Boemska noć
Na staroj kaldrmi još koraci zvone,
kroz maglu i vino prolaze uspomene.
Kafana ne spava, ni poslednji sto,
a srce još čuva sve što je bilo tvoje i moje.
Za stolom Cigani, violina jeca,
svaka njena nota k'o neizrečena reč.
U čaši se lomi i mesec i bol,
a ja opet sam, za istim stolom.
Nek svira do zore, nek zaboli jače,
jer boemsko srce bez ljubavi plače.
Nek vino sakrije ono što znam,
da bez tvoga pogleda ostajem sam.
Skadarlijska noć u tišini me ljubi,
dok svaka me pesma po malo izgubi.
Kaldrma pamti i sreću i pad,
a ja te još tražim po ulicama grada.
Kad utihne pesma i svane dan nov,
ostaće u čaši neispijen zov.
Jer ljubav ne umire kad nestane sjaj,
ona u boemskoj duši zauvek traje.
I dok Cigani poslednju pesmu sviraju,
oni što vole nikada ne umiru.
Ostanu u stihu, u vinu, u noći bez sna,
na staroj kaldrmi... gde još čeka ljubav ta.
Нема коментара:
Постави коментар