недеља, 28. јул 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA -BAKIN RAJ

Jednog kišnog predvečerja, dok je petrolejka osvetljavala oskudnom svetlošću malu planinsku sobicu u kojoj su sedele dve osobe. Jedna starija i pogurena iznad vatre, a druga sićušna i prilepljena uz stariju osobu. To su bili deda Živoje i njegov unuk Đorđe, koji je na raspustu došao kod dede da provede uskršnje praznike s njim. Đorđe ne voli kada deda ostane sam na ovako veliki sveti dan.
-Deda, a zašto se ona kućica, tamo gore na kraj sela zove bakin raj_. upita mali sićušni glasić..
-E  pa jel ti nisam to izpričao?
-Nisi deda, nisi.- povikao je dečačić.
-Tu je nekada davno, dok sam ja još mali bio živela jedna baka. Sama je živela jer joj prokleti rat odneo sve koje je imala. Dane je provodila kako je umela i znala. Za komad hleba se snalazila nekako, mesila ga sama kao i svi iz sela.
Svakog predvečerja je sedela baka na klupi ispod oraha što joj kuću sakrivao od sunca. A naša drugarica  Dragica poče oko bake obilaziti, dok smo mi seoska deca igrala krpenjače u prašini. Dragici nije priličilo da trči po toj prašini za krpenjačom.
-Šta ti je to krpenjača?
-Krpenjača je lopta od starih krpa i čarapa, pa je šutiramo dok joj creva ne izađu.
-Creva, kakva creva-? smejao se Đorđe.
-Krpe koje izađu iz te naše lopte zvali smo crevima.
Dragica se osmeli jednog dana pa priđe baki, sede na klupu pored nje i upita je.
-Bako jel ti treba neka pomoć-upitala je ona svojim cvrkutavim glasićem tu staru ženu.
-O, milo moje dete, pa ako ti nije teško da mi odeš kupiti malo divke.-odgovori joj baka nežnim glasom.
-Nije bako, nije.
Skoči sa klupe, uze pare od bake i trkom otrča da kupi tu divka kafu toj nemoćnoj staroj ženi. Do prodavnice je trebalo trčati dobrih sat vremena, jer se prodavnica nalazila u gradiću nadomak našeg seoceta.
Čekala je baka devojče da se vrati, nije dugo pila divku jer  ne moze da ode sama i da je kupi, teško joj je hodati, a nema koga da zamoli.
Sa osmehom na licu je pomislila da je samo Bog poslao Dragicu da joj ode u kupovinu.
Dragica sva zajapurena, znojava i prašnjava od trčanjja, skoči pred nju sa divka kafom i kusurom u rukama. Nehtede stara žena kusur uzeti, a ni Dragica ga nehtede zadržati već ga lepo dade baki. Sutradan eto ti opet Dragice kod bake sa istim pitanjem, ali ovaj put joj baka reče da za nju ima nešto i uvede je u svoje dvorište svo ukrašeno šarenilom lepih kata, ruža i mirisom bosiljka..
Sedoše za sto koji se nalazio na tremu kuće krečene u belo. Na stoli je stojao tanjir sa mirisom vanil šećera i cimeta. Znala je Dragica da je na stolu pita od jabuka petrovača. Uz prijatan razgovor su sedele dve ženske osobe jedna mlada, druga stara i jele ukusnu pitu od jabuka. Njihovo druženje je tek sada počelo, iako ni jedna od njih nije znala koliko će bliskosti i ljubavi se roditi između ta dva bića..
Dani su prolazili Dragica je svaki dan bila u društvu te stare žene, ponekada joj je mama spremala torbu sa namirnicama da ponese baki, a ponekada je išla  u prodavnicu da kupi sve što treba jednom domaćinstvu. Kako baka nije imala nikog svog posle svoje smrti, tu malu kuću u cveću je ostasvila Dragici, a Dragica iz poštovanja prema njoj i velike ljubavi dade kući ime bakin raj. Od tada se kuća održava kao i za vreme života bake u njoj, sadi se cveće, kreči u belo. Čak i orah se neguje na uspomenu na tu hrabru staru ženu.
