SLUČAJNO POZNANSTVO

Jedno slučajno poznanstvo, ako je uopšte nešto u životu slučajno. Veče pomalo prohladno i topli stisak ruke prijatnog muškarca.
-Nikola!
-Nina, drago mi je,
-I meni je drago Nina, ali stisni ruku malo jače, onako muški.- našalio se moj novi poznanik i oboje smo prasnuli u smeh.
Tako je naše poznanstvo započelo. Pričao mi je o sebi, bio je neko ko te opušta i smiruje. Neko pored koga osetiš da si žena. Bio je pravi gospodin, neko ko ti otvara vrata da uđeš, pridrži jaknu da je obučeš. Kao da je znao da mi samo to i treba. Pričala sam mu neke stvari o sebi, ali nikada o tome koliko sam usamljena. Ako me i pita odgovorim mu nekako škrto pogleda skenutog negde u daljinu. Mislim da je znao, jer je neko ko sluša i prati svaki pokret, pa čak i onu skrivenu misao.
Misao?! Sve češće mi je bio u mislima, nisam to želela, a drugi deo mene je vapio za njim. Želela sam, ali se i plašila nečeg novog i nepoznatog.
Nisam bila od onih žena koje su se predavele muškarcu, ali ovom bih se predala jer je budio osećanja koja su bila izgubljena u proteklim godinama mog života i propalog braka.
Nikola je posedovao je neku drž, neku privlačnost kojoj sam jedva odoljevala. S početka mi je prijalo kada mi drži jaknu da je obučem, a posle mi je smeto taj slučajni dodir jer me prođe neka prijatna jeza. Osećao je to i igrao se pogledima. Očima me je provocirao. A ja kao opijena njim živela za trenutak kada ću ga videti. Osećala sam se kao zaljubljena klinka. A on je uživao u svojoj nadmoći. Izazivao me je, a u meni je rastao neki inat. Nisam želela biti osvojena tvrđava, ali ovaj osvajač je mnogo moćan.
Odluku sam donela da ga više neviđam, ali neee... To je bilo nemoguće jer su nam se putevi ukrštali. Dok sam razmišljala kako ga izbeći, uhvatim sebe kako se šminkam i proleti mi misao da li ću mu biti lepa. "Joj šta mi se dešava" pomisao da sam se izgleda zaljubila bila je zastrašujuća. "Pustiću da vreme uradi šta je najbolje".
Vreme kako je prolazilo mi smo postajali još bolji prijatelji, on mi je pričao o svemu, pa i o strasti koju oseća za tamo neku. Nije ni slutio koliko me boli. "Ne neću mu pokazati. Što bih, pa on u meni vidi samo drugaricu. Pričao je o njoj jer ga je  zabavljalo to što nisam htela pokazati ljubomoru koja me je kidala. I dalje je provocirao i možda čak i nesvesno zavodio ili mozda svesno.
Dane sam provodila u borbi sa sopstvenim osecanjima. Svaki dan ga viđala i svakim tim danom ga više volela. Koja njega ne bi zavolela. Shvatio je šta osećam i desio se poljubac.
Poljubio me i ja sam izgubila tlo pod nogama. Tog trenutka nije bilo srećnije žene od mene.
Voleo me je na neki svoj način, a ja njega kao nikoga do tada. Bio je moja prava i velika ljubav.
I sada posle toliko godina gledam naše zajedničke fotografije i čežnja za njim ne prolazi.
I opet sasvim slučajan susret u gradu, on i ja na semaforu. Dobro poynati lik mi izmami osmeh. Bila srećna što ga vidim. Pozvao me je na piće i ja sam naravno pristala. Ponovo je postao moja potreba, potisnuta požuda...
Nekako spontano smo se poljubili i započeli neku novu priča...

GOSPOĐICA ADVOKAT

Oštrim i sigurnim koracima korača kroz dugački hodnik visoka lepo građena devojka u crnom sakoo krojenom po njenoj meri sa plavom kosom vezanom u cvrsto podignutu punđu. Njena pojava potvrđuje njenu sigurnost. Njeno grubo, a u isto vreme elegantno kucanje na vrata odaje njenu snagu i u isto vreme njenu ženstvenost.

