UVOD U KNJIGU

PRIČE PORED OGNJIŠTEA 

Vatra u ognjištu ne gori samo da zagreje kuću.

Ona diše, pamti, pati i greje, držeći porodicu na okupu. Pamti glasove, tišine i korake koji dolaze, ali i one koji se nikada niće vratili.

Uz ognjište su se pripovedale  priče. Tu su suze padale tiho. Pored vatre su deca učila šta znači pripadati. Učila su kako treba davati onima koji nemaju, kako se deli i kad se ima malo. Učila su da moraju znati ko su im preci i odakle potiču, jer samo tako mogu znati kuda treba će ići.

Ove priče nisu nastale da bi bile savršene. Nastale su da bi ostale. Kao žar koji tinja i kada se vatra ugasi.

Ako ih čitaš polako, možda ćeš u njima prepoznati i svoje ognjište.

I sebe.

S.T.A.

ČEKAJUĆI AUTOBUS

Čekajući autobus koji nikako da stigne priđe mi dečko sa pitanjem "imate li upaljač" kulturno klimnuh glavom dodavajući mu upaljač.

-Gde idete ako smem da pitam?-upita nepoznati.

Pogledah ga u neverici" kakva drskost i odakle njemu da ću mu reći gde idem. Svašta"! Pomislih u sebi i nastavi da gledam u pravcu odakle mi treba stići prevoz.

-Što nećete da kažete dge idete?!

-A, zašto bih ja Vama rekla gde idem? Glupo pitanje.

-Pitam, jer možda idemo u istom pravcu. Čekam taksi pa ću vas odvesti da nepokisnete.

On i dalje priča. Pa da li je moguće da na mene uvek neka budala naleti?! Okrenuh se da ga malo bolje pogledam. Lepo obučen, crni kaput do iznad kolena, fino sređena brada, malo duža kosa, ali uredna, kožne cipele i aktovka u ruci. Dečko poslovnog izgleda. 

-Hvala, ali idem autobusom.

-Ja ću vas odvesti.-on je i dalje pričao.

-Ne, idem autobusom.- odbrecnuh se na njega ne bi li shvatio da smara.

-Zar ćete odbiti dzentlamensku ponudu? Ja ću onda biti tužan.

- Stvarno ćete biti tužni?! Baš mi je žao, ali ja nisam nevladina organizacija za ugrožene i napuštene likove.- Tolika ironija u mom glasu i mene je samu iznenadila, ali nepoznatog je nasmejala. Počinje da me nervira.

-Da, odbiću vašu velikodušnu ponudu.! Idem autobusom i nemojte biti dosadni. Nađite  nekog drugog pa smarajte.-povišenim glasom sam mu dala do znanja da je razgovoru kraj.

U tom ntenutku naiđe i moj autobus. Koraknuh ka vratima i začuh glas nepoznatog.

-Ali imao sam dobre namere.

Nasmejah se jer postao je tako jadan, ali nesuzdržah se da mu neodgovorim.

-Ma, jebi se ti i tvoja dobra namera, odoh ja autobusom!

• U autobusu sem vozača i mene nikog nije bilo pa sam mogla opušteno da se nasmejem nepoznatom i "njegovoj dobroj nameri".

