недеља, 28. април 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA - OTETO PROKLETO

-Kada smo kod toga, oteto prokleto ima još toga, nije samo Sima takav.- Nastavlja deda Živoje.
-Ko je još to uradio?- Začuđeno upita Pero.
-Bora! Svom komšiji.
-Bora?- Upita ga kašljajući  Pero, jer se od čuda zagrcnuo gutljajem rakije.
-Da., Bora. Ti ne znaš?
-Evo Živoje sada tek čujem.
-Pre neki tridesetak godina, bilo neko obeležavanje imovine. Čuo to Bora pa poleteo da obeleži. Obeležio i svoje a i deo komšinog imanja. Komšija s kojim je odrastao nije ni znao šta mu Bora sprema. Prošlo nekoliko godina, a Milan odluči da sruši onu kućicu što mu žena od pokojne tetke nasledila. Pošto je staru ženu negovala i sahranila. Takoje saznao da deo njegovog imanja nije njegov već Borin. Čovek nije mogao sebi da dođe od čuda. Mislio da je greška u papirima koje drži u rukama, ali mu u katastru potvrdiše da je to imanje ipak Borino.
Milan ode kod Bore da ga pita kako je to njegovo. Borina žena mu otvori vrata.
-Boro, brate pa kako je moja očevina tvoja.
Bora ćuti i gleda u pod.
-To je naše.- Kaže Sonja, Borina žena.
-Kako vaše?- Pita Milan.
-Lepo naše, ostavila nam baba Mara.
-Sonja, nije ostavila vama nego mojoj ženi Dragani koja je babu i sahranila. A i da nije, ta babina kuća je na zemlji moga oca.- Reče Milan već iznerviran Sonjinim drskim ponašanjem.
-Boro idi u opštinu i reci im da je to greška i vrati to što si oteo.
-Ne! Treba meni za moju decu.- Skoči Sonja na Milana, pisnuvši kao zmija otrovnica
Milan se godinama borio da to imanje vrati. U katastru je dokazao da je ta zemlja njegova i njegovog oca, a ne Borina. Papire nije mogao srediti bez Bore. Bora nije hteo da vrati oteto imanja.
Milan se razboli. Bolovao je oko godinmu dana. Ugušila ga voda u plućima. Bolest je potrošila svu ušteđevinu koju su imali. Tri godine kasnije Dragana je umrla od srca. Nina je ostala sa očevom kućom i gomilom dugova. Kuću je prodala i odselila se daleko odavde.
 Kuća je imala nove vlasnike i priča je u narodu bila zaboravljena, ali kod Boga nije zaboravljena!
 Nina, dolazi u rodno mesto kod drugarice koju nije videla godinama, tačnije od onda  kada se odselila daleko odavde i saznaje dramatičnu istinu.
-Znaš li da sam malo pre videla Sonjinog unuka. Jadničak!
-Šta mu je?- Upita Nina.
-Leukemija.
-Joooj, strašno, mukica...- Rastužila se Nina koja malog nikada nije ni videla.
-A i ćerka joj je umrla. Izliv krvi na mozak.
-Šta? Bože! Šta se to  kod njih dešava.- Čudila se Nina.
Nekoliko dana od tog razgovora sretne Nina jednu komšinicu koja je podseti na davno zaboravljenu priču.
-Znaš da ti je komšija Boro umro?
-Kada?
-Pre tri dana. Sonja neće da se odrekne zemlje koju je tvom tati otela. Kaže treba joj za njenu decu. - Ova rečenica je Ninu vratila u prošlost.
-Opet koristi istu rečenicu! Šta još treba da se desi pa da shvati da taj komad zemlje ništa ne vredi. Ja sam mislila da je moj tata to završio.
-Izgleda da nije.- nastavlja komšinica da priča.- Unuk joj bolestan, ćerka umrla, muz pre smrti rekao da će završiti to oko te zemlje da okaje greh otetog, ali jadnik nije uspeo, smrt bila brža.
Ninu je ta priča jeko potresla i dugo posle toga nije mogla da je zaboravi.
-Koliko treba da plati da bi shvatila da ta zemlja ništa nevredi, a pogotovo da nije vredna ljudskog života.
Nina se to pitala dugo, dugo, ali odgovora nije bilo.
-Eeee, moj Živoje pa šta je to Bori trebalo. Bio je bogatiji od Milana. Pa, i da nije to mu nije trebalo.
-Oteto prokleto, oduvek je to bilo.
-Strašno Živoje. Nevalja otimati tuđe.
-Strašno.- promrmlja Živoje ustajući sa stoličice.
-Vreme je za počinak. Ajde laka vam noć. Dođite sutra na kafu kod mene i jednu domaću mučenicu.
-Laku noć Živoje. Eto nas sutra.
Zatvori deda vrata koja su škripala jače od fijuka severnog vetra na planinskom selu.....

PRIČE PORED OGNJIŠTA - SIMIN GREH

Deda Živoje se promeškolji na stoličici i nakašlja se da pročisti grlo.
-Danas je jako ledeno. Ciča zima. Kada li će to proleće pa da počne da se topi ovaj Sibir...- Gunđao je deda Živoje više za sebe  nego za nas koji smo ga slušali i upijali svaku njegovu reč. Čekali smo priču.
-Aje, ajde Živoje, ima da se načekaš do proleća. Ajde da mi popijemo po jednu domaću mučenicu.-Promrmlja Pero sipajući domaću rakiju sebi i Živoju u male čašice za rakiju.
-Daj jednu mučenicu da se zagrajemo.
Lagano ispijajući rakiju i paleći svoju lulu deda je sedeo nekako zamišljeno... Pogled je govorio da ima dobru priču. Čekali smo, a deda nikako da počne.
-Živoje, vide li ti Simu? Mnogo je čovek propao. Nema ga šta videti. Osušio se mučenik.
-Video sam ga danas kada se vraćao od lekara. Eee, moj Pero muka ga uhvatila. Šta ćes kada se polakomio. Nevalja to, nevalja.
Zavrte Živoje zamišljeno glavom, kao da otera neku nevidljivu muku ili samo njemu vidljivu.
-Živoje bre, a šta se to dešavalo kod Sime? Znam da ga je nešto poteralo, ali nisam čuo šta.
-Pohlepa, to ga je poteralo. Lakom čovek. Ej, Pero druže moj nevalja otimati ono što ti nepripada. Simin brat Siniša mnogo je dobar čovek. Vredan i pošten, a takav je i Sima. Ali džaba kada đavo nespava, čeka u nekom ćošku i samo vreba preiliku kada da iskoči i uzme nečiju dušu.- ućutao je deda samo na trenutak da bi povkao dim iz svoje lule.
-Otac im pogine kada su još mali bili Sima i Siniša. Rat je odnosio nemilice sve pred sobom. Majka je nadničarila da sačuva imanje koje od muža nasledila da obezbedi decu. Radila je od jutra do mraka, sticala malo po malo. Gladni nisu bili. Kada su momci malo ojačali počeli  su i oni s majkom po njivama nadničariti. Radili i na svojoj njivi, obrađivali, sadili, ženjali... Polako su godine prolazile, a njihovo malo imanje se polako uvećavalo. Kada su stasali za ženidbu majka im nađe dobre, a bogme i lepe devojke. Doduše iz siromašne kuće, ali vredne i poštene devojke.
 Po ženidbi majka podeli svakom po pola imanja, a kuća ostala zajednička.
Siniša je poštopvao Simu jer je bio stariji.. Uvek govorio - Kako kaže bata Sima.
Sima dobi dva sina blizanca, Siniša tri ćerke. Devojke lepe kao anđeli. Dobre, lepo vaspitane. Simini sinovi bahati, drski, raspikuće, ali naslednici loze.
Simina i Sinišina majka umre.. Kažu srce. Mučan je život jadna vodila, nije lako s dvoje male dece biti u godinama rata, beznađa...
Nedugo od majčine smrti, odluči se Sima da preuređuje kuću.
-Siniša, brate moj, imam dva sina, a ti tri ćerke. Ćerke će ti se udati, pa da zetovi neuzmu našu očevinu što nije uredu zato ti brate moj odreci se u korist mojih sinova pa da uvećamo mi to imanje. Širi će se naša loza. Devojke se udajom odriču prezimena.
Siniša dobra duša, uvek sluša brata, pa i ovaj put tako bi. Žena mu pričala, nemoj imaš ti kome ostaviti stečeno, imaš ti svoju decu... Siniša se nije dao urazumiti.
Sima pohlepna duša, hoće da brat radi za njega i njegivu decu. Siniša je radio, zapostavljao svoje ćerke. Udadoše se devojke, od oca ne dobiše ništa.
-Ajde, vama ne treba, imate vi braću, ostavite njima da nam se loza ne ugasi i imanje ne raskući..- Govorio bi Siniša svojim ćerkama.
 Devojke se uvrediše i naljutiše i na oca i na strica, a bogme i na braću.
Momci piju, lumpuju svake noći po kafanama... Sima radi zajedno s bratom, ali ne mogu zaraditi onoliko koliko je blizancima to potrebno.
Sinišina žena od tuge umre. Sirotici za ćerkama od tuge prtepuklo srce... Ćerke tuguju za majkom.
Sima traži sve više i više.
Jednog dana radeći jadni Siniša dobi infrakt, umre na njivi. Sima se skrha od tuge. Neki kažu od griže savesti. Shvatio je Sima da se ogrešio, ali kasno. Pokušao da se sa sinovicama pomiri, ali na njihovo pitanje da li će im to vratiti majku i oca, Sima se rasplakao kao malo dete.
-E, od tada već nekoliko godina pati Sima. Boluje. Niko ne zna od čega, kažu od greha boluje.
-Ne valja se bogatiti na tuđoj muci i radu.
-Pohlepa je gadna stvar. Sve to gleda neko od gore, dođe to na naplatu. - Uzdahnu deda Živoje.
-Ako neka i boluje to je i zaslužio.- reči Pero ozlojađeno
-Eto sinovi mu propalice, nemaju ni kučeta ni mačeta i za koga je otimao.- Nastavio je Pero da gunđa.
-Sada znaš njegovu muku.
-Treba je pričati svojoj deci da ne počine Simin greh.- Reče Pero uzdahnuvši.
-Oteto prokleto sve to gleda neko od gore...

