МОЈИХ ПЕТ МИНУТА НЕЧИЈИ ЦЕО ЖИВОТ

Као и сваког дана пре тога мама се спремала да крене код ујке у посету, који је лежао на клиничком центру.
-Мама, знам да се ујки здравље мало побољшало. Да ли можемо сека и ја с тобом?
-Знаш да болнице нису за децу? А и морала бих питати сестру Миру да вас преко везе уведем на одељење.
-Питај је јер ја знам исто као и ти да ујка неће изаћи из болнице.
Уздахнула је и тужно ме помазила по коси.
-Хајде спремајте се. Само пожурите.
На брзину смо се спремиле и пожуриле на БГ воз којим смо се возиле до Карађорђевог парка. Тим путем се најбрже стизало до клиничког центра.
Први снег је почео да провејава, моја сестра је скакутала и хватала пахуље.
-Мама, јел ујка воли снег-  Анђела је радосно упитала мама.
-Наравно да воли.
Анђела није ни била свесна колико је ујка болестан, а можда је и боље тако.
У том мом размишљањ стигли смо и до болнице, прве хирушке на којој је мој ујка лежао.
Док смо се пењали уз степенице срели смо сестру Миру која је била одушевљена мојим ујком. Дивила се његовој храбрости и његовој доброти.
-Цецо имаte ли мало времена, да  вам кажем шта ме је данас питао Немања?!
-Наравно Миро да имам. Само изволите кажите.
-Јутрос када сам дошла у смену, одмах сам кренула да обиђем пацијенте пре него што пођем у визиту. На то ме Немања замоли за неколико минута мог времена.  Изађосмо у ходник. "сестро ја знам да од мене нема ништа, да мени нема спаса, а пошто знам да карцином није метастазирао на све органе и да су ми срце, бубрези и плућа потпуно здрави. Да ли ја могу да дарујем органе, ако могу слободно узмите ја ћу потписати пристанак?" Тим речима ме је упитао. Јако ме дирнула његова доброта.
-Јоој, знам да је јако добар и савестн. Шта сте му одговорили?
-Да има времена и још наде. Само се осмехнуо, знам да ми није поверовао. Замолио ме да вам ништа не кажем, не жели да с вама прича о смрти јер зна да вас то много боли.
-Мој брат је диван и јако ми је тешко због овог што му се дешава. Добро сте му рекли. Одох да ме не чека па се видимо после.
Ујку смо затекли како седи на кревету и разговара са пацијентом поред њега. Јако се изненадио када је видео моју сестру и мене. Много га је наша посета усрећила. Једва је сузе среће задржао.
Ми смо га загрлиле и љубиле. Причале му о школи, тренинзима и свему осталом...
После краћег времена ујка се обратио мами, а својој сестри.
-Цецо, пацијенту поред мене треба крва. Драган је Б позитиван, а ти си О позитивна. Можеш ли да му даш крв. Не може никога да нађе, већ три дана покушава наћи, а тако само операцију одлаже.
-Наравно да могу. Увек фали те крви, никако да се подигне свест грађана да дају што чешће крв.
-Мама, како ћеш да даш крв?- упита Анђела збуњено.
-Лако сада ћеш да видиш.- одговори јој мама и окрену се према другом кревету са ујкине леве стране.-Драгане, колико вам је потребно давалаца?
-Троје, а не могу да нађем ни једног, а камоли троје. Или нису моја крвна група или због болести не могу или су далеко. Ја сам из једног села на Дивчибарима.
-Ништа ви не брините сада ћу ја да дам крв и да нађем још некога ко може и жели да да крв.
Узела је телефон из торбе и окренула тату. Тата је пристао да да крв. Затим је окренула своју другарицу Милицу и наравно Милица је пристала, а са њом ће доћи и њен муж Влада.
-Е, имате на срећу двоје О позитивних и двоје Б позитивних. Ја сада идем да дам крв, а ови  троје долазе за неких сат времена. На срећу сви су здрави само да нам је и хемоглобин у нормали и имаћете четири даваоца уместо три.
Драган је заплакао јер је био дирнут гестом непознатих људи.
-Како да вам се одужим? - упитао је тужно, а у исто време и захвално.
-Тако што ћете оздравити и врати ти се својој породици. Брзо се враћам.
Мама је отишла, а ми смо остале да забављамо ујку. Како би било лепо када би и ујки крв помогла, па ја бих му дала само да оздрави.
Мама се убрзо вратила са неким завојем на лакту.
-Готово.-рече мама и загрли свог брата. -Знате да ништа не боли, овај завој се ставља само да би придржавао туфер газе, јер у супротном бих га ја морала прстом придржавати. Дати неком крв је диван осећај.- слушала сам маму и била сам јако поносна на њу. Одлучила сам када будем пунолетна и ја ћу бити добровољни давалац крви.
-А како се даје крв?- упитала сам радознало маму.
-Лако и безболно. Сестра узме иглу и убоде у вену на иглу се стави једна провидна силиконска цевчица која је спојена са пластичном врећицом. Крв полако тече кроз ту цевчицу у врећицу а давалац полако пумпа, што значи стеже шаку у песницу и  на тај начин пумпа крв. После тога је битно попити две чаше воде или сока. Сок је бољи јер има шећер у себи па брже делује. На тај начин надокнадиш извађену крв из организма.
Време у разговору је брзо пролетело. У том су стигли мој тата, Милица и Влада, који су исто имали мало завоја на руци.
Пошто је већ скоро било вече, ми смо устали да кренемо кући.
-Цецо, хвала ти. Хвала вам свима што сте дошли и дали крв за мене. Сутра могу на операцију, захваљујући вам. Јер нажалост те црвене драгоцене течности никад није доста. Увек фали- Драган је био захвалам и срећан јер више неће одлегати операцију.
-Нема на чему, Драгане, мојих пет минута нечији цео живот!- Сви у соби су осмехнули, а у мени је још више ојачала жеља да када одрастем постанем добробољни давалац крви.
ТЕОДОРА ТРИПИЋ VI-3 О.Ш. БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