NIKAD NE RECI NIKAD

Rekla sam nikad! Rekla sam "ma daj to je nemoguće"
Rekao je "Jesi li sigurna? Moguće je, moguće," Na njegove reči, rekla sam "kako da ne" i nasmejala se...
Tako nešto sam držala pod kontrolom, nisam padala na muške čari, padali su oni na moje. Bila sam neko ko voli se igrati, dok nisam upoznala njega. Ljubav mi je bila nepoznata i nepotrebna.
Ali "to nešto" ne bira trenutak, mesto, vreme.. samo se desi. Dođe tako nepozvano i udari kao grom iz vedra neba.
On je bio svoj, nije pripadao nikom. To sad i nije bitno, bitno je da sam se igrala vatrom i opekla se.
Bio je veći igrač od mene i nije pao na moje čari, a ja na njegove jesam.
I sada sa  pićem u ruci slušam pesme i utehu tražim u priči sa drugaricom. U priči o njemu.
-Bio je u pravu! Znao je da ću pasti na testu, kao neka naivna klinka.
-I, pala si?! Sada znaš kako izgleda nešto neuzvraćeno.
-Da! Nešto što nikada neće biti uzvraćeno... Ali njemu se nije moglo odoleti. Prosto je savršen.
-I šta sad?- njeno rečenica bilo je i zaključak i pitanje.
-Proći će, mora proći. Nije taj osećaj za mene.
-A da li će proći? Šta ako neprođe?
-Ne znam, nepoznato mi je ovo osećanje. Mozak kaže "NE", srce kaže "Da"... A razum kaže, "nezanosi se ,neće biti ništa, nisi njegov tip, samo se igrao".- Nasmejah se i podigoh čašu u ime neuzvraćenih ljubavi.

JEDNOM U DECEMBRU

Izlazim iz stan i krećem na posao, gazeći po snegu nogu pred nogu dok mi sneg škripi pod nogama.Sneg koji već danima pada, počeo je već da otežava saobraćaj.Smrzlo je pa je samim tim  i klizavo. Ugledah autobus kako se polako približava stanici, utrčavam u autobus srećom da nisam morala ni minut da čekam ovog hladnog decembarskog jutra.
Vozač je polako vozio po klizavom asvaltu. Napokon stigoh i do tržnog centra gde sam radila. Pažljivim korakom krenuh do butika i počeh otključavati bravu na lokalu koja je zaledila tokom noći. U staklu ugledah muškarca kako stoji sa dve čaše toplog napitka. Prepoznah svog prijatelja.

-Odkud ti ovako rano? -upitah ga okretaju ći se.

-Doneo sam kafu. Daj da ti pomognem pri otključavanju. Brava je baš zaledila.

-Jeste, svako veče su minusi sve veći.- odmah s vrata sam kao po navici palila kvarcnu peć na koju sam butik zagrevala.

-Brzo će se zagrejati, stavi kafu na sto.
Savo ostavi čaše na sto i lagano se spusti na stolicu na kojoj je uvek  sedeo, jer kada sedi na toj stolici ja ne moram da ga obilazim i da ga pomeram. 

-I odkud ti tako rano? -ponovih pitanje.

-Došao sam reći da sam dobio posao. Biću vozač autobusa. Nije mnogo veća plata, ali bolja nego ova koju sad imam.

-Super baš mi je drago. Kada počinješ?

-Pa, to je ono što sam ti hteo reći....-izgovorio je to nekako sporo, zastajući i uzimajući pauze.

-Ne razumem. Šta je to što mi želiš reći i to ovako rano.- našalih se.

-Vidi taj posao je u Nemačkoj, tamo ću voziti i živeti do daljnjeg...-napravio je malu pauzu i uzdahnu- Znaš da si mi veoma draga, znaš da te volim i ako to nikada nisam ni rekao, ali mislim da sam ti to pokazivao. I ono najbitnije! I uskoro, tačnije prvog januaru ću se venčati.

Usledilo je ćutanje. Misli su mi se kovitlile kao Nijagarini vodopadi... Gledala sam ga i pitala se šta ovaj priča, mora da se šali..

-Kako to venčati? S kim? Pa, ti i nemaš devojku! Daj ne smaraj!- ne znam da li je u meni bila tuga ili bes, ali svakako je bilo neko čudno osećanje.

-Pa i nemam devojku.- reče Savo kao da je to nešto najnormalnije.

-Pa, znam da nemaš- glas mi je delovao hladan i ako je u meni sve vrištalo od straha da gubim Savu... U ostalom kako ga gubim kada ga nisam ni imala. I ako je on bio moja potajna čežnja. Moja ljubav. Moje sve! Svi pokušaji da mu se približim bili su neprimećeni. Delovalo je kao da me odbija ćutanjem, naglašavajući da sam mu najbolja drugarica. Kao da mu se nisam sviđala, ali sa druge strane uvek mi je pokušavao pokazati neku nežnost, neku simpatiju, ali...