-Kako je divna priča deda.-uskliknu dečak.
-A i istinita je dete moje. U današnje vreme neće niko od mlađih da pomogne starim ljudima, kažu da ih je sramota da im se ne smeje društvo ako ih vide. Čudna su vremena došla dete moje, zato ti pamet u glavu i gledaj da činiš dobra dela možda se neko ugleda na dobrotu, možda nije sva ljudskost nestala sa ove naše zemlje...

PRIČE PORED OGNJIŠTA - ZLATNIK

Polako sneg počinje da se topi, ostavljajući za sobom brežuljke sa još pospanom zelenom travicom. Bila je i ova duga i hladna zima. Prve ptičice najaviše i dugo očekivano proleće.
Vrše se  pripreme za poljske radove, za ispaše ovaca i krava...
Nema posela sve dok ponovo nezasvira severac.
Deda Živoje sedi na pragu svoje kuće i odkiva kosu, sprema je za košenje. Između udaranje čekića po sečivu kose začu se lavež Šarov, deda polako podiže svoju sedu glavu da vidi koga to Šarov najavljije.
-Dobar dan komšo!- pozdravi ga Pera.
-Dobar dan! Odkud tebe?- začudi se dada Živoje, zna da Pera ima dosta posla i da se nema vremena zadana sedeti po tuđim kućama.
-Vraćam se iz grada. Bio kod doktora. Nešto se danima ne osećam dobro.
-Pa šta ti je brate moj?
-Ne znam Živoje. Kažu da je sve u redu. Kaže doktor da sam zdrav ko dren.
-E, moj Pero da tebe ne muči ona tvoja Vida?- našali se deda, proba da malo razonodi svoga druga.
Nekako setno se nasmeja Pero.
-Znaš li što sam ja došao?
-Znaću Pero kada mi budeš kazao.
-Živoje brate, naslušao sam se svakavih priča. U neke sam verovao, a u neke ne...- Nakašlja se da pročisti grlo i da uzme malo vazduha.
-Pre neka tri meseca, kada sam išao u grad, pa se kasno vraćao kući. Tamo gore podno Simine kuće, znaš da ima raskrsnica. E tamo ti ispred mene ni sam ne znam odakle izbi neka žena, sva u crnom. Nisam joj lica video, bila mi daleko. Prođe preko raskrsnice, pravo posred krsta raskršća. Začudih se ja što radi to kada ne valja. Ubrzala je potom korak i nestade mi kod Borine kuće. Ko je bila ona, e to ni sada ne znam. A ja dođoh do raskršća i ko da me đavo nagovori da razledam po raskršću. U tom mom razgledanju ugledah nešto kako svetli u mraku na drumu. Priđem, sagnem se i uzmem. Ono mali zlatnik. Pomislih ja, e tako ti i treba babo kada gaziš po krstu, eto ti izgubiš da bi ja našao.. Obradovao sam se ko malo dete, kada dobije lizalo. Stavih ja zlatnik u dzep i nasavih svojim putem. Kada sam stigao kući ispričam ja to ženi, kada ti ova moja ko da je vidovita poče da brblja. Joj, crni čoveče, šta to uradi, mira ti neće dati to zlato, pa još na raskršću... I tako ti ona gunđa, ja je i ne slušam već ti ko opčinjen gledam u mali zlatnik.
Prošlo ti od tada nekoliko dana kada ja usnu čudan san. Sanjam kako mi mlada žena traži zlatnik i kaže što mi sreću uze zlobo jedna.. Probudim se i ne mogu verovati ni sam šta sam usnio. Od te noći krenuo meni taj san da se ponavlja. Kažem ja Vidi, a ona će meni pa ja ti rekoh budalo jedna, a ti nisi verovao, eto ti sada pa sanjaj... Posla me kod neke babe koja kažu skida magiju. Ni sam ne znam da li da verujem, znam, da nešto postoji, ali opet... Strah me i verovati...