OSTVARENI SAN

Sunčani topli zraci probijaju se kroz staru krošnju lipe. Ispod krošnje sedi zamišljena devojka. Pogled joj gleda u drugo dvorište tamo gde su nekada bile štale.
- Drino, vodo hladna gde odluta? - u par koraka smejeći se i vrištajući dotrčala je njena sestra Tara.
Tara je po prirodi nemirnog duha, uvek vedra i nasmejana, dok je Drina povučena, tiha sanjalica.
- Tara, draga sesto prestani me zvati vodom hladnom - Drina je tužnim glasićem opomenula sestru.
- Dobro, dobro... e aj da odemo do teta Mare - nastavljala je Tara.
- Sada? - začuđeno upita sestru.
- Što da ne? Ajde ustaj, šta si se smorila? - navaljivala je Tara na sestru.
Drina je lenjo protegla noge ispd starog dvorištnog stola i  polako ustala sa škripave klupe.
- Devojke, gde ste pošle? - začuo se glas njihove majke koja je silazila sa trema noseći tacnu iz koje se širio prijatan miris sveže skuvane kafe.
- Do tete Mare - uskliknu Tara.
- Ajde da popijemo kafu, pa onda idite gde vam je volja - nagovarala ih je majka.
Drina je sela nazad na klupu sa koje i nije imala veliku želju da ustane i krene negde.
Majka je stavila tacnu na sto prekriven šarenom mušemom. Na tacni su bile tri šolje sa toplom kafom iz kojih se širio prijatan miris i mala činija sa slatkim od dunja.
- Mmm... Ovo me podseca na detinjstvo. Sećaš se Drina kako nam je bilo kada smo bile deca -  uzbudjeno je čavrljala Tara.
Drina je ćutala.
- Dušo gde li si ti odlutala? Dajem zlatnik za tvoje misli? - upita je majka nežno je milujuci po dugoj smeđoj kosi.
- Mama, šta mislis da li je Maza živa?
- Ne znam, idite do tete Mare i pitajte je.
- Pa, to sam joj već rekla mama, a ova naša voda hladna samo sanjari...
- Tara, daj prestani više da me zoveš vodom hladnom.
Majka se nežno osmehivala gledajući svoje devojčice, takve su bile i kao deca. Jedna mirna, druga vragolasta.
- Mama, kada tata dolazi?
- Čim završi sve poslove oko penzije. Deluješ mi pomalo tužno! Tužna si bila kada smo odlazili u Rusiju, tužna si što naspuštamo Rusiju. Zar ne Drino, to je zbog selidbe? Videćeš kako ćemo lepo da uredimo ovu našu staru kuću izgledaće kao i ona  tamo.
- Nisam mama tužna, samo malkice zamišljena. Sviđa mi se ova naša kuća i neka ovakva i ostane. Lepa je, baš je lepo vratiti se domu svom. Svugde pođi svojoj kući dođi! - setno prošapta Drina.
- Sestra mi se prekvalifikovala u filozofe!
- Tara, umukni! Smaraš, zar ne vidiš! To je stara srpska poslovica, a ako malo bolje razmisliš i ima logike - pokušala je da uozbilji svoju sestru kojoj je sve bilo smešno i opušteno. Volela bih da sam opuštena kao Tara, mislila je u sebi Drina.
 - Sećaš li se onog dana kada je tata došao sa vašara i pozvao nas da pogađamo šta nam je kupio? - nastavila je Drina dok je lagano ispijala kafu.
- Mama odakle ti sad slatko? - pitala je Tara dok se sladila slatkim od dunja.
- Tara ugojićeš se - Drina se našali sa sestrom.
- Neću sestrice ne brini, uskoro ćemo kupiti konje pa ću na jahanje i eto mi vitke linije.
- Tara, slatko od dunja je donela je teta Mara sinoć dok ste vas dve bile u šetnji. Drino kako se ne bih sećala tog dana. Taj dan ste bile najsrećnije. Toliko ushićene da niste napuštale ždrebe danima. Bile ste male, ali jako odgovorne i zato je ždrebe izraslo u prelepu kobilu.
- Imale smo samo sedam godina, a gledaj nas sada - šalila se Tara u svom stilu - imamo dvadesetdve godine i nećemo još da se udajemo.
- Petnajest godina smo živeli u Moskvi, Bože kako je to vreme proletelo. Ja sada imam posla, a vi ako ste popile kafu ili idite do tete Mare pa saznajte šta je bilo dalje s Mazom ili mi pomozite oko poslova.
-Mama idemo mi prvo do tete Mare, pa ćemo se onda dohvatiti posla. Hajde Tara ustaj šta si se sada ti zamislila.
-Sećaš li se sestrice kada je tata dobio posao u Moskvi, pa smo svi morali otići sa njim. Najteže nam je bilo ostaviti Mazu. Tri godine smo uživale sa njom i onda je ostavili. I pored svih onih konja mi smo zaboravili našu Mazu. Baš smo bezobrazne. Toliko godina se nismo nje setili, a sada nas zanima šta je s njom!
- Hajde, kreni sestrice da što pre saznamo je li živa Maza. Jeste malo smo bile sebične, malo detinjaste i puno zauzete. Trebalo je sve one medalje osvojiti - srećno se zakikotaše devojke i spretnim skokom ustadoše s klupe i pojuriše kroz dvorište kao kada su bile male.