петак, 19. април 2013.

UČITELJICE NAŠA

Sunce obasjava široke prozore naše malene učionice. Svi smo na svojim mestima, samo naša učiteljica stoji ispred table i piše zadatak. Provera znanja. Još pet dan i kraj školske godine, raspust...
Svi se raduju raspustu, putovanjima, moru, igranju bez ograničenja... Posle raspusta vratićemo se u klupe kao i svake godine, ali ovaj put neće biti kao pre... Neće nas dočekati naša Dragana, već neka druga.
Znam da nam je Dragana našla neku dobru poput nje, jer i posle  četiri godine vodi će brigu o nama. Biće ponosna na naše uspehe, kao što je ponosna na uspehe generacija pre naše...
Naša učiteljica Dragana žena velikog srca, znanje nam je prenosila, rešavala naše male i velike probleme. Učila nas lepom ponašanju. Uvek je govorila da nas je zavolela kao svoju decu, a tako i jeste. Poklonila nam je puno ljubavi i pažnje.
Za ove četiri godina Dragana nam je bila više od učiteljice. Bila nam je pravi prijatelj, poput majke, tetke... 
U stvarnost me vraća škripanje krede po tabli i nežni učiteljičin glas. Više nije tako stroga i ona je tužna zbog rastanka, zna da je od nas deli još samo pet dana...
Pustila nas je da se igramo više nego pre...
Biće i oproštajna žurka, biće suza... Jer jedna je Dragana!
Dragana, učiteljice naša hvala ti za sve što si nas naučila, za vreme koje si posvetila nama, Učiteljice naša nećemo te razočarati, bićeš ponosna na svoju generaciju 2013-tu.
Dragana mi te volimo!!!

PRICA POSVEĆENA UČITELJICI MOJE ĆERKE, DRAGANI STANIĆ !!!

PRIČE PORED OGNJIŠTA - KUM

U ognjištu vatra pucketa, dok spolja dopire fijuk vetra. Starac sedi pored ognjišta i žaračem žara vatru, kao da se igra. Zamišljen je. Negde je daleko u mislima odlutao.
-Živoje, o čemu li razmišljas? 'ajd sedaj za astal, o'ladiće se krompiri, a kada su 'ladni ničemu ne valjaju.- iz misli ga trže Pero koji je već sedeo za stolom.
Komšija Pera i on su išli zajedno u školu, oduvek su  dobri prijatelji...
-Ne mogu Pero. Nešto nisam gladan. Jeo sam kući.
-'ajde, 'ajde Živoje! Ne budali, nego sedaj ovamo!- bio je uporan Pero, a znalo se da kada Pero navali ne zna da odustane.
Živoje sede za sto, nekako tiho, odsutno...
-'ajde Živoje jednu, vidiš da deca čekaju.
Deca se malo promeškoljiše na svojim stolicama. Užarenim pogledom su pratila deda Živojin svaki pokret.
-Veliš jednu, a?
-'ajde, 'ajde jednu priču nam ispričaj!- počeše ga i deca moljakati.
-Molim te deda! Samo jednu, pa makar i kratku.- nežnim glasićem se javi  Milena, najmlađa od sve Perine unučadi.
-Jedne zime, kada sam ja još mlad čovek bio...- počeo je deda nekako otežući kao da se dvoumi da li da im priča ili ne.
- U februaru, kada je najjača zima, fijuču vetrovi, huču sove, zavijaju vuci, mačke mjauču kao mala deca. Pa i ne znaš da li je dete ili mačka. Noć sama po sebi strašna. Moja Dobrila hrče u krevetu, ja još budan, nikako da se namestim pa da i ja zaspim. U tom mom okretanju trže me lupanje na vrata. Ma, mora da je Šarov, ladno mu pa grebe i lupa na vrata. Lupanje je bilo jače i jače. Ustanem ja već jako ljut na Šarova i otvorim vrata kada tamo stoji nepoznati čovek. Sav promrzao. Ne može ni usta otvoriti da se javi, koliko je promrzao. Uvedem ga ja u kuću i ne razmišljajući kako je uspeo čitav proći pored Šarova. Taj nikog ne pušta, besan Šarov.Stavih ga da sedne odmah do vatre, sipah mu čaj i čorbu što je ostala od večere, odsekoh poveći komad leba. Ćuti čovek i jede kao da danima nije jeo.
-Jel mogu da zanoćim kod tebe, a sutra ću put pod noge?- progovori između zalogaja.- Ja sam Nikola. Vraćao sam se iz jednog manastira podno Ljubovije. Uhvatila me oluja, poterali vuci. Vuci mi konja rastrgaše, jedva ja živu glavu izvukoh.
- Lezi ti tu. Ima mesta. 'de ćeš napolje po ovom kijametu.- rekoh mu. Fin čovek deluje, a mene ne može prevariti čovek tako lako. Vidi se ljudima u očima ko je dobar, a ko je zao.
 Leže Nikola na slamaricu i ćuti. Ja sedim na stoličici i gledam ga, pitam se koja je njega muka naterala da pođe po ovakvom vremenu na put...
-Znaš pobratime, moja žena boluje, dece nemamo... - počeo je Nikola da pripoveda, kao da mi je misli pročitao. - Rekoše mi za ovaj manastir, pa pođem ti ja u manastir. Tamo sam bio dva dana, molio se zajedno sa monasima, kažu mi monasi da će ozdraviti i decu mi roditi. Kome svoj imetak da ostavim... Ako bude tako, za kuma bih te uzeo, ti si mi život spasio.
-Nemoj tako pobratime, ljudski je priteći čoveku u pomoć.- rekoh ja skromno.
 -To je sudbina. - reče Nikola tiho, pa nastavi glasnije.
-Zorom sam ja krenuo, nego izgubio sam se u ovom kraju. Sneg pao, sve zabelio, ni put se ne vidi. Sve mi isto, pa se izgubio.
 U divanu jutro dočekasmo. Dobrila mu jelo za put spremila, dadoh mu moju kobilu. Rekao je da će se vratiti i odužiće se. Ma i ako ne vrati nema veze, alal mu...
Lepo je pomoći čoveku u nevolji. Dobro se dobrim vraća. Pomozi i ne  meri pomoć, sve će ti se nadoknaditi jednog dana. Tako su mene moji stari učili.
Prošlo ti od tada pa Boga mi više od tri godine. Jutro lepo, sunčano, ptice cvrkuću... Dobrila okopava baštu. Ja sečem i cepam drva. Spremamo slavu Đurđevdan.
-Domaćine, domaćine!!!- razvikao se neko. Pogledam ja preko plota, kada ono moj pobratim Nikola. Vodi moju kobilu  Belu od koje sam se bio i oprostio.
-Kume! Ooo kume moj! Ja te došao zvati za kuma i javiti da ti se kumče rodilo! Vraćam ti kobilu Belu i poklanjam ovu mladu kobilu Zorulu, kao poklon za kumstvo.
Suze mi potekoše. Kakav pošten čovek. Kumstva vredan.
-Neka ti je kume sa srećom! Lepo ti onda reče da je sudbina. Bogme, jeste sudbina.
Proslavismo mi novo kumstvo. Pili, jeli, slave slavili. Poštujemo jedan drugod i deca nam se okumiše.
- Nekada su se kumovi birali tako što bi otac na sred raskršća stavio dete i ko prvi naiđe i podigne dete taj je odabran za kuma. Bog pa kum!!! Poštuje se kum više nego brat- Završi svoju priču deda Živoje i ustade od stola. Sede pored ognjišta i zagleda se u vatru, kao da smišlja novu priču....

