четвртак, 06. фебруар 2014.

KICOŠ

Okačene male petrolejske lampe oskudno bacaju svetlost po sivoj seoskoj kafani. Sivoj od duvanskog dima i od stare peći, koja sa svakim  udarom vetra izbaci dim kao da želi da najavi ranu zimu.
Za svakim stolom sedi troje, četvoro. Neki igraju anjc, neki tablić, neki vode dokone razgovore...
Svako sa svojim društvom skraćuje ove besposlene jesnje večeri....
Žagor prekinu otvaranje vrata i talas hladnog vazduha. Na vratima stoji Đorđe, poznati seoski Kicoš.
Nasmejan kao u uvek jednim pozdravom pozdravi celu kafanu.
-Kelner, vino za celu kafanu!- kao i uvek časti sve prisutne. 
-Kicošu, ade, sed vamo!- iz ćoška se javi Mića.
-Ooo, kume, već si došo,a? Daj bokal za kuma i mene.
-Vid ga trči, sipa, zna baraba imaće dobar bakšiš.-sprda se Mića.
Kelner se pravi da ne čuje, bolje nego da kaže nešto pa da razljuti Kicoša, onda ne samo da bi ostao bez bakšiša već ko zna šta bi se još desilo. Kicoš je preke naravi, kad ga naljute tad krši i lomi sve od stola do čoveka. 
Vrata se otvoriše uz dobo poznat zvuk stakala na čađavim vratima.Boža i Spasoja udjoše, polako se provukoše između stolova. Videlo se da su pod cugom.
Ovo neće izaći na dobro, proleti krz glavu kelneru, biće neka nevolja, nek nam je Bog u pomoći.
-Kelner, daj vino.- oglasi se Boža.
-A, joj al je dosadno. nema brate, nikakve akcije.
-A šta bi ti Kicošu? Da lovimo duhove?-prugljivo upita Mića.
Bža i Spasoja se grohotom nasmejaše i u glas dobaciše.
-Ko sme u lov na duhove?
-O, pa Mićo viš kak si pametan-Grohotom se nasmeja Kicoš.
Cela kafana se nasmeja, Mići ne bi to pravo.
-Pa, kad si tako hrabar ajd ti u lovi jednog duha.- smeje se Mića jer on je jedini koji se smeo suprotstaviti Kicošu
-Šta naglabaš tu, šta ima da ja nesmem.-razljuti seKicoš.
-Samo kažem..
-Nemaš ti šta da kažeš.
-Šta se svađate?-umeša se Boža.
-Ne svađam se samo vodim razgovor- podrugljivo se brecnu Kicoš.
Nasta tajac. Zaćuta cela kafana, samo se čuje puckanje drva u peći i zveckanje čaša koje kelner pere. Svi čekaju šta će se dalje desiti.
-Ajd der, derani da vas vidim ko sme otić na groblje kod pokojnog Peje i zabosti u grob nož?-Povika Kicoš izvlačeći svoj nož iz čizme.
Ćute. niko glasa da prozbori.
-A, zašto baš kod Peje?- oglasi se Spasoja koji jedva presta sa smehom.
-Zato što je zadnji umru, budalo nepismena.
-A ti si mi baš pismen, ko i ja si jedva završio četvorogodišnju.-uvređeno se brecnu Spasoja.
-Nije sve u školi, već brate ja imam šlifa, ja sam poznati kicoš i to naširoko, a to znači da sam dasa i bez škole.-sprdao se Kicoš aludirajući na Spasojin izkrzani mantil..
-Dosta više, nebulazite dzaba!- Mićin glas odjeknu kafanom.
Tišina nasta, al nezadugo.
-Štaje šuše seljačke, ne smete a? Znao sam ja to!-Podsmevao se pijani Kicoš.
-Ajd ja ću, samo da vam pokažem da nema tu nikakve mudrosti. Ko ide sa mnom?
Ustade cela kafana. Kicoš uze nož i pođe preko praga. Svi za njim pođoše kao da ih vodi nevidjiva ruka.