- Kada tata dođe moraćemo popraviti ove klupe i sto, ali da opet budu drvene kao kada smo bile male - cvrkutala je Tara, dok je Drina zagrlila nekako zaštitnički.
- Veliko dete ti je mama ova tvoja ćerka - dobacila je Drina majci preko ramena.
Majka ih je pratila pogledom punim ljubavi, sve dok se neizgubiše iza dvorišnih vrata.
Teta Mara je živela odmah do njihove kuće. Uvek su bile dobre komšije, mada je to ovde normalno, ni u Moskvi nije mnogo drugačije, jer su nekako ljudi sličnog temperamenta.
- Gazde, gazde! - viknule su devojke uglas, kako je to ovde i bio običaj. Ubrzo se na vratima dugačkog trema pojavila žena.
Dok im se približavala nekako čudno ih je zagledala i odjednom se nasmejala jer ih je prepoznala.
-Deco, deco moja! Pa, vidi ti devojke moje lepe. Uđite, nemojte da stojite na vratima. Hajde idemo u kuću?
- Neka, teto bolje u dvorište. Drino vidi jos je ovde stara trešnja, a ispod nje sto i klupe. Koliko smo se puta samo penjali na nju sa Sanjom i Markom - Tara je poletela i skokom sela na klupu, dok je sestra laganim elegantnim korakom došetala do klupe i setno bacila pogled na krošnju drveta.
- Gde su Sanja i Marko?
- Drino dušo oni su obadvoje u Sloveniji završavaju studije. Dolaze za koji dan, pa ćete opet da se družite, samo se nadam da nećete ponovo po drveću skakati - srećno je pričala teta Mara gledajuci u njih dve koje su izrasle u prelepe devojke.
- Nećemo, nećemo - odgovoriše devojke
- Gde je čika Milan? - upita Tara.
- Milane, dolazi ovamo da vidiš ko nam je došao! - viknu ga žena, dok je ulazila u kuću da iznese posluženje gošćama.
Milan se odazva iz drugog dvorišta. Devojke su ustale i polako krenule u susret čika Milanu.
Stari čovek se obradovao videvši svoje male komšinice, koje su sada već velike devojke.
- Devojke moje dođite da vidite nešto - tihim staračkim glasom prošapta Milan pošto su se ispozdravljali.
Pođoše polako svi troje preko dvorišta u pravcu štala. Devojkama je srce zaigralo u nadi da se u štali krije njihova Maza. I bile su u pravu. U štali je bila Maza, ali ne sama. Pored nje je veselo skakutalo malo ždrebe. Suze su im potekle videvši svoju kobilu. Polako su joj prišle, pomazile je. Izgledalo je kao da ih je kobila prepoznala. Milan ih je ostavio same sa njihovom kobilom.
- Gde su cure Milane?
- Tu su! - osmeh Milanov je govorio sve.
- Jel ih je prepoznala? - upitala je njegova žena dok je stavljala štrudlu sa makom na sto i tanjiriće.
- Jeste, jeste...Rasplakele su se od srece. Kada se smeste mogu da je vode kod sebe. Znam da će se obradovati kada da im vramo njihovu kobilu.
Ubrzo su se devojke pojavile, sedajćí za sto videlo se ushicenje na njihovim licima. Posle toliko godina ponovo su osetile miris Maze. Njima se činilo kao da drugačije miriše nego svi oni konji koje su imale. Mirisala je na seno...
- E, pa deco baš sam sada rekao ženi da kada se smestite dođite i vodite Mazu kuci. Ja sam je sačuvao i sada vam je vraćam.
Nisu verovale da su dobro čule sta je čovek rekao.
- Dobro ste čule. Vaša je! Ja sam je samo čuvao dok vi niste bile ovde. Hoćete li nastaviti sa jahanjem i ovde?
- Da! - videlo se da su presrećne pošto su ponovo imale svog prvog konja na kome su i naučile prve korake jahanja - pričale smo sa roditeljima o otvaranju škole za jahanje. Slazu se sa nama. Kazu da je to dobra ideja. Ovde nema blizu ni jedan hipodrom niti skole za jahanje pa cemo mi otvoriti za decu, a mogu i odrasli. Deci će biti zabavno, a i nama će. Volimo konje, jahanje...
Dugo su ostali u komsiluku, u prijatnom drustvu vreme brzo i neprimetno proleti.
Dolaskom njihovog oca devojke su počele sa pripremama oko škole i hipodroma. Nije im bilo teško, jer su imale diplome dzokeja koje su stekle živeći u Moskvi.
Selu je to bilo potrebno. Bio je to prvi korak ka seoskom turizmu. Ubrzo se za njhovu školu pročulu i dalje od sela. Imale su pune ruke posla, a Maza je bila omiljena u celoj školi. Deca su obožavala Mazu, a i Maza je volela decu. Drina i Tara su radile sa decom koja su imali, kako to medicina voli kaže posebne potrebe.
Dok je Maza na svojim leđima nosila decu, njeno ždrebe veselo je skakutalo oko dece koja su širila svoje malene ruke prema njemu, a ždrebe veselu izmicalo i bežalo tražeći da ga dečica jure po livadi.
Devojkama se ispunio san da osnuju svoju školu i da uče decu onom što su naučile daleko od svog rodnog doma.