-Dobar dan! Ja sam Andjela Dimitrov advokatica ovde optuženog gospodina Marića.

Svi u sali i sam tužioc su odmah znali da je ovaj slučaj izgubljen, jeg gospođica Dimitrov ni jedan slučaj nije izgubila.

Anđela je o svakom slučaju pre nego što ga prihvati dobro razmislila jer nije htela da oslobodi nekog krivice, a da taj to nezaslužuje. Svaku svoju nedoumicu je rešavala sa svojim ocem koji je bio jako poznat i cenjen advokat.

-Anđela ovaj slučaj nemoj braniti. Sve optužbe govore protiv gospodina Popovića.- Besplatan savet svog oca je dobila, a da ga pri tom nije ni tražila.

-Mislim da grešiš.- odmahnula je glavom dok joj je pogled pao na fasciklu ispred sebe koja je još uvek stojala otvorena na stolu.

I taj dan je bio kao i svaki predhodni, kancelarija, sudnica i opet kancelarija, samo što je ovog puta u kancelariju ušla njena sekretarica Nina sa ogromnim buketom crvenih ruža i porukom. "Za uspešnu poslovnu saradnju. Momir Popović."

-Nina iznesi to napolje. Znaš da neprimam ništa od klijenata.

-A, šta da radim sa cvećem? Baš su divne ruže.- Anđela je pogledala Ninu koja se odmah okrenula i sa cvećem izašla napolje iz kancelarije. Anđelin pogled nije dozvoljavao pitanja i komentare.

Cveće je stavljeno u vaznu i ostavljeno na prozoru čekaonice u nadi da neće i tu smetati.

Anđela je odmah posle  toga prionila na posao da pročita dosije gospodina Popovića. Nije davao nadu na prvi pogled. Sve je ukazivalo da je Popović kriv.

Momir Popović je bio šarmantan i veoma lep gospodin, sa manirima obrazovanog čovek. Videlo se da je držao do sebe i da je bio pravi dzetlamen koji zna šta hoće. Delovao je pošteno i nije mu odgovarala optužba za porneveru novca za koji je bio optužen u banci koju je vodio.

-Težak je slučaj, ali takav čovek  neodgovara profilu krivca.-zamišljeno je odgovorila Anđela svom ocu koji je pogledao preko rama naočala i osmehnuo se jer je dobro poznavao svoju tvrdoglavu kćerku.

-Ovo ti je još jedan u nizu izazova.- sa osmehom rece otac.

-Da! I znam da ću ga dobiti.

-Po, čemu zaključuješ kada ništa neide u prilog gospodinu Popoviću?- bio je uporan njen otac.

-Neki moj instinkt mi govori da čovek nije kriv.- bila je još upornija Anđela

-Izgubićeš ili ćeš krivca osloboditi krivice! Znam da je to sve u opisu posla, ali ti nisi neko ko prihvata poraz.

-Pa, samo gledaj i videćeš.- reče to pomalo vragolasto, jer Anđela je delovala hladno i agresivno, a ispod tog oklopa bila je velika emotivna devojka puna ljubavi.

-Halo, Gospodine Popoviću ovde advokatica Anđela Dimitrov. Zovem da vam saopštim da prihvatam vaš slučaj i da od sutra radim na njemu.

-Hvala gospođice Dimitrov na ukazanom poverenju.- Momir je bio zadovoljan jer boljeg advokata nije mogao da nađe. Ni sam ne zna kako je u sve ovo upleten. Bio je rasejan posle razvoda sa suprugom pa je potpisivao i nečitajući šta potpisuje i onda buum stiže policija, klijenti ozlojađeni..

I onda ču reč PRONEVERA.. Pa zar ja? to je nemoguće! Nisam ja takav čovek. I eto ga na optuženičkoj klupi. Sve je ukazivalo protiv njega, ali verovao je u pravdu i sposobnosti ove advokatice. Sviđala se njemu advokatica ne samo kao advokat već i kao žena.

Suđenje je dugo trajalo, ređala su se ročišta jedno za drugim, Momir je gubio nadu, ali ne i advokatica. Anđela je tražila način da dokaže njegovu nevinost, mesece i mesece danonoćnog rada je posvetila tom slučaju da bi na kraju i uspela da dokaže nevinost čoveku koga je sud skoro i osudio.