Došavši do malog seoskog groblja koje je nešto malo osvetljvao pun mesec jedva probijajući se kroz gustu maglu.Mesečina je nekako zlokobno padala po dikojem spomeniku. Kicoš sigurnim korako zakorači na grobljansku stazu. Okrenu se i pogleda svoje pratioce i još jednom baci podrugljiv osmeh.
Laganim korakom krenuo je napred. Svi su ćutali i gledali za njim dok ga nije zaklonila magla, gusta da se po njoj moglo pisati. Čulo se samo disanja i cvokotanje zuba, da li od hladnoće ili od straha, to više nije bilo bitno.
Nekoliko metara od njih ponosni Kicoš okretao se oko sebe tražeći Pejin grob.
-Našo sam Peju. Sad ću da zabodem nož a vi dežurajte do jutra pa kad se petli oglase vi dođite i vidite nož, samo ga izvucite i donesite mi ga. Volim taj nož.
Nekoliko sekundi tišine. 
-Gotovo je, beite ustadež sad et vam Peje.- podbadao je iz groblja Kicoš. 
Već su imali dovoljno straha da im nije bio potreban ljudski krik koji je dolazio iz groblja. Znali su da je Kicoš, ali strah je strah, put pod noge i kud koji se razbežaše.
Noć je svakom prošla onako kako sam zna. Jutro su dočekali budni, svako u svojoj kući. Posle doručka kao po nekom dogovoru krenuli su u kafanu, da čuju ko će ići vaditi nož. Za nekoliko minuta kafana je bila puna.Samo ovog puta ne tako bučna. Nije bilo galame.
-Evo ja ću ići pošto je i bila moja sprdnja.-Oglasi se Mića.
Niko se nije protivrečio, jer sve ih je bio strah.
Čudna povorka krenu put groblja. Ljudi i žene koji su ih sretali u čudu su ih zagledali i gunđali sebi u bradu nešto.Povorka polako stže do groblja. Mića se osmeli i krenu u groblje, ali eto ga nazad sav bled.
-Kicoš..-prošapta mucajući.
-Šta Kicoš?-upita neko iz mase.
-Kicoš... Tamo... Kicoš tamo leži.- s mukom prozbori.
-Mrtav?- opet se začu neko iz mase.
-Da!- prošapta Mića- Zovite žandarme!
Nekoliko njih otrča do sela, a ispred groblj ostadoše Kicošovi verni drugari Mića, Boža i Spasoja.
Ubrzo se iz sela dovezoše žandarmi na šinskim kolima u pretnji starog seoskog lekara i crkvenjaka. Tiho uđoše u groblje, kao da nežele da remete mir upokojenih.
Vreme je prolazilo sporo, minuti kao sati....Okupilo se dosta ljudi. Neki radoznali, neki skrhani bolom..Došao je čak i Kicšov otac, lica okamenjenog bolom.
Iz magle se počeše nazirati žandarmi noseći na nosilma prekriveno telo. Znali su svi da je to Kicoš. Tišinu su zaparali uzdisi i jecaji...
-Šta se desilo?-Mića upita žandarma.
-Šta? Nesrećan slučaj, eto šta. Vi mladi pusti, mislite sve se može! Eeee, deco moja. Kada je zabio nož u zemlju nije onako pijan video da je probio kraj svog mantila i kada krenu da ustane verovatno je osetio da 
ga nešto vuče. Mučenik je pomislio da je Pejo, pa mu puklo srce od straha.-ukratko objasni.
Dani su sporo prolazili razvlačeći se kao stara izrađena raga.U kafani svakim danom u tišini igrao se anjc, tablić...
Samo u ćošku te čađave kafane sedela su tri mladića svako u svojim mislima. Nisu ih ništa pitali, jer znali su kakv krst sudbine nose na svojim još nejakim plećima. Nisu ih ni osuđivali, jer i sami su znali da su delom krivi za smrt svog druga..
Samo je sveštenik govorio kad god bi ih video, ko se vatrom igra opeče se, ko remeti mir upokojenih ubrzo im se i sam pridruži...
Godine su prolazile događaj je zamro u narodu, ali ne i kod Miće, Bože i Spasoje koji su svojim sinovima dali ime Djordje u spomen Kicošu.