poezija SKADARLIJA NIKAD NE SPAVA

Skadarlija nikad ne spava

Leto gori, Beograd pod zvezdama sija,
najlepše se voli usred Skadarlija.
Kaldrma pod nogom, vino u čaši,
svaka stara pesma novu ljubav traži.

Za stolom Cigani, violina diše,
svaka njena nota po duši mi piše.
Tambura me vodi, srce ritam prati,
neke stare ljubavi niko ne može da vrati.

Telefon ćuti, poruke nek stoje,
ove noći važnije su oči tvoje.
Neka ceo svet juri svoje dane,
ja biram ljubav, muziku i kafane.

Nek se vino toči, nek se pesma čuje,
dok se stara kaldrma pod korakom raduje.
Jer u ovom gradu, kad se srce da,
svaka noć je ljubav, svako jutro nada.

Ako jednom odeš, ne okreći lice,
Beograd će čuvati naše sitnice.
Jer boemi znaju, to je stara čar
ljubav nije prolazna, ljubav je božji dar.

poezija BOEMSKA DUŠA

Boemska duša

U staroj kafani kraj mutnog prozora,

sedim sa tugom koje dušu more sve do rane zore.

Preda mnom čaša belog vina, naiskap je pijem tugu da ubijem.

A svaka kap dušu mi peče i šapuće ime tvoje da mi srce ko mač seče.

Tambura tiho svira, noć se vinom zlati,

a srce kao prosjak tvoje korake prati.

Cigani pevaju pesmu što dušu para svu,

kao da moje tajne odavno već znaju tu.

Boem sam ove noći, a bila nisam pre,

al' ljubav kad zaboli, čovek izgubi sve.

Pa traži lek u pesmi, u čaši, u dimu,

dok skriva svoje suze u tišinom.

Odlaze ljudi kući, svako svojoj sreći,

a ja ostajem s bolom što je i od planine veċi.

I pitam staru violinu što jeca kroz mrak,

zašto ljubav ostavi na srcu večan trag.

Ona samo zadrhti i tiše nego pre

odsvirа jednu tužnu notu za izgubljeno sve.

Kad zora nad Beogradom razbije noćni sjaj,

ja podignem čašu i nazdravim za kraj.

Za ljubavi koje prođu, za one što ċe da dođu.

LETO U SKARARLIJI

Leto u Skadarliji

Leto miriše na vino i stari grad,
Skadarlija čuva svaki izgubljen trag.
Kaldrmom lagano prolaze boemi i smeh,
a u svakoj pesmi krije se po jedan greh.

Gitara i violina dele istu noć,
Cigani pevaju, srce nema moć.
Čaše se sudare, zvezde siđu bliže,
a ljubav se u Beogradu najlepše diše.

Neko se zaljubi uz pesmu do svitanja,
neko u očima nosi godine ćutanja.
Jedni nazdrave sreći, drugi starim ranama,
ali svi ostanu verni beogradskim kafanama.

Dok toplo veče grli stari kamen siv,
svaki osmeh postaje još malo živ.
Jer leto brzo prođe, a ostane trag,
na kaldrmi što pamti i ljubav i mrak.

Zato sipaj još jedno, nek tambura svira,
nek noć bude duža od svakog nemira.
Jer dok Skadarlija pod zvezdama sja,
boemska duša uvek će pronaći svoj raj.

poezija BOEMSKA NOĊ

Boemska noć

Na staroj kaldrmi još koraci zvone,
kroz maglu i vino prolaze uspomene.
Kafana ne spava, ni poslednji sto,
a srce još čuva sve što je bilo tvoje i moje.

Za stolom Cigani, violina jeca,
svaka njena nota k'o neizrečena reč.
U čaši se lomi i mesec i bol,
a ja opet sam, za istim stolom.

Nek svira do zore, nek zaboli jače,
jer boemsko srce bez ljubavi plače.
Nek vino sakrije ono što znam,
da bez tvoga pogleda ostajem sam.

Skadarlijska noć u tišini me ljubi,
dok svaka me pesma po malo izgubi.
Kaldrma pamti i sreću i pad,
a ja te još tražim po ulicama grada.

Kad utihne pesma i svane dan nov,
ostaće u čaši neispijen zov.
Jer ljubav ne umire kad nestane sjaj,
ona u boemskoj duši zauvek traje.

I dok Cigani poslednju pesmu sviraju,
oni što vole nikada ne umiru.
Ostanu u stihu, u vinu, u noći bez sna,
na staroj kaldrmi... gde još čeka ljubav ta.

poezija BEOGRADSKE NOĆI

Beogradske noći

Na skadarlijskoj kaldrmi, pod svetlom starog sjaja,

tražim tvoje oči među senkama beskraja.

