KORACI KA SREĆI

Nervozno kuckam prstima po pultu dok u sebi besnim što čekam da sestra na šalteru završi svoj privatni razgovor. Kao da sam ja ovde došla da slušam nju, kao da nemam gde biti pa dođoh kod nje na šalter... Stojim i čekam ovde, a ovde niko ne želi biti, ne s ove strane šaltera.
Svi pokušaji da joj predam knjižicu su se završili sa ...
-Ne mogu da verujem da ne možete da sačekate da završim nešto bitno.
-Ja ne mogu da verujem da vodite ljubavne razgovore za vreme radnog vremena.
-Vi mora da niste nikada ni voleli čim nemate razumevanje! Samo koju sekundu i posvetiću se vama.
Sa ovom rečenicom je završila dijalog sa mnom i nastavila na telefon da opisuje jaknu koju treba da joj kupi njen dragi. Kao da je to toliko bitno. Ima mnogo bitnijih stvari, ali ajde mlada je vremenom će shvatiti da nije jakna najbitnija... Ona i dalje ćaska!
Strašno! Pa ovo je nepravda! Ona meni da nisam volela, ha... Besno lupih po pultu.
-Sad je dosta! Idem kod načelnika.
Sestra skoči i bukvalno mi istrže knjižicu iz ruke s pitanjem kod kog doktora idem.
Gledam i ne verujem bezobrazluku, prvo me iznervira zatim najljubaznije priča.
-Kod Gorana Dimitrijevića.-Odgovorih smireno, jer nisam zlopamtilo.
Ona me pogleda nekako sažaljivi jer se znalo da kod dr Dimitrijevića, ne ideš zbog gripa. Ja se nasmeših.
-Nije nista strašno. Biće dobro.-nikada nisam volela da priċam o svojoj bolesti. Bilo mi je dovoljno što bolujem unutra, ne moram još i pričati o tome.
-Bogu hvala.-odgovorila je sa nekim nežnim osmehom dok se okretala da odnese moj karton sa nalazima u ordinaciju.
-Doktor vas očekuje. Izvolite ući.- pozva me sestra.
-Hvala. Dobar dan doktore. Kakvi su nalazi? - upitah doktora odmah s vrata jer nisam mogla više biti u isčekivanju. Polako se spustih u dobro poznatu stolicu. Koliko sam samo puta sedela na njoj da sam zapamtila i njeno škripanje i njenu neudobnost.
-Pa, lepa moja gospođo.. Nalazi su uredu. Dobili smo bitku! - gledam i strah me poverovati šta čujem. Jeste da sam optimista, ali opet bolest je to. Pružio je  ruku prema meni i zagrli me jako.
-Srećno! Dolazićete svakih šest meseci na kontrolu.. Za početak, a posle...
Nastavk rečenice nisam ni čula jer sam jecala na njegovom ramenu. Toliko muke, bola, borbe.. Dani agonije su se činili kao večnost. Dani i noći u bolničkom krevetu dok mi u vene teče kap po kap citostatika. Bolni jauci pacijenata, krici umirućih..
Ko nije bolovao ne zna šta je bol. To se nikom ne može reći. Bitke se gube, neki i dobiju, ali je malo  pobednika u ovom ratu sa tumorom...
Bitka je dobijena, vraćam se deci sa radosnom vešću. Da, proslavićemo. Svak dan živeti sa saznanjem das sam dobila drugu priliku.
-Kaća, živi punim plućima, ali ishrne se pridržavaj. Proslavi sa svojima, a mene se seti posle šest meseci. Dugo si me gledala i slušala. Dosta je bilo. Osmeh pobednika na lice i preko vrata u novi život.- Doktor je pričao i smeškao se da prikrije emocije. I njemu puno znači pobeda opske bolesti.
-Hoću, hvala vam! Vidimo se za šest meseci.
Brzo otvorih vrat i brzim koracima krenuh prema izlazu sa ukusom pobede.
-Mama, mama...- poznati dečji glasići su me dozivali to su bile moje prinçeze. Trčale su mi u zagrljaj. Ponovo su mojim licem potekle suze radosnice. Zdrava sam i srećna žena.
-Andjeli moji, pobedili smo!-  polako nam se približavao i suprug koji je s osmehom i ćuteći posmatrao srećan ishod...
-Idemo!- rekoh i za ruke povedoh moje devojčice kroz kapiju bolnice u novi život gde nema mesta za ružne i tužne stvari...