ČEKAJUĆI AUTOBUS

Čekajući autobus koji nikako da stigne priđe mi dečko sa pitanjem "imate li upaljač" kulturno klimnuh glavom dodavajući mu upaljač.

-Gde idete ako smem da pitam?-upita nepoznati.

Pogledah ga u neverici" kakva drskost i odakle njemu da ću mu reći gde idem. Svašta"! Pomislih u sebi i nastavi da gledam u pravcu odakle mi treba stići prevoz.

-Što nećete da kažete dge idete?!

-A, zašto bih ja Vama rekla gde idem? Glupo pitanje.

-Pitam, jer možda idemo u istom pravcu. Čekam taksi pa ću vas odvesti da nepokisnete.

On i dalje priča. Pa da li je moguće da na mene uvek neka budala naleti?! Okrenuh se da ga malo bolje pogledam. Lepo obučen, crni kaput do iznad kolena, fino sređena brada, malo duža kosa, ali uredna, kožne cipele i aktovka u ruci. Dečko poslovnog izgleda. 

-Hvala, ali idem autobusom.

-Ja ću vas odvesti.-on je i dalje pričao.

-Ne, idem autobusom.- odbrecnuh se na njega ne bi li shvatio da smara.

-Zar ćete odbiti dzentlamensku ponudu? Ja ću onda biti tužan.

- Stvarno ćete biti tužni?! Baš mi je žao, ali ja nisam nevladina organizacija za ugrožene i napuštene likove.- Tolika ironija u mom glasu i mene je samu iznenadila, ali nepoznatog je nasmejala. Počinje da me nervira.

-Da, odbiću vašu velikodušnu ponudu.! Idem autobusom i nemojte biti dosadni. Nađite  nekog drugog pa smarajte.-povišenim glasom sam mu dala do znanja da je razgovoru kraj.

U tom ntenutku naiđe i moj autobus. Koraknuh ka vratima i začuh glas nepoznatog.

-Ali imao sam dobre namere.

Nasmejah se jer postao je tako jadan, ali nesuzdržah se da mu neodgovorim.

-Ma, jebi se ti i tvoja dobra namera, odoh ja autobusom!

• U autobusu sem vozača i mene nikog nije bilo pa sam mogla opušteno da se nasmejem nepoznatom i "njegovoj dobroj nameri".