-E, moj komšo to tebe muči savest, zato što znaš da nije zlatnik tvoj.- reče deda kao pomalo prekornim glasom - Polakomio si se čoveče i sada ti savest neda mira.
-Pa, šta da radim?
-Pošto ne znaš čiji je, ti lepo otiđi u crkvu i ostavi ga onom našem popu i lepo mu objasni šta i kako. Videćeš kako će ti snovi nestati. Ponovo ćeš steći svoj izgubljeni mir.
-Hvala Živoje, tako ću ja i da uradim. Odoh i ja kosu otkivati, ne otkiva sa kosa kada kosidba krene.- Nasmeja se Pero sada već malo opuštenije, znao je kada se oslobodi zlatnika i pomoli Bogu, da će opet biti onaj stari....
-Stari ljudi su govorili da je zlato prokleto jer se zbog njega i ubijalo i silovalo... Mučili su lopovi na svakve načine ljude dok im ovi ne kažu gde kriju to malo dukata.
-E, moj brate i ja nađoh zlatnik pa se polakomi i eto šta me snađe.
-Nije tebe još ništa snašlo već te ubija savest. Ljudskos nisi izgubio pa se ona pobunila protiv đavolske pohlepe.
Ustade Pero i polako krenu pravo u crkvu. Osećao je kao da je pola tereta već skinuo sa svojih staračkih nejakih pleća. Ne valja uzimati ono što ti nepripada. Oslobodiće se toga i nastaviće miran život koji je vodio pre tog zlatnika...

PROHUJALO S VIHOROM

Laganim korakom, šetam obalom Save i gledam zalazak sunca, koje se oslikava u malenim talasima mirne reke. Sedoh na obližnju klupicu u senci krošnje drveta, da odmorim svoje umorne od hodanja noge. Polako se osvrnuh oko sebe. Ugledah mnoštvo sveta koje je izmamilo ovo predvečerje napolje, da šetaju i uživaju u prirodi. Nedaleko od mene sedi zaljubljeni par, šapuću i s ljubavlju se gledaju, nežnim pogledima se miluju. Za njh je stalo vreme i sve vode sveta pretale su da teku.. Postoje samo oni i njihova ljubav.
Taj mladi zaljubljeni par iz njihovog začaranog kruga u stvarnost vraća jato galebova, koji lete iznad vode i cvrkuću, kao da nešto najavljuju...
Ona i on okrenuše se prema tim prelepim pticama i zagledaše se u njihov ples iznad vode...
Ona mu nežno nasloni glavu na rame i iz oka suza joj kanu dok joj usne nešto prošaptaše. On se naglo okrete prema njoj, zbunjenog izraza lica se zagleda u njeno nasmejano lice. Pa onda kao da je iz nekog sna probuđen viknu " biću tata, biću tata"...
Tako vikajući uze je u naručje i zavrte oko sebe i dalje srećno vikajući biću tata....
Sreća na licu mladića je bila tako dirljiva...
Iz njenog oka i druga suza kanu, suze radosnice potekoše kao bistri potoci niz njeno lepo, mlado lice, niz lice buduće majke......
Gledajući njih shvatih da je za mene taj deo života prošao kao da je prohujao s vihorom...
Jureći tada, sada već ne znam ni za čim sam jurila, shvatih da sam izgubila najlepše godine života i dar da budem majka...
Niz moje lice poteče reke suza, da li zbog njihove sreće ili zbog nedostatka da i mene neko zovne mama... Ili možda zbog života koji je prohujao s vihorom..

среда, 10. јул 2013.