недеља, 14. април 2013.

PRIČE PORED OGNJIŠTA - VILA RAVIJOJLA

Sede deda Živoje na svoju stoličicu, zagledan u vatru koja pucketa u ognjištu... Uze žarac i prodzara vatru.
-Koliko varnica toliko vilica.- Reče deda više za sebe nego za nas koji smo ga slušali.
-Kada sam momak još bio, svi u okolini su pričali da se na potoku vile okupljaju.- Poče deda Živoje priču, a da nas pre toga i ne upita, jesmo li spremn za novu priču...
-Dogovorismo se mi seoski mangupi da jednu noć dežuramo i čekamo mi te vile što svi o njihovoj lepoti pripovedaju i pesme pevaju. Posedasmo iz nekog šipražja i počesmo ćutke da čekamo. Kada sat otkuca ponoć, mi uzhićeni sada će... Čekamo, čekamo.... Ništa se ne čuje sem žuborenja potoka i huke sova.
-Aje, ustajte vidiš da nema ništa. To su samo seoska naklapanja u zimsko gluvo doba.- Oglasi se Pera moj školski drug. 
Ustadosmo i mi, kad samo što krenu smo spazi smo žensko vitko telo u beloj haljini kako nogom dodiruje vodu... Ostali smo  bez daha gledajuci prelepu vilu kako u potoku noge kvasi. Gledali je i ćutali... Lice joj se ne vidi, pokrila ga belim velom. Ispod vela kosa boje zrelog žita vijori se, lagani povetarac joj mrsi kosu.... Saginje se, rukavi se podigli, nezne bele ruka zablistaše na mesečini... Okrenuta ka potoku podiže polako ruke i skide veo.... Mi uzdahnu smo, hoće li se sada okrenuti...
Rukama rastrese kosu koja na vetru se razleti.... Opijeni smo je gledali....
-Okreni se...- Šaputao je Pera.
Kao da ga je čula, okrenula se malo prema nama da bi sledeće sekunde ušla u potok.... 
 Sede u potok i poče pesmicu da peva "koliko varnica toliko vilica, koliko ribica u potoku toliko perica u dzepiću..." Ništa nam više nije bilo jasno...
Ustade i izadje iz potoka haljine zalepljene uz vitko telo... Mesečina joj obasja lice... Svi se začuđeno zagleda smo, nemi od čuda...
Uzdahnu deda Živoje i nasmeja se.....
-Šta ste se poplašili pa vile ne postoje to je bila raspuštenica Mara. Volela da baje kako to babe kazu, ne bi li se ponovo udala....
Svi se začudili što se setio raspuštenice Mare....
-Šta te sad Mara spopela Živoje?- Upita ga neko od stariji sa klupe pored ognjišta.
-Pa danas sam je sreo kada sam se vraćao iz grada od sina. Rekoh  evo naše vile Ravijojle.
 Mara se nasmejala tako slatko i umilo.
-Lepo je Živoje kada devojuku porede sa prelepom vilom.
-Samo što ti tada nisi bila devojka već žena i to razvedena. - Udari me Mara po glavi tašnom što je u ruci držala, bome tešku ruku ima i ovako stara.
-Idi k vragu đavole matori, a kroz prozor si mi stalno virio.- Okrenu se vala baš uvređeno i ode svojim putem, a i ja svojim.
Sobom se zaori smeh koji nad jaca huku vetra s polja.
-Najavljuju opet sneg. Biće ga ove godine bog me dosta. Ajd, zbogom mi ostajte i sanjajte vile Raviojle.
Ustade sa stoličice, protegnu se i pođe preko vrata...
-Zbogom do sutra.- Čuli smo ga kako iz dvorišta dobacuje odlazeci nogu pred nogu, dok mu sneg pod nogama škripi.
-Biće sutra neka bolja priča.- Reče majka i potera nas u krevet već uveliko pospane.
-Ajde na spavanje pa zamišljajte deda Živojinu vilu u snovima...

PRIČE PORED OGNJIŠTA - DJAVO

Vatra iz ognjišta pucketa, kao da daje ritam deda Živojevim rečima. Deda Živoje je poznati pripovedač našeg malog planinskog sela. Kada deda upita:" 'oćemo li po jednu da ispripovedamo?" mi deca se skupimo pored ognjišta, oči nam se zasijaju i zenice se  rašire. Znamo da će biti neka "strašna" priča.
-Bilo je to još u doba Turaka...- poče deda da pripoveda.- Moj se otac vraćao iz mlina, pošao da samelje kukruz i žito. Kasno čovek krenuo, nije mu vredelo govoriti, Sreto nemoj se za noći vraćati kroz šumarak, svašta se dešava. Pričaju ljudi.
-Ma, pričaju, šta pričaju? Izmišljaju!? Dosadno im pa nemaju šta pametnije da zbore (govore).- odbrusi Sreta i sede na šinska kola, udari kandžijom po konjima i dade im zvižduk da krenu.
-Džaba Sreti govoriti, ne sluša taj nikoga. Mlado, pusto... - jadikovala mu majka.
Kada Sreto završi u mlinu, popi čašu domaćeg crnog vina. Voleo je vino i žene više od svega, ali ne htede više od jedne čaše popiti.
-Neću više, nešto mi se ne pije, đavo bi ga znao zašto.
-Ne prizivaj đavole, na put trebaš ići. Savetujem ti, zanoći ovde. U mlinu ima mesta za putnike namernike.-prošapta mu mlinar Rajko.
-Ma, ne bulazni i ti Rajko, ko i ovi moji iz sela. Kakvi vas đavoli i vile spopale.
-Ajde, ajde Sreto zanoći ovde i popijmo po jednu.
-Odoh ja, a ti meni zbogom ostaj.
Okrene se Sreto i skoči na kola uze kandžiju u ruke i put pod noge.
Kola polako idu. Ne mogu brže, teret vuku. Konji mirni i polako kasaju. Stiže do ulaza u šumarak kraj potoka. Oko njega sve mirno, osluškuje žuborenje potoka i sove kako huču.
Zazvecka nešto, konji se uplašiše. Zarzaše. Okrenu se u pravcu okle dolazi, ništa se ne vidi, ali se sve glasnije čuje. Obuze Sretu neka jeza, ali ne predaje se on već potera konje. Konji se ukopali u mesto i ni makac. Siđe s kola i povuče koje. Vuče za amove, ali konji mi makac. Propinju se uplašeni od nečeg što Sreta ne vidi.
-Ajde, cure moje krenite, šta vas spopade?- poče da im tepa, ali džaba.
Zveckanje se sve jače čuje ko da mu iza leđa vuku teške lance.
-Šta se ukopaste ko đavola da videste!?- povika drhtavim glasom.
Kako ove reči izgovori, udari ga po ramenu nešto, okrene se  i opet ništa nevide. Oseća neku hladnoću kao da ga neko poliva ledenom vodom. Udaranje poče sve više i jače. Udara ga nešto što se ne vidi. Brani se Sreta i rukama i nogama, ali džaba,to je jače od njega.
Borba s nevidljivim prestade kada se prvi petlovi iz sela oglasiše. Nestade i udaraca i zveckanja lanaca. Konji se smiriše i polako krenuše ka selu.
-Sreto, šta ti se desilo, šta te iscepalo i svog izgrebalo?- upitaše ga ukućani kada uđe u kuću sav ko bojnog polja da je stigao.
-Pustite me da se odmorim.
Leže Sreta u krevet. Bolovao je dve sedmice. I seoskog popa zvao. Mislio umreće.Kada ojača malo ispriča svojima šta mu se desilo.
-Više mene taj šumarak noću videti neće.- tako završi Sreta svoju priču.
Deda Živoje uzdahnu, otpi malo vina iz čaše, a mi čekamo da nastavi.
-Šta ga je napalo?- upita neko od starijih koji su isto slušali deda Živoju.
-Đavo, šta bi drugo moglo. Tu su nekog trgovačkog putnika opljačkali i ubili, nikada se i nije saznalo  ko je to zlo počinio pa kažu da duša nesmirena traži svoje ubice. Ko će znati šta je to bilo, ali moga oca noć u šumarku više ne zadesi.
Završi pripovedanje deda Živoje, popi vino iz čaše... Ustade sa stoličice na kojoj je uvek sedeo i krenu prema vratima.
-Nastavićemo sutra, duga će ovo zima biti. Strpite se do sutra.- okrenu se i ode svojoj kući, a mi ostadosmo uplašeni da ni disati nismo smeli glasno.