Andjela je ponposno izšetala iz sudnice sa osmehom pobede.

-Gospođice Dimitrov da li vodite na ručak?- obrati joj je tužilac sa nekako kiselim osmehom.

-Naravno gospodine Stojanoviću- Nasmeja se Anđela kad vide kiselo lice svog kolege tužioca.- u sedamnaest časova u restorannu Bingo.

Momir je sačekao advokaticu ispred kancelarije sa flašom viskija i buketom cveća. Ovog puta Anđela nije mogla da odbije, a i nije ni želela ni odbiti tako divan buket cveća.

Vreme koje je provela sa Momirom bilo je poslovnog karaktera, ali ipak se nekako vezala za njega. Nije joj taj osećaj bio poznat, pa je mlada advokatica bila na klizavom terenu sa šarmantnim, lepim i veoma sposobnim čovekom.

Druženje Anđele i Momira se nastavilo, ali sasvim drugim tokom. Ona je za njega izborila pravdu i dokazala njegovu nevinpost, a on se izborio sa njenim hladnim i drskim držanjem i poklonio joj ceo svoj svet i srce koje je sa advokatice otopilo led i darovalo joj predivne blizance devojčicu plave kose i pogleda koji netrpi puno pitanja i komentara i dečaka hrabrog i sigurnog u sebe, velikog šarmera..

DUH POKOJNE BABE

Kao dete sam volela slušati priče koji su stari naši pričali u večerima dokolice. Upijala bih svaku reč i slušala od straha širom otvorenih očiju. Ovo je priča jednog dede Pante koji je bio nepresušni izvor svakojakih priča.

Beše to o Ivandanju, sunce greje, konji lagano kaskaju po prašnjavom drumu dok se moj ćaća i ja truckamo na starim rasklimanim šinskim kolima. Ćutimo obojica i udišemo mirise livadskog cveća i prašine sa seoskog druma koju konji kaskajući osavljaju za sobom. Kad u tom ti na sred druma stvori žene. Niotkud, samo ko s neba da pade eto je posred druma. Uplašiše se i konji. Ćaća zaustavi konje i začkilja očima da je bolje vidi jer sunce nam bije pravo u oči.

- Šta ti treba? - upita je moj ćaća. 

Ona ćuteći stoji i gleda. 

- Pomeri se da prođemo, nemamo ti mi vremena stajati posred druma, ako hoćeš sedi u kola da te povezemo - reče joj ćaća, ali ga žena ne posluša.

Sad već besan siđe s kola i priđe joj.

- Šta je gazda, udarićeš me ko tvoju sirotu ženu i ove jadne konje? - sa puno drskoti upita žena sa druma.

- Štaaaa... - zasikće moj ćaća i u dva skoka dođe do nje. Podiže pesnicu da je udari, kad gle čuda žena se nekako skloni na drugu stranu druma, ćaći iza leđa. Jauknu on ne znam ja zašto, a ona se oglasi, sad već nekim drugačijum glasom.

- Boli li te gazda? Vidiš ni dotakla te nisam, a tebe boli ko da te pesnicom udaraju. Eee, tako boli i tvoji sirotu ženu kada je ti pijan i besan tučeš. 

- Ko si ti? Ti si đavo - poviče ćaća.

- Ne, ja sam tvoje žene majka.

- Ona je umrla još pre nego sam ja moju ženu i upoznao - zbunjen ćaća, a ja uplašen. Ćaću zbunjenog nikad video nisam, a babe upoznao nisam.

- Da, umrla sam pre nego što se moje jadno dete i udalo za tebe, više njenu patnju gledati ne mogu. Podigneš li ruku još jednom na nju, osušiće ti se odmah ta podignuta ruka. 

Kako je to rekla, tako je i nestala. 

Na slavu kod kuma nismo otišli jer kaže mi ćaća da smo se s pola puta vratili jer sam usput od jakog sunca dobio vrućicu i da su me danima spašavali. Nekim čudom sam se izborio sa bolesti, pa sam mislio da sam ovaj san usnio. A kada sam ispričao ćaći i majci šta sam sanjao rekoše da mi je to od visoke temperature i ja sam tako mislio sve dok se nije desilo da je ćaća došao sa vašara pijan, jer uvek je voleo po vašarima sedeti u šatoru dok mu pevaljka peva i vrti se oko stola. 