DRUGARICE

                ... Gledam kroz prozor svoje sobe kako pahulje veju. Prvi sneg ove godine. Svake godine smo se radovali snegu, sankanju po ulicama našeg sela. U potrazi za nekim brdašcima kojih ovde baš i nije bilo, spas smo nalazili na dubokim kanalima punim snega i sa jednom vrećom natrpanom slamom leteli smo kao rakete uz radosno vrištanje i smeh...
Ove godine nismo stigli. Detinstvo nam je prerano oteto. Istrgnuto iz ruku i bačeno u bespuće vremena koje tek dolazi...
Tih '90-tih godine kada je sve i počelo, kada se počelo pričati o ratu, mi deca ga nismo ni doživljavali stvarnim... Vreme nam je prolazilo u igri, u školi, učenju...
Počeli su i prvi vojnici stizati u selo. Smeštaj su našli u školi. Za nekoliko dana selo, a i sve okolo sela bilo je okupirano našom vojskom.
Ni to nas nije baš zabrinulo, već naprotiv zabavljalo. Napokon da se nešto nesvakidašnje dešava da ubije ovu učmalost. Tako smo mi razmišljali o svemu tome.
 Roditelji nas nisu opterećivali  baš previše, dosta je bilo i to što je vladala besparica, puko preživljavanje, inflacija.. Kriz se osećala u celoj državi. Nešto teško i tmurno se nadvilo nad našom do tada mirnom državom, to smo mogli i mi deca osetiti kada bi smo samo pogledali lica naših roditelja, komšija, lica starijih ljudi mnogo iskusnijih...
Prve izbeglice stigoše u naše mesto. Upoznali smo nove drugare. Slušali njihove priče o ratu, pucanju, o ubijanju nevinog i nedužnog stanovništva. Pričali su kako je teško bežanje u podrume i atomska skloništa od bombi, granata. Bežanje od kiše metaka koji nemilosrdno kose sve što se nađe na putu...
Jedno predvečerje i kod nas se desilo prvo bombardovanje. Prve granate su pale na naše mesto s namerom da ubiju. Dečja graja se pretvorila u vapaj za pomoć. Bežali smo svi ni sami neznajući gde, bilo je samo pobeći, skloniti se i preživeti.
Vojska je zajedno sa meštanima bila je spremna za odbranu teritorije... Strašno je bilo gledati sve te naoružene ljude, čak i neki moji vršnjaci. uzeli su  puške u ruke, spremni krenuti u odbranu kućnog praga. Više ni mi nismo bili tako bezbrižni... Okrutna stvarnost i buka granata, prekinula je naše detinjstvo.. Od te granate poginuo je moj drug, smeh i nestašnu dečju graju zamenile su suze i tišina, koja je mnogo više parala uši nego sva naša nestašna vrištanja.
Želela sam vratiti vreme i zameniti tuge i nesreće koje su harale kao zarazna bolest, za radost i sreću.. Ali to je bilo moje maštanje, beg od surove stvarnosti.
Moje razmišljanje prekida otvaranje vrata.
-Nina, šta rediš?- Upitala me je Mirjana.-Je li bi mogla da mi pomogneš oko pakovanja. Znam da je glupo to što tražim, ali ne mogu sama. Trebaš mi..
-Miro, znaš da ne mogu. Teško mi je...
-Molim te..-Zamoila me je plačnim glasom.
-Hadje Mirjana moja...-Zagrlila sam svoju drugaricu. Drugaricu još iz ranog detinjstva i krenule preko vrata da je pakujemo za odlazak u nepoznato..
Kada su zaratile republike bivše Jugoslavije, mnogo ljudi je stradalo, mnogo ljudi propatilo...
Moja drugarica je bila druge vereispovest i njeni su iz tog razloga odlučili da se sele u svoju domovinu, kako su je nazvali.
Iako nisu imali razlog za to, oni su se ipak odlučili na selidbu. Mirjani i njenoj sestri Jasmini to nije odgovaralo, molile su oca, ali čika Marko bio je neumoljiv. Mirjana je jako patila zbog tatine odluke, ali nije bilo izlaza morala je poći u nepoznato, svom narodu, kako  joj je otac objasnio.
