stigla jesen i spremanje zimnice, a ja sama pa se brzo umorim. Mada dođe meni komšinica pa mi pomogne, pa malo posedimo i porazgovaramo, pa prođe nekako vreme. a kada nemam dinara ja se spustim ovde i prodajem cveće, papriku, luka, ma svašta prodajem da preživim. Stara sam ja, već sam i onemoćala. Neće noge da me služe kao kada je čovek mlad i oči slabije vide. Teško je biti star i sam. Mnogi o tome ne misle, a kada počnu bude kasno.
U tom je i autobus došao, sela sam na prvo slobodno sedište okupirana mislima na staricu. Hladan jesenji dan a ona sedi oskudno obučena i prodaje cveće i dunje. Dunje me uvek podsete da je jesen stigla, a i na neka davna prošla vremena kada su naše prabake u jesen ukrašavale dunjama svoje sobe.
Нема коментара:
Постави коментар