Dođe on tako jedan dan pijan kući i poče kao i obično bez ikakvog razloga vikati na majku, podiže on ruku na nju i zajauka kao da mu neko ruku izčupa iz ramena. Majka se prepade i ja sa njom, ćaća jauče i jauče. Traži doktora. Posla me majka u seosku ambulantu po starog doktora. Gledao ga doktor i nije znao šta mu je s rukom. Ruka je bila sve crnja i crnja i svakim danom bila suvlja. Na posletku kao grana od duda bila je suva i hrapava. Tada je ćaća rekao da ono kada sam ja zamalo umro od vrućice, to mi je bilo od strave, jer ono nije bio san, ne zna šta je bilo, ali san nije. Onda nije želeo verovati u to, a sad veruje da je ženina majka s onog sveta došla da zaštiti ćerku. Od tada se promenio prema majci, nije je više tuka, niti je pio. Pričao je svima o tom susretu sa duhom pokojne babe, neki su verovali, neki mislili da je lud. Svako je verovao u šta je hteo, moj ćaća često mi je govorio: ti sine upoznade mrtvu babu, a ja mrtvu taštu, boga mi voleo bih da je ni tad video nisam, ali ko zna zašto je bilo baš tako, ko zna... 

ZABRANJENA LJUBAV

Danima sam razmišljala kako da saopštim roditeljima svoju odluku. Znala sam da neće prihvatiti. Da će se oštro protiviti. Vežbala sam govor, ali ni jedan nije bio dovoljno dobar. Odlučila sam da im za večerom saopštim bez ikakvog uvoda pa šta bude. Kako se večera približavala tako je u meni rasla nesigurnost. Neki nemir se uvukao. Strah. Kada sam ušla u trpezariju svi su već sedeli na svojim mestima za velikim trpezarijskim stolom. Sedoh i ja na svoje mesto. Sestra me zvanično pogledala kao da mi pokušava dati snagu koju sam uz put izgubila.

- Pa - malo sam se nakašljala da bi povratila glas, jer mi smo patriotska porodica, strogih pravila - ja bih vam nešto rekla, ali...

- Reci šta je bilo - otac me prekinu, Pa me još gore zbuni.

- Ovo na drugi način ne mogu saopštiti sem jednostavno da vam kažem, udajem se. 

Svi za stolom su zastali sa večerom gledajući u mene kao u pozorišnu predstavu.

- Stvarno?! A za koga to? Valjda treba da ga dovedeš da ga upoznamo pa onda da se odlučiš na udaju - otac me pogledao mrko i grubim glasom prokomentarisao, dok su ostali ćutali.

- Pa to i jeste problem. Dovešću ga ja kada mi obećate da ga nećete isterati iz kuće.

- Molim!? - svi u jedan glas se javiše kao po nekom dogovoru.

- Udajem se i tačka. Volim ga, a i on mene. Znate on je migrant iz Sirije, ali ostaće u Srbiji i uzeće moju veru i moje prezime. Vi nemate muške naslednike, a nema ni stric, a baba i deda žele da se nastavi naša loza - u jednom dahu sam sve izgovorila jer drugačije ne bih ni mogla. 

Za stolom je vladala grobna tišina. Svi su se zgledali u neverici.

- Možeš odmah da izađeš iz kuće. To nećemo dozvoliti.

- Ali tata zašto? Pa zar ti nije moja sreća bitna?!

- Ne! Rekao sam ne - ustao je od stola i otišao u dnevnu, posle njega su ustali i baba i deda svima je večera presela. 

- Mama - moj glas i pogled su je molili za podršku.

Mama je odmahnula glavom. Znam da će biti na mojoj strani, samo kada je prođe prvi šok.

Ustadoh i ja pa pođoh za njima u dnevnu sobu.

- Kada želite da ga dovedem?

- Ti to ozbiljno - moj deda kao da nije video da ozbiljnija ne mogu biti.

Svi pokušaji da ih uverim da radim pravu stvar su bili uzaludni. Pokupila sam se i otišla u svoju sobu.