петак, 12. април 2013.

BAKA DANICA

Malo ravničarsko selo obasjano zracima zalazećeg sunca. Ukrašeno šarenilom mirisnih voćnjaka i vinograda.
Široke ulice i uski sokaci tihi u smiraj dana. Tišinu jedino narušavaju laveži seoskih pasa, čuvara kuća i dvorišta..Vreme večere, pa su svi meštani ovog malog ravničarskog sela u svojim kućama, ni dece na ulici nema, sem jedne bakice koja sedi na klupi ispred svoje kuće i zamišljeno gleda negde u daljinu. Zaškripa kapija i zalupi se uz tresak. Na ulicu iztrča mali musavi dečačić.
-Nikola, Nikola ! - Poviče iz svog glasa mali dečačić.
-Nikola, ajde da se igramo.- Nastavio je da viče mali nestaško.
-Evo, evo me, Lazare, idem. Šta se dernjaš tolik?.- Poviče mu Nikola izlazeći iz svog dvorišta.
Za nekoliko minuta široka ulica ožive, zagrajiše deca, začuše se ljudi dozivajući jedni druge napolje da malo posede. Sve to gledala je baka koja je sedela na svojoj klupi.
Baka Danica je imala tako setan pogled i suzu u krajičku oka. Pogled joj odluta negde u daljinu, suza kliznu niz lice....Ta stara žena izboranog lica, ogrubelih ruku od teškog seljačkog posla, a velikog i dobrog srca. Baku Danicu su svi voleli, a posebno deca. Okupilui bi se oko nje , a ona bi iz dzepa svog izbledelog prsluka vadila male šarene bombone. Baka Danica žvela  je sama u svojoj maloj trošnoj kućici. Kućica sa dva sobička, a u njoj sve tako toplo i nežno, nekako s ljubavlju zrači, zato su joj komšinice bili česti gosti na kafi i "čašici" razgovora. Svi iz sela su znali Baka Danicin razlog za tugu, iako se ona jadna nikom nije žalila. Ćutala je i hrabro se nosila s nedaćama ovog zžvota. Imala je malu penzijicu koju je nasledila od pokojnog muža i malu bašticu iz kuće u kojoj je provodila dane sadeći i berući plodove svog rada. Imala je dovoljno za sebe, nije bila gladna, ali željna jeste, ali željna svoga sina...
Pre neki dvadeset godina, u potrazi za boljim životom, sin joj ode da radi u Nemačku. Obećao da će se brzo vratiti i da će joj često pisati. Pisma su prve tri godine stizala često, a posle sve ređe. Oženio se, stekao svoju porodicu, pa onda kao da za majku nema više mesta u njegovom životu. Ćutala je stara žena, a u tišini i samoći svoje kuće plakala i tugovala. Želela je videti snaju i unuke. Dan za danom, godine prolaze, a ona uvek negde u daljinu gleda i nada se da će joj njen Milan doći.
Jesen dođe, baka se razboli. Pade u krevet, nemoćna sama da ustane i vodu popije. Komšinice su je obilazile i negovale.Ležala je i tugovala da li će dočekati sina i unučad. Bolovala jesen i zimu. Proleće dođe, a Milan ne dođe. Proleće obasje malo ravničarsko selo i široku ulicu, obasja klupicu baka Danice na kojoj niko više ne sedi.
Baka Danica je umrla u svitanje jednog prolećnog jutra okružena svojim vernim komšilukom. Sahreniše je kako dolikuje po seoskim obicajima.
Meštani su i dalje sedeli na klupicama ispred svojih kuca svakog predvečerja i prepričavali događaje tog dan. Deca su trčala i igrala žmurke. Sve je ostalo isto....
Kočnice zaškripaše i zaustavi se crni sportski automobil. Iz njega izađe nepoznati markantni gospodin.
-Dobar dan.- Pozdravi on komšiluk
-Dobar dan.- Otpozdraviše ga.
Ustade Drago sa svog mesta ispod trešnjinog drveta, gde je uvek sedeo.
-Milane, jesi li to ti?- Upitao je pridpšlicu.
-Ja sam. A ko si ti? - Upitao ga je Milan iznenadjen što ga prepoznaše posle toliko godina od poslednjeg viđenja ovi seljani, kako ih je inače zvao.
-Drago, tvoj školski drug.
-Joj, Drago izvini. Odavno se nismo videli.
-Nismo, Milane nismo.
-Gde mi je mama, nema je na klupi da sedi.
-E, moj Milane Danica je umrla pre dve godine. Jadnica vas je čekala sve ove godine, ali uzalud. I umrla je čekajuci. Svaki dan je gledala niz ulicu ne bi li videla svoga Milana i decu. Milane, Milane grešna  dušo...- Ovim rečima završi priču i sede na svoje mesto ispod trešnje i ne očekujuci da će Milan nešto reći.
Milan je nemo gledao u beton, od sramote sagnuo glavu.
-Ključ je na istom mestu, a kuća je ona tamo, ona oronula i u korov zarasla, jer nema ko da je održava.- Dobacio je Drago sa svog mesta.
Milan se okrenuo i ušao u dvorište, malo se pomučio da pomeri ulazna vrata jer su pala od nekorišćenja. Ključ je bio iznad vrata, a stara kruška je i dalje bila tu kao da je čekala neku drugu decu da beru njene slatke plodove. Otključa vrata. Zapuhnu ga ustajali vazduh. Sede na majčin krevt. Obuze ga tuga, kajanje.... Ugleda svoju sliku i slike svoje dece kada su još mali bili. To su i jedine slike koje joj je poslao. Uze ih u ruke, uze i majcinu sliku. Prisloni na grudi i bolno zajauka...
-Majko moja oprosti svom nesrećnom sinu što te ostavi da željna mene i moje dece umreš. Oprosti što ti se ne javih sve ove godine. Oprosti što te zaboravih... Zaveo me lagodan i brz život  Mrzeo sam selo. Mrzeo sam što sam ovde rođen, a sada mrzim sebe...
-Majko moja,,,,,
Pognuo je glavu, nasloni je na dlanove i zaplaka iz sveg glasa.
Kasno se setio svoje majke, a kada se setio nje više nema....


четвртак, 11. април 2013.