-Moji su mi našli ženu.

-Molim?! Da li se šališ?- nisam mogla da verujem šta mi priča. Znam da je sa juga i da su im malo običaji drugačiji, ali da roditelji sklapaju deci brakove, e to je već previše.

-Devojka je mlada, finansijski obezbeđena. Ništa ne osećam prema njoj, a ni ona prema meni. I ona je žrtva naših običaja... Zato ja odoh u Nemačku, biće bolje i njoj i meni... Kada prođe neko vreme, razvešćemo se, mislim posle smrti naših roditelja, jer protiv naših običaja nas dvoje ne možemo. Zato ti nikada nisam ni davao nadu u ljubavi. Jer bio sam obećan njoj još kao dečkić. Tebe sam zavoleo, ali to je nemoguće. -ustao je sa stolice u kojoj je do tad sedeo i  kleknuo kod mojih nogu i zagledao mi se u oči, očima punim tuge..

-Ja protiv običaja ne mogu.Ne mogu protiv svojih. Tebe sam zavoleo, ali ja se tu ne pitam...

Dlanom mi obrisao suze koje nisam ni primetila da su potekle.. Usnama je ljubio moje uplakane obraze, grlio me i šaputao volim te..

Posle dana koji smo proveli zajedno, noć smo proveli kod njega u stanu, Tu decembarsku sneznu noć doživela sam svoju veliku ljubav i tu istu noć izgubila ljubav svog života... 

Sve dane i noći tog decembra provodili smo zajedno, sve do prvog januara,dana njegovog venčanja. Njegova prva bračna noć je bila je u mom krevetu, sve noći posle bio je daleko od mene, daleko od našeg grada.. 

Daleko od nas!

I posle mnogo godina on je i dalje meni nešto posebno..  Moj neostvareni san, moja čežnja...

Čujem da i dalje za mene pita, čujem da i dalje sam živi u Nemačkoj. Ponekada na kratko svrati da obiđe roditelje i nju jer sramota je razvesti se... Greh ili sta već.. 

DARIJA

-Darija imam sjajnu vest!- sav usplahiran u sobu svoje sestre uleteo je Darko i skočio na krevet gde se odmarala Darija.

-Aaauuuh polako bre. Šta je to tako sjajno?- upita ga sestra ostavljajući šolju iz koje je pila popodnevnu kafu.

-Postaću tata!

-Molim!?- Darija je bila šokirana, što i nije pokušala da sakrije.

-Nina je trudna! Biću tata!

-Jesi li ti lud!? Koliko imaš godina bre? Kakav tata šta te uhvatilo?- Darija je bila toliko šokirana da nije sebi mogla da dođe. Darko je tek napunio dvadesetu godinu, a Nina devetnaestu godinu. Premladi su. Darija je starija dve godine od brata i nije još pomišljala da se uda i da postane majka.

- Slušaj, bićeš tetka.

-Ti nisi normalan!

-Jesam, jesam! Prvo smo razmišljali o abortusu, a onda smo se odlučili da se dete rodi. Ko zna zašto je to dobro.- Darko je bio presrećan, dok mu sestra bila zaprepašćena jer je premlad za takvu odgovornost. Biti roditelj je velika odgovornost.

Počele su pripreme oko venčanja, jer je beba trebala doći na svet u junu, a nisu hteli da mlada bude sa velikim stomakom na venčanju. 

Darija je pomagala oko venčanja i bila srećna što će postati tetka iako je to bilo neočekivano ipak je izazvalo u porodici veliku radost. Bila je ponosna tetka.

-Hej, veštice da li želiš da znaš pol bebe?-Jedno popodne njen mlađi brat ulete u sobu pošto mu je to bila navika da uvek bez kucanja uleće u sobu.

-Pa, naravno da želim. Reci.

-Devojčica i zove see...