Za doručkom niko nije pričao sa mnom, a ja sam ostala pri svom. 

- Danas kada se vratim sa posla dovešću ga sa mnom.

- Bolje se spakuj odmah ako misliš da se udaš za migranta - tata je bio toliko grub, prosto neprepoznatljiv.

-Deda, bako. Maama...- da li me neko čuje?

-Dosta - moj deda koji je do sada ćutao viknuo je glasom od koga me uhvatila jeza. Pogled mu je bio hladan da bi zaledio i okean - Dosta! Majo ako želiš njega izgubićeš porodicu. Migrant neulazi u našu kuću kao član porodice i tačka. 

- Onda ću ja da odem sa njim. Naćićemo stan. Imam posao i mogu da se snađem. Onda vi gubite mene.

- On ili mi - moj tata je posle ove izgovorene rečenice izašao napolje.

- Ja ga volim i trudna sam - više nisam mogla da zadržim suze. Briznula sam u plač.

- Pokupi svoje stvari i idi!

-Dobro! Idem - okrenula sam se u pravcu svoje sobe. Mama mi ne može pomoći jer ne sme, sestra isto. Uzela sam ranac i potrplala samo osnovne stvari, kada nađem smeštaj vratiću se po ostatak. 

Sa rancem na leđima sam izašla u prohladno, maglovito jutro. Sada sam i sama migrant, a do sada sam njima pomagala, a sada meni treba pomoć. 

Danima smo Ali i ja sa rančevima na leđima hodali gradom u potrazi za smeštajem. On migrirao iz svoje zemlje, dok su mene odbacili i osudili zbog zabranjene ljubavi.

knjiga LIK ANDJELA je objavljena i u prodaji je. nove price koje nisu na blogu. za sve vas koji rado citate moje price porucite pricu i udjite u nove dimenzije i nove likove koji se nalaze u ovoj knjizi. uskoro pripremem i drugu knjigu.

REKOM ŽIVOTA

Vatra iz ognjišta pucketa, kao da daje ritam deda Živojevim rečima. Deda Živoje je poznati pripovedač našeg malog planinskog sela. Kada deda upita:" 'oćemo li po jednu da ispripovedamo?" mi deca se skupimo pored ognjišta, oči nam se zasijaju i zenice se  rašire. Znamo da će biti neka "strašna" priča.

-Bilo je to još u doba Turaka...- poče deda da pripoveda.- Moj se otac vraćao iz mlina, pošao da samelje kukruz i žito. Kasno čovek krenuo, nije mu vredelo govoriti, Sreto nemoj se za noći vraćati kroz šumarak, svašta se dešava. Pričaju ljudi.

-Ma, pričaju, šta pričaju? Izmišljaju!? Dosadno im pa nemaju šta pametnije da zbore (govore).- odbrusi Sreta i sede na šinska kola, udari kandžijom po konjima i dade im zvižduk da krenu.

-Džaba Sreti govoriti, ne sluša taj nikoga. Mlado, pusto... - jadikovala mu majka.

Kada Sreto završi u mlinu, popi čašu domaćeg crnog vina. Voleo je vino i žene više od svega, ali ne htede više od jedne čaše popiti.

-Neću više, nešto mi se ne pije, đavo bi ga znao zašto.

-Ne prizivaj đavole, na put trebaš ići. Savetujem ti, zanoći ovde. U mlinu ima mesta za putnike namernike.-prošapta mu mlinar Rajko.

-Ma, ne bulazni i ti Rajko, ko i ovi moji iz sela. Kakvi vas đavoli i vile spopale.

-Ajde, ajde Sreto zanoći ovde i popijmo po jednu.

-Odoh ja, a ti meni zbogom ostaj.

Okrene se Sreto i skoči na kola uze kandžiju u ruke i put pod noge.

Kola polako idu. Ne mogu brže, teret vuku. Konji mirni i polako kasaju. Stiže do ulaza u šumarak kraj potoka. Oko njega sve mirno, osluškuje žuborenje potoka i sove kako huču.

Zazvecka nešto, konji se uplašiše. Zarzaše. Okrenu se u pravcu okle dolazi, ništa se ne vidi, ali se sve glasnije čuje. Obuze Sretu neka jeza, ali ne predaje se on već potera konje. Konji se ukopali u mesto i ni makac. Siđe s kola i povuče koje. Vuče za amove, ali konji mi makac. Propinju se uplašeni od nečeg što Sreta ne vidi.