MIRIS JORGOVANA

U izlogu gledam svoj lik, kako besciljno šeta ulicama grada. Misli se roje, smenjuje se tuga i strah. Šta ću sada, kako svojim roditeljima izaći na oči i saopštiti im trudnoću.
Tata će me se odreći, mama biće ljuta i slomljena. Ja sam iz patrijahalne porodice, ništa bre braka. Joj kako sam glupa bila. Lepa sam devojka, pametna, ali se zaljubih u Nikolu.
Šta da radim, gde da odem....
Okupirana svojim mislima nisam ni primetila da sam kao po navici sela u autobus prema svojoj kući. Svojoj kući, joj teško meni, sa strahom sam pomislila. Drhti mi celo telo, znoj mi se sliva niz čelo, dok drhtavom rukom otvaram ulazna vrata zgrade u kojoj živim.
-Ćao, Majo.-Trže mi glas komšinice iz ulaza. -Jesi li dobro, mnogo si bleda?
-Dobro sam, hvala na pitanju.- Odgovorih joj sa blagim osmehom, iako mi dođe da se ubijem od muke.
-Majo jesi li to ti? - Upitao me tata iz dnevne sobe.
-Ja sam.- Ne znam ni kako sam uspela da mu odgovorim.
Otišla sam pravo u svoju sobu, da još jednom razmislim šta da radim. Za abortis nemam novca, ubi će me kada im kažem. Bolje da se sama ubijem, pomislila sam očajno u sebi.
-Majo, Majo!- Povikala je mama - Dođi da ručamo.
Izađoh iz sobe s odlukom da ću im sada reći, pa neka bude kako mora. Ne mogu više, gušim se od straha.
-Mama, tata.- Počela sam sedajući za sto.- Moram da vam kažem nešto, ali vas molim da dobro razmislite pre nego što donesete odluku. Budite vi pametniji od mene, ja nisam dobro razmislila pre nego sam napravila glupost.
-Majo, šta se dešava, plašiš me.- Reče moja jadna mama. Ne ja sam ovde jadna, počeh i da se sažaljavam.
-Znata da sam u vezi sa Nikolom. Znate i da sam rekla da je veza ozbiljna. E, pa veza nije ozbiljna, kao što sam ja mislila. Nikola je dobio posao u Barseloni, gradiće svoju fudbalsku karijeru. U njoj nema mesta za mene, nema za brak, decu... -Zastadoh malo da udahnem vazduh pre nego ih šokiram.
-Ja sam mu verovala, slepo zaljubljena glupača. Znam koliko vam je čast bitna, čuvala sam je, ali.... Spavala sam kod Nikole svaki put kada sam rekla da sam kod drugarice radi spremanja ispita.- Ćutali su šokirani mojom ispovešću.
-Trudna sam, u drugom mesecu sam. Nikola je rekao da ne želi da zna, da putuje i da se više nećemo sresti. Znam da sam napravila glupost, a vi odlučite šta će dalje biti.
Ućutala sam, ćutali su i oni. Ručak je svima preseo. U tišini smo sedeli za trpezariskim stolom, za kojim smo se uvek pre smejali.
-Majo! Dete nije glupost.- Počeo je tata.- Tvoja odluka jeste i zbog toga sam jako razočaran i ljut.- Dete je blagoslov.
 Mama je nemo ustala i počela da skuplja tanjira sa stola. Nije me ni pogledala kada je izašla iz sobe. Čula sam je da plače u kupatilu, to me je više bolelo nego da su me izbacili iz kuće. Pita se gde je pogrešila u mom vaspitavnju...
Tata je otišao u svoju sobu. Ja i dalje sedim u trpezariji nemajući snage da ustanem, plašeći se da ne narušim ovu tišinu koja je zavladala stanom. Polako na vrhovima prstiju uđoh u svoju sobu.
Jutro sam dočekala budna. Mama je ušavši u sobu nežno me poljubila i prošaptala.
-Majo, nisam ta vaspitala da spavaš kod dečka, da mu se predaš... Ali šta je tu je, uz tebe smo. Tata je ljut, ali proći će ga.
Laknulo mi je. Ostale dane sam provodila u kući, mnogo opuštenuja, ali mi je muku zadavala nesnošljiva glavobolja. Jedan dan sam ustala i samo se onesvestila. Mama me odvela kod doktora. Počeli su pregledi. Magnet mi je zakazan tek za četiri meseca, kada se porodim. Glavobolje su bile sve jače, duže su trajale. Dane sam provodila u bolnici. Još malo pa će se roditi malena princeza, nisam još odlučila koje ime da joj dam.
Proleće je. Volim proleće. Tako razmišljajući ustadoh i otvori prozor. Miris procvetalog jorgovana iz kruga bolnice me raznezi kao najlepši poljubac...
Glava me užasno boli, muti mi se pred očima, iz daljine čujem glasove....
Otvarajući oči vidim plavon, masku s usta skidam, pokušavam dozvati sestru, tu su oko mene svi.
-Dobro nam došla Majo - Reče sestra. 
-Šta? - Nisam razumela šta s tim hoće reći.
-Bila si dvanaest dana u komi, carskim rezom si donela bebu na svet.- Rekla je doktorka koja je pregledala moje oči.
-Recite mi šta mi je, šta se desilo?- Upitah uplaseno.
-Recite mi punoletna sam. Iimam pravo da znam.- Nastavila sam uporna da odmah sve saznam.
-Imala si tumor na mozgu, operisana si. Sada čekamo nalaze sa patologije. Beba je u inkubatoru, jer je rođena prevremeno, ali biće dobro, bitno da je jaka i zdrava beba.
Ništa mi nije bilo jasno, bila sam umorna i zaspala sam....
Stigli su nalazi, rezultali nisu zadovoljavajući. Maligni  tumor mozga.
Sve mi se vrtelo ispred očiju, prvo me Nikola ostavi trudnu, sada bolest.. Šta je ovo!
Počela je hemoterapija. Loše sam je podnosila. Pitala sam svoje kako da damo bebi ime, rekli su Marija. Slozila sam se zvaće se Marija i nosi će moje prezime.
Dane sam provodila malo uz bebu, malo u bolničkoj kapeli.
Bilo mi je sve gore. Lekari nisu bili baš optimistični. Nadu sam izgubila, pa sam odlučila da pričam sa mojima dok još nije kasno.
Tog popodneva kada su došli da me poseta, a dolazili su svakog dan, počela sam da im pričam, tražeći da me i ovaj put saslušaju ćuteći.
-Meni je sve gore, Drugi mesec agonije. Nećemo da se zavaravamo. Ja sam se pomirila s tim, pomirite se i vi. Hoću da posle moje smrti uzmete moje dete, da ga vaspitate umesto mene, da je volite kao i mene, da vam Marija bude zamena za mene. Pričajte joj o meni, pokazujte slike. Neka me pamti onakvu kakva sam bila. Ne pričajte o meni ovakvoj. - Plaka li su slomljeni po drugi put pd merne, ali ovaj put ne mojoj glupošću, već Božijom voljom..
Posle razgovora mi je bilo lakše. Znala sam da mi ćerka ima dom i da će biti voljena.
Posle četvrtog ciklusa hemoterapije, osećala sam se malo bolje. Bilo je nade da ću pobediti ovaj galopirajući maligni tumor. Dane sam provodila sa svojom ćerkom. Vodila je u šetnju, jela zdravu hranu. Dođe zima ćerki pričam priče, smejem se s njom. Hvatamo pahuljice koje veju. Marija u mom naručju  hvata malenom ručicom pahulje koje lete na vetru.  Jelku sam kitila sa Marijom u naručju. Od nje se odvajala nisam, sem kada sam išla u bolnicu. Dani su prolazili spokojno. Dođe proleće, a sa njim i Marijin prvi rođendan.
-Marija će se krstiti za svoj prvi rođendan.- Obavestila sam ih jedno jutro dok sam na terasi pila kafu i mirisala rascvetali jorgovan.
Počele su pripreme za rođendan i krštenje. Ćutala sam nisam htela reći da se glavobolja vratila i da se brzo zamaram. Posle rođendana ću reći, neću da kvarim slavlje.. Slavlje je proteklo lepo, sa veoma mnogo ljudi.
Otisša sam na pregled, samo su mogli da konstatuju "metastaza". Leka mojoj bolesti nije bilo. Ležala sam kući, mazila svoje deta upijajući njen miris i miris rascvetalog jorgovana. Opraštala sam se, to su svi već znali iako sam  ja ćutala. Počeli su da mi daju morfijum. Bolovi su bili nesnošljivi. Bolelo me celo telo. Trpela sam bol, kada ostanem sama tiho sam plakala. Tugu sam krila od svih, samo sam kumi pričala, svojoj najboljoj drugarici.
 Maja je umrla je jedno jutro sa  izlazakom sunca. Tiho, kao sto je i živela sklopila je svoje prelepe, ali bolešću izmorene oči i vinula se u carstvo nebesko.
-Mama, mama, gde je moja mama.- Pitala je Marija.
-Otišla je na nebo da se igra sa anđelima jer je i mama postala anđeo.- Odgovorila bi joj baka.
Svakim danom Marija je bila sve sličnija Maji, da nisu ni primetili kada su je počeli zvati Maja.
Marija je izrasla u prelepu devojku.
-Ista si svoja majka.-Rekla joj je kuma.
-Hvala, kumo.
Marija je znala da se kuma nije udala jer je gledala nju kao svoje dete. Zna da posle smrti bake i deda neće ostati sama. Ima svoju kumu sa kojom sve deli, kao i njena mama.
I opet se dvorištem širi miris rascvetalog jorgovana dok ga Marijine nežne ruke beru da odnese majci na grob.