Kafana još miriše na vino i na dim,

a svaka pesma noćas podseća da smo nekad bili tim.

Za stolom Cigani tugu u note pletu,

pa razbiju tišinu koja se skuplja u svetu.

Tambura kad zaplače, zadrhti i noć,

a ja bih dala život da mi opet možeš doć'.

Beogradske noći, pune sete i vina,

u svakom mi koraku tvoje ime se skriva.

Beogradske noći, dušu lome k'o od leda da je.

Kaldrma pod nogama stare ljubavi broji,

svaki kamen o nama neku uspomenu kroji.

Mesec iznad grada kao stari drug bdi,

dok mi srce tvoje ime kroz tišinu doziva i u duši sve vri.

Cigani zasviraju, a čaše se lome,

sve kafane Beograda večeras za tobom zvone.

I što pesma duže traje, veća postaje bol,

jer ti nisi pored mene.

Za mojim stolom cigani sviraju svakom noto srce diraju.

Kad svane nad gradom i ugase se svetla sva,

ostaće na kaldrmi ljubav ta.

Jer neke ljubavi ne odnese ni vreme ni noć,

već zauvek ostanu da žive kroz beogradsku noć.

UVOD U KNJIGU

PRIČE PORED OGNJIŠTEA 

Vatra u ognjištu ne gori samo da zagreje kuću.

Ona diše, pamti, pati i greje, držeći porodicu na okupu. Pamti glasove, tišine i korake koji dolaze, ali i one koji se nikada niće vratili.

Uz ognjište su se pripovedale  priče. Tu su suze padale tiho. Pored vatre su deca učila šta znači pripadati. Učila su kako treba davati onima koji nemaju, kako se deli i kad se ima malo. Učila su da moraju znati ko su im preci i odakle potiču, jer samo tako mogu znati kuda treba će ići.

Ove priče nisu nastale da bi bile savršene. Nastale su da bi ostale. Kao žar koji tinja i kada se vatra ugasi.

Ako ih čitaš polako, možda ćeš u njima prepoznati i svoje ognjište.

I sebe.

S.T.A.

ČEKAJUĆI AUTOBUS

Čekajući autobus koji nikako da stigne priđe mi dečko sa pitanjem "imate li upaljač" kulturno klimnuh glavom dodavajući mu upaljač.

-Gde idete ako smem da pitam?-upita nepoznati.

Pogledah ga u neverici" kakva drskost i odakle njemu da ću mu reći gde idem. Svašta"! Pomislih u sebi i nastavi da gledam u pravcu odakle mi treba stići prevoz.

-Što nećete da kažete dge idete?!

-A, zašto bih ja Vama rekla gde idem? Glupo pitanje.

-Pitam, jer možda idemo u istom pravcu. Čekam taksi pa ću vas odvesti da nepokisnete.

On i dalje priča. Pa da li je moguće da na mene uvek neka budala naleti?! Okrenuh se da ga malo bolje pogledam. Lepo obučen, crni kaput do iznad kolena, fino sređena brada, malo duža kosa, ali uredna, kožne cipele i aktovka u ruci. Dečko poslovnog izgleda. 

-Hvala, ali idem autobusom.

-Ja ću vas odvesti.-on je i dalje pričao.

-Ne, idem autobusom.- odbrecnuh se na njega ne bi li shvatio da smara.

-Zar ćete odbiti dzentlamensku ponudu? Ja ću onda biti tužan.

- Stvarno ćete biti tužni?! Baš mi je žao, ali ja nisam nevladina organizacija za ugrožene i napuštene likove.- Tolika ironija u mom glasu i mene je samu iznenadila, ali nepoznatog je nasmejala. Počinje da me nervira.

-Da, odbiću vašu velikodušnu ponudu.! Idem autobusom i nemojte biti dosadni. Nađite  nekog drugog pa smarajte.-povišenim glasom sam mu dala do znanja da je razgovoru kraj.

U tom ntenutku naiđe i moj autobus. Koraknuh ka vratima i začuh glas nepoznatog.

-Ali imao sam dobre namere.

Nasmejah se jer postao je tako jadan, ali nesuzdržah se da mu neodgovorim.

-Ma, jebi se ti i tvoja dobra namera, odoh ja autobusom!

• U autobusu sem vozača i mene nikog nije bilo pa sam mogla opušteno da se nasmejem nepoznatom i "njegovoj dobroj nameri".