-Ajde, cure moje krenite, šta vas spopade?- poče da im tepa, ali džaba.

Zveckanje se sve jače čuje ko da mu iza leđa vuku teške lance.

-Šta se ukopaste ko đavola da videste!?- povika drhtavim glasom.

Kako ove reči izgovori, udari ga po ramenu nešto, okrene se  i opet ništa nevide. Oseća neku hladnoću kao da ga neko poliva ledenom vodom. Udaranje poče sve više i jače. Udara ga nešto što se ne vidi. Brani se Sreta i rukama i nogama, ali džaba,to je jače od njega.
Borba s nevidljivim prestade kada se prvi petlovi iz sela oglasiše. Nestade i udaraca i zveckanja lanaca. Konji se smiriše i polako krenuše ka selu.

-Sreto, šta ti se desilo, šta te iscepalo i svog izgrebalo?- upitaše ga ukućani kada uđe u kuću sav ko bojnog polja da je stigao.

-Pustite me da se odmorim.

Leže Sreta u krevet. Bolovao je dve sedmice. I seoskog popa zvao. Mislio umreće.Kada ojača malo ispriča svojima šta mu se desilo.

-Više mene taj šumarak noću videti neće.- tako završi Sreta svoju priču.

Deda Živoje uzdahnu, otpi malo vina iz čaše, a mi čekamo da nastavi.

-Šta ga je napalo?- upita neko od starijih koji su isto slušali deda Živoju.

-Đavo, šta bi drugo moglo. Tu su nekog trgovačkog putnika opljačkali i ubili, nikada se i nije saznalo  ko je to zlo počinio pa kažu da duša nesmirena traži svoje ubice. Ko će znati šta je to bilo, ali moga oca noć u šumarku više ne zadesi.

Završi pripovedanje deda Živoje, popi vino iz čaše... Ustade sa stoličice na kojoj je uvek sedeo i krenu prema vratima.

-Nastavićemo sutra, duga će ovo zima biti. Strpite se do sutra.- okrenu se i ode svojoj kući, a mi ostadosmo uplašeni da ni disati nismo smeli glasno.