Dok smo pakovali stvari iz njene sobe, obećala je kada postane punoletna da će se vratiti. Biće kod tetke i sestre Mile, dok se neosamostali...
Ne znam da li sam verovala ili ne, nekako mi se to činilo dalekim i nemogućim, a ne znam ni sama zašto...
Stigao je i taj dan kada je kamion sa stvarima krenu put granice i put kraja našem drugarstvu, što tada to nisam znala...
-Nadam se kada odem da me nećeš zaboraviti, da ćeš me se sećati kao dobre drugarice, što smo uvek i bile... Ti ćeš meni i dalje biti drugarica...
-Naravno da hoću, a kada sve ovo prođe, kada vreme izbriše tragove i ublazi rane... Ko zna možda se ponovo sretnemo...
Da li od vetra ili buke kamiona ili čak nečeg trećeg, naše reči su utihnule...
A vetar... Vetar je ledio naša suzna lica i pahulje su sve jače vejale kao da su pokušale sakriti tugu na našim nedužnim dečjim licima... Svaka pahulja nam je otimala uzdah i vraćala u dane bezbrižnih dečijih nesašluka....
Ja, moje generacije i mnogi drugi ne znamo zašto nam je prekinuto srećno i bezbrižno detinjstvo, ni stariji to ne znaju, samo nagađaju...
Gledajući u zadnji deo kamiona shvatih da se jedan deo mog života ovde završio, da sada kreće neki novi, nadam se opet bezbrižan...
Od tog događaja prošle su godine i godine... Vreme je učinilo svoje, odrasli smo nismo više deca. Nismo više želeli misliti na godine stradanja. Svako je krenuo svojim putem, putem svoje sudbine, pa tako i ja.
Odlazeći iz sela, ostavila sam mnogo toga iza sebe, nisam mogla nositi tolike uspomene, pogotovo ne one tužne.
Tih dana se bližila  godišnjica mog druga, pa odlučih otići na groblje kada sam već tu u kraju, ipak nisam dugo bila.
Na putu prema groblju zastadoh kod jedne cvećare.
-Izvolite!- Javi se cvećarka. polako okretajući se prema meni i pazeći da ne rasturi buket koji je pravila.
-Mila!?- Viknuh je iznenađena što je ovde sretoh. Znam da se udala i otišla negde u Austriju.
-Nina? Nina, odkud ti? Jaooo, baš mi je drago što te sretoh. Kako si?- Mila me obasula pitanjima. Jer  nismo se videle od kako se Mirjana odselila.
-Dobro sam, u poseti sam mojima. Kako je Mirjana? Pričaj mi o njoj!
-Šta da ti kažem, nismo se videle od kada je otišla. Čule se nekoliko puta. Tata i ostali iz tog mesta gde se doselila napunili joj glavu svakakvim glupostima. Kaže da smo se svi promenili od kako je bio rat, da mi njih mrzimo. Pokušala sam joj objasniti da su to laži, da to nema smisla, ali uzalud. Kao da su joj mozak isprali...
-Šteta. Ako je čuješ pozdravi je.
-Hvala, ali kao što rekoh nečujemo se,. nedaju ni da pozove svoju tetku. Ponekada pomislim da nas mrze zbog druge vereispovesti.
Videlo se da je Mila tužna, nedostaje joj sestra, a i tetka.
-Jesi li ti išla kod njh?
-Nisam, ja tamo ne smem otići. Znaš šta se sve pričalo. Ja kakav sam baksuz mene bi odmah napali.
Nasmejala sam se na tu njenu izjavu, ali ko zna svašta se dešavalo...
Mila je bila jako vezana za tetku Milicu, i za sestre Jasminu i Mirjanu, a nacionalnost ih je razdvojila. Kada se njena tetka Milica udavala tada se nije gledalo na to, ko je koje nacionalnosti. Bilo je vreme komunizma, bratstva i jedinstva, pa su nekako bili svi kao jednaki, oni koji nisu, ćutali su iz straha da ne odu u zatvor.