KICOŠ

Okačene male petrolejske lampe oskudno bacaju svetlost po sivoj seoskoj kafani. Sivoj od duvanskog dima i od stare peći, koja sa svakim  udarom vetra izbaci dim kao da želi da najavi ranu zimu.

Za svakim stolom sedi troje, četvoro. Neki igraju anjc, neki tablić, neki vode dokone razgovore...

Svako sa svojim društvom skraćuje ove besposlene jesnje večeri....

Žagor prekinu otvaranje vrata i talas hladnog vazduha. Na vratima stoji Đorđe, poznati seoski Kicoš.

Nasmejan kao u uvek jednim pozdravom pozdravi celu kafanu.

-Kelner, vino za celu kafanu!- kao i uvek časti sve prisutne. 

-Kicošu, ade, sed vamo!- iz ćoška se javi Mića.

-Ooo, kume, već si došo,a? Daj bokal za kuma i mene.

-Vid ga trči, sipa, zna baraba imaće dobar bakšiš.-sprda se Mića.

Kelner se pravi da ne čuje, bolje nego da kaže nešto pa da razljuti Kicoša, onda ne samo da bi ostao bez bakšiša već ko zna šta bi se još desilo. Kicoš je preke naravi, kad ga naljute tad krši i lomi sve od stola do čoveka. 

Vrata se otvoriše uz dobo poznat zvuk stakala na čađavim vratima.Boža i Spasoja udjoše, polako se provukoše između stolova. Videlo se da su pod cugom.

Ovo neće izaći na dobro, proleti krz glavu kelneru, biće neka nevolja, nek nam je Bog u pomoći.

-Kelner, daj vino.- oglasi se Boža.

-A, joj al je dosadno. nema brate, nikakve akcije.

-A šta bi ti Kicošu? Da lovimo duhove?-prugljivo upita Mića.
Bža i Spasoja se grohotom nasmejaše i u glas dobaciše.
-Ko sme u lov na duhove?

-O, pa Mićo viš kak si pametan-Grohotom se nasmeja Kicoš.

Cela kafana se nasmeja, Mići ne bi to pravo.

-Pa, kad si tako hrabar ajd ti u lovi jednog duha.- smeje se Mića jer on je jedini koji se smeo suprotstaviti Kicošu

-Šta naglabaš tu, šta ima da ja nesmem.-razljuti seKicoš.

-Samo kažem..

-Nemaš ti šta da kažeš.

-Šta se svađate?-umeša se Boža.

-Ne svađam se samo vodim razgovor- podrugljivo se brecnu Kicoš.

Nasta tajac. Zaćuta cela kafana, samo se čuje puckanje drva u peći i zveckanje čaša koje kelner pere. Svi čekaju šta će se dalje desiti.

-Ajd der, derani da vas vidim ko sme otić na groblje kod pokojnog Peje i zabosti u grob nož?-Povika Kicoš izvlačeći svoj nož iz čizme.

Ćute. niko glasa da prozbori.
-A, zašto baš kod Peje?- oglasi se Spasoja koji jedva presta sa smehom.
-Zato što je zadnji umru, budalo nepismena.
-A ti si mi baš pismen, ko i ja si jedva završio četvorogodišnju.-uvređeno se brecnu Spasoja.
-Nije sve u školi, već brate ja imam šlifa, ja sam poznati kicoš i to naširoko, a to znači da sam dasa i bez škole.-sprdao se Kicoš aludirajući na Spasojin izkrzani mantil..
-Dosta više, nebulazite dzaba!- Mićin glas odjeknu kafanom.
Tišina nasta, al nezadugo.

-Štaje šuše seljačke, ne smete a? Znao sam ja to!-Podsmevao se pijani Kicoš.

-Ajd ja ću, samo da vam pokažem da nema tu nikakve mudrosti. Ko ide sa mnom?

Ustade cela kafana. Kicoš uze nož i pođe preko praga. Svi za njim pođoše kao da ih vodi nevidjiva ruka.

Došavši do malog seoskog groblja koje je nešto malo osvetljvao pun mesec jedva probijajući se kroz gustu maglu.Mesečina je nekako zlokobno padala po dikojem spomeniku. Kicoš sigurnim korako zakorači na grobljansku stazu. Okrenu se i pogleda svoje pratioce i još jednom baci podrugljiv osmeh.

Laganim korakom krenuo je napred. Svi su ćutali i gledali za njim dok ga nije zaklonila magla, gusta da se po njoj moglo pisati. Čulo se samo disanja i cvokotanje zuba, da li od hladnoće ili od straha, to više nije bilo bitno.

Nekoliko metara od njih ponosni Kicoš okretao se oko sebe tražeći Pejin grob.

-Našo sam Peju. Sad ću da zabodem nož a vi dežurajte do jutra pa kad se petli oglase vi dođite i vidite nož, samo ga izvucite i donesite mi ga. Volim taj nož.

Nekoliko sekundi tišine. 

-Gotovo je, beite ustadež sad et vam Peje.- podbadao je iz groblja Kicoš. 

