Danima sam razmišljala kako da saopštim roditeljima svoju odluku. Znala sam da neće prihvatiti. Da će se oštro protiviti. Vežbala sam govor, ali ni jedan nije bio dovoljno dobar. Odlučila sam da im za večerom saopštim bez ikakvog uvoda pa šta bude. Kako se večera približavala tako je u meni rasla nesigurnost. Neki nemir se uvukao. Strah. Kada sam ušla u trpezariju svi su već sedeli na svojim mestima za velikim trpezarijskim stolom. Sedoh i ja na svoje mesto. Sestra me zvanično pogledala kao da mi pokušava dati snagu koju sam uz put izgubila.
- Pa - malo sam se nakašljala da bi povratila glas, jer mi smo patriotska porodica, strogih pravila - ja bih vam nešto rekla, ali...
- Reci šta je bilo - otac me prekinu, Pa me još gore zbuni.
- Ovo na drugi način ne mogu saopštiti sem jednostavno da vam kažem, udajem se.
Svi za stolom su zastali sa večerom gledajući u mene kao u pozorišnu predstavu.
- Stvarno?! A za koga to? Valjda treba da ga dovedeš da ga upoznamo pa onda da se odlučiš na udaju - otac me pogledao mrko i grubim glasom prokomentarisao, dok su ostali ćutali.
- Pa to i jeste problem. Dovešću ga ja kada mi obećate da ga nećete isterati iz kuće.
- Molim!? - svi u jedan glas se javiše kao po nekom dogovoru.
- Udajem se i tačka. Volim ga, a i on mene. Znate on je migrant iz Sirije, ali ostaće u Srbiji i uzeće moju veru i moje prezime. Vi nemate muške naslednike, a nema ni stric, a baba i deda žele da se nastavi naša loza - u jednom dahu sam sve izgovorila jer drugačije ne bih ni mogla.
Za stolom je vladala grobna tišina. Svi su se zgledali u neverici.
- Možeš odmah da izađeš iz kuće. To nećemo dozvoliti.
- Ali tata zašto? Pa zar ti nije moja sreća bitna?!
- Ne! Rekao sam ne - ustao je od stola i otišao u dnevnu, posle njega su ustali i baba i deda svima je večera presela.
- Mama - moj glas i pogled su je molili za podršku.
Mama je odmahnula glavom. Znam da će biti na mojoj strani, samo kada je prođe prvi šok.
Ustadoh i ja pa pođoh za njima u dnevnu sobu.
- Kada želite da ga dovedem?
- Ti to ozbiljno - moj deda kao da nije video da ozbiljnija ne mogu biti.
Svi pokušaji da ih uverim da radim pravu stvar su bili uzaludni. Pokupila sam se i otišla u svoju sobu.
Za doručkom niko nije pričao sa mnom, a ja sam ostala pri svom.
- Danas kada se vratim sa posla dovešću ga sa mnom.
- Bolje se spakuj odmah ako misliš da se udaš za migranta - tata je bio toliko grub, prosto neprepoznatljiv.
-Deda, bako. Maama...- da li me neko čuje?
-Dosta - moj deda koji je do sada ćutao viknuo je glasom od koga me uhvatila jeza. Pogled mu je bio hladan da bi zaledio i okean - Dosta! Majo ako želiš njega izgubićeš porodicu. Migrant neulazi u našu kuću kao član porodice i tačka.
- Onda ću ja da odem sa njim. Naćićemo stan. Imam posao i mogu da se snađem. Onda vi gubite mene.
- On ili mi - moj tata je posle ove izgovorene rečenice izašao napolje.
- Ja ga volim i trudna sam - više nisam mogla da zadržim suze. Briznula sam u plač.
- Pokupi svoje stvari i idi!
-Dobro! Idem - okrenula sam se u pravcu svoje sobe. Mama mi ne može pomoći jer ne sme, sestra isto. Uzela sam ranac i potrplala samo osnovne stvari, kada nađem smeštaj vratiću se po ostatak.
Sa rancem na leđima sam izašla u prohladno, maglovito jutro. Sada sam i sama migrant, a do sada sam njima pomagala, a sada meni treba pomoć.
Danima smo Ali i ja sa rančevima na leđima hodali gradom u potrazi za smeštajem. On migrirao iz svoje zemlje, dok su mene odbacili i osudili zbog zabranjene ljubavi.
Нема коментара:
Постави коментар