уторак, 09. април 2013.

UKLETA KUĆA

Gospodin, Dušan Gomez se pojavio pre pet godina u našem malom gradiću. Odakle je došao, to niko nije znao. Nagđali su da je iz Španije, iz Brazila, naravno zbog prezimena, ali niko sa sigurnošću nije znao odake je zaista došao. Međutim gospodin Gomez bio je lep i vrlo sposoban čovek. Po dolasku u naš grad nije prošlo ni dve godine, a već se oženio najbogatijom devojkom. Kružile su razne priče, kako je materijalista, da ima lažan identitet... Njega te priče kao da nisu doticale.
Porodica Gomez je ubrzo postala veća za dva člana. Rodili su se blizanci, Danijel i Danijela.
Rođenje blizanaca unelo je radost kako u dom porodice Gomez tako i u kuću Dušanovog tasta Milana. Prvi rođendan blizancima slavio se zajedno sa krštenjem, pola gradića se skupilo, jer gospodin Milan bio je cenjen i poštovan u gradu, a tako i u okolini. Slavlje je bilo u punom jeku, kada je Milanu pozlilo. Doktor je samo mogao da konstatuje infrakt i smrt. Previše uzbuđenja.
Milana još i ne sahraniše, Dušan je već počeo da priča, moje imanje, moje njive...
Ljudi su se međusobno zagledali, šaputali. Niko nije imao šta reći.
Marija u žalosti za svojim ocem i nije obraćala pažnju na priče svog muža. Majku je izgubila još kada je bila dete, a sada i oca. Grlila je svoje blizance i gorko plakala, kao da je predosećala zlo koje tek nailazi.
Prošlo je mesec dan od sahrane, Mariju niko nije viđao, samo bi njen suprug kada ga neko upita kako je Marija odgovarao nije dobro.
Komšinica Nada se pokupi jedan popodne i pravo na vrata. Vrata joj otvori nepoznata žena, što je jako začudi. Mali je grad, svi se poznaju.
-Izvolite, koga tražite?- Upita je nepoznata.
-Mariju.- Odgovori Nada, još više spremnija da sazna šta se tu dešava.
-Marija odmara.- Začu se muški glas iza leđa nepoznate. Na vratima se pojavi Dušan.
-Dobro komšija, a jel mogu da vidim decu? Donela sam im čokolade.- Bila je Nada uporna.
-Izvoli uđi komšinice.- Odgovori joj malo ljubaznije Dušan.
Nada prođe pored njega i priđe deci koja su se igrala na podu sobe.
-Hoćete li kafu?-Upitala je nepoznata i dalje nemajući nameru da se predstavi.
-Ne, hvala.- Reče Nada.
-Ovo je moja sestra Suzana.- Obrati se Dušan Nadi, pokazujući rukom prema nepoznatoj.
Nada učtivo pruži ruku prema devojci, ali nekako je nije napuštao neki čudan osećaj da ipak nešto nije u redu.
-Kako je Marija, šta joj je?
-Od očeve smrti nije dobro, doktor kaže depresija. Malo je odsutna, nevodi brigu ni o deci, nervozna je pa, sam pozvao sestru da mi pomogne. Ne mogu i na njive i oko dece. Ne mogu sve da postignem.- Počeo je Dušan kao da se pravda.
-Jel mogu da je vidim?- Upitala Nada.
-Ne,  rekao sam da ne prima nikog u sobu.- Besno se brecnu Dušan.
Nada ustade uz obrazloženje da joj je ručak na šporetu i ode još sigurnija da nešto nije u redu u ovoj kući.
Dani su prolazili Marija se nije pojavljivala. Prođe i drugi rođendan blizanaca, Marije nema nigde. Rođendan je obeležen u krugu porodice, tako je Dušan pričao kada bi ga neko sreo i upitao za decu i ženu.
Jedno veče samo po sebi je bilo sumorno. Kiša je padala, kao da nije imala nameru da prestane. To sumorno veče zaparaše dva pucnja. Komšiluk izlete na ulicu. Uskomešaše se, pitaju se odakle je došao taj pucanj. Začu se i treći. iz kuće Gomez, kako su inače zvali tu kuću. Ubrzo stiže i policija. Ljudi se sve više okupliaju, neki zabrinuti, neki radoznali.
Pojavi se i policajac na vratima kuce, za ruku je vodio Mariju isprskanu kapljicama krvi.
-Marija!- Vrisnula je Nada -Marija, deta šta to uradi?
 Pritrčaše ljudi prema Mariji. Marija je važila za lepo vaspitanu i mirnu devojku. Tako da nikome nije bilo jasno šta se zaista dogodilu u toj kući. Policajac rukom pokaza da se pomere i odvede Mariju prema policijskim kolima. Krenuše ljudi da nagađaju, šta se moglo dogoditi. Svako je imao svoju priču.
Iz kuće na nosilima, u vrećama iznesoše dva tela. Znalo se da su to Dušan i njegova navodna sestra, za koju niko ništa nije znao. Žena srednjih godina je izvela zbunjene blizance,obučene u pidzame.
-Nista nišu videli, spavali su u svojoj sobi. Samo su čuli neki čudan zvuk. Mali su pa ne znaju šta se upravo dogodilo.- Objašnjavala je žena policajcima koji su se našli pored nje.
Sutradan se saznala istina. Priveden je i doktor iz privatne klinike koji je navodno lečio Mariju. Dao je izjavu koja se poklopila sa Marijinom. Marija je puštena kući posle tri sedmice lečenja u gradskoj bolnici. .
Po nju je došla Nada. Suđenje još traje.
-Marija ako nećeš da budeš u toj kući, dođi kod mene dok ne središ očevu kuću.
-Hvala, ali nema potrebe više da bežim. Okončala sam pakao.-Rekla je Marija više za sebe nego za Nadu.
-Dođi Nado sutra kod mene na kafu. Dok mi ne dođe socijalna radnica da dovrde decu. Ispriča ću ti šta mi se događalo skoro dve godine.- Rekavši to okrenula se i ušla u kuću.
Kuća joj je budila ružna sećanja, a isto tako i lepa. Prodaću je, ako je neko bude hteo kupiti. Jutro je dočekala budna, kao i mnoga jutra pre ovog, ali ovog jutra je bila spokojna. Nije imala strah, bila je srećna i pomalo zabrinuta. Da li me se deca sećaju, kako ce mi prići, mali su... Iz tog razmišljana trže je kucanje na ulaznim vratima. To je komšinica Nada.
-Izvoli uđi - pomerila se u stranu da napravi mesta za Nadu.
-Sedi.- Pokaza joj rukom na stolicu. - Idem da skuvam kafu.
Spuštaju ći na sto šoljice sa kafom iz koje se širio prijatan miris sede i uzdahnu.
-Nado, draga moja kakav sam pakao proživela od očeve smrti.- Započela je Marija svoju tužnu priču.-Zatvorio me je u sobu na spratu.Tukao me je, trovao lekovima za spavanje i sve uz pomoć doktora koga je kupio parama moga oca. Decu mi nije dao da vidim. U kuću doveo svoju ljubavnicu, nevenčanu ženu kako je on govorio. Hteo da mu sve prepišem, pa da se razvedem, a on bi otišao i odveo mi decu. Nisam htela da potpisujem papire koje mi je ta njegiva zla žena gurala pod nos. Onu noć sam se nekako poludrogirana tabletama izborila s njom i otrčala do podruma gde je čuvao pištolj. Ubila prvo nju pošto je trčeći za mnom bila u podrumu pre njega, a zatim i njega. Ostalo znaš. Bio je umno bolestan, ali srećom deca nisu ništa videla.- Završila je Marija svoju bolnu ispovest.
Ćutale su dve zene, svaka u svojim mislima. U tom zazvoni zvonce na vratima. Potrča prema vratima i širom ih otvori, kroz vrata utrčaše dvoje male dece sa veselim osmehom i oteraše tug i bol kome ovde nema mesta. Marija je po završetku suđenja oslobođena je svih optužbi, jer je sud ustanovio da je ubistvo izvršeno u samoodbrani.
Marija se preselila u očevu kuću i živela mirno i srećno sa svojom decom. Društvu im je ponekada pravila i Nada. Kuću Gomezovih, koju su prozvali ukletom kućom, niko nije kupio. Stoji oronula, razbijenih prozora kao spomen na tragično minule događaje.