Već su imali dovoljno straha da im nije bio potreban ljudski krik koji je dolazio iz groblja. Znali su da je Kicoš, ali strah je strah, put pod noge i kud koji se razbežaše.

Noć je svakom prošla onako kako sam zna. Jutro su dočekali budni, svako u svojoj kući. Posle doručka kao po nekom dogovoru krenuli su u kafanu, da čuju ko će ići vaditi nož. Za nekoliko minuta kafana je bila puna.Samo ovog puta ne tako bučna. Nije bilo galame.

-Evo ja ću ići pošto je i bila moja sprdnja.-Oglasi se Mića.

Niko se nije protivrečio, jer sve ih je bio strah.

Čudna povorka krenu put groblja. Ljudi i žene koji su ih sretali u čudu su ih zagledali i gunđali sebi u bradu nešto.Povorka polako stže do groblja. Mića se osmeli i krenu u groblje, ali eto ga nazad sav bled.

-Kicoš..-prošapta mucajući.

-Šta Kicoš?-upita neko iz mase.

-Kicoš... Tamo... Kicoš tamo leži.- s mukom prozbori.

-Mrtav?- opet se začu neko iz mase.

-Da!- prošapta Mića- Zovite žandarme!

Nekoliko njih otrča do sela, a ispred groblj ostadoše Kicošovi verni drugari Mića, Boža i Spasoja.

Ubrzo se iz sela dovezoše žandarmi na šinskim kolima u pretnji starog seoskog lekara i crkvenjaka. Tiho uđoše u groblje, kao da nežele da remete mir upokojenih.

Vreme je prolazilo sporo, minuti kao sati....Okupilo se dosta ljudi. Neki radoznali, neki skrhani bolom..Došao je čak i Kicšov otac, lica okamenjenog bolom.

Iz magle se počeše nazirati žandarmi noseći na nosilma prekriveno telo. Znali su svi da je to Kicoš. Tišinu su zaparali uzdisi i jecaji...

-Šta se desilo?-Mića upita žandarma.

-Šta? Nesrećan slučaj, eto šta. Vi mladi pusti, mislite sve se može! Eeee, deco moja. Kada je zabio nož u zemlju nije onako pijan video da je probio kraj svog mantila i kada krenu da ustane verovatno je osetio da 

ga nešto vuče. Mučenik je pomislio da je Pejo, pa mu puklo srce od straha.-ukratko objasni.

Dani su sporo prolazili razvlačeći se kao stara izrađena raga.U kafani svakim danom u tišini igrao se anjc, tablić...

Samo u ćošku te čađave kafane sedela su tri mladića svako u svojim mislima. Nisu ih ništa pitali, jer znali su kakv krst sudbine nose na svojim još nejakim plećima. Nisu ih ni osuđivali, jer i sami su znali da su delom krivi za smrt svog druga..

Samo je sveštenik govorio kad god bi ih video, ko se vatrom igra opeče se, ko remeti mir upokojenih ubrzo im se i sam pridruži...

Godine su prolazile događaj je zamro u narodu, ali ne i kod Miće, Bože i Spasoje koji su svojim sinovima dali ime Djordje u spomen Kicošu. 