МОЈИХ ПЕТ МИНУТА НЕЧИЈИ ЦЕО ЖИВОТ

Као и сваког дана пре тога мама се спремала да крене код ујке у посету, који је лежао на клиничком центру.
-Мама, знам да се ујки здравље мало побољшало. Да ли можемо сека и ја с тобом?
-Знаш да болнице нису за децу? А и морала бих питати сестру Миру да вас преко везе уведем на одељење.
-Питај је јер ја знам исто као и ти да ујка неће изаћи из болнице.
Уздахнула је и тужно ме помазила по коси.
-Хајде спремајте се. Само пожурите.
На брзину смо се спремиле и пожуриле на БГ воз којим смо се возиле до Карађорђевог парка. Тим путем се најбрже стизало до клиничког центра.
Први снег је почео да провејава, моја сестра је скакутала и хватала пахуље.
-Мама, јел ујка воли снег-  Анђела је радосно упитала мама.
-Наравно да воли.
Анђела није ни била свесна колико је ујка болестан, а можда је и боље тако.
У том мом размишљањ стигли смо и до болнице, прве хирушке на којој је мој ујка лежао.
Док смо се пењали уз степенице срели смо сестру Миру која је била одушевљена мојим ујком. Дивила се његовој храбрости и његовој доброти.
-Цецо имаte ли мало времена, да  вам кажем шта ме је данас питао Немања?!
-Наравно Миро да имам. Само изволите кажите.
-Јутрос када сам дошла у смену, одмах сам кренула да обиђем пацијенте пре него што пођем у визиту. На то ме Немања замоли за неколико минута мог времена.  Изађосмо у ходник. "сестро ја знам да од мене нема ништа, да мени нема спаса, а пошто знам да карцином није метастазирао на све органе и да су ми срце, бубрези и плућа потпуно здрави. Да ли ја могу да дарујем органе, ако могу слободно узмите ја ћу потписати пристанак?" Тим речима ме је упитао. Јако ме дирнула његова доброта.
-Јоој, знам да је јако добар и савестн. Шта сте му одговорили?
-Да има времена и још наде. Само се осмехнуо, знам да ми није поверовао. Замолио ме да вам ништа не кажем, не жели да с вама прича о смрти јер зна да вас то много боли.
-Мој брат је диван и јако ми је тешко због овог што му се дешава. Добро сте му рекли. Одох да ме не чека па се видимо после.
Ујку смо затекли како седи на кревету и разговара са пацијентом поред њега. Јако се изненадио када је видео моју сестру и мене. Много га је наша посета усрећила. Једва је сузе среће задржао.
Ми смо га загрлиле и љубиле. Причале му о школи, тренинзима и свему осталом...
После краћег времена ујка се обратио мами, а својој сестри.
-Цецо, пацијенту поред мене треба крва. Драган је Б позитиван, а ти си О позитивна. Можеш ли да му даш крв. Не може никога да нађе, већ три дана покушава наћи, а тако само операцију одлаже.
-Наравно да могу. Увек фали те крви, никако да се подигне свест грађана да дају што чешће крв.
-Мама, како ћеш да даш крв?- упита Анђела збуњено.
-Лако сада ћеш да видиш.- одговори јој мама и окрену се према другом кревету са ујкине леве стране.-Драгане, колико вам је потребно давалаца?
-Троје, а не могу да нађем ни једног, а камоли троје. Или нису моја крвна група или због болести не могу или су далеко. Ја сам из једног села на Дивчибарима.
-Ништа ви не брините сада ћу ја да дам крв и да нађем још некога ко може и жели да да крв.
Узела је телефон из торбе и окренула тату. Тата је пристао да да крв. Затим је окренула своју другарицу Милицу и наравно Милица је пристала, а са њом ће доћи и њен муж Влада.
-Е, имате на срећу двоје О позитивних и двоје Б позитивних. Ја сада идем да дам крв, а ови  троје долазе за неких сат времена. На срећу сви су здрави само да нам је и хемоглобин у нормали и имаћете четири даваоца уместо три.
Драган је заплакао јер је био дирнут гестом непознатих људи.
-Како да вам се одужим? - упитао је тужно, а у исто време и захвално.
-Тако што ћете оздравити и врати ти се својој породици. Брзо се враћам.
Мама је отишла, а ми смо остале да забављамо ујку. Како би било лепо када би и ујки крв помогла, па ја бих му дала само да оздрави.
Мама се убрзо вратила са неким завојем на лакту.
-Готово.-рече мама и загрли свог брата. -Знате да ништа не боли, овај завој се ставља само да би придржавао туфер газе, јер у супротном бих га ја морала прстом придржавати. Дати неком крв је диван осећај.- слушала сам маму и била сам јако поносна на њу. Одлучила сам када будем пунолетна и ја ћу бити добровољни давалац крви.
-А како се даје крв?- упитала сам радознало маму.
-Лако и безболно. Сестра узме иглу и убоде у вену на иглу се стави једна провидна силиконска цевчица која је спојена са пластичном врећицом. Крв полако тече кроз ту цевчицу у врећицу а давалац полако пумпа, што значи стеже шаку у песницу и  на тај начин пумпа крв. После тога је битно попити две чаше воде или сока. Сок је бољи јер има шећер у себи па брже делује. На тај начин надокнадиш извађену крв из организма.
Време у разговору је брзо пролетело. У том су стигли мој тата, Милица и Влада, који су исто имали мало завоја на руци.
Пошто је већ скоро било вече, ми смо устали да кренемо кући.
-Цецо, хвала ти. Хвала вам свима што сте дошли и дали крв за мене. Сутра могу на операцију, захваљујући вам. Јер нажалост те црвене драгоцене течности никад није доста. Увек фали- Драган је био захвалам и срећан јер више неће одлегати операцију.
-Нема на чему, Драгане, мојих пет минута нечији цео живот!- Сви у соби су осмехнули, а у мени је још више ојачала жеља да када одрастем постанем добробољни давалац крви.
ТЕОДОРА ТРИПИЋ VI-3 О.Ш. БОРИСЛАВ ПЕКИЋ