NIKAD NE RECI NIKAD

Rekla sam nikad! Rekla sam "ma daj to je nemoguće"
Rekao je "Jesi li sigurna? Moguće je, moguće," Na njegove reči, rekla sam "kako da ne" i nasmejala se...
Tako nešto sam držala pod kontrolom, nisam padala na muške čari, padali su oni na moje. Bila sam neko ko voli se igrati, dok nisam upoznala njega. Ljubav mi je bila nepoznata i nepotrebna.
Ali "to nešto" ne bira trenutak, mesto, vreme.. samo se desi. Dođe tako nepozvano i udari kao grom iz vedra neba.
On je bio svoj, nije pripadao nikom. To sad i nije bitno, bitno je da sam se igrala vatrom i opekla se.
Bio je veći igrač od mene i nije pao na moje čari, a ja na njegove jesam.
I sada sa  pićem u ruci slušam pesme i utehu tražim u priči sa drugaricom. U priči o njemu.
-Bio je u pravu! Znao je da ću pasti na testu, kao neka naivna klinka.
-I, pala si?! Sada znaš kako izgleda nešto neuzvraćeno.
-Da! Nešto što nikada neće biti uzvraćeno... Ali njemu se nije moglo odoleti. Prosto je savršen.
-I šta sad?- njeno rečenica bilo je i zaključak i pitanje.
-Proći će, mora proći. Nije taj osećaj za mene.
-A da li će proći? Šta ako neprođe?
-Ne znam, nepoznato mi je ovo osećanje. Mozak kaže "NE", srce kaže "Da"... A razum kaže, "nezanosi se ,neće biti ništa, nisi njegov tip, samo se igrao".- Nasmejah se i podigoh čašu u ime neuzvraćenih ljubavi.