LEPOTICA PLAVIH OČIJU

                  Voz se polako klacka starom rasklimanom prugom. Čovek zaboravi i gde je krenuo kada sedne  u voz. Majka i ćerka sede same u kupeu starog voza. Devojka gleda kroz prozor negde u daljinu. Vrata kupea se polako otvoriše.
-Gospođo, jel slobodno?- upita muški duboki glas.
-Jeste, izvolite.- tihim i neznim glasom odgovori starija gospođa.
-Gde putujete? Ja za Novi Sad.
-I nas dve.
-Lepo, sada imam društvo, dveju lepih dama. - šarmantno reče gospodin.- Ja sam Petar Milenković, advokat po zanimanju.
-Sara, a ovo je Dunja moja ćerka.
-Drago mi je, Dunja.- reče Petar zadivljeno gledajući u Dunju.
Petar je zbijao šale kako na svoj račun, tako i na račun svojih kolega iz advokatske komore.
Dunja se blago osmehivala sa pogledom uvek uprtim negde u daljinu.
Voz se polako zaustavlja.
-Evo vam moja vizit karta, javi se ponekada.- pružio je kartu prema Dunji.
Dunja je stojala i gledala prema Petru, ali kao da je gledala kroz njega.
-Gospođo Sara vaša ćerka ima najlepše plave oči.
-Hvala, znam da su najlepše.- osmehnula se majka i ponosno pogledala prema svojoj prelepoj kćerci.
-Gospodine Petre, hvala.- odgovorila je tiho Dunja.
-Te prelepe plave oči su slepe.-nastavila je tiho Dunja dok je hvatala majku za ruku u želji da što pre izađe iz voza i udalji se od ovog šarmantnog gospodina.
Tako žureći se saplete o kofer nekog putnika i oseti na sebi dve tople i snazne, a u isto vreme i nežne ruke.
-Držim te lepotice plavih očiju. Obavezno mi se javi, doći ću na kafu kod tebe, plavooka lepotice.
Kada je Dunja bila na sigurnom pored svoje majke Petar je otišao uz obrazloženje da žuri u sudnicu, a Dunja ostala sa svojim mislima da li da ga zove ili ne...
Vreme je prolazilo, a u Dunjinim mislima je i dalje bio Petar.
-Pozovi ga.- reče joj majka jedno popodne dok su sedele na terasi i uživale u kafi.
-Koga?- začuđeno je upitala dunja.
-Petra.
-Zašto?
-Pa zato što ti se vrzma po toj lepoj glavici.- našalila se majka.
-Nije tačno. A i do sada me je i zaboravio. Ko sam ja da bi me takav gospodin pamtio.-pomalo tužno je rekla Dunja.
-Dunja, ne lupaj gluposti, to što ne vidiš ne umanjuje tvoje vrednosti.- strogo je odgovorila Sara.
-Bojim se mama da ću se razočarati. Ja mu pustim poruku, a on meni odgovori ko je Dunja?!
-Mala, Petar nije skidao pogled s tebe. A i ne zoveš ga na prosidbu, nego na kafu, druženje. Mada kako hoćeš.-nežno je pomilovala svoju lepu ćerku po njenoj dugoj kosi boje zrelog žita.
Dani su Dunji prolazili jako brzo, svaki dan je provodila na poslu. Imala je dosta posla, pacijenti su je voleli. Kažu da slepi ljudi bolje rade masažu od onih čiji je vid perfektan. Dunja je radila jako osećajno, jer volela je svoje zanimanje. Lepo je raditi sa ljudima. lepo je kada možeš nekome da pomogneš, pa makar i da ga samo saslušaš, a Dunja je bila dobar slušalac.
-Mama, javila sam se Petru, odmah je odgovorio kao da me poznaje čitavog života. Doći će danas na kafu, pa sam svratila da se izfeniram.
-Dobro, malena.
Tog popodneva Petar je došao sa dva velika buketa, jedan buket crvenih ruža za Dunju, a drugi sa crvenim gerberima za gospođu Saru. Znao je da će imati prijatno veče u društvu ovih dama, ali nije ni slutio da će se tako ludo i jako zaljubiti u dva plava oka ove male.
-Dunja, ako si raspoložena i za vikend slobodna mogli bi smo da odemo negde na ručak, a i da ti pokažem gde živim i gde radim.
-U nedelju ne radim.-reče Dunja pomalo stidljivo.
Jer do sada nije imala dečka, a osećanja je vezuju za Petra. Ne zna njegovu boju kose, boju očiju.. Ne zna kakvo lice ima, da li je lep ili ružan, možda mu je lice u ožiljcima.. Ali zna da ima dobru dušu, da je duhovit, šarmantan, ona vidi lepoto njegove duše, ne samo površinu kao većina devojaka.
Došla je i ta nedelja. Dunja se dugo češljala i pažljivo šminkala. Sara je posmatrala svoju ćerku na čijem se licu videla ljubav. Bojala se kao i svaka majka da joj se ćerka nerazočara u svog princa. Nadala se sa majčinskom zebnjom da neće.
Petar je stigao nekoliko minuta pre dogovorenog vremena sa ponovo punim rukama cveća, ali ovaj put samo za Saru.
Sara ih je ispratila pogledom. Petar je sigurnom rukom i zaštitničkim stavom vodio Dunju prema autu.
Kada se Dunja vratila kući, znala je da je majka čeka u dnevnoj sobi. Sara je odmah primetila neizmernu sreću na Dunjinom licu.
-Mama, Petar me je pitao za ozbiljnu vezu. Želi da se još malo upoznamo, pa da osnujemo porodicu, dom. Taman dok on završi renoviraje stana. Rekla sam da.- u jednom dah izgovorila je uzbuđena Dunja.
Sara i Dunja su provodile vreme u dugim razgovorima koje mogu da vode samo majka i ćerka..
Nekoliko puta su otišli na ručak kod Petrovih roditelja koji su tako lepo dočekali Dunju. Zavoleli su tu slepu devojku kao rođenu ćerku.
Približio se i dan venčanja. Dunja je blistala u svojoj beloj haljini. Njene oči su sijale kao more okupano suncem. Petar je zaljubljeno gledao svoju Dunju. Čekao je da sve ovo prođe i da Dunja bude samo za njega. Da uziva gledajući njeno nasmejano, vedro lice, da uživa u nežnim dodirima njenog tela...
Ljubav koja je zračila iz to dvoje mladih bila je tako nesvakidašnja, ona je volela njegovu unutrašnju dobrotu, a on njenu kako spoljašnju tako i unutrašnju lepotu.
Godine života koje su provodili zajedno njihova ljubav, pažnja i bliskost postajala je sve jača. a iz te ljubavi dobili su troje divne i lepe dece. Devojčice su nasledile na majku lepotu i dobrotu i oči more plave i kosu boje zrelog žita, a dečak na oca snagu, duhovitost, šarm i lepe crte lica, kosu crnu kao ugalj i majčine plave oči kao more okupano suncem.