Da je Milica znala da će se udajom za čika Marka morati odreći svojih rođaka, tada se sigurno ne bi udala za čika Marka.
A ko je to tada mogao znati...

субота, 06. јул 2013.

ŠAPAT SRCA

 Užurbanim, a gracioznim korakom hodam prema poznatom Beogradskom hotelu. Još samo nekoliko koraka me deli od njega, od čoveka zbog koga sam bila spremna odbaciti svoj devojački ponos i ljubavnica mu biti.  A, on... On je spreman izdvojiti svega nekoliko časova mesečno i to kada mu žena ode na poslovni put ili je na seminarima.
Stigoh do ulaza u hotel, vrata mi otvara mlad i zgodan portir, koji ne uspeva odvojiti pogled od mog zanosnog dekoltea. Moja vatreno crvena kosa koja leti na vetru i nežno mi miluje gola ramena i leđa, izazva uzdah napaljenog hotelskog portira.
Znam da u ovoj crnoj haljini, pripijenoj uz telo izgledam zanosno.
Stigoh i do vrata sobe u kojoj je odseo moj ljubavnik. Ljubavnik, kako otrcano zvuči! Uuuh...  Neću o tome da razmišljam!
Vrata se otvoriše i ispred mene stoji on, tako lep, strastven... Njegovo vitko, mišićavo telo skrivao je peškir dok su mu se kapi vode još uvek slivale niz preplanulo telo.
Obuzima me sve veća čežnja. Njegove snažne ruke me uvukoše u sobu i strasno me zagrliše.
- Nina, Nina moja - saputao je promuklim glasom.
- Stefane - šapućem mu na uvu između poljubaca, dok mu moje srce šapuće volim te, želim te....
Sigurnim rukama odvezuje haljinu koja lagano kliznu sa mog tela i pada na pod.
Lagana jeza obuzima mi telo. Strast se razbuktava.
- Želim te! Želim te svim svojim bićem - šapuće mi dok me ljubi po vrat..
- Nedostajao si mi ljubavi.
- Znam - osmehnu mi se i pogleda me u oči dok me privuče snažno u svoj zagrljaj - nadoknadiću ti ljubavi sve vreme koje si me čekala.
- Kada? Da li se to može nadoknaditi ljubavi?
Nežno me uze u naručje i spusti na široki krevet, koji je već bio posut laticama ruža koje nisam ni primetila.
- Stefane! Šta znači ovo ljubavi? - upitah ga ljubeći mu usne sa kojih bih i otrov popila.
-Danas nam je tri godine. Mali poklon tebi, mojoj jedinoj ljubavi.
Usne nam se željno spojiše u dugi nežni poljubac...
Gledam ga tako opuštenog kako leži pored mene, samo još malo da ga gledam pa da krenem. Jer je naše vreme isteklo.
Polako ustajem i podiežem haljinu s poda, na prstima ulazim u kupatilo. Dodirujem hladnu slavinu u želji da pustim vodu, suze mi kvase lice. Čujem svoje srce kako glasno kuca, kao da zove upomoć neki nepoznati broj.
Topla voda mi se sliva niz još užareno telo. Nisam ni čula kada su se vrata kupatila otvorila, samo osetih zagrljaj dobro poznatih ruku.
Njegove usne na mom vratu, ramenu....Ljubi me tako jako, željno kao da nam je zadnji put, pa mora upiti svaki delić mog tela.
Požuda se rasplamsava. Tu, sada, u kabini hotelskog kupatila dok se voda sliva niz naša strašću razbuktala tela.
- Nina, moramo krenuti - Stefanov glas je zvučao kao vapaj za pomoć.
- Da, samo da sredim šminku - odgovorila sam jedva čujnim glasom.
U ogledalu ugledah njegovo lice kako me posmatra s puno ljubavi.
