Boemska duša
U staroj kafani kraj mutnog prozora,
sedim sa tugom koje dušu more sve do rane zore.
Preda mnom čaša belog vina, naiskap je pijem tugu da ubijem.
A svaka kap dušu mi peče i šapuće ime tvoje da mi srce ko mač seče.
Tambura tiho svira, noć se vinom zlati,
a srce kao prosjak tvoje korake prati.
Cigani pevaju pesmu što dušu para svu,
kao da moje tajne odavno već znaju tu.
Boem sam ove noći, a bila nisam pre,
al' ljubav kad zaboli, čovek izgubi sve.
Pa traži lek u pesmi, u čaši, u dimu,
dok skriva svoje suze u tišinom.
Odlaze ljudi kući, svako svojoj sreći,
a ja ostajem s bolom što je i od planine veċi.
I pitam staru violinu što jeca kroz mrak,
zašto ljubav ostavi na srcu večan trag.
Ona samo zadrhti i tiše nego pre
odsvirа jednu tužnu notu za izgubljeno sve.
Kad zora nad Beogradom razbije noćni sjaj,
ja podignem čašu i nazdravim za kraj.
Za ljubavi koje prođu, za one što ċe da dođu.
Нема коментара:
Постави коментар