петак, 05. април 2013.

SARIN RUŽIČNJAK

Tog nedeljnog popodneva dok sam završavala oko ručka i razmišljala koji kolač da napravim mojim najdražima iz misli me prenu veseli dečiji glasić i duboki muški glas. Stigle su moje dve najveće ljubavi u društvu moje prve prijateljice teta Vere, a sadašnje svekrve. Brzo uzeh krpu da obrišem ruke i izađem u dvorište da ih što pre zagrlim i poljubim. Jeste da su bili odsutni svega dva časa, ali svaka odsutnost od njih mi je kao večnost.
-Najdraži moji jeste li se lepo proveli na Kalemegdanu? - upitah ih uzimajući i naručje moju voljenu ćerku Kristinu. Njeno rumeno lice i sjajne okice su bile dovoljan znak da im je šetnja Kalemegdanom bila zabavna.
-Draga snajka bilo nam je lepo i pored toliko trčanja za ovim našim malim anđelom.- Nasmejano, ali umorno reče teta Vera spuštajući se u ležaljku u ružičnjaku.
-Saro nedostajala si nam.- Prošapta Sava ljubeći Kristinu i mene u obrazčić.
-Drugi put cu ići sa vama... Vi se odmorite još malo, a ja odoh još kolač napraviti.
Zamesih kolač i setim se da će nam za mesec dana biti treća godišnjica braka. Kako je vreme brzo prošlo. Tri godine sreće...
A samo pre četiri godine s koferom u ruci stajala sam na peronu i razmišljala da li sam pogrešila što sam se vratila u rodni grad... Sada znam da nisam.
Iz razmišljanja me trže škripa ulaznih vrata, ovog puta me to nije uplašilo nego nasmejalo.
-Saro, gde si ti odlutala. - Upita teta Vera ulazeći u kuhinju.
-Setila sam se svog povratka i pitanja koje me je tada mučilo, da li sam pogrešila vrativši se u rodni grad...
-Sada znaš da nisi.- Zagrli me nežno teta Vera.
-Znam, znam da nisam.
-Jel mogu ja ovo da nosim u ružičnjak ?-Upita pokazujući rukom na servis za ručavanje.
-Slobodno nosi, sve je gotovo.
Utom se na vratima pojavi Savo za ruku vodeći Kristinu.
-Moram kasnije da podmažem ova vrata, a sada bi mogli da jedemo, mi smo mnogo gladni.
Teta Vera iznese tanjire za sto, ja činije sa hranom i sedoh za sto sa svojom porodicom.
-Pa da vam kažem da će ova porodica za sedam meseci biti uvećana za još jednog člana.
Sreća na licu mog voljenog muža bila je neopisiva, a ništa manje ni kod Kristine i teta Vere.
-Mama, mama hoću seku.
Svi smo se nasmejali na njenu izjavu...
I rat koji sve uništava, nije mogao da uništi ovaj ružičnjak u kome se veoma mnogo sreće doživljava...

SARIN POVRATAK

Beograd... Voz staje uz pisak. Osetih na licu hladan decembarski vazduh. Polako izađoh iz voza i krenuh u neki novi život. I pored toliko ljudi oko mene, ja se osećam usamljeno. Krećem nogu pred nogu. Osećam strah, da li sam pogrešila što sam se vratila u rodni grad. Sa istim koferom, samo devet godina starija. Pahulje provejavaju, ljudi žure negledajući okićene izloge. Dočekuje se Nova godina sa nadom da će biti bolja. Grad oblepljen plakatima "DOČEKAJTE NOVU GODINU U DOMU KULTURE".  To me vraća u sećanje na moj dom, moju porodicu...
Doček te 1940-te, poslednja nova godina sa mojom porodicom. Došao je rat i odneo moje roditelje, moju braću. Mene jedinu preživelu uzela je ruska porodica bez dece. Dali su mi dom, ljubav, sigurnost, obrazovanje...
Hlada vetar me vraća u stvarnost. Rukom koje podrhtava od hladnoće i straha, stežem svežanj ključeva, drugom rukom stežem dršku kofera, iskrzalog vremenom, napunjenog uspomenama, odećom i nešto malo novca... Polako koračam i slušam kako škripi sneg pod mojim cipelama. Tako utonula u misli, dođoh i do ulice Vojvode Stepe. Ugledah svoju kuću oronulu, razbijenih prozora....
Otključavam kapiju. Škripi. Osećam strah kako raste, bude se uspomene. Stojim na vratima svoje kuće. Dvorište zaraslo u šiblje, tatin vinograd i mamin ružičnjak podivljali. Stola koji je bio u sred ružičnjaka  više nema. Telo mi i dalje podrhtava, mada mi je sada malo lakše. Načinila sam prvi korak. Niz lice mi klize suze. Teškim korakom pređoh preko dvorišta. Jedva otključah vrata. Zapuhnu me miris ustajalog vazduha. Kapija ponovo zaškripa. Trže me.
-Saro! Saro! Vratila si se!- Okrenula sam se i našla licem u lice sa našom bivšom komšinicom Verom. Plačući smo se zagrlile.
Godine su prošle od zadnjeg viđenja i mnogo toga se izdešavalo...
-Vratila sam se teta Vera!
-Saro, dete moje, jedva te prepoznah. Hajde kod mene, sama sam. Sin ima svoj stan. Bi ćeš kod mene dok ti ovo ne sredimo.- Pokaza rukom na unutrašnjost kuće.
Dugo u noć smo pričale. Ujutro me je probudio miris sveže kafe i peciva. I teta Verin glas.
-Saro dete hajde ustani da doručkujemo i da prionemo na posao!
-Hvala teta Vera. Kada bih ja to sama sve završila?
Dani su nam prolazili u radu, noći u priči i odmoru. Trebalo nam je dve pune nedelje da kuća i dvorište ponovo zablistaju.
-Teta Vera, hajde sada da popijemo kafu u mojoj kući!- S ponosom sam uskliknula.
Teta Vera se nasmejala i sela na škripavu stolicu.
-Moraćemo i nju nekako da sredimo i još posao da ti nađemo. Zamolila sam Savu da ti nađe nešto. Kaže da kod njega u firmi traže daktilografkinju. Javi se ti njemu odmah posle nove godine.
Prođe i doček sa teta Verom naravno, mojom jedinom prijateljicom.
Dobih posao. Dani su prolazili u obavezama na poslu i u kući i naravno u društvu teta Vere.
Vinograd i ružičnjak ozeleneše. Ptice veselo cvrkuću.
Nedeljno jutro okupano suncem izmami me u ružičnjak u kom sam nekada sa svojom porodicom ručala, smejala se, igrala s abraćom...
Sada sam sama...
Ipak ne zadugo!
 Sava me je zaprosio, na jesen je svadba. A dogodine ako Bog da ovim dvorištem će se oriti dečiji plač i smeh....