- Da li se kaješ, da li osećaš grižu savest?
- Zašto? Zato što varam ženu?!
- Da!
- Ne znam, nisam o tome ni razmišljao. Šta ti je to palo napamet?
- Pa ponekada me grize savest prema njoj i ako je ne znam. Jer ipak joj kradem ljubav, strast.
- Ma ne brini, nije ona u tom fazonu. Njoj je bitnija karijera nego ljubav i sve što ide uz to. I onda kada smo se venčali nije krila da je ne zanimaju deca i kuća, već samo karijera.
- Pa što si se onda oženio s njom?
- Nisam razmišljao o tome, bio sam mlad.
- Zovi me kada budeš sam. Čekaću te! - rekoh mu dok sam ustaja sa stolice ispred ogledala. Poljubili smo se nežno, a jako zagrlili.
- Hej, pusti me, znaš da moraš krenuti.
- Znam, ali znaš da mi je teško što se rastajemo?
- Čujemo se - poljubila sam ga u vrh nosa i izmigoljila se iz njegovog zagrljaja.
- Gospođice, napolju počinje kiša - obrati mi se se onaj portir.
- Dobro, hvala - odgovorih samo iz kurtoazije.
Dok me toliko lepih i slobodnih momaka želi, ja život traćim na nekog ko nikada neće biti moj. Čemu to i dokle tako?
Kapi kiše su me dopratile do auta. Sedoh na sedište, naslonih glavu na volan i zaplakah iz sveg glasa.
Svaki put mi je sve teže. Srce mi šapuće voliš ga, čekaj ga, nadaj se. Razum šapuće prekini i nastavi dalje.
Odluka je doneta. Neću više! Ne mogu više!
Vadim telefon iz tašne i ukucavam broj koji znam napamet.
- Nina?! Jesi li nešto zaboravila? - upitao me je Stefan...
- Nisam! Želim ti reći da je ovo kraj. Ostani sa njom. Nju si pre mene sreo. Volim te kao nikog do sada i voleću te. Ali, ne mogu više! Svaki put umire  jedan deo mene kada sednem u auto da se vratim u svoj stan i svoj život nastavim bez tebe. Zbogom Stefane!
Vezu sam prekinula, isključila sam telefon i krenula dalje...
Kiša je sve jače padala kao da je nebo želelo reći ja ću plakati umesto tebe, a ti se smej i raduj životu koji je pred tobom.



уторак, 02. јул 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA - BOŽIĆ

                   -Začu se škripa vrata i proviri deda Živojina seda glava.
-Dobra vam noć ukućani.-Veselo povika naš komšija.
-Dobro veče.- Oglasišmo se svi ko po komandi nekoj.
-Evo mene kod vas, kada vas nema kod mene. Dosadno mi, sam po ceo dan, ajd barem veče da prikratim.
-Samo ti dođi, znaš da si dobro došao.-Odgovori Pero sipajući u čašice rakiju.
-Šta ima novo u selu nisam bila nekoliko dana.-  Upita Vida.
-Nema ništa, selo ko selo.
-A, tebe Vido sve zanima.- Brecnu se Pero na svoju ženu.
-Pa, samo pitam. Jel ne smem da pitam? Kakav si ti čovek, sve ti smeta.
-Ne gunđaj ženo, čujem te.
-Pusti Pero ženu pa i ja pitam šta ima novo u selu kada ne odem nekoliko dana.- Pokušao je Živoje odbraniti Vidu.
-Jel ti stižu unuci za Božić? Ovi naši jedva čekaju da tvoji dođu, nemaju s kim da se sankaju.- Upita Vida gledajući svoje unuke.
.Dolaze. Baš sam ih se poželeo. Nisam ih video od avgusta. Dok nisu u školu pošli stalno su ovde bili, a kad poče školovanje, samo raspuste i poneki vikend dolaze. To i vas čeka nagodinu.
-Čeka i nas to.-Tužno reče Vida.