-Devijčica! Jeeee... Kako? Kako se zove?- bila je radoznala i veoma nestrpljiva da čuje.

-Zove se.... Zove se Darija. Tvoje ime sam joj dao. Ne znam zašto, verovatno da bi te odobrovoljio pošto si se ti najviše protivila tome.- Darko je obožavao svoju dve godine stariju sestu i uživao je kada je zadirkuje.

Od sreće Dariji su suze krenule, zagrlila je svog brata i ljubila ga kao da je malo dete.

Darija u vreme svih tih priprema počela je osećati malaksalost, izgubila je i na težini, a to je njen brat prvi primetio. Mada su svi mislili da je od sreće i od umora oko priprema venčanja. Ipak je otišla kod doktora na analize po nagovoru svoje majke.

Posle obavljenih pregleda utvrđeno je da ima leukemiju. Odmah su krenuli da joj daju hemoterapiju jer nisu želeli da gube na vremenu.
Hemoterapija je proticala kako su i očekivali. Razarajuće i sporo.
Počeli su da razmišljaju o matičnim ćelijama, jer tu je spas.
Sa rođenjem bratove kćerkice urađena je transplatacija matičnih ćelija koja je bila uspešna i Darija se ubrzo izlečila.
Prvi put kada je uzela malu bebu u ruke setila bratovih reči kada joj je saopštio da će postati tata, tada je rekao ko zna zašto je to dobro. Kao da mu je neko šapnuo šta će se desiti i da će ta mala Darija spasiti veliku Dariju! A ona se tada protivila rođenju ovog malog bića koje joj je dalo novu šansu za život.
Osmehnula se i poljubila maleno biće koje je bilo za sve njih dar od Boga.

KORACI KA SREĆI

Nervozno kuckam prstima po pultu dok u sebi besnim što čekam da sestra na šalteru završi svoj privatni razgovor. Kao da sam ja ovde došla da slušam nju, kao da nemam gde biti pa dođoh kod nje na šalter... Stojim i čekam ovde, a ovde niko ne želi biti, ne s ove strane šaltera.
Svi pokušaji da joj predam knjižicu su se završili sa ...
-Ne mogu da verujem da ne možete da sačekate da završim nešto bitno.
-Ja ne mogu da verujem da vodite ljubavne razgovore za vreme radnog vremena.
-Vi mora da niste nikada ni voleli čim nemate razumevanje! Samo koju sekundu i posvetiću se vama.
Sa ovom rečenicom je završila dijalog sa mnom i nastavila na telefon da opisuje jaknu koju treba da joj kupi njen dragi. Kao da je to toliko bitno. Ima mnogo bitnijih stvari, ali ajde mlada je vremenom će shvatiti da nije jakna najbitnija... Ona i dalje ćaska!
Strašno! Pa ovo je nepravda! Ona meni da nisam volela, ha... Besno lupih po pultu.
-Sad je dosta! Idem kod načelnika.
Sestra skoči i bukvalno mi istrže knjižicu iz ruke s pitanjem kod kog doktora idem.
Gledam i ne verujem bezobrazluku, prvo me iznervira zatim najljubaznije priča.
-Kod Gorana Dimitrijevića.-Odgovorih smireno, jer nisam zlopamtilo.
Ona me pogleda nekako sažaljivi jer se znalo da kod dr Dimitrijevića, ne ideš zbog gripa. Ja se nasmeših.
-Nije nista strašno. Biće dobro.-nikada nisam volela da priċam o svojoj bolesti. Bilo mi je dovoljno što bolujem unutra, ne moram još i pričati o tome.
-Bogu hvala.-odgovorila je sa nekim nežnim osmehom dok se okretala da odnese moj karton sa nalazima u ordinaciju.
-Doktor vas očekuje. Izvolite ući.- pozva me sestra.
-Hvala. Dobar dan doktore. Kakvi su nalazi? - upitah doktora odmah s vrata jer nisam mogla više biti u isčekivanju. Polako se spustih u dobro poznatu stolicu. Koliko sam samo puta sedela na njoj da sam zapamtila i njeno škripanje i njenu neudobnost.
-Pa, lepa moja gospođo.. Nalazi su uredu. Dobili smo bitku! - gledam i strah me poverovati šta čujem. Jeste da sam optimista, ali opet bolest je to. Pružio je  ruku prema meni i zagrli me jako.
-Srećno! Dolazićete svakih šest meseci na kontrolu.. Za početak, a posle...
Nastavk rečenice nisam ni čula jer sam jecala na njegovom ramenu. Toliko muke, bola, borbe.. Dani agonije su se činili kao večnost. Dani i noći u bolničkom krevetu dok mi u vene teče kap po kap citostatika. Bolni jauci pacijenata, krici umirućih..
Ko nije bolovao ne zna šta je bol. To se nikom ne može reći. Bitke se gube, neki i dobiju, ali je malo  pobednika u ovom ratu sa tumorom...
Bitka je dobijena, vraćam se deci sa radosnom vešću. Da, proslavićemo. Svak dan živeti sa saznanjem das sam dobila drugu priliku.
-Kaća, živi punim plućima, ali ishrne se pridržavaj. Proslavi sa svojima, a mene se seti posle šest meseci. Dugo si me gledala i slušala. Dosta je bilo. Osmeh pobednika na lice i preko vrata u novi život.- Doktor je pričao i smeškao se da prikrije emocije. I njemu puno znači pobeda opske bolesti.
-Hoću, hvala vam! Vidimo se za šest meseci.
Brzo otvorih vrat i brzim koracima krenuh prema izlazu sa ukusom pobede.
-Mama, mama...- poznati dečji glasići su me dozivali to su bile moje prinçeze. Trčale su mi u zagrljaj. Ponovo su mojim licem potekle suze radosnice. Zdrava sam i srećna žena.
-Andjeli moji, pobedili smo!-  polako nam se približavao i suprug koji je s osmehom i ćuteći posmatrao srećan ishod...
-Idemo!- rekoh i za ruke povedoh moje devojčice kroz kapiju bolnice u novi život gde nema mesta za ružne i tužne stvari...