POGREŠAN IZBOR

Uh, opet ova dosadna kiša. pada tako sitno, prava jesenska kiša u sred proleća. Tako gunđajući u sebi, nogu pred nogu šetam ulicom i razgledam izloge. Dok oko mene užurbano ljudi hodaju sa željom da se što pre sklone sa ove dosadne kiše. Gledajući užurbane prolaznike i šarene izloge, zastadoh  ispred jednog izloga da malo bolje pogledam haljinu.  Divna haljina, pomislih u sebi. Krenuh da uđem u butik i na samim vratima sudarih se s nekim muškarcem. Podigoh pogled prema njemu i ugledah meni poznato lice. Za ruku je vodio ćerku.
-Ana! Ana odkud ti ovde?- Upita me Marko, smešeći se.
-Ćao, Marko.- Pružih mu ruku, a drugom rukom pomilovah devojčicu po kosi.
-Kako se zove ova lepa princeza?- Upitah malenu da bih sakrila lice od Markovih radoznalih očiju.
-Ana, a tata me zove "moja Anita".- Odgovorila je malena.
Pomislih, sruši ću se, dok se Mako samo nasmejao.
-Ana, odkud ti ovde?- upitao me je ponovo.
Ana? A nekada sam bila njegova Anita, pomislih u sebi i začudih se što nemam više nikakve emocije prema njemu.
-Dobila sam posao na  kardiologiji Kliničkog centra.
-Drago mi je Ana.
-A, kada si se ti vratio iz Švajcarske?-upitah ga čisto da bi nešto rekla.
-E,draga Ana vratio sam se sa malenom pre četiri godine. Sanja nas je ostavila, a mi smo bili prinuđeni da se vratimo i započnemo život ovde.
Začuđeno pogledah Marka.
-Kako ostavila?
-Pa lepo ostavila. Imala je druge planove, mi nismo bili u tim planovima njenog života. Sedam meseci posle porođaja jednostavno je otišla kod roditelja, a mi u Srbiju. Ana još imam stari broj. Nazovi pa da se vidimo i odemo na piće da se prisetimo naših lepih trenutaka.
Samo sam se nasmejala i rekla.
-Sve što je lepo kratko traje, a naše se završilo pre šest godina. Ćao Ana!-Okrenula sam se i pošla niz ulicu ostavivši Marka da zbunjeno gleda u moja leđa. To mi je izazvalo osmeh i vratilo u sećanje.
Ja treća godina fakulteta a Marko četvrta. Bili smo najlepši par. Jako se voleli i lepo slagali. Naša  ljubav je bila primer drugima. Po završetku studija Marko odlazi na specijalizaciju u Švajcarsku. kod dr. Milovanovica. Ja ostajem na četvrtoj godini. Svaki dan smo se čuli pozivima, porukama.. Razdvojenost nam je teško padala, ali sam živela za Markov povratak.
Jedno jutro spremajući se za fakultet, zazvoni telefon. Znala sam da je to moj Marko.
-Ana, ćao.- Ana? Ana, a uvek sam njegova Anita. Pomislih zbunjeno u sebi.
-Marko...
-Ana, moram da ti kažem, žao mi je , ali moramo da raskinemo. Bilo nam je lepo, ali sve što je lepo kratko traje. Nađi nekog drugog, zaslužuješ boljeg od mene. Ja sam se zaljubio u doktorovu ćerku Sanju. Venčaćemo se, trudna je. Dobiću stalan posao ovde, neću se više vraćati u Srbiju. Zdravo Ana!-Veza je pukla.! Bila sam šokirana, nisam imala snage ni da zaplačem....
Kapi kiše koje su sve jače udarale u moj kisobran, vratiše me u stvarnost.
Drago mi je što sam ga srela, jer sada znam da nista više prema njemu ne osećam i mogu nastaviti daslje... Samo sažaljenje, jer ko visoko leti nisko pada...

ONO ŠTO SE NOVCEM NE MOŽE KUPITI

 Otac mu je renterijer, majka advakat. On razmaženi bogataški sin. Bio je hirovit još kao dete. Sve   bebisiterke koje su ga čuvale, posle kratkog vremena su davale otkaz.Otac i majka zauzeti svojim životom nisu mnogo marili za njega. Misli li su da novcem i skupim poklonima mogu da nadoknade ljubav i vreme koje neprovode s njim. Kada bi neko pozvao iz škole da se požali na Bojana, nikada ne bi bio saslušan. Jer Bojan je jednostavno bio savršeno dete.
 Godine su prolazile, a Bojanovi dečiji nestašluci su prešli u ozbiljne probleme. Naravno mama advokat je to rešavala na svoj način, a tata na svoj...
Kako je vreme prolazilo Bojanovi prohtevi su postajali sve veći i veći...
Jednu noć neko je uporno zvonio na vratima njihove prelepe kuće, Jelena je pospano ustala i besno gunđala što je probuđena od strane nezvanog gosta. Otvorivši vrata ugledala je dva namrgođena policajca.
-Dobro veče. Da li ste Vi gospođa Jelena, Bojanova majka?- Upita jedan od policajaca.
-Da, ja sam.-Odgovori Jelena drsko kao i uvek kada bi neko optužio njenog Bojana za nešto.
-Šta je sada uradio? Pričekajte tu, idem po novčanik pa ću vam platiti štetu.
-Gospođo ovaj put vam novčanik nije potreban.- Odbrusi joj uvređeno policajac i pomeri je u stranu da bi napravio mesta za ulazak u kuću.
Jelena ih začuđeno pogleda. Pogledom koji pita, šta je to, a da se novcem ne može platiti i popraviti.
-Gospođo probudite supruga.
-A zašto? Šta je Bojan uradio?
-Rekoh, probudite supruga!-Odbrusi joj policajac iznerviran njenim ponašanjem.
Dušana su probudili glasovi iz dnevne sobe. Ustao je vidno neraspoložen.
-Šta se dešava?-Upitao je sipajući piće u čašu i nepogledavši policajce koji su stajali u blizini vrata.
-Vaš sin je večeras u društvu dva druga, pod dejstvon narkotika, pretukao mladića ispred diskoteke u kojoj su se zabavljali.-Odgovori policajac.
-Dobro, platićemo!-Rekao je Dušan ispijajući piće kao da priča o komadu nameštaja, a ne o ljudskom životu.
-Mora ćete sa nama u stanicu. Čekamo vas ispred kuće dok se ne obučete.- Reče policajac izlazeći napolje zadovoljan što ih je ostavio onako zbunjene, da gledaju za njima.
Došavši u stanicu, kao i obično mama i tata su ga oslobodili uz obećanje da će ga odvesti na lečenje.
Porodica povređenog mladića nije podnela tužbu, jer nemaju novca za suđenje sa Bojanivom bogatom porodicom.
Bojan nije otišao na lečenje. Bojan je nastavio po starom...Sve dok jedne noci pod dejstvom alkohola i teških droga nije izgubio kontrolu nad volanom i prešavši u suprotnu traku udario u kamion koji mu je išao u susret.
Hitna je brzo stigla.
Video je svetla hitne pomoći kako trepere, mnogo ljudi oko auta, slušao ih je, ali ne i razumeo, onda je utonuo u tamu...
Probudio se priključen na aparate. Kapci su mu još teški, ponovo tone u san... Probudivši se ugledao je mamu kako sedi pored kreveta i po prvi put na njenom uvek našminkanom licu ugledao strah i suze.
Otac gleda negde kroz prozor iako okrenut leđima vidi se potištenost u njegivom držanju tela.
-Heeej...- Jedva čujno prošapta.
-Bojane!!!- Jednoglasno povikaše i potrčaše ka njemu i poljubiše ga.
Poljubili su me, začudio se Bojan....
-Šta vam se desilo, pa me ljubite, to vam nije navika?- upitao je ironično, onako kako im se uvek i obraćao u retkim trenucima koje su provodili zajedno.
Samo su ga nemo gledali. Tu tišinu je prekinuo doktor koji je ušao u pratnji policajca.
-Kako se oseća naš pacijent? Ovaj policajac će ti uzeti izjavu.
-Neće dugo trajati, samo par pitanja.- javi se učtivo policajaj prilazeći krevetu.
-Doktore zašto neosećam noge?- Upita ga Bojan.
-Kada si udario u kamion, od jačine udarca povredio si kičmu. Nismo mogli više ništa uraditi, ali imao si sreće. Živ si.
Jelena je bolno zaplakala i pomislila "ovo je ono što se novcem ne može popravoiti".
Bojan po izlasku iz bolnice otišao u manastir na lečenje. Više se ne drogira. Ostao je u manastiruu kome se lečio da pomaže onima kojima je pomoć potrebna, da ispreve svoji greške i da im njegov život služi za primer...