-Kada se moj sin oženi, snaja iz grada, otac joj bio u komunistima, nikada nisu ni slavu slavili, niti Božić pa i  ne zna običaje. Te prve godine gleda ona i ne zna da li da pita. Ćuti dete.Vidim ja kako se ustručava, pa je priupitam.
-Šta je snajka?
-Tata šta će vam saonice?
-Snajka kod nas ti se svakog Badnjaka u šumi Badnjak seče, saonicama po njega idemo. U ranim jutarnjim satima upregnemo konje, okitimo ih zvonima, pa po Badnjak u šumu krenemo.- Objasnim joj ja.
Kada svanu zora rana, ustajemo svi, muški u sečenje badnjaka, žene kuću spremiti, posni ručak pripremati.
Pevamo svi, radosni smo.Snaja te godine sve gledala i učila, kaže dogodine sve će sama spremati.
Tako i bi, Dobrila se razboli, dogodine oči sklopila, snaja Badnjak i Božić pripremala. 
Nasmeja se deda.
-Znaš li Vido šta sam se setio?
-Ne znam Živoje. Reci mi.
-Kada te godine o Boziću pita mene snaja. Tata, a zašto ne valja o Božićnim danima u tuđu kuću ići'
-Ne valja se, kažu stari ljudi da ćeš onada cele godine lutati od kuće do kuće.
-A, valja li ulicom prošetati?
-Ne valja.-Odgovorim joj ja sada već začuđen što me to ispituje.
-Joj, tata...-Uzdahnu ona nekako tužno. 
-Šta ti je pobogu dete?
-Pa kada ne valja u tuđu kuću ići, ne valja ulicom prošetati, pa kako Vidu da pitam kako se česnica mesi.- U jednom dahu izgovori da sam jedva i razumeo šta je htela reći.
Smejem se, ni sam ne znam da li više njenom izgledu lica ili boji glasa. Gleda me zbunjeno onim njenim smeđim očima, nežnim kao u laneta.
-A, to tebe muči? Pa što ne kažeš.- Gleda me sada još više zbunjena.
-Ti znaš kako se česnica mesi?
-Znam.
-Kako?- Ko iz topa me upita.
Kažem joj ja, umesi slatko testo, razvuci ga tanko, namaži list sa izmuksanom mašću, pospi orasima, šećerom i preklopi list i svaku stranu pospi orasima i šećerom, posle zali sa vodom i medom.
-Hvala tata, a znaš li da me bilo sramota što ne znam.
Spremila je lepo česnicu, ručak odličan, čak mi i o Badnjaku orase i suvo voće spremila da pobacam po slami, a ujutro spremila lavor s vodom i u njega stavila jabuku i dinarčiće, kaže ne znam za šta ovo služi, a videla da je tako i svekrva uradila, ali je nije stigla upitati zašta to služi.
-U toj vodi se umivamo da budemo jaki kao čelik od ovog dinara i zdravi i rumeni ko ova jabuka.
-A tako znači.-Zamišljeno je odgovorila.
Polako je naučila sve običaje, pa počela i decu učiti, kaže od malih se nogu to uči da bi se znalo voleti i poštovati.
-Eee, Živoje i jeste tako. Ona se primila toga, poštuje Boga i veru, a malo je takvih. Komunisti su po bogu i crkvi pljuvali, tako su i decu svoju učili. Deci treba pričati, treba da znaju ko im je bio deda, pradeda... Treba da znaju svoje korenove, svoju veru, a kada porastu ako neće da slave slavu to je njihova stvar, mi smo se potrudili oko njih.
-Upravu si Pero, kada postanu svoji ljudi neka sami odluče hoće ili neće, mi smo im pokazali naš put, oni neka vide hoće li našim stopama ili ne... Odoh ja polako svojoj kući.- Ustade deda i polako tromim korakom krenu preko vrata  u belinu snega koji je prekrio malo planinsko selo....
-Ajde laku noć Živoje.