VEZA

Polako nestaje sve... Njemu više ništa ne značim. Nekada sam mu bila sve.
Više ne primećuje ni da li sam našminkana ili sveže izfenirana. Samo primećuje da nisam kući jer tada nema ko da mu postavi da jede.
-Olja gde si? Šta ću da jedem?
-Ne znam šta ćeš jesti. Snađi se.
-Ti nisi normalna. Ja sam umoran došao s posla, a tebe boli uvu...
Telefonska veza se prekinula isto kao i emotivna.  Još nije shvatio da sam zauvek otišla, još nije našao pismo jer nije bio spavaćoj sobi.
Kada pročita shvatiće, ali ja ću tada biti daleko preko granice i nedostupna za njega.  Počinjem sa novim životom, samo ovaj put sama.

PORODIČNE TAJNE

Jutro je bilo hladno i još mračno. Vlažan vetar uvlačio se kroz otvore na prozorima autobusa, donoseći miris mokrog asfalta, dim sa ulice i težinu jutra. Grad je još spavao, a ljudi u autobusu su već žurili negde, gurnuti sopstvenim rutinama. Svako je gledao u telefon, u sat, ili kroz zamagljene prozore, kao da je lakše gledati u svet spolja nego ono što se dešava tu, u malom prostoru između sedišta. Nedaleko od mene sedela je porodica. Otac je sedeo ukočeno, ruke stisnute, ramena tvrda, kao da sam vazduh oko njega mora biti pod njegovom kontrolom. Njegov pogled je bio hladan, oštar, i širio je tihu pretnju, poput oblaka koji obećava oluju. Majka je bila sklupčana uz prozor, ramena spuštena, glava nagnuta, kao da bi mogla nestati u sopstvenu senku. Dve devojčice sedele su između njih, ruke stisnute na krilu, oči širom otvorene i pune straha koji je mogao da se oseti u vazduhu, težak i opipljiv. Njihov pogled tražio je utehu, ali utehe nije bilo.Najpre je bilo samo grdnje, reči koje su hladne i oštre poput stakla. Zatim povišen ton. Pa vika  glas koji udara u svaku kost, u svaki dah, u svaku misao. Jedna devojčica počinje da plače tiho, nesigurno. Njena sestrica jeca tiho pored nje. Majka zaplače zajedno sa njima, pokušavajući da sakrije svoje suze, ali i one curu neizbežno. Njihov plač nije bio običan — bio je plač straha, težak, dubok, koji steže grudni koš i blokira dah, uči ih da ćute, da se povuku, da prežive još jedan dan.