MALI IZ SUPER MARKETA

 Stojim na kasi super marketa i čekam svoj red na kasi prepunoj užurbanog i nervoznog naroda, vreme mi skraćuje razgovor sa drugaricom. Ramenom prdržavam telefon da bih povadila stvari iz korpe. Tako pričajučći na telefon neobraćam pažnju na masu ljudi oko mene, pa čak ni na dvojicu mladić koji su mi kulturno prišli da pomognu da popakujem stvari u kase.
Zbunjeno podigoh pogled i sretoh zadivljeni pogled dečka od nekih dvadeset godina kako me prodorno gleda dok trpa stvari u kese bez ikakvog reda..
Prekidam telefonski razgovor uz obavezno, ajde zovem te kasnije.
-Izvintite, zašto pakujete moje stvari?- upitah malo zbunjeno dečka koji neskida pogled sa mene.
-Samo vi kulirajte mi ćemo vam popakovati stvari.- odgovori jedan od mladića.
U tom trenutku kasirka mi skrenu pažnju govoreći koliki mi je iznos, dajem joj novac i uzimam kese i zahvalano klimnuh glavom s namerom da izađem iz marketa. Kod samog izlazu stiže me dečko sa kase.
-Izvinite da li bi mi dali broj telefona?- upitao je sada već bezorazno gledajući me.
-A zašto bih vam ja dala svoj broj?!- drsko ga upitah.
-Ja ne znam da li ste vi svesni svog izgleda, ali vi odkidate. Ima nešto opako u vama.- nastavio je neznanac da priča.
-Joj, mali ajde se pomeri. Idi traži neku svojih godina.
-Molim vas, dajte mi broj. Neću vas uznemiravati. Samo mi daj te broj da vas ponekad čujem ili vidim.
Okrenula sam se i otišla ostavljajući za sobom dečka potpuno zbunjenog. Verovatno nije očekivao da ću ga tek tako otkačiti, ali neka se navikne i na odbijanja, jer sve je to normalno. 

PRIČE PORED OGNJIŠTA -BAKIN RAJ

Jednog kišnog predvečerja, dok je petrolejka osvetljavala oskudnom svetlošću malu planinsku sobicu u kojoj su sedele dve osobe. Jedna starija i pogurena iznad vatre, a druga sićušna i prilepljena uz stariju osobu. To su bili deda Živoje i njegov unuk Đorđe, koji je na raspustu došao kod dede da provede uskršnje praznike s njim. Đorđe ne voli kada deda ostane sam na ovako veliki sveti dan.
-Deda, a zašto se ona kućica, tamo gore na kraj sela zove bakin raj_. upita mali sićušni glasić..
-E  pa jel ti nisam to izpričao?
-Nisi deda, nisi.- povikao je dečačić.
-Tu je nekada davno, dok sam ja još mali bio živela jedna baka. Sama je živela jer joj prokleti rat odneo sve koje je imala. Dane je provodila kako je umela i znala. Za komad hleba se snalazila nekako, mesila ga sama kao i svi iz sela.
Svakog predvečerja je sedela baka na klupi ispod oraha što joj kuću sakrivao od sunca. A naša drugarica  Dragica poče oko bake obilaziti, dok smo mi seoska deca igrala krpenjače u prašini. Dragici nije priličilo da trči po toj prašini za krpenjačom.
-Šta ti je to krpenjača?
-Krpenjača je lopta od starih krpa i čarapa, pa je šutiramo dok joj creva ne izađu.
-Creva, kakva creva-? smejao se Đorđe.
-Krpe koje izađu iz te naše lopte zvali smo crevima.
Dragica se osmeli jednog dana pa priđe baki, sede na klupu pored nje i upita je.
-Bako jel ti treba neka pomoć-upitala je ona svojim cvrkutavim glasićem tu staru ženu.
-O, milo moje dete, pa ako ti nije teško da mi odeš kupiti malo divke.-odgovori joj baka nežnim glasom.
-Nije bako, nije.
Skoči sa klupe, uze pare od bake i trkom otrča da kupi tu divka kafu toj nemoćnoj staroj ženi. Do prodavnice je trebalo trčati dobrih sat vremena, jer se prodavnica nalazila u gradiću nadomak našeg seoceta.
Čekala je baka devojče da se vrati, nije dugo pila divku jer  ne moze da ode sama i da je kupi, teško joj je hodati, a nema koga da zamoli.
Sa osmehom na licu je pomislila da je samo Bog poslao Dragicu da joj ode u kupovinu.
Dragica sva zajapurena, znojava i prašnjava od trčanjja, skoči pred nju sa divka kafom i kusurom u rukama. Nehtede stara žena kusur uzeti, a ni Dragica ga nehtede zadržati već ga lepo dade baki. Sutradan eto ti opet Dragice kod bake sa istim pitanjem, ali ovaj put joj baka reče da za nju ima nešto i uvede je u svoje dvorište svo ukrašeno šarenilom lepih kata, ruža i mirisom bosiljka..
Sedoše za sto koji se nalazio na tremu kuće krečene u belo. Na stoli je stojao tanjir sa mirisom vanil šećera i cimeta. Znala je Dragica da je na stolu pita od jabuka petrovača. Uz prijatan razgovor su sedele dve ženske osobe jedna mlada, druga stara i jele ukusnu pitu od jabuka. Njihovo druženje je tek sada počelo, iako ni jedna od njih nije znala koliko će bliskosti i ljubavi se roditi između ta dva bića..
Dani su prolazili Dragica je svaki dan bila u društvu te stare žene, ponekada joj je mama spremala torbu sa namirnicama da ponese baki, a ponekada je išla  u prodavnicu da kupi sve što treba jednom domaćinstvu. Kako baka nije imala nikog svog posle svoje smrti, tu malu kuću u cveću je ostasvila Dragici, a Dragica iz poštovanja prema njoj i velike ljubavi dade kući ime bakin raj. Od tada se kuća održava kao i za vreme života bake u njoj, sadi se cveće, kreči u belo. Čak i orah se neguje na uspomenu na tu hrabru staru ženu.
-Kako je divna priča deda.-uskliknu dečak.
-A i istinita je dete moje. U današnje vreme neće niko od mlađih da pomogne starim ljudima, kažu da ih je sramota da im se ne smeje društvo ako ih vide. Čudna su vremena došla dete moje, zato ti pamet u glavu i gledaj da činiš dobra dela možda se neko ugleda na dobrotu, možda nije sva ljudskost nestala sa ove naše zemlje...

