Čekam te

Čekam te

Kažu da vreme izbriše sve,
al' nije uspelo da izbriše te.
Još te u svakoj tišini tražim,
još isto srce u grudima nosim.

Kad padne noć i zvezde zasjaje,
duša te doziva, srce se kaje.
Ne zbog ljubavi koju sam dala,
već što sam u tebi zauvek ostala.

Čežnja je reka bez svoga kraja,
u njoj se tope i tuga i nada.
A nada je čudo što nikad ne spava,
i kad je slomljena, opet ustaje zdrava.

Ako se jednom putevi spoje,
neka nam ćutanje ispriča svoje.
Jer prave ljubavi ne nestaju lako,
one u srcu žive... polako.

A ako se nikad ne vratimo mi,
neka te moje reči pronađu svi.
Da sam volela iskreno, bez kraja i laži,
jer samo pravo srce ume tako da traži.

Samo stranci

Samo stranci

Dok vetar nežno njiše grane breze,
a nebo zvezdama pokriva noć,
cvrčci svoju ljubavnu pesmu pletu,
kao da nam žele vratiti ljubavnu moć.

Muzika iz daljine tiho kroz tišinu teče,
pogledi govore više od reči.
Usne nam se spoje kao ruže žedna kiša,
a srce bez tebe ne ume da diše.

Tako blizu, a tako daleko,
kao da nas deli čitav svet.
Inat je pobedio ljubav i sreću,
i ubrao naš poslednji cvet.

Sada smo samo stranci u noći,
što se vole, a ćute zauvek.
Poljupcima krijemo ono što boli,
a tišina govori više od svih reči.

Možda jednog dana sretnu nam duše,
kad ponos izgubi poslednji trag.
Do tada ćeš biti moja neispričana priča,
i jedina ljubav koju je pobedio inat.

Da, ja sam ta...

Da, ja sam ta...

Da, ja sam ta...
Sto je volela vise nego sto je smela.
Sto je u tisini trazila razlog
za svako tvoje cutanje.

Da, ja sam ta...
Sto je od tvojih "sutra"
pravila citavu buducnost,
dok si ti od mojih osecanja
pravio prolaznu stanicu.

Da, ja sam ta...
Sto je cekala poruku
kao da od nje zavisi disanje.
Sto je verovala svakoj reci,
i onda kada su dela cutala.

Da, ja sam ta...
Sto je birala tebe,
cak i onda kada ti
nisi birao mene.

Da, ja sam ta...
Kriva sto sam volela.
Kriva sto sam ostala.
Kriva sto sam se nadala.

Ali reci mi...
Ako sam ja kriva za ljubav,
za sta si ti kriv?

Jer nije greh voleti.
Greh je pustiti nekoga
da veruje da je voljen,
dok mu polako lomis srce.

I neka.
Nosi tu pobedu ako je pobeda.
Ja cu poneti svoje oziljke.
Jer oni dokazuju
da sam volela iskreno,
a ne polovicno.

poezija SKADARLIJA NIKAD NE SPAVA

Skadarlija nikad ne spava

Leto gori, Beograd pod zvezdama sija,
najlepše se voli usred Skadarlija.
Kaldrma pod nogom, vino u čaši,
svaka stara pesma novu ljubav traži.

Za stolom Cigani, violina diše,
svaka njena nota po duši mi piše.
Tambura me vodi, srce ritam prati,
neke stare ljubavi niko ne može da vrati.

Telefon ćuti, poruke nek stoje,
ove noći važnije su oči tvoje.
Neka ceo svet juri svoje dane,
ja biram ljubav, muziku i kafane.

Nek se vino toči, nek se pesma čuje,
dok se stara kaldrma pod korakom raduje.
Jer u ovom gradu, kad se srce da,
svaka noć je ljubav, svako jutro nada.

Ako jednom odeš, ne okreći lice,
Beograd će čuvati naše sitnice.
Jer boemi znaju, to je stara čar
ljubav nije prolazna, ljubav je božji dar.

poezija BOEMSKA DUŠA

Boemska duša

U staroj kafani kraj mutnog prozora,

sedim sa tugom koje dušu more sve do rane zore.

Preda mnom čaša belog vina, naiskap je pijem tugu da ubijem.

A svaka kap dušu mi peče i šapuće ime tvoje da mi srce ko mač seče.

Tambura tiho svira, noć se vinom zlati,

a srce kao prosjak tvoje korake prati.

Cigani pevaju pesmu što dušu para svu,

kao da moje tajne odavno već znaju tu.

Boem sam ove noći, a bila nisam pre,

al' ljubav kad zaboli, čovek izgubi sve.

Pa traži lek u pesmi, u čaši, u dimu,

dok skriva svoje suze u tišinom.

Odlaze ljudi kući, svako svojoj sreći,

a ja ostajem s bolom što je i od planine veċi.

I pitam staru violinu što jeca kroz mrak,

zašto ljubav ostavi na srcu večan trag.

Ona samo zadrhti i tiše nego pre

odsvirа jednu tužnu notu za izgubljeno sve.

Kad zora nad Beogradom razbije noćni sjaj,

ja podignem čašu i nazdravim za kraj.

Za ljubavi koje prođu, za one što ċe da dođu.

LETO U SKARARLIJI

Leto u Skadarliji

Leto miriše na vino i stari grad,
Skadarlija čuva svaki izgubljen trag.
Kaldrmom lagano prolaze boemi i smeh,
a u svakoj pesmi krije se po jedan greh.

Gitara i violina dele istu noć,
Cigani pevaju, srce nema moć.
Čaše se sudare, zvezde siđu bliže,
a ljubav se u Beogradu najlepše diše.

Neko se zaljubi uz pesmu do svitanja,
neko u očima nosi godine ćutanja.
Jedni nazdrave sreći, drugi starim ranama,
ali svi ostanu verni beogradskim kafanama.

Dok toplo veče grli stari kamen siv,
svaki osmeh postaje još malo živ.
Jer leto brzo prođe, a ostane trag,
na kaldrmi što pamti i ljubav i mrak.

Zato sipaj još jedno, nek tambura svira,
nek noć bude duža od svakog nemira.
Jer dok Skadarlija pod zvezdama sja,
boemska duša uvek će pronaći svoj raj.

poezija BOEMSKA NOĊ

Boemska noć

Na staroj kaldrmi još koraci zvone,
kroz maglu i vino prolaze uspomene.
Kafana ne spava, ni poslednji sto,
a srce još čuva sve što je bilo tvoje i moje.

Za stolom Cigani, violina jeca,
svaka njena nota k'o neizrečena reč.
U čaši se lomi i mesec i bol,
a ja opet sam, za istim stolom.

Nek svira do zore, nek zaboli jače,
jer boemsko srce bez ljubavi plače.
Nek vino sakrije ono što znam,
da bez tvoga pogleda ostajem sam.

Skadarlijska noć u tišini me ljubi,
dok svaka me pesma po malo izgubi.
Kaldrma pamti i sreću i pad,
a ja te još tražim po ulicama grada.

Kad utihne pesma i svane dan nov,
ostaće u čaši neispijen zov.
Jer ljubav ne umire kad nestane sjaj,
ona u boemskoj duši zauvek traje.

I dok Cigani poslednju pesmu sviraju,
oni što vole nikada ne umiru.
Ostanu u stihu, u vinu, u noći bez sna,
na staroj kaldrmi... gde još čeka ljubav ta.