Autobus je klizio ulicama, kotači škripali na neravnim delovima asfalta, vrata su cvokotala na svakom stajanju, a ljudi su se premeštali s noge na nogu, šuštali papirima, tapkali prstima po telefonu, kao da pokušavaju da se odvoje od stvarnosti. Jedan putnik pokušava da smiri oca, govori mirno, tiho, sa nadom u reč. Ali nasilnik se okreće ka njemu, glas mu postaje oštar, preteći. Koraci su brzi i odlučni, ruke stisnute. Ostali putnici spuštaju pogled. Gledaju kroz prozor. Niko ne sme da se umeša.

„To nije moj problem“, prolazi im kroz glavu. 

„Neka ga ostavi.“ 

„Šta će ona s njim?“

Ali ostaviti - zar je to lako? U svetu gde su žene prepuštene same sebi, gde nemaju sigurnost ni zaštitu, gde trpe po cenu sopstvenog života, odlazak je češće san nego mogućnost.

Ja znam. 

Znam strah kada ruka stisne bravu. 

Znam šta sledi kada se vrata zatvore. 

Znam strah o kome se ne govori. Strah zbog kog ne smeš da zaplačeš, jer „samo slabi plaču“.

 Strah zbog kog ne smeš imati emocije, jer su one „za slabice“. 

Godinama sam ćutala. Godinama sam se stidela porodičnog nasilja, kao da je sam ga ja sprovodila .Ali tog jutra, u tom autobusu, ja žena koja zna šta je bol, patnja i strah ustala sam. Glas mi nije zadrhtao, ali je srce lupalo, dosta sam ćutala, zamolila nasilnika da se smiri, da ne plaši decu i ženu već da ih voli i poštuje, jer niko nije rođen za bol. Reči su izlazile iz mog sopstvenog iskustva, iz bola koji poznajem, iz straha koji je oblikovao moje godine. Dok sam govorila, osećala sam težinu svih tih prošlih trenutaka, sve suze koje nisam mogla da pustim, sav strah koji sam čuvala duboko u sebi.U toj porodici videla sam sebe. Svoju majku. Svoj strah. Svoju nemoć. Svaki jecaj dece bio je odjek mog sopstvenog bola, mojih trenutaka kada nisam imala kome da se obratim.Ali tog jutra osetila sam i nešto drugo.Ćutanje više nije jedina opcija. Strah se može podeliti. Bol se može priznati. Jedan glas, makar drhtav, može probiti zid tišine.Autobus se kretao dalje, a ja sam gledala majku i decu. Videla sam nemoć, ali i iskru.Iskru koja kaže: možda jednog dana neće biti straha. Da nasilje može biti prepoznato, zaustavljeno, osuđeno. Da svet može postojati u kome deca i žene žive bez bola.

 Poruka nade i snage

Ako ovo čitaš i prepoznaješ sebe nisi slaba.Slaba nije ona koja trpi.

Slaba je ona koja ustaje.

Strah koji osećaš nije tvoja krivica.

Tvoj život vredi.

Tvoja deca vrede život bez bola.

Postoje ruke koje će pomoći.

Postoje vrata koja vode napolje.

Nisi sama.

I svaki glas koji progovori protiv nasilja, ma koliko tih ili drhtav bio, može biti svetlo u mraku.