PRIČE PORED OGNJIŠTA - ZLATNIK

Polako sneg počinje da se topi, ostavljajući za sobom brežuljke sa još pospanom zelenom travicom. Bila je i ova duga i hladna zima. Prve ptičice najaviše i dugo očekivano proleće.
Vrše se  pripreme za poljske radove, za ispaše ovaca i krava...
Nema posela sve dok ponovo nezasvira severac.
Deda Živoje sedi na pragu svoje kuće i otkiva kosu, sprema se za košenje. Između udaranje čekića po nakovnju začu se lavež Šarov, deda polako podiže svoju sedu glavu da vidi koga to Šarov najavljije.
- Dobar dan komšo - pozdravi ga Pera.
- Dobar dan! Odkud tebe? - začudi se dada Živoje, zna da Pera ima dosta posla i da nema vremena zadana sedeti po tuđim kućama.
- Vraćam se iz grada. Bio kod doktora. Nešto se danima ne osećam dobro.
- Pa šta ti je brate moj?
- Ne znam, Živoje. Kažu da je sve u redu. Kaže doktor da sam zdrav ko dren.
- E, moj Pero da tebe ne muči ona tvoja Vida? - našali se deda, proba da malo razonodi svoga druga.
Nekako setno se nasmeja Pero.
- Znaš li što sam ja došao?
- Znaću Pero kada mi budeš kazao.
- Živoje brate, naslušao sam se svakavih priča. U neke sam verovao, a u neke ne - nakašlja se da pročisti grlo i da uzme malo vazduha.
- Pre neka tri meseca, bio sam u gradu i kasno sam završio poslove, pa me mrak uhvati kad sam se vraćao u selo. Tamo gore podno Simine kuće, znaš da ima raskrsnica. E tamo ti ispred mene ni sam ne znam odakle izbi neka žena, sva u crnom. Nisam joj lica video, bila mi daleko. Prođe preko raskrsnice, pravo posred krsta raskršća. Začudih se ja što to radi kada ne valja. Ubrzala je potom korak i nestade mi kod Borine kuće. Ko je bila ona, e to ni sada ne znam. A ja dođoh do raskršća i ko da me đavo nagovori da razgledam po raskršću. U tom mom razgledanju ugledah nešto kako svetli u mraku na drumu. Priđem, sagnem se i uzmem. Ono mali zlatnik. Pomislih ja, e tako ti i treba babo izgubila si zlatnik kada gaziš po krstu Obradovao sam se ko malo dete, kada dobije lizalo. Stavih ja zlatnik u dzep i nasavih svojim putem. Kada sam stigao kući ispričam ja to ženi, kada ti ova moja ko da je vidovita poče da brblja. Joj, crni čoveče, šta to uradi, mira ti neće dati to zlato, pa još na raskršću. I tako ti ona gunđa, ja je i ne slušam već ti ko opčinjen gledam u mali zlatnik.
Prošlo ti od tada nekoliko dana kada ja usnu čudan san. Sanjam kako mi mlada žena traži zlatnik i kaže što mi sreću uze zlobo jedna.. Probudim se i ne mogu verovati ni sam šta sam usnio. Od te noći krenuo meni taj san da se ponavlja. Kažem ja Vidi, a ona će meni pa ja ti rekoh budalo jedna, a ti nisi verovao, eto ti sada pa sanjaj. Šalje me kod neke babe koja kažu skida magiju. Ni sam ne znam da li da verujem, znam, da nešto postoji, ali opet... Strah me i verovati.
- E, moj komšo to tebe muči savest, zato što znaš da nije zlatnik tvoj - reče deda kao pomalo prekornim glasom - polakomio si se čoveče i sada ti savest neda mira.
- Pa, šta da radim?
- Pošto ne znaš čiji je, ti lepo otiđi u crkvu i ostavi ga onom našem popu i lepo mu objasni šta i kako. Videćeš kako će ti snovi nestati. Ponovo ćeš steći svoj izgubljeni mir.
- Hvala Živoje, tako ću ja i da uradim. Odoh i ja kosu otkivati, ne otkiva sa kosa kada kosidba krene - Nasmeja se Pero sada već malo opuštenije, znao je kada se oslobodi zlatnika i pomoli Bogu, da će opet biti onaj stari.
- Stari ljudi su govorili da je zlato prokleto jer se zbog njega i ubijalo i silovalo. Mučili su lopovi ljude na svakve načine dok im ne kažu gde kriju to malo dukata.
- E, moj brate i ja nađoh zlatnik pa se polakomi i eto šta me snađe.
- Nije tebe još ništa snašlo već te ubija savest. Ljudskos nisi izgubio pa se ona pobunila protiv đavolske pohlepe.
Ustade Pero i polako krenu pravo u crkvu. Osećao je kao da je pola tereta već skinuo sa svojih staračkih nejakih pleća. Ne valja uzimati ono što ti nepripada. Oslobodiće se toga i nastaviće miran život koji je vodio